Читај ми!

Погледи са клупе: Епизода 0

Током Европског првенства у фудбалу, кроз текст и слику, бавићемо се анализом мечева који ће бити одиграни на 11 стадиона у 11 градова нашег континента.

Давно је прошло време када је репрезентативни фудбал био сам врхунац фудбала. Некада су континентална и глобална такмичења била практично сајамске манифестације, прилика да најбољи играчи демонстрирају најновије трендове и тенденције.

Бразил је, ето једног примера, освојио свој први Мундијал, 1958. у Шведској, играјући, употребићемо модерну нотацију, у 1-4-2-4 систему. Свет је, у том моменту, мање-више играо W-M систем (1-3-2-2-3).

Ствари су кудикамо другачије данас. Од тренутка када је почела систематизација фудбала, систематизација начина на који се тренира и начина на који се игра, почела је и превласт клупског фудбала. Време које се проводи на тренингу или у сали за састанке има непроцењиву, практично детерминистичку вредност. Данас су најбоље фудбалске екипе – клупске екипе.

Порто Жозеа Мориња био је највећим делом толико добар јер је тренирао боље од других, користећи у Португалији развијену методологију која је, у међувремену, постала стандард. 

Најбољи пресинг на свету има тим једног клуба (у питању је вероватно ПСВ, али могуће је наћи још много примера), најбољи улазак у игру на свету има Манчестер сити (мада је много аргумената који се могу употребити у корист Сасуола који је водио Роберто де Зерби), најбоље нападање дубине у другој или трећој фази поседа има Ливерпул, мада је Наполи Мауриција Сарија такође био спектакуларан у овоме, такође и Тухелов Челси... И листа се наставља и њен крај се не назире.

У клупском фудбалу много је лакше дефинисати, а потом припремити и спроводити механизме у игри, било на ниву тимске, групне или индивидуалне тактике.

Али ово има и своју другу страну.

Репрезентативни фудбал има нешто што клупски нема, или свакако има мање. Непредвидивији је. Склонији склизнућима очекивања. Не само зато што мањи број утакмица (седам утакмица вам је довољно за титулу на репрезентативном нивоу, барем 30 за титулу у клупском фудбалу) чини да је фактор среће израженији.

Напросто, нешто већа неусклађеност унутар тимова прелива се на већу насумичност утакмица у којима они учествују.

Лестер је освојио титулу шампиона Енглеске, али Лестер је и тада имао много квалитетних фудбалера, од којих су неки данас међу најбољима на планети.

Грчка је, с друге стране, освојила титулу шампиона Европе 2004. године, али њени играчи после тога нису играли за најбоље клубове.

И још једна истина – екипе са најбољим играчима, репрезентативне или не – имају највеће шансе да стигну до успеха. Али ова истина није, стриктно говорећи, потпуна. У екипама које имају највише успеха играју најбољи играчи који најбоље извршавају своје улоге.

Ништа није индивидуално у фудбалу. Хуанма Лиљо, ментор Пепа Гвардиоле и његов помоћник у Манчестер ситију, једном је рекао да не постоји индивидуална акција у фудбалу. Све и када би сви противници сели на терен и скинули копачке, док их фудбалер лагано заобилази и постиже гол, они и даље, сада својим нечињењем, креирају услове у којима неко дрибла или шутира. Све је контекст у фудбалу.

И управо о томе ћемо говорити у овом серијалу текстова током Европског првенства. Кроз текст и слику покушаћемо да сажмемо сву поменуту насумичност фудбала у оне моменте и фазе које раздвајају победнике од оних који то нису.

Фудбал је много, много (много, много...) више од онога што се о њему прича у широј јавности. Немогуће је проћи све то кроз ма коју медијску форму, али је могуће усмерити пажњу и показати где би, отприлике, требало гледати у галиматијасу дешавања који чини једну фудбалску утакмицу.

Овим фудбал поприма своју пуноћу и, верујте, могуће је, постаје још занимљивији. Још једном, Европско првенство је савршена прилика за једну овакву причу.