Čitaj mi!

Tokio, bez ’leba

Svaki početak je težak. Hrana je letela na sve strane, majice i košulje bile su svinjski isflekane. Pantalone su postale kolateralna žrtva čudne mešavine gladi i radoznalosti. Ipak, posle nekoliko dana, povremenih grčeva u šakama i nekoliko unepovrat upropaštenih majica, obroci u Japanu dobili su sasvim novu dimenziju.

Lakirani klizavi štapići, sa kojih rezanci ili komadi hrane naprosto skliznu nazad u činiju, činili su se nesavladivom preprekom nastojanjima da se u potpunosti posvetimo eksploziji boja i ukusa japanske hrane. Pet jena, ili "go en" ubačenih u kovčeg lokalnog hrama doneli su nam, na koncu, naklonost bogova, dovoljnu da se nevolje pretvore u sreću – "goen", kako to običavaju reći Japanci.

Debitantski obrok u Tokiju bio je prilično depresivan. Posle celodnevnog leta na sasvim drugu stranu sveta postalo je kristalno jasno da nam je kretanje, zbog dozlaboga restriktivnih pravila, ograničeno na nekoliko desetina metara oko hotela i samo jednu prodavnicu – japansku podružnicu lanca "seven ileven".

Pre toga, samo sam jednom, i to pre petnaestak godina, ušao u takvu radnju, negde oko 70. ulice na istočnom delu Menhetna, mahom da bi se lično uverio zašto je Njujorčani tako uporno izbegavaju. S dobrim razlogom, dok su se otvarala automatska vrata tokijskog lokala, bio sam jako skeptičan.

Bilo je prekasno i, preumornima za bilo kakve improvizacije, izbor hrane sveden je na misteriozne hladne ražnjiće, sendviče tajnog sadržaja i rafove nakrcane potpuno nepoznatim proizvodima. Mudro, izabrali smo suši koji je, ako ništa drugo, bar izgledao veselo.

Jarkonarandžasti fileti dimljenog lososa bili su uredno poslagani na jednako velike gomile pirinča. Ukoliko se izuzme činjenica da je kesicu soja sosa, kao nekada tetrapak s mlekom ili plastičnu kanticu majoneza kod kuće, bilo praktično nemoguće otvoriti bez ozbiljnijih posledica, prvi obrok je bio sasvim zadovoljavajući. Soja sos je, nekako, spojio ukus lososa i perfektno skuvanog pirinča ili smo, naprosto, bili jezivo gladni. Zelenkasta plastika, pobodena između fileta lososa, kako se ispostavilo, nije bila jestiva.

Prodavnice "seven ileven", za razliku od Amerike, u Japanu imaju prilično važno mesto u lokalnim zajednicama, jer često predstavljaju jedinu šansu da se Japanci, posle beskrajnih i iscrpljujućih radnih dana, nahrane i popiju koje pivo. Pre nego što, iscrpljeni, zadremaju na pločniku, klupi u parku ili vozu.

Ražnjićima protiv japanskih pravila

Mračne ulice zloglasne četvrti Kibukićo osvajali smo ćošak po ćošak, vagajući neprestano koliko precizno aplikacija koja prati strance, jednako zastrašujuća i zahtevna "Oća", može da odredi koliko smo tačno metara prekršili, kako se na kraju ispostavilo, preambiciozno zamišljena japanska pravila.

Iz lokala smeštenog u brvnari sklepanoj između bleštavih reklama lokalnih "ljubavnih hotela", širio se miris sveže pečenog mesa. Izgledom, podsećao je na drvene radnje čaršijskog kujundžiluka, samo nekako zapuštene i nagaravljene spoljašnosti. Unutra, usred memle i senki koje je bacala škiljava sijalica, za šankom smeštenim ispred mutnog stakla skrivenog roštilja, cigarete je, uz pivo, pušilo nekoliko Japanaca.

Delovalo je neodoljivo.

Trenutak pre nego što smo dobili upalu mišića od komunikacije sa konobarom, pred nas je stigla gomila ražnjića, nagaravljenih različitim nijansama dima. I nekoliko posuda sa sosovima jednako nepoznatog porekla. Ispostavilo se da su špargle umotane u šnite lokalne verzije slaninice savršeno ukusne, posebno ukoliko se nakratko uvaljaju u sos od belog luka. Slaninica se prosto topila već na dodir s jezikom, a ukus dima, mesa i sosova potpuno se stopio sa hrskavim šparglama. Bubrezi ponabadani na drvene štapiće bili su malo žilavi.

Do kraja japanske avanture ostali smo željni tih slaninastih špargli. Nijednom kasnije nismo uspeli da uđemo u taj lokal. Zbog straha od koronavirusa ili čega drugog, više nas nisu pustili unutra. Zašto, plašim se, nikada nećemo saznati.

Već dva ćoška dalje, čim izbegnete nigerijske podvodače koji na strance nasrću nudeći, na krljavom engleskom, usluge devojaka i dečaka, ili šta već ne, veliki neonski izlog osvetljava fotografije stotina vrsta sušija. Što da ne…

Iza šanka i zamagljene vitrine u koju su poslagani komadi tune, lososa, majstor neverovatnom veštinom ređa komade ribe, rakova, ikre i krakove hobotnica na gomilice pirinča, koje prethodno zamaže slojem vasabija.

Naručujemo ikru letećih riba, krakove hobotnica, škampe, losos, tunu, tofu, nekoliko potpuno nepoznatih stvari. I dve ostrige, bar dvostruko veće od jadranskih. Miris mora pomešan sa limunom i želatinastim mesom školjke prosto klizne niz grlo. Ukoliko uspete da tu masu zauzdate štapićima.

Salata takođe izgleda neobično. U tornjeve pirinča uvaljano je različito povrće. Zeleniš proglašavamo zelenom salatom i bambusom. Sa par kapi soja sosa naizgled bezukusna instalacija dobija sasvim novu dimenziju.

S druge strane šanka, sličnu hranu jedu dva istetovirana Japanca. Ovaj kraj nadaleko je poznat po kriminalu, bezvlašću i jakuzama. Nisam siguran da smo videli ijednog od ovih nadaleko poznatih japanskih kriminalaca.

Ujedno, Kabukićo slovi i za najprljaviji deo Tokija, jer mladi koji se uporno opiru ograničenjima kretanja i okupljanja prosto ne haju za uredbe vlade. Svinjac koji do kasno noću naprave bauljajući pijani po polumračnim sokacima, već rano izjutra netragom iščezne, čim u kraj dopedaliraju čistači i vlasnici lokalnih prodavnica.

Stotinak metara dalje, prekoputa "Mekdonaldsa", grupa Japanaca ulazi u čudan lokal. Izuvaju se odmah pri ulasku i sedaju za niske stolove. Konobar odmah donosi ćup pun užarenog uglja, prekriven tankom metalnom mrežom. Liči na roštilj.

Sulundari nekako uglavljeni u plafon odvlače dim iz prostorije u kojoj već sedi desetak ljudi. Dvojica odevena u jukate, tradicionalnu japansku odeću kod nas poznatu kao kimono. Japanci se decenijama hvale kako jedu najkvalitetniju govedinu na svetu. Bio je idealan trenutak da tu tvrdnju stavimo na probu.

Ređamo komade mesa na užarenu rešetku i čekamo, nestrpljivo, da se ispeče. Prve komade, polusirove, utapamo u soja sos i žvaćemo nestrpljivo. Ništa spektakularno.

Tek posle nekoliko pokušaja shvatamo da je strpljenje vrlina prilikom spravljanja ovakvih obroka, koji suštinski potiču iz Koreje, sa kojom Japan ima čudne, složene i, u nekim periodima, prilično surove odnose.

Kompletna večera sadrži nekoliko vrsta salate, klica, korejske turšije jarkih boja za kojom Japanci naprosto luduju, pirinač, nekoliko sosova i više vrsta mesa, uz nezaobilazni na tanke šnite isečen goveđi jezik. Čim, kopirajući poteze ljudi koji čuče za susednim stolovima, proniknete u veštinu spravljanja, uspevate da shvatite zbog čega Japanci toliko hvale svoju govedinu.

Ulična verzija korejske hrane, ni nalik ovim portabl roštiljima, prodaje se i u malim lokalima, mahom uglavljenim ispred prolaza koje bleštavilo glavnih ulica dele od uskih prolaza što vode u manje zabavne delove grada.

Prodaju se velike, masne palačinke napunjene različitim sirevima ili lokalnim verzijama bundeve, kao i pohovane kuglice sira uvaljane u ne preterano sladak prah šećer. Ništa spektakularno, osim ako ste beznadežno gladni.

Supe razne japanske

Pet punih godina potrebno je da bi ambiciozni mladić dostigao veštinu dovoljnu da mu stari majstor dozvoli da naizgled jednostavnu supu sa rezancima i svakojakim drugim ludostima stavi pred mušterije.

Udon je za Japance deo tradicije. Sastoji se od bistre riblje supe u koju se, zavisno da afiniteta, ubacuju savršeno pohovani kraci lignji, škampi, kora od tofua, ili se jede potpuno klot – samo sa rezancima, koje majstori prave neposredno pre nego što ih preliju bistrom tečnošću.

Konačno dobijete i kašiku, ali ubrzo shvatate da vam i ne treba, jer krakove lignji i rezance već bez ikakvih problema hvatate štapićima.

Supu naprosto popijete iz činije na samom kraju ručka. Ni kuvari više ne strepe da li ćete da se samopovredite tokom jela. Na ivici ste da u potpunosti savladate Japan.

Jednako popularna supa u Tokiju je ramen i suštinski se spravlja na sličan način kao i udon. Mladići godinama uče kako da savršenu goveđu supu usklade sa na sitne kockice isečenim isprženim mesom, vlašcem i nezaobilaznim, na licu mesta pravljenim, rezancima.

Ipak, za razliku od udona, Japanci umeju i da izošljare ramen, pa sve sastojke jednostavno utovare u činiju veličine manjeg lavora. Ukusno ako ste baš gladni, ali istovremeno i preterano čak i za Balkance.

Ukoliko, pak, Luka Dončić i ekipa pobede Špance nešto posle sedam sati po lokalnom vremenu, shvatite da imate jako malo vremena za večeru dok se kafane, sat vremena kasnije, ne zatvore.

Upadate u prvi pristojan lokal, i konobar naslonjen na akvarijum u kojem se beče murina i lokalna svetlobraon kirnja, prosto ne uspeva da vam objasni da za pola sata nećete uspeti da jedete.

Manuelnom metodom objašnjavate kako vreme nije faktor i pred vas, ubrzo dolazi, pladanj na kojem su uredno složene pečene jegulje, losos, tuna i nezaobilazna supa miso. Sašimi je u Japanu jednako popularan kao suši i sastoji se od nekoliko jela, uglavnom jednako ukusnih. Ponekada prilično neobičnih.

Miso supa je u Tokiju važna ponajviše zbog užasne vlage koja prati paklene vrućine, pa predstavlja ozbiljan izvor elektrolita koje neprestano gubite bazajući po gradu i borilištima. Posle nekoliko takvih supa, recimo, noću prestaju da vas bude grčevi u listovima.

U brzini, ipak, dogodi se i da pogrešite. U gomili šljaštećih restorana birate onaj koji izgleda najjapanskije. Boce sakea uredno su poslagane na tamnobraon lakirane police. Fotografije izgledaju obećavajuće i birate krakove hobotnice uronjene u supu, rezance od heljde i pirinčani slatkiš koji neobično podseća na žumance.

Srećni ste što ste izabrali baš-baš japanski lokal i posle nekoliko trenutaka pred vas iznose tacnu na kojoj su uredno poređane činije sa supom, rezancima i slatkišima. Ispostavlja se, ubrzo, da su krakovi hobotnice, u stvari, bambusi, koji su, mada utopljeni u braonkastu supu i dalje prilično bljutavi.

Slatkiš od pirinča je teško sažvakati, iako je slatkasti gusti sirup, nalik medu, prilično ukusan. Na kraju, shvatate da je restoran, u stvari korejski.

Odlučni da ne ponovite takvu grešku, dan ili dva kasnije, ulazite u susednu zgradu. Igrate na sigurno i birate restoran sa najlepšim akvarijumom po kojem plivaju svakojake šarene ribe.

Naručujete pohovane škampe i snežne rakove. Treba vam i supa, pa birate najsigurniju varijantu – čorbu od rakova. I nema greške, pohovane rakove i škampe uvaljate i slatkasti sirup. Savršeni su. Narandžasta čorba od rakova je, takođe, izvanredna. Istovremeno i prilično vrela. Nalazite se stotinak metara van zone u kojoj smete da budete. Nadate se da Japanci imaju razumevanja za vaše gastronomske avanture.

Shvatate da ne haju preterano, što vam otvara mogućnost da narednog dana odete i koju stotinu metara dalje od metalne ograde koja je Olimpijske igre delila od ostatka Tokija. Na kraju dobacite i do slatkiša, savršene kafe, prodavnice japanskog viskija i tek tada ustanovite da nećete uspeti sve da probate. Taman da se u Tokiju zadržite i stotinu brzih testova na koronavirus.