У
овом тексту
Милан
Брдар излаже
своје
виђење
основне
идејe фундаменталне онтологије кроз
критику дела
Мартина Хајдегера, почев
од
Бића и Времена
(1927), преко предавања
„Шта
је метафизика" (1929), до књиге
Кант и проблем метафизике
(1929), укључујући и ставове после
окрета
(
Kehre).
Став да је
Биће и време
концептуално и стратешки неуспела
књига, аутор образлаже на основу четири
тезе: прво, егзистенцијална аналитика
у
Бићу
и времену онемогућена
је одређењем аутентичности; елаборација
фундаменталне онтологије није могућа
уз смисао бића као циљ, јер овај мора да
се привремено напусти да би фундаментална
онтологија била могућа као „онтологија
свих онтологија"; треће, фундаментална
онтологија је онтологија
смисаоно-егзистенцијалног утемељења
човекове егзистенције, која показује
како се конституише његов свет у којем
може да опстоји; и четврто, развијање
фундаменталне онтологије егзистенцијалне
варијанте није могуће повезивањем с
Критиком чистог ума,
што је Хајдегер покушао у књизи
Кант и проблем метафизике.
Читао
је
Александар Божовић.
Уредници
циклуса:
Тања
Мијовић
и
Иван
Миленковић.
коментари