Čitaj mi!

Kako smo solidarnost i zajedništvo zamenili samodovoljnošću

Šta se dogodilo, gde je nestao osećaj za druge ljude, gde su solidarnost i smisao za zajedništvo? Na razmeđi analognog i digitalnog doba uočava se nešto što ranije nije bilo toliko izraženo – samodovoljnost, usmerenost samo na sebe i svoje potrebe.

Zabrinjavajuće su scene koje svakodnevno viđamo i doživljavamo. Sve je manje srdačnosti i ljubaznosti na javnim mestima: na šalterima, u saobraćaju, u prodavnicama… Normalnost je postala izuzetak. Drugarica mi sa ushićenjem priča o svom iskustvu u jednoj trgovini.

Ljubazna prodavačica joj je sve vreme pomagala da pronađe ono zbog čega je došla. Zamislite!

Gledam na Jutjubu nazive klipova: stop bezobraznim ljudima, kako se zaštiti od negativnih ljudi, kako postupati sa teškim i nemogućim ljudima, šta kad je neko uvek loš prema vama, šta kad vas neko povredi… Izgleda da su stvari otišle predaleko.

Čitam nedavno neverovatnu priču o golubovima koju su se naselili na krovu zgrade zato što ih jedan komšija godinama svakodnevno hrani, uprkos protivljenju svih ostalih. Inspektori su dolazili i odlazili, a izmet i perje se i dalje talože u njihovom dvorištu i na krovu zgrade.

"Molili smo ga da prestane ali kaže da neće", kaže očajna žena koja tu živi.

Taksisti pričaju o tome kako se, naročito mlade, žene koje voze dobre automobile u saobraćaju ponašaju kao na modnoj pisti, svi treba da se sklone i da im daju prvenstvo prolaza. Za njih ne važe saobraćajna pravila. Valjda smatraju da muškarci i u vožnji treba da budu kavaljeri…

Iznenadila me je priča mog prijatelja, pravog džentlmena sa manirima iz davnih vremena, koji redovno propušta žene da prođu kada se sretnu u uskom prolazu između zgrade i parkiranog automobila. Neke se na tu njegovu reakciju zbune i čudno ga gledaju, druge zaobiđu taj deo puta a ima i onih koje se čak iznerviraju i kažu mu da prođe već jednom i da ih ne zadržava. Retke su one koje iskoriste tu neočekivanu priliku i provuku se uz osmeh i zahvalnost.

Bezbroj je primera nerazmišljanja o drugima, od toga da vaše ‘dobar dan’ ostane samo u vazduhu jer je osoba kojoj se obraćate tog dana neraspoložena, do grubih i gotovo nepristojnih obraćanja u svakodnevnim situacijama u gradu, na poslu… Čujem od poznanika da u nekim privatnim kompanijama tako nešto nije moguće, pravila ponašanja i komunikacije su stroga i jasna, kao i preporuka zaposlenima da svoje raspoloženje i navike ostave kod kuće.

Pre neki dan čovek na sred ulice gura auto koji se pokvario i sve vreme to radi sam, niko da priđe da mu pomogne. U samoposluzi starija gospođa ne može da otvori plastičnu kesu a stoji pored vage za merenje voća i povrća. Umesto da joj neko pomogne, počinje nervoza uz dobacivanje da se skloni i da ne pravi gužvu.

Sećam se, kada smo pre više godina za emisiju "Kulturni centar" pitali goste o tome šta je na njih ostavilo najsnažniji utisak u prethodnoj nedelji, jedan od odgovora bio je "hejtovanje" na društvenim mrežama. Umesto da čestitaju dobitniku nagrade, ljudi su pisali uvredljive komentare.

Za sve se može naći objašnjenje, ali nije baš jasno kako oni koji uvek imaju razumevanja za druge na kraju uvek moraju da se pravdaju onima koji sprovode svoju volju, ne obazirući se ni na koga…

Ljudi često kažu da je došlo novo vreme, da se sve promenilo i navike i običaji. Ali, da li je baš tako? Nedavno sam ponovo čitala "Smrt Ivana Iljiča" Lava Tolstoja i gle čuda, sve je isto kao danas, samo u scenografiji 19. veka.

Ali sigurno je da su, od kada su se raspale patrijarhalne zajednice a gradovi postali tesni za sve koji žele tu da se nastane, solidarnost i zajedništvo zamenjeni samodovoljnošću i usmerenošću na sebe i svoje potrebe.