U nedelju 25. septembra Italijani izlaze na vanredne parlamentarne izbore. Osim ukoliko se u međuvremenu ne dogodi čudo, Italija će dobiti najdesniju vladu nakon pada Musolinija. Po svemu sudeći, većinu će dobiti koalicija desnog centra koju čine Liga Matea Salvinija, vaskrsli Silvio Berluskoni i Braća Italije Đorđe Meloni, koja je na putu da postane nova predsednica vlade.

U knjizi Italijani Luiđi Barcini kaže: „Strane diplomate u Rimu neutešno kažu: Italija je potpuna suprotnost Rusiji. U Moskvi se ništa ne zna, ali je ipak sve jasno. U Rimu je sve javno, nema tajni, svi pričaju, događaji se srčano prepričavaju, ali ipak niko ništa ne razume".

Pre nekoliko dana došlo je do razgovora u jednom poprilično nestandardnom diplomatskom formatu. Američki državni sekretar Entoni Blinken razgovarao je sa Marijom Dragijem, odlazećim predsednikom italijanske vlade. Blinken se zahvalio Dragiju na podršci i stavu Italije tokom Ukrajinske krize.  

Putinova mreža

Glavna tema razgovora bio je izveštaj SAD o otkriću velike količine novca kojim je Rusija navodno pokušavala da utiče na unutrašnja pitanja u dvadeset i četiri države. Prema navodima, radi se o tri stotine miliona dolara. Izgleda da je do razgovora došlo na zahtev Dragija. Na pitanje da li se Italija nalazi na spisku zemalja u koje se slivao ruski novac, Blinken je odgovorio jasno: ne.

Barcini je pisao pre više od pola veka, svet se poprilično promenio ali neke stvari su ostale manje-više iste. U Italiji se događaji i dalje srčano prepričavaju ali i dalje niko ništa ne razume.

Iako je Blinkenov odgovor bio negativan, to nije i neće okončati višemesečna pisanja o ruskom novcu i „Putinovoj mreži" u Italiji. Italijanski ministar spoljnih poslova Luiđi di Majo istakao je nedavno da njegova partija, Pokret pet zvezdica, duže vremena traži da se osnuje posebna komisija koja bi istražila veze Rusije i italijanskih partija. 

Da li je nekakav novac stigao u Italiju, gde je završio i kakvu su uopšte dokazi za to, ostaje misterija. Očekivano, glavni osumnjičeni su partije desnice.

Blinken je u razgovoru sa Dragijem izrazio i spremnost SAD da nastavi da sarađuje po svim pitanjima sa narednom vladom u Rimu. Ono što sledi u Italiji jeste i razlog celokupne uzburkanosti.

U nedelju 25. septembra Italijani izlaze na vanredne parlamentarne izbore. Izbori u Italiji nisu novost. Od kraja Drugog svetskog rata Italija je imala šezdeset i devet vlada. Složen izborni sistem i neuništivo frakcionaštvo snizili su prosečan rok trajanja vlade na 1,11 godina. 

Desna Italija

Međutim, izbori u nedelju nisu obični. Osim ukoliko se u međuvremenu ne dogodi čudo, Italija će dobiti najdesniju vladu nakon pada Musolinija. Po svemu sudeći, većinu će dobiti koalicija desnog centra koju čine Liga Matea Salvinija, vaskrsli Silvio Berluskoni i Braća Italije (Fratelli d'Italia) Đorđe Meloni, koja je na putu da postane nova predsednica vlade.

Meloni ostavlja utisak energične Rimljanke, jednostavnog političkog jezika. Oni koji je ne vole kažu da jednostavno izražavanje nije taktika, već da je to jedino što ona ume.  Nazivaju je pescivendola (prodavačica ribe) - simboličan naziv za one koji govore glasno, bez preobimnog vokabulara.

