Читај ми!

Да ли су церемоније отварања и затварања у Токију биле најдосадније у новијој историји ОИ

Церемоније отварања и затварања Олимпијских игара у Токију у Јапану су предмет оштрих критика - оне се доживљавају као идеална прилика за представљање земље у добром светлу која је бесповратно пропуштена.

Олимпијске игре у Токију, иако им се домаће становништво противило до пред сам почетак, ипак су, у суштини, учиниле Јапанце задовољним и поносним.

Све до пред само отварање, због страховања од ширења новог коронавируса, одржавању Олимпијских игара се опирало преко 70 одсто грађана, али у анкети коју је спровео тиражни дневни лист Асахи два дана пред завршетак највећег светског спортског догађаја, против њега се изјаснило само 32 одсто испитаника - сада је за одржавање игара било чак 56 процената грађана, у односу на једва нешто више од 20 у недељама пре њих.

Дајте народу игара

Такав преокрет није за чуђење. Било да је реч о агонији или еуфорији, драмски ефекат Олимпијских игара је непревазиђен. А јапански спортисти у Токију су побрали 58 медаља, од чега чак 27 златних.

То је био убедљиво најбољи резултат у историји јапанског спорта, па је јасно да је домаће становништво сваког дана олимпијаде имало пуно повода за наду, узбуђење и радост.

Поређења ради, након Рија Јапан је у своје витрине положио 41 одличје, што је био претходни најбољи резултат, јер су спортисти Земље излазећег сунца пре тога у Лондону освојили 38 медаље, док су, још дубље у прошлости, рецимо, на играма у Сиднеју, застали на мање од 20.

Јапан су овог пута представљале чак 582 атлете, а жетва медаља поред спортова у којима су Јапанци традиционално изузетни као што су џудо, гимнастика, пливање, стони тенис, бејзбол и софтбол, и добри у последње време, као што су рвање и бокс за жене, протегла се и на (европско) мачевање, па чак и кошарку (за жене).

Помогло је и увођење у програм традиционалне јапанске вештине каратеа и скејтборда, за чије тренинге у Јапану постоје одлични услови.

Сав тај успех пробудио је национални понос и допринео да се став према одржавању олимпијаде преокрене.

Неповезане и досадне церемоније

Ипак, постоји и нешто за чим јапанска публика жали када су у питању дешавања на стадионима, поред саме чињенице да публици није уопште било дозвољено присуство на трибинама.

Реч је о церемонијама којима су отворене и затворене Игре. Оне се ових дана критикују због недостатка маштовитости и одсуства видног, разумљивог концепта који би послужио као везивно ткиво које уједињује различите елементе, као што су музички наступи, плесови и видео клипови.

Оно што Јапанце боли и што неки од њих осећају као срамоту је то што је део страних спортиста обе церемоније напустио, док су се током затварања могле видети и атлете које се излежавају и баве својим телефонима, незаинтересовани за догађаје на терену Националног стадиона.

То, наводно, никада раније није било примећено на таквим церемонијама, из чега неки јапански медији извлаче закључак да се никада пре није десило.

Мада је велики узрок за ту равнодушност, несумњиво, одуство публике и пригушенији тон свесно одређен из пијетета према настрадалима од ковида, јапански новинари оцењују да су разлози што су се спортисти на церемонијама отварања и затварања досађивали то што су оне биле развучене, тематски неповезане, па и несхватљиве за странце с обзиром да су поједине (њима неразумљиве) јапанске композиције извођене на статичан начин који није будио жељу за плесом, односно, учешћем.

Посебна мета критике, па и саркастичних коментара, су били дуги говори функционера, нарочито председника Међународног олимпијског комитета Томаса Баха који је на отварању "прогутао" читавих 13 минута, а приликом затварања "спржио" још седам.

Мада је на затварању био приказан портпури традиционалних народних плесова из различитих делова земље, снимљених у локалним заједницама и изведених на самом стадиону, церемонија отварања је била посебно сиромашна оригинално јапанским садржајима, због чега многи у острвској царевини осећају да је пропуштена ретко добра прилика да се милијардама гледалаца широм кугле прикаже богато културно наслеђе земље.

Отварање је обиловало западњачким мелодијама и плесним формама, међу којима је нарочито дуга била соло џез нумера изведена на клавиру, која би, као и степовање, вероватно била прикладнија за олимпијски град попут Лос Анђелеса или Атланте.

С друге стране, јапанска култура је представљена само сценом у којој дрводеље и градитељи подижу традиционалну кућу у јапанском стилу и релативно кратким наступом глумца јапанског традиционалног позоришта "Кабуки" у измењеном, стилизованом костиму.

Преозбиљне Јапанце изненадило представљање Париза током церемоније затварања

И, коначно, можемо додати, утисак је да су церемоније у Токију, нарочито отварање, упркос свој несрећи која је задесила цело човечанство у последњих пар година, ипак биле сувише мрачне.

Јер не само да се говорило о жртвама ковида, за које је одржан и минут ћутања, о великом цунамију који је пре десет година на североистоку Јапана усмртио близу 20.000 људи, већ је у програм укључен и суморни перформанс у знак сећања на жртве поплава на југу Јапана и чак осврт на погибију изреалских олимпијаца који су настрадали у терористичком нападу 1972. у Минхену.

Церемонија отварања тако је, до уласка спортиста у стадион, била једна врста литаније несрећа или каталога могућих узрока смрти. Остаје мистерија зашто је поред толиких природних катастрофа било потребно да се баш у Токију помену и јадни Израелци којих се на отварању нису дотицале раније Олимпијске игре.

Мада је било и симпатичних, веселих сцена, као оне с момцима који су својим телима и разним једноставним помагалима настојали да брзо осликају све пиктограме који представљају олимпијске дисциплине, аутори церемонија у јапанској престоници као да су били поражени величином одговорности коју су понели или спутани идејом да је изражавање радости табу у садашњим условима, па су од догађаја који је требало да људима широм планете пружи мало опуштања и неку врсту (макар лажне) наде да ће се живот ускоро вратити у нормалу направили нешто што је на моменте деловало као претерано ламентирање над људским усудом.

С тим у вези, медији у Јапану ових дана изражавају изненађење а грађани се наглас питају није ли цела олимпијада у Токију могла бити много другачија, далеко ведрија и радоснија.

Ово стога што их је "продрмало" представљање следећег домаћина олимпијаде Париза на крају церемоније затварања - у престоници Француске на малој површини окупиле су се хиљаде грађана без маски, који су, скупа са репрезентативцима своје земље, пред камерама из све снаге навијали, певали и радовали се новом сусрету спортиста целог света који ће тамо бити уприличен 2024, као да епидемије уопште нема.