Читај ми!

Наше одбојкашице задужиле Србију у Јапану

Српске одбојкашице, бројним успесима у Јапану, у протеклој деценији су дале немерљиви допринос побољшању имиџа Србије у Земљи излазећег сунца.

Последњег дана олимпијског турнира у далеком Јапану, који је облацима и бујицом кише у сивило завио тајфун, женска одбојкашка репрезентација Србије убедљиво је, с 3:0 у сетовима, савладала селекцију Републике Кореје, доневши нашој земљи осмо олимпијско одличје.

Но, та добро заслужена бронза само је делић услуге коју су вредне девојке, које с клупе дуги низ година води тренер Зоран Терзић, учиниле својој малој али поносној земљи у далекој острвској царевини.

Јер оне не само што су се окитиле златом на претходном Светском првенству, које је 2018. одржано управо у Јапану, већ су у тој острвској земљи удаљеној скоро осам хиљада километара од свог завичаја однеле и бројне победе на такмичењима светског купа (сребрна медаља 2015) и квалификационим турнирима за Олимпијаду. (Ваља поменути и бронзу коју су наше одбојкашице узеле на светском првенству 2006. у Јапану под именом Србија и Црна Гора.)

Заправо, одбојкашице Србије највећи су разлог зашто данас обични Јапанци, који су након разлаза са Црном Гором нашу земљу стално мешали са Сибиром и Севиљом, коначно тачно упамтили име наше земље.

Наиме, након што је пре осам година Јапан напустио Драган Стојковић Пикси, којег се већина Јапанаца ипак боље сећа из времена када је био играч а Србија била у склопу СР Југославије него из доба када је био тренер Нагоје, Новак Ђоковић је без сумње постао убедљиво најпознатији Србин у Јапану.

Али пошто се већина тениских турнира игра у Европи и Северној Америци, што значи да их је у Јапану могуће видети само током ноћи, и пошто се ти мечеви (осим Вимблдона) углавном преносе на каналима који поседују ограничен број гледалаца и који се посебно плаћају, најбољи мушки тенисер свих времена за просечне Јапанце, генерално гледано, у протеклој деценији није био тако изразит симбол Србије као у другим деловима света или оно на шта прво помисле када чују име наше земље.

Организациона доминација Јапана

Тако је део Србије који је најредовније присутан у масовним медијима у Јапану, заправо, наша женска обојкашка репрезентација.

Велики разлог за то је амбиција јапанских спортских функционера и спонзора, који из године у годину својој земљи, готово незасито, доносе нова такмичења у одбојци. Није претерано рећи да Јапан у организационом смислу, нарочито када су у питању такмичења за жене, влада светом одбојке. Рецимо, сви турнири светског купа за жене, од оног другог 1977. године до овог последњег 2019. одржани су у тој острвској царини.

Штавише, Јапан је већ организовао и пет светских првенстава у одбојци за жене, од којих чак три у последњих 15 година: 2006, 2010. и 2018. Ту треба додати и квалификационе турнире за Олимпијске игре у Пекингу, Лондону и Рио де Жанеиру, од којих је на некима учествовала и наша земља.

Ти мечеви се преносе на свим националним каналима, од којих су многи бесплатни, у најгледанијем времену од седам до девет увече, па је својим сталним присуством и одличним резултатима у последњих деценију и по одбојкашка репрезентација Србије ушла у све јапанске домове, практично научивши овдашњи народ име наше земље.

"У последњих 15 година у Јапану сам био 17 пута. Имам осећај да сам више времена провео у Јапану него у центру Београда", рекао је аутору видно уморни селектор Зоран Терзић на конференцији за штампу након освајање бронзане медаље у Аријаке арени у Токију, осврћући се на дуг и богати пут поплочан знојем и медаљама који су он и његове борбене и шармантне изабранице прешли у Земљи излазећег сунца.

И док се очекује повлачење неких од играчких полуга тима, посао за трофејног стручњака који је задужио не само нашу одбојку већ и спорт уопште се наставља и он већ окреће поглед ка Европском првенству, које почиње за десетак дана и на којем је, каже он, циљ медаља.

"После тога следи стварање новог тима, у којем ће додуше бити доста и старих играчица."

Одбојкашице као мека моћ Србије у Јапану

Иза опијености одбојком у Јапану лежи чињеница да је та земља шездесетих и седамдесетих година прошлог века, упркос просечно мањем расту својих играчица, освојила два олимпијска злата и чак се три пута окитила титулом светског шампиона.

Женска одбојка као дисциплина управо је први пут уведена на Олимпијским играма у Токију 1964, када су домаће репрезентативке оствариле први од своја два олимпијска тријумфа.

И док су питања о томе како је могуће и да ли је добро за спорт да од последња четири светска првенства у женској одбојци чак три организује иста земља нешто чиме би требало да се позабаве спортски функционери на светском нивоу, та аномалија показала се благодетном по имиџ Србије у Јапану.

Јер наше девојке су постале узор за десетине хиљада јапанских девојчица и једна врста референце у односу на коју домаћи стручњаци у Јапану мере домет и могућности сопственог националног тима, мада је њима, наравно, сасвим јасно да због другачијих физичких одлика не могу да опонашају наше играчице, односно, да јапански пут мора бити везан за брзину, упорност и борбеност, а не за висину, снажан сервис и смеч.

Лако је замислити да због честог боравка у Земљи излазећег сунца, наше одбојкашице рођаци и пријатељи од милоште називају "јапанкама". У том смислу интересантно је искрено признање бомбардера наше репрезентације Тијане Бошковић "да баш није велики обожавалац јапанске хране, али да воли све друго у вези с Јапаном".

На то капитен Маја Огњеновић одговара "да не би имала ништа против да стави суши у сваки оброк". Обе се слажу да јапанска љубазност нема премца.

И док са смешком размишљамо о томе да ли је злато могло да доспе у наше руке да је и иначе доминантна Тијана прошлих дана на тањиру у Токију имала храну коју воли, констатујемо да су наше девојке у Јапану у протеклих петнаестак година побрале не само прегршт медаља, већ и много симпатија, пре свега захваљујући својој маштовитости и истрајности у игри и неусиљености у понашању.

Оне су меко, топло лице Србије у острвској царевини, позитивна снага која је у Јапану онима који нису знали име наше државе баш то име урезала у памћење, и која је у онима који јесу били чули за ну изменила дугогодишњи мрачни имиџ Србије као нестабилне земље измучене бескрајним ратним сукобима.