Tradicionalni,  mejnstrim mediji nisu joj naklonjeni. Nazvana je i najopasnijom ženom u Evropi. Meloni predstavlja ideje koje su politički analitičari označili kao konzervativne, nacionalističke i krajnje desničarske. Opisivana je i kao desni populista, ali i neofašista. Nema nikakve sumnje, Đorđa Meloni na evropski politički repertoar postavlja nove tonove kada je reč o migracijama, seksualnim manjinama ili društvu uopšte. 

Postoji i jedna paralela koju je nemoguće zaobići. U oktobru 1922. godine Musolini je izveo „Marš na Rim". Bio je to uvod u državni udar kojim su fašisti preuzeli vlast. U oktobru 2022. godine, kako stvari stoje, vlast će preuzeti Đorđa Meloni koja iza sebe ima istoriju razvodnjenih stavova o Musoliniju i italijanskoj prošlosti u vreme vlasti fašista.

Meloni je u poslednjim nedeljama, kako su mnogi Italijani primetili, učinila sve što je u njenoj moći da izbegne osetljive teme, došlo je vreme za onaj deo kampanje gde se obilaze obdaništa i maze životinje.

Ko se boji Đorđe Meloni?

U nedavnom sumiranju učinka vlade Marija Dragija, Fajnenšl tajms je u prvi plan stavio uklapanje Italije u opšte tokove politike EU i NATO prema Rusiji i Ukrajini. Kao da Dragi polaže račune negde u centru Brisela, između zgrade NATO centrale i višespratnice Evropske komisije, a ne da bi trebalo da ih položi pred šezdeset miliona Italijana.

Dragi jeste bez sumnje ličnost koja uživa poštovanje Italijana, zbog toga je i mogao da postane predsednik vlade u trenutku kada se italijanska politika našla u ćorsokaku. Međutim, u Italiji trenutno ni vlada „nacionalnog jedinstva" nije mogla da dočeka svoj prirodni kraj.

Đorđa Meloni podržava glavne tokove evropske politike prema rusko-ukrajinskom sukobu, međutim s jednim „ali". U toku svojih gostovanja na televiziji, nakon što izgovori sve što se od nje očekuje i kada kaže sve što je potrebno da umiri svako potencijalno nezadovoljstvo njenom politikom, Đorđa Meloni ipak ima šta da doda. Ona kaže da ne trpe sve države EU jednako štetu od sankcija Rusiji. Predlaže osnivanje posebnog fonda EU koji bi pokušao da napravi balans usled činjenice da se neke zemlje bogate usled sankcija Rusiji, poput Norveške. Istovremeno, neke zemlje trpe.

 Od tog fonda verovatno neće biti ništa, ali Meloni ostavlja jasnu poruku. Možda deluje da nije rekla bogznašta, ali u vreme kada svako ukazivanje na nejednakost unutar EU donosi opasnost etikete „proruskog raspirivača nejedinstva" ona je rekla dovoljno.

Nije slučajno slogan Braće Italije Per l'Italia! (Za Italiju!), a prvi član političkog programa pripremljenog uoči ovih izbora kaže: „Spoljna politika fokusirana na zaštitu nacionalnih interesa i odbranu otadžbine". 

Izveštavanje o Italiji ne samo što je prepuno moralom nabijenih sintagmi, već više pokušava da se zgrozi novom situacijom nego da je objasni. „Ovo je novi najniži nivo italijanske politike", napisao je jedan britanski kolumnista. Možda zapravo svedočimo novom najnižem nivou moralizatorskog novinarstva.

Šta je to što Italijani vide privlačno u jednom konzervativnom i nacionalnom političkom programu? U nedavno objavljenom bestseleru M - sin veka, Antonio Skurati govori o usponu Musolinija na vlast. Skurati kaže: „Italija je uvek bila zemlja gde bune kreću ispred vrata pekarskih radionica". Tako deluje da je i sada.

Italija je zemlja koja je već decenijama bez suštinskog ekonomskog rasta. Ono malo oporavka što je usledilo nakon smirivanja pandemije, zbrisano je usled skoka cena energenata izazvanog ratom u Ukrajini. Barovi u Firenci na izloge kače koliko su plaćali struju ove, a koliko prošle godine.

Leva Italija

Šta je sa levicom? Italija je zemlja tradicionalno jake leve politike, zemlja gde su komunizam i socijalizam naišli na brojne pristalice. Grad Bolonja tako nosi nadimak la dotta, la grassa, la rossa - obrazovana, debela, crvena. Italija je jedna od retkih država gde čak i Ustav govori da radnici zaslužuju platu koja „njima i njihovim porodicama obezbeđuje slobodno i dostojanstveno postojanje". 

S jedne strane, Pokret pet zvezdica nakon godina na vlasti istopio je kapital obećanja da će biti drugačija partija. Da bi bili na vlasti, pristajali su na koalicije sa onima s kojima su rekli da nikada neće - i sa Ligom Matea Salvinija i sa Demokratskom partijom (bivšim socijaldemokratama). Pokret pet zvezdica, levo-orijentisani populisti, rekli bi oni koji vole reč populizam, postali su partija kao i svaka druga. 

Deluje da postoji i jedan drugi razlog koji možda odražava položaj levice u Evropi generalno. Leve partije, kao i levo orijentisani intelektualci okupljeni oko njih, izgleda da nisu uspeli da se odluče koja je velika tema levice danas, životni standard i prava radnika, ili, kako nekada deluje, rodni odnosi u delima Džoan K. Rouling. Kako je primetio sociolog Danijel Zamora, levica se nekada bavila eksploatacijom i dominacijom, danas se bavi diskriminacijom.

Antonio Skurati piše da je u vreme uoči Musolinijevog uspona na vlast levica, koja je uživala ogromno poverenje birača, udavila samu sebe beskrajnim raspravama o načinima socijalističke revolucije i budućnosti u komunizmu. Danas, ne deluje da je mnogo drugačije. Parole desnice, orijentisane ka životnom standardu i Italiji kao nacionalnoj državi, u ušima Italijana odzvanjaju mnogo glasnije od parola sa crvenih barjaka.

Promešane karte

Primer koji simbolizuje ovakvu politiku je sagra, tradicionalni seoski festival koji se održava širom Italije, ponekad zarad proslave nekog svetitelja, a ponekad prosto zarad pripreme sezonskih specijaliteta. Sagra je mesto gde se uvek dobro jede i pije. One su postale i mesto okupljanja pristalica desnice. U Lombardiji sam svedočio da oni koji su levičari na sagre ne idu iz baš tog razloga. Otelotvorenje besmislene performativne politike.

Posledice za Italiju su velike. Na prethodnim izborima Toskana i Trentino-Alto Adiđe (Južni Tirol) bili su jedini regioni gde je većinu, iako tesnu, odnela koalicija levog centra. Ovoga puta možda „padne" i Toskana, to tradicionalno uporište levice. Istovremeno, Liga na jugu osvaja veliki broj glasova.

Drugim rečima na jugu „čizme" solidno prolazi partija koja je ne tako davno predlagala konfederalizaciju zemlje, a povremeno i nezavisnost severa, tzv. Padanije. I to u zemlji gde je polarizacija sever-jug tolika da je svojevremeno automobilska kompanija ALFA promenila grb koji više nije nosio ime grada odakle je auto poticao. Automobil sa imenom Milano niko južno od Rima nije želeo da ima.

Formalno, može se reći da su ovi italijanski izbori važni i zato što su prvi izbori nakon reforme izbornog zakona. U pokušaju da se politika učini efikasnijom, smanjen je broj članova oba doma italijanskog parlamenta. Međutim, malo ko je zbog toga uzbuđen. Ko zna, možda Blinken zna i nešto što neće da nam kaže.

Sada svi žele da ka sebi privuku Đorđu Meloni, ili da barem ublaže posledice političke tranzicije. Da bismo znali kako su glasali Italijani, moramo da se strpimo do nedelje. Sada znamo samo za koga glasa vlasnica jednog bara u Firenci: za one koji su se dotakli pitanja njenog računa za struju.