Бициклом од Мајура до Тумана на путу опоравка

Светозара Искића из Мајура код Шапца упознали смо овог лета у причи о упорности и вољи да преброди инвалидитет након тешког можданог удара. Свакодневно је возио бицикл по насељу са жељом да бициклом стигне до манастира Тумане. Свој сан овог септембра је и остварио.

Прешао је скоро 500 километара, а његова, како каже, авантура упорности трајала је 7 дана. Без пратње, бициклом је дневно прелазио и до 100 километара, од Мајура до манастира Раковица, преко Ковина, узбрдо, низбрдо у манастир Тумане стигао је трећи дан.

"Кад сам дошао тамо људи су ме лепо прихватили, дошао сам тамо, дали су ми вечеру пустили су ме на конак, ту сам спавао много добро, литургија је била у 8, од 8 до 9 сати, кад се завршила литургија ја сам се онда окренуо и пошао мојој кући. Ја сам осварио мој сан који сам замислио, Било је тешко, а кад се све заврши онда кажеш идемо даље", прича Светозар Искић из Мајура.

Снагу му је давала воља, а упорност нису могле да зауставе ни повреде ни киша, због које је у повратку два дана спавао у Панчеву. О одстајању није ни размишљао, бициклом је желео и назад.

"Ни здрав човек то не може да пређе, а ја сам добио снагу ни сам не знам какву снагу. Било је брда где не могу да пређем бициклом, па онда сиђем са бицикла, па ако не сиђеш на време кад је узбрдица можеш и да паднеш, онда устанеш нема никога сам си .... не може једна педала да ме спречи да остварим свој сан", наводи Светозар Искић из Мајура.

Једино му је жао што је киша уништила манастирске брошуре, сува је остала само једна визит карта хостела, о фотографисању није размишљао, пуно срце његова је потврда.

"Ако човек има жељу да се опорави онда ће се и опоравити, ја нисам могао да ходам, ја нисам могао да причам, ја нисам могао да обављам функције никакве само још да опоравим десну руку и ту ћу жељу испунити да возим ауто", каже Светозар Искић.

За нове километре бицикл, кацига и прслук су спремни. Наде увек има, а воља, поручује Светозар, долази уз подршку и то је онда прави пут.