Маргарет Атвуд: Јестива жена

Канадска списатељица Маргарет Атвуд веома је добро позната овдашњој читалачкој публици, а и оној публици која прати савремене серије: Слушкињина прича вероватно је најпознатије дело ове списатељице. Јестива жена (The Edible Woman, 1969), пак, први је њен објављен роман, али ово "кашњење" од педесетак година, када је о преводу реч, на понешто парадоксалан начин показује да је реч о великој списатељици: роман је толико савремен и свеж, дакле успео је у толикој мери да захвати опште токове, да му време није могло ништа. Напротив. Јестива жена и даље се, својом преоблематиком и начином на који поставља питања, налази у средишту савремених опсесија и савремених проблема. (На сличан је начин и Слушкињина прича била својеврсно предосећање повратка убиствених конзервативних прича које се окрећу религијском фанатизму, ауторитарним праксама, лажима у јавном простору, те, никако не на последњем месту, насиљу.)

Роман Маргарет Aтвуд појављује се, како у поговору сугерише преводилац Новица Петровић, „у преломном периоду за феминистички покрет, отприлике у исто време када су се, на трагу књигa Бети Фриден Мистичности женског, у Британији, односно, Сједињеним Државама, појавиле студије Џермејн Грир Женски евнух (1970) и Кејт Милет Сексуална политика (1970), које су утрле пут ономе што се у академским круговима данас стандардно назива 'женским студијама'. Тако је, стицајем околности, наратив Јестиве жене на упечатљив начин допринео да 'проблем који нема име', о коjeм је писала Бети Фриден, од личне нелагоде и незадовољства мноштва жена у Северној Америци прерасте у питање од широког јавног значаја: животна ситуација јунакиње романа Мериен Мекaлпин веома пластично одражава ону, како је написала Бети Фриден, 'необичну дискрепанцију између стварности наших живота као жена и представе којој настојимо да се прилагодимо, представе коју сам ја назвала мистичношћу женског'".

Једна од главних нити романа јесте што главна јунакиња открива сопствено тело, те ограничења родне улоге која јој је намењена. Новица Петровић пише: „Што се тиче Мериениног става према родној улози за коју је, како ствари стоје, била предодређена друштвеним конвенцијама епохе, она (...) испрва изгледа мало свесна сопственог тела и његових потреба, како из перспективе материнства тако и еротских задовољстава које јој може пружити. Женска тела и њима својствени биолошки процеси као што су трудноћа, рађање и менструација у роману се третирају са дистанцираношћу која каткада поприма комичне тонове. За разлику од Мериен, њена пријатељица Клара и цимерка Ејнсли имају позитиван став према биолошкој функцији жене, али њихови различити приступи материнству резултирају у оба случаја комичним исходима". Управо тон којим Атвуд исписује овај роман, њена духовитост и, наравно, проницљивост, не само да тему чине важном и незаобилазном, већ и сам текст уистину успелим и важним.

Роман Маргарет Атвуд објавиће издавачи Трећи трг и Сребрно дрво из Београда.

С енглеског превео Новица Петровић.
Чита Душица Мијатовић.
Уредник Иван Миленковић