Čitaj mi!

Galerija RTS od 8. juna do 3. jula 2022.

In memoriam - Dušan Milovanović: "Civilizacija ognjišta"

Izložbu „Civilizacija ognjišta", koja će posthumno biti otvorena, od 8. juna do 3. jula 2022. godine, u Galeriji RTS, organizatori posvećuju njenom autoru Dušanu Milovanoviću. Uvaženi istoričar umetnosti, teoretičar i publicista, Dušan Milovanović, preminuo je 7. juna 2022. godine, u 75. godini života, u Beogradu.

Iz pepela - pletenica...

Izložba fotografija pod nazivom „Civilizacija ognjišta" Dušana Milovanovića u Galeriji RTS predstavlja genezu ognjišta u poslednja dva veka, od perioda Vuka i Dositeja do savremenih. Mahom su prikazani ambijenti kuća uglednih kulturnih i javnih radnika koji su živeli na prostorima Srbije dočarani fotografijama iz muzejskih kolekcija.

U tekstu kataloga ove izložbe autor Dušan Milovanović evocira svoja sećanja na detinjstvo i pored ostalog kaže: Sećam se da je uz vatru obavezno sedeo najstariji domaćin, udobno zavaljen na tronožac što se oslanjao o centralni kućni stub, odmah pored vatre; kasnije sam saznao da je to bilo njegovo, počasno mesto i da su uz njega mogli da sede dragi gosti, muški ukućani o dogovorima i pripremama za veće poslove ili slavlja, i u krilu, ponekad i najmilije unuče.

Činilo mi se tada da je on neodvojivi deo tog vatrišta i da, pored toga što tu greje stare i ozeble kosti ima i ''zadatak'' da, s vremena na vreme prodžara i podjari vatru, žiškom zapali cigaretu, koju dugo zavija i zatim s takvom nasladom puši da je i mene kasnije, taj njegov očigleni užitak naveo''da zapalim''. A u retkim trenucima, kad svi poslovi uminu, uz vatru su sedale i baka ili majka, uzimale čeda u krilo, ili ih okupljale oko sebe i ispredale najdivnije poučne priče, bajke, basne i uz put deci u pamet udevale plemenite poslovice, osnovicu za budući pošteni i čoveka dostojni život: ''Kako seješ, tako ćeš i žnjeti'', ''Dobro čini, pa se dobru nadaj'', ''Na muci se poznaju junaci'', ''Ne uznosi se u dobru, niti u zlo vreme očajavaj; sve prolazi, sve se menja'', sem kamenja...

A onda bi ih već uspavane i smirene odnosile ili dovodile u postelju, tiho izgovarale molitvu, koju su najstarija deca za njom ponavljala, zakrstila ih redom, ljubila u čelo i nežno pokrivale. Ah, sećanja divna, vreme neumitno, o snovi... I kao da čujem, izdaleka, ono ''Snago dedina'', ''Jabuko zlatna, bakina'', ''Čedo moje'', ''Uzdanice, nasledniče mili''...

Već tokom mladosti i odlaska u grad gasila su se ognjišta, što radi modernizacije, gradnje novih kuća, gde za njih više nije bilo mesta, radi seljenja ili odlaska ''na Onaj Svet'', poslednjih članova familije. Vrlo brzo, sa napuštanjem doma, urušavao se krov, kroz kuću je, odnekud gotovo odjednom izdžikljalo kakvo vitko drvo, često jasen, još češće ono ''kiselo'' ili kakva zova, kao da su želeli da podsete na drevne veze sa dajdubljom prošlošću običaja, doma i mitova.

Takva zapuštena ili razorena mesta zvala su se pepelištem, i stariji su branili da se tu bilo šta gradi ili seje, ali su često to zaboravljali, pa ih je, stizala neumitna kletva zapuštenog ognjišta, zaboravljajući onu davno skrojenu, divnu misao ''Blago sinu na majčinu krilu, familiji na ognjištu milu!''

Međutim, od prvog susreta, impresioniralo me je vatrište, na sred glavne prostorije u drugim kućama, što je u obične dane tinjalo, u podne, ili s večeri - plamsalo veselo i na njemu se diskeretno isparavao veliki, čađavi kotao, obešen o verige, šta-god kuvalo u zemljanom loncu, s kraja vatre ili nešto peklo pod crepuljom, na žaru ili pod sačem.

Tada sam saznao da se to mesto zove ognjište, da se oko njega viju mnoge priče, značenja i izvedenice, što se tek kasnije tumačilo i razabiralo; za početak pamtio sam samo ono očigledno: da je obično to mesto bilo ograđen/ponegde i ozidano kamenom, oblucima ili ćerpičom, da se pepeo ne raznosi ili - ne daj Bože - kakva žiška ne uzjoguni i napravi štetu.

I gotovo svuda, iznad vatre behu otvorene badže za izlazak dima iznad krova, kroz koju su se probijali škrti zraci sunca i kao oštrim nožem presecali prašnjavu i zadimljenu prostoriju. Ređe sam sretao i široke odžake štosu se šepurili nad novijim kućama. Zapažao sam i mnoge sprave i alate, koji nisu bile poznate u našoj ''modernoj'' kući.

Kasnije sam se često susretao sa sve modernijim ognjištima, uzidanim pećima ili kaminima, i razumevao da potiču još iz davnih, Vinčanskih vremena. Tek ponegde u Crnoj Gori, Hercegovini ili Zapadnim Srpskim zemljama mogao se sresti kakav đed, što uz oganj bdi i kroz vatrište zuri, ko zna, u kakvu daljinu.

Sve ostalo su smenili šporeti, peći na različita goriva, električna grejna tela, radijatori i podna grejanja; ali sam brzo shvatio da i ono stiže još iz drevne Vinčanske civilizacije i da su je kao tehniku zagrevanja kuća, Rimljali preuzeli od slovenskih Etruraca, nigde ne pominjući njegovo pravo poreklo. Sa tim ''novotarijama'' olakšavao se život ali i brzo gubilo ono plemenito vreme, koje se nikako povratiti neće, kao u kakvoj bajci, što donekle i jeste bilo!

Antropolozi danas smatraju, na osnovu zuba homo erektusa, da su drevni preci koristili termički obrađenu hranu još u starini od pre 1,9 miliona godina, a puni dokazi o kontrolisanoj upotrebi vatre nađeni su u afričkoj pećini Vonderverkt, sa arheloškim dokazima, nastalim pre milion godina. Pre jedne decenije otkriveno je pećinsko ognjište u blizini Tel Aviva (Kvesem pećina), gde je u svemu funkcionalno ognjište dovedeno do savršenstva, postavljeno nasred prostorije i uredno ograđeno redom kamena. Bilo je prečnika 2 metra, a u blizini je nađeno mnoštgo arheoloških predmeta i fragmenata (ugljenisano drvo, ostaci biljaka, kosti, kamene alatke, što je dalo obilje podataka o tadašnjim stanovnicima).

I ljudski zubi, tamo pronađeni, ukazuju da su preci tada jeli gotovo isključivo termički obrađenu hranu, mada neki i dalje izražavaju sumnju. U pećinama je definisan i najstariji običaj sahranjivanja prapretka, vođe klana (porodice) pod ognjištem, što je kasnije preneseno i u građene kuće, nekada i pod kućni prag (otud i tabu zabrane sedenja na njemu), i to u sve domove na otvorenom (zemunice, kolibe, staništa od blata i pruća, što se u ovdašnjim seoskim sredinama zadržalo do polovine 20. veka, a zatim u drvene-brvnare i na kraju kamene zgrade. I svuda, uz evoluciju doma išlo je i vatrište, gotovo do naših dana.

A u nešto bližoj antičkoj baštini, u Trakiji, osobito je poštovana boginja Hestija, zaštitnica ognjišta, ali i prognanika koji su se u hramovima s večnom vatrom sklanjali od potera, potpuno zaštićeni. Smatralo se još da je i zaštitnica putujućih, i da oličava duh gostoprimstva, bila je i čuvarka trgova, hramova, opština... Sve rečeno (i propušteno) o Vatri, odnosno ognjištu, tokom civilizacije slagalo je mnogoznačne i ogromne korpuse magijskih i apotropejskih (zaštitnih) značenja, obrednih radnji, običaja, ali i bajalica, sve do lečenja. Ognjište je, u punom smislu i kućni hram u kome borave još uvek mnoge nejasnoće, enigme i značenja. Uzmimo za primer raskošne obrede o Badnjoj večeri kod Pravoslavnih.

A ova naša mala akcija i plemenita podrška RTS-a samo žele da inicijalno ponukaju istraživače na objedinjavanje znanja o ovoj zapuštenoj, mada svake hvale vrednoj pojavi i temi. Moramo imati u vidu da u protutnjalim vremenima Vatra je uvek išla uz Čoveka, ili on uz nju, da ga je pratila od rođenja sve do smrti, a i posle toga, primer su Večne Vatre na grobljima uglednika, ratnika, kao i na stratištima...

I smatramo da se čitava jedna ogromna civilizacijska simfonija još skrivena čuva pod horizontom naših saznanja, poput ledenog brega i kao da ište da čim pre izađe pred oči i srca nezahvalnih potomaka. Može biti da ćemo, shvatajući sve skriveno moći nanovo da ispravimo kičme i smelo, s ponosom pogledamo u daleke pretke koji su nam ostavili takvu baštinu, a mi je do sada bagatelisali, usput gubili ili sasvim zaboravljali.

Uz ta drevna vatrišta još uvek su nam očuvani koreni, jer istinu je govorio pesnik da ''U Vatri se Bog odmara'' i čeka da Svetlošću i silama Lepote, Dobrote i Istine obasja ozebla srca naša. Možda će novo vreme osvanuti s nekim novim entuzijazmom, svrhovitim razumevanjem i plemenitijim odnosom prema ostavštini rodova naših.

Uvaženi istoričar umetnosti, teoretičar i publicista, Dušan Milovanović, preminuo je 7. juna 2022. godine, u 75. godini života, u Beogradu.

Dušan Milovanović rođen je 31. maja 1947. godine, u Miloševcu, kod Velike Plane. Diplomirao je 1975. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za istoriju umetnosti. Radio je na Studiju B, a od 1976. do penzionisanja 2014. godine, bio je muzejski savetnik u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Za Hilandarski odbor SANU, od 1977. do 1998. godine, vodio je tim istraživača rizničkog materijala u Hilandaru i na Svetoj Gori, na osnovu čije prikupljene građe je publikovano više od četrdeset radova, a 2008/2009. realizovana monumentalna izložba pod nazivom "Hilandarske riznice", u Muzeju primenjene umetnosti.

Održao je više od dve stotine stručnih predavanja u referentnim institucijama u zemlji i inostranstvu. Bio je saradnik mnogih naučnih i stručnih institucija u Srbiji, regionu, dijaspori i inostranstvu. Angažovan je bio na očuvanju srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

Dušan Milovanović, je bio inicijator ustanovljenja godišnjih nagrada „Pavle Vasić" i „Lazar Trifunović", iz oblasti istorije umetnosti.

Izložbu „Civilizacija ognjišta", koja će posthumno biti otvorena, od 8. juna do 3. jula 2022. godine, u Galeriji RTS, organizatori posvećuju njenom autoru Dušanu Milovanoviću.

Ovde možete pogledati/preuzeti katalog izložbe