Čitaj mi!

Veliko finale u Tokiju, pogled iz šestog reda

Otprilike 53 godine pošto je moj otac, Zoran igrao u velikom finalu Olimpijskih igara našao sam se na istom mestu. Doduše ne baš istom – na potpuno drugom kontinentu i šest redova od parketa – na tribinama tokom utakmice u kojoj su Amerikanci, kao i pre više od pola veka, osvojili zlatnu medalju. Protivnik im je ovoga puta bila Francuska, borbena, odlučna, ali i bez velikih šansi da napravi senzaciju.

Velika gužva pred tokijskom "Saitama arenom", po prvi put od početka košarkaškog turnira. Mnogo policajaca, vojnika, zvaničnika, gledalaca i sportista. Svi su tu zbog finala košarkaškog turnira. Jednu je u finale uveo Nik Batum bananom koju je zalepio Klementu Prepeliču, drugu trener Greg Popovič, prostom činjenicom da je 12 sjajnih igrača za svega nekoliko dana uspeo da od raštimovane, ali moćne mašinerije, pretvori u tim.

U sali koja je dve nedelje bila sablasno prazna najednom stvorilo se mnogo ljudi. Teško je reći koliko, ali najmanje deset puta više od prethodnog meča Amerikanaca i nebrojeno puta više od bilo koje druge utakmice košarkaškog turnira u Tokiju.

Pobeda Francuza u prvom kolu takmičenja po grupama nagoveštavala je da ekipa Vensana Kolea, možda, ima snage za još jednu senzaciju, posebno posle dramatične pobede protiv Slovenije Luke Dončića.

Francuska je utakmicu počela prilično jednostavno, pokušavajući da loptu posle silnih američkih preuzimanja ubaci u reket i iskoristi suštinski jedinu prednost na koju može da računa u ovom meču, Rudija Gobera.

Grega Popoviča dominacija francuskog centra nije preterano uznemirila, pa je na parket poslao standardnu petorku, četiri šutera i Bema Adebaja. Za razliku od prethodnih utakmica, Amerikanci utakmicu nisu počeli opuštenom odbranom, pa je već u prvom posedu Evan Furnije bio prinuđen da napad završi nekontrolisanim šutom u poslednjoj sekundi.

Ključni igrač na početku meča bio je bek Fenera, Nando de Kolo, koji je sjajno kontrolisao ritam napada i u prvih deset minuta pokupio četiri skoka uz isto toliko asistencija. Francuska odbrana je odolevala sve dok Durent, posle serije promašaja, nije počeo da pogađa, pa je trojkom doneo prvu prednost Amerikancima – 18:15.

Francuski selektor Kole nije odustajao od plana koji je zacrtao pred početak meča pa je na jedinog "visokog" Amerikanca, Dramonda Grina poslao istovremeno Mustafu Fala i Purijera, što je uz pritisak na skok u napadu održalo Francuze u igri u narednih nekoliko minuta.

Na nesreću, silan trud u odbrani u nekoliko su navrata naprosto "prosuli" bacajući lopte u aut, pa čak ni Nik Batum,, koji je u nekoliko navrata budio ekipu tokom polufinalnog meča sa Slovenijom nije uspeo da okrene momentum na stranu "trikolora". A i Kevin Durent je mnogo bolji igrač od Prepeliča, pa je uz faul zakucao preko francuskog veterana, čime je protivnicima oduzeo bar "dve crte" energije pred nastavak meča.

Kole prekida eksperimentisanje i u igru vraća De Koloa i Gobera, Francuzi ponovo guraju loptu pod sam koš i uspevaju da se vrate na manje od deset poena razlike. De Kolo na minut pre kraja poluvremena postiže prve poene, trojku za 36:43.

Drugo poluvreme počinje dobro za Francuze, trojkama Žabusela i polaganjem De Koloa, ali Amerikanci uzvraćaju serijom dobrih odbrana i trojkama, prvu Durenta a zatim i Demijena Lilarda. De Kolo, takođe, počinje da šutira, ali francuski plan ozbiljno kvari Durent koji je do polovine trećeg perioda ubacio 26 poena. Do kraja meča, ubacio je još svega tri poena.

Stvari se ne kreću u baš srećnom pravcu za Francuze, pa Kole pokušava da na prilično nekonvencionalan način odgovori niskoj postavi Amerikanaca i istovremeno u igri drži "tornjeve", Mustafu Fala i Rudija Gobera. Čini se da su poslednji pot takvu košarku igrali Hjuston roketsi sa Hakimom Olajdžuanom i Ralfom Samsonom, još krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Francuska je dobila dodatnu čvrstinu, ali je kompletno isparila kreativnost, pa Kole u igru vraća Furnijea, koji trojkom nagoveštava dramu u Saitama areni. Amerikanci su, međutim, ovaj put bili spremni za takav razvoj situacije, pa je Francuzi do kraja meča samo jednom prišli na tri poena zaostatka, posle dva slobodna bacanja koja je ubacio Nando de Kolo. Francuska je izgubila meč sa svega pet poena zaostatka, 87-82.

Pre i posle toga, Amerika je dominirala. Doduše ne u meri u kojoj je to činio originalni "Drim tim" na Olimpijskim igrama 1992. godine, ali dovoljno da bez velikih problema osvoji zlatnu medalju na Igrama u Tokiju.