Za sedam decenija svoje vladavine, kraljica Elizabeta II je bila svedok velikih promena u svetu. Bila je vladar koji je uspešno očuvao ideju monarhije u doba nestajanja Britanske imperije, stvaranja britanskog Komonvelta, početka i kraja Hladnog rata, ulaska i izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, kao i unutrašnjih dinastičkih promena i izazova. Uspela je da kod većine Britanaca sačuva osećaj imperijalnog dostojanstva iako Britanske imperije više nije bilo.

Preminula britanska kraljica Elizabeta II drugi je najdugovečniji monarh u svetskoj istoriji, posle Luja XIV koji je vladao od svoje četvrte godine, pa naredne 72. Elizabeta je ove godine obeležila svoj jubilej 70 godina na tronu Britanskog komonvelta, koji je nasledio usahlu Britansku imperiju. Mora se reći da je upravo koncept današnjeg Britanskog komonvelta u najvećoj meri delo pokojne kraljice. Ona je njime uspela da očuva imperijalno dostojanstvo kod većine Britanaca, iako imperije više nije bilo.

Elizabeta II je bila svedok velikih promena u svetu, ali i u kraljevskoj porodici. Bila je vladar koji je uspešno i pozitivno učestvovao u očuvanju ideje monarhije u doba nestajanja Britanske imperije, stvaranja britanskog Komonvelta, početka i kraja Hladnog rata, ulaska i izlaska Velike Britanije iz Evropske unije, kao i unutrašnjih dinastičkih promena i izazova.

Kraljica je prošle godine imala problema s kretanjem i uveliko je smanjila pojavljivanje u javnosti, uključujući propuštanje otvaranja zasedanja parlamenta u maju i službe zahvalnosti povodom proslave svojih sedamdeset godina na tronu. Zbog zdravstvenih problema, kraljica je morala da imenuje Liz Trus za novog premijera Ujedinjenog Kraljevstva - petnaestog tokom njene vladavine - iz zamka Balmoral u Škotskoj gde je boravila, a ne, kao obično, iz londonske Bakingemske palate.

Boris Džonson - koji je napustio premijersku funkciju ove nedelje - rekao je u saopštenju da je dan smrti „Elizabete Velike", kako ju je nazvao, „najtužniji dan za Ujedinjeno Kraljevstvo", jer se „kraljičino jarko i blistavo svetlo konačno ugasilo". I mnoštvo ostalih bivših britanskih premijera juče je oplakivalo smrt kraljice Elizabete. 

Državna sahrana kraljice Elizabete II održaće se u Vestminsterskoj opatiji za deset dana, a nacija će joj odati poštu dvominutnim ćutanjem. Njen 73-godišnji sin, princ Čarls, automatski postaje kralj. Novi kralj, Čarls III, krenuće na turneju po Velikoj Britaniji počevši od posete škotskom parlamentu i službe u katedrali Svetog Džajlsa u Edinburgu.

Pad imperije

Elizabeta Aleksandra Meri rođena je 21. aprila 1926. u Londonu, za vreme vladavine njenog dede po ocu kralja Džordža V. Od Elizabete, najstarije ćerke kraljevog mlađeg sina, vojvode od Jorka princa Alberta, nije se očekivalo da stupi na presto.

A u vreme kada je kraljica Elizabeta II ipak stupila na presto, „imperija u kojoj sunce nikada ne zalazi" već je počela svoj pad. Godine 1952, kada je Elizabeta postala kraljica, Britanija je kontrolisala više od 70 zemalja i teritorija sveta, od kojih je većina u narednim decenijama oslobođena kolonijalne vlasti. Indija, „dragulj u kruni Britanske imperije", već je stekla nezavisnost 1947. Egipatska revolucija i pobuna Mau Maua u Keniji 1952. pokušale su da okončaju britansku okupaciju i ovih zemalja. Suecka kriza iz 1956. godine, koja je dovela do egipatske kontrole kanala i povlačenja britanskih i francuskih trupa, dodatno je učvrstila trend okončanja prevlasti Velike Britanije u svetu.

Od 1945. do 1965, broj ljudi koji su živeli pod britanskom kolonijalnom vlašću smanjio se sa 700 miliona na svega 5 miliona.

Zakon o britanskom državljanstvu iz 1948. godine inaugurisao je modernu, multikulturalnu Britaniju. Pošto u vreme Elizabetinog krunisanja britanski monarh više nije bio šef države u Irskoj, uzalud se romantični stari kolonijalista Vinston Čerčil zalagao za tradicionalni scenario krunisanja kao „Carske krune Velike Britanije, Irske i britanskih dominiona preko mora".

Umesto toga, proglas krunisanja je promenjen u „Elizabeta II, milošću Božjom kraljica ovog carstva i teritorija, šef Komonvelta", odražavajući Elizabetinu strast prema Komonveltu sa statusom postimperijalnog kluba.

Rast Zajednice država

Britansko carstvo u opadanju Elizabeta II uspela je da transformiše u Komonvelt nacija i tako zadrži izgubljeni autoritet nad nekadašnjim kolonijalnim posedima, postajući ceremonijalni vođa udruženja nezavisnih država.

Komonvelt je nastao Balforovom deklaracijom 1926. godine, kada su britanski dominioni poput Kanade, Australije i Južne Afrike dobili autonomni status. Kada je Elizabeta II postala kraljica, postala je i šef Komonvelta. U prvom trenutku u njemu je bilo samo 8 država članica. Tokom svoje vladavine, međutim, Elizabeta je uložila ogroman napor da ovaj savez proširi - trenutno su u njemu 54 države članice, koje obuhvataju skoro trećinu globalne populacije.

Tokom svoje duge vladavine, Elizabeta II obavila je stotine zvaničnih poseta državama širom sveta i bila istovremeno najposećeniji poglavar jedne zemlje. Iako kritičari dovode u pitanje potrebu za Komonveltom u današnjem svetu, kraljica Elizabeta je kroz njega uspešno održavala svoj globalni uticaj, istovremeno se prilagođavajući svetu koji se menja. Kroz bezbroj javnih događaja verovatno je upoznala više ljudi nego bilo ko u istoriji. Njen lik, koji je krasio marke, kovanice i novčanice, bio je među najreprodukovanijima na svetu.

Ali unutrašnji život i razmišljanja britanske kraljice ostali su uglavnom enigma. O njenoj privatnoj ličnosti javnost je znala relativno malo. Vlasnica konja, retko je delovala srećnije nego tokom trkačke nedelje u kraljevskom Askotu. Nikada se nije umorila od druženja sa svojim omiljenim psima, velškim korgijima. Znala je mnogo o stvarima koje je nasledila i nije se izjašnjavala o drugom...

Svoj život posvetila je zaštiti homogenosti i reputacije kraljevske porodice, koja je na najvećem iskušenju bila 1992. „Te strašne godine", kako je kraljica govorila, njena ćerka, princeza Ana, razvela se, princ Čarls i princeza Dajana su se razdvojili, kao i princ Endrju i njegova supruga Sara. To je bila i godina kada je zamak Vindzor, rezidencija koja joj je bila daleko draža od Bakingemske palate, ozbiljno oštećen u požaru. 

Elizabeta i Filip

U novembru 1947. Elizabeta se u Vestminsterskoj opatiji udala za oficira Kraljevske mornarice Filipa Mauntbatena, princa Grčke i Danske, koga je prvi put upoznala 1939, kada je njoj bilo 13, a njemu 18 godina. Kako je 1947. posleratna Britanija doživljavala strogu štednju i racionalizaciju, pa su i ulični ukrasi bili ograničeni, dan venčanja Elizabete i Filipa nije proglašen za državni praznik. Ali mladoj je bilo dozvoljeno 100 dodatnih kupona kako bi nabavila odeću.

Par je neko vreme živeo na Malti, gde je Filip kao oficir bio stacioniran, a Elizabeta je kao mornarička supruga uživala u skoro normalnom životu. Prvo od njihovo četvoro dece, princ Čarls, rođen je 14. novembra 1948. Za njim su stigli princeza Ana, rođena 15. avgusta 1950, princ Endrju 19. februara 1960. i princ Edvard, rođen 10. marta 1964. godine.

Ako se pogledaju stari filmovi iz 1950-ih, nevericu izaziva to koliko poštovanje je monarhija uživala u to vreme. Kada se Elizabeta II vratila brodom sa šestomesečne turneje po Komonveltu 1954. godine, cela zemlja je bila na nogama i milioni su je dočekali u Londonu. Dok je premijer Vinston Čerčil pratio kraljevski par poslednjih nekoliko kilometara uz Temzu, odjeknuli su topovski plotuni.

Nacija je obožavala prelepu mladu kraljicu, simbol novih početaka nakon godina rata. 

Maršal Tito u Londonu

Dolazak nove kraljice na britanski presto podudario se i sa težnjama tadašnje Jugoslavije da uspostavi što prisnije odnose sa Zapadom. Tek što je Staljin umro, Tito je započeo posetu Velikoj Britaniji. Titov petodnevni boravak u Londonu, koji je počeo 16. marta 1953, prva je zvanična poseta jednog komunističkog lidera Velikoj Britaniji.

Poseta je poslužila kao uvod u Londonski sporazum, potpisan godinu dana kasnije, kojim je Trst konačno pripao Italiji.

Krunisanje kraljice Elizabete II održano je u Vestminsterskoj opatiji nekoliko meseci kasnije, 2. juna 1953. Na njen zahtev, događaj je direktno prenosila televizija, a na njenom krunisanju Jugoslaviju je predstavljala veoma visoka delegacija.

Na čelu delegacije bio je Milovan Đilas, a pored njega tu su bili ministar spoljnih poslova Koča Popović i načelnik Generalštaba, Peko Dapčević.

„Popović, Dapčević i ja smo se divili pompeznoj organizovanosti krunisanja i zavideli rojalističkoj homogenosti naroda i otmenoj predusretljivosti viših klasa", zabeležio je u svojoj knjizi Vlast i pobuna Milovan Đilas.  

Rus u Vindzoru, kraljica u Moskvi

Bivši ruski ambasador u Velikoj Britaniji, Viktor Popov, podvukao je značaj koji je kraljica imala tokom godina Hladnog rata. Pre nego što je 1980. godine upućen u London za ambasadora, Popov je dobio posebna uputstva od sovjetskog ministra spoljnih poslova Andreja Gromika: „Rekao mi je da bi bilo izuzetno važno da uspostavimo bliske veze sa kraljevskom porodicom. Mislio je da ona igra veću ulogu nego što se činilo."

Ali, Hladni rat je, dok je trajao, bio pun pretnji. Operacija „Kandid" bila je hladnoratovski plan britanske vlade za vanredne situacije i evakuaciju iz Londona kraljice Elizabete II, vojvode od Edinburga i drugih članova kraljevske porodice u slučaju nuklearnog rata. Plan je osmišljen krajem 1962. nakon kubanske raketne krize i odobren je sledeće godine, a 1983. godine, tokom jednog od vrhunaca Hladnog rata, za kraljicu Elizabetu II sastavljen je govor koji bi ona trebalo da održi građanima Ujedinjenog Kraljevstva u slučaju izbijanja nuklearnog sukoba između Sjedinjenih Država i SSSR-a. Čuvan u tajnosti 30 godina, tekst govora je objavljen 2013. godine.

Nedelju dana pre Elizabetine smrti preminuo je sovjetski lider Mihail Gorbačov. U Gorbačovljevom poduhvatu okončanja Hladnog rata, kraljica je odigrala značajnu ulogu otopljavajući diplomatske odnose između Ujedinjenog Kraljevstva i Sovjetskog Saveza.

Samo sedam meseci pre nego što je Berlinski zid počeo da se demontira, da bi konačno zauvek pao 1991. godine, kraljica je primila Gorbačova u diplomatsku posetu zamku Vindzor.

Robert Hardman u svojoj knjizi Kraljica sveta, iz 2018. godine, navodi: „Odnosi Velike Britanije i Sovjetskog Saveza bili su još uvek daleko od diplomatske intimnosti potrebne za državnu posetu, kada su sovjetski lider Mihail Gorbačov i njegova supruga Raisa 1989. godine ipak obavili istorijsku 36-časovnu posetu Britaniji. Ovo putovanje je bilo ključni trenutak za okončanje Hladnog rata i pad Gvozdene zavese. Taj jedan ručak postigao je veći diplomatski uticaj od onih 110 raskošnih državnih poseta pre ili posle toga."

Pored dobrodošlice sovjetskom premijeru, u Vindzoru se dogodio još jedan istorijski trenutak kada je, tokom neformalnog ručka, kraljica prihvatila Gorbačovljev poziv da poseti Moskvu. Premijerka Margaret Tačer, koja je tada takođe bila pozvana u uzvratnu posetu Moskvi, rekla je da je veoma srećna zbog mogućnosti da kraljica poseti SSSR, rekavši: „Biće to od ogromne važnosti, i ukazaće na toplinu u našim odnosima". Elizabeta je posetila Moskvu 1994. godine. 

Kraljica je mrtva, živeo kralj

Naslednik britanske krune, Čarls III, uveliko se razlikuje od svoje majke. Ne samo što se razveo i ponovo oženio, nego i po tome što je, za razliku od svoje u svemu uzdržane majke, prepoznatljiv po svojoj direktnosti i davanju mišljenja o svemu - od arhitekture do lova i politike.   

Najmanje deceniju, viši službenici u Bakingemskoj palati tiho su dogovarali aranžmane za trenutak kada kraljica umre a njen sin postane suveren. Jedna od njihovih glavnih briga bila je da republikanci mogu eventualno da pokušaju da iskoriste interval između smrti starog monarha i krunisanja novog kako bi podstakli antikraljevska i antimonarhistička osećanja.

Iako pretnja od pobune jakobinskog stila u modernoj Britaniji izgleda, na prvi pogled, prilično neverovatno, kako bi ipak na najmanju moguću meru sveli potencijal za tako nešto, razrađen je scenario da se stvari oko krunisanja novog kralja ubrzaju koliko god je moguće. Za razliku od šesnaestomesečne pauze koja je protekla između smrti kralja Džordža VI u februaru 1952. i Elizabetinog krunisanja u junu 1953. godine, kralj Čarls III bi trebalo da bude krunisan u Vestminsterskoj opatiji najkasnije tri meseca nakon smrti njegove majke.

Na listi popularnosti kraljevske porodice, Čarls je tek na 7. mestu. U istraživanju agencije Ