Читај ми!

Како не одолети мјузиклу и када ниси Јеврејин или геј

Необична теза мог пријатеља навела ме је на размишљање, најпре о томе зашто волимо мјузикле, а потом и да ли их гуши њихова продукцијска раскош. Да ли је дошао крај мјузикла, који је предвиђан готово све време откад је успостављена ова музичка форма?

Прве претпремијере Пепељуге, мјузикла Ендрју Лојд Вебера који је, због пандемије Ковида 19 каснио 10 месеци, изашле су крајем јуна. Пепељуга је постао догађај по себи, јер је то дугоочекивани мјузикл прослављеног аутора за који је оригиналну причу написала Емералд Фенел, добитница Оскара за сценарио филма Жена која обећава. Ради се о романтичној комедији која је заснована на реалистичним односима. Поента је у девојци која мора да се промени како би била вољена.

Једном приликом је мој уметнички колега запазио: "Свакоме могу да се допадају мјузикли. Да би се мјузикли волели, као што их ми волимо, морао би да будеш Јеврејин или геј". Теза мало необична, над којом се, посебно кад ниси ни једно од тога (он јесте пола), а мјузикл волиш - помало замислиш.

У Музикаленом театру, у Софији, режирао сам мјузикл Виолиниста на крову, који се бави животом и културом Јевреја. Постоје, сасвим сигурно, одређени заједнички именитељи између јеврејске културе и мјузикла. Ако бисмо покушали да направимо уопштавање, то је повишена емоционалност, лака сентименталност, која кроз музику уводи у дубоку емоцију.

Народ, који је тако малобројан, дао је тако велики допринос формирању музичког театра у свету. Ирвин Берлин, Мос Харт, Леонард Бернштајн, Стивен Сондајм, и многе друге водеће звезде мјузикла, били су Јевреји. Међутим, и не-Јеврејима је "допуштено" да буду "у клубу". Поменућемо само Кола Портера, Ендрјуа Лојда Вебера и Тима Рајса.

Постоји, нема сумње, и велики геј утицај на ову уметничку форму. Неки од горе наведених аутора, као и многи који нису поменути, спадају у ову популацију. Геј теме прекривају многе мјузикле - Кавез лудорија, Пољубац жене паука, Кабаре, Најам... Чак и у мјузиклу Јадници постоји место на коме припадници геј популације препознају своју "мелодију".

Међутим, широк одзив публике противуречи коментару мог пријатеља. Неке статистике - Мачке су испреле свој пут у више од 250 градова широм света, Јаднике је видело више од 60 милиона људи у 39 земаља, Фантома у опери је гледало 80 милиона гледалаца у 28 земаља - се опиру овој тези. Није лоше за жанр који је мој пријатељ ставио у одређене "нише".

Мјузикл би требало гледати у ширем контексту. Његов заметак можемо пронаћи у деловима грчких и римских представа, у комедијама дел арте, у позоришту Шекспира и Молијера, када су се у току музичких пасажа мењале нагореле свеће у салама. Као на праве почетке, већина ће указати на опере буфо које је писао Росини, оперете Офенбаха, Лехара или Гилберта и Саливена,

Седамдесете године прошлог века биле су фасцинантна декада за мјузикл. Лебдећи у екстази слободне љубави, у времену Водолије и рок-ен-рола, мјузикли су почели да експериментишу. Секс и дрога су одабрани као средство мировног отпора у Коси, мјузиклу који није имао чврсту драматуршку структуру, али је зато био моћан у свему осталом. Следио је, затим, снагом рока озвучени Томи и, много успешнији, Исус Христ Суперстар.

Ендрју Лојд Вебер је у Евити и Фантому у опери користио рок музику и показао да она може испунити оперске захтеве. Евитин сонг "Не плачи за мном, Аргентино" је моменат диве, као што је то било која арија у Пучинијевој Тоски. У Фантому је рок-ен-рол представљен као сексуално ослобађање (ко је уосталом Фантом, ако не оседели рокер, у поређењу са четвртастим Раулом?) - али кроз призму велике опере.

Био сам срећан да слушам и гледам оригиналне продукције многих великих мјузикала. То је било време када сам почињао свој рад у позоришту и био гурнут у јединствено узбуђење које може да пружи само музички театар. Иако сам желео да правим музичке представе већ са својих 16 година, никада нисам мислио да ћу продуцирати и режирати мјузикле, нити да ћу у томе имати водећу улогу.

У међувремену, мјузикли су постали скупи - посебно за оне који су имали претензије ка Бродвеју или Вест Енду. Фантастичан пријем Јадника, Мис Сајгон, Мачки и Старлајт Експреса, осамдесетих, подигао је цену коштања продукције, тако да је средином деведесетих било немогуће поставити мјузикл било ког обима за мање од 5 милиона долара. Велики мјузикли лако су могли коштати и преко 10 милиона. Буџет Пепељуге, у овом тренутку, износи 5 милиона фунти.

Да ли је дошао крај мјузикла, који је предвиђан готово све време откад је успостављена ова музичка форма? Порицање структуре и прелаз на анархију? Зачуђујуће - али догађало се супротно. Било је експеримената: Буђење пролећа (које сам режирао 2010.), било је прослава љубави и савременог рока, затим субверзивна и оригинална Авенија Q. То су били свежи ветрови на Бродвеју и Вест Енду.

Истина је да ће се таленат појавити, без обзира на финансијску ситуацију. Оно што је неопходно потребно - јесте тај таленат. Где су ти нови композитори који би могли да наследе Ендрјуа Лојда Вебера или Стивена Сондајма? Вероватно постоје, али још нису музиком, драмом и сценском сликом привукли машту широке публике и оставили је задивљеном, што јесу моћ и могућности мјузикла.Укључивање прослављених филмских сценариста који уносе оригинални и креативни допринос је корак који охрабрује.

До тада, још увек постоји "армија" већ написаних мјузикала, многих који су већ репризирани, који нуде богатство материјала који забавља, шармира, шокира, покреће, развесељава, најширу публику - девојчице и дечаке, девојке и младиће, и њихове претке. Сви они, по правилу, без обзира на опаску мог колеге, јасно знају које ће мјузикле избегавати, а које волети.

Верујем да ће нова Пепељуга бити међу насловима вољених мјузикала. Једва чекам прилику да је гледам.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(петак, 16. јул 2021, 11:38) - klojd [нерегистровани]

Ništa važno

Šteta što se više ceni

muzika , gluma i sport od poštenog proizvodnog RADA .

(петак, 16. јул 2021, 03:11) - Ivan [нерегистровани]

Pomešani lončići

Ovaj tekst je tipičan primer generalizacije nekih starinskih predrasuda iz zemalja gde su mjuzikli posebno popularni. Bradić daje predpostavku da je tvrdnja o kojoj piše mit, ali je zapravo celim tekstom potkrepljuje i obelodanjuje taj mit. U suprotnom, koja je suština ovog teksta?
Naravno da je tvrdnja da mujzikle vole uglavnom pripadnici izvesnih manjina (ili da u njihovom stavarnju učestvuju uglavnom pripadnici istih) pogrešna. U zemljama engleskog govornog područija mjuzikli su zapravo jedino mainstream pozorište. Sve druge vrste teatra su sporadične, nekomercijalne i u laganom odumiranju. Mujzikl pozorište je veliki bizins na zapadu, vredan biliona dolara i obožavan od strane svih kulturoloških reprezentacija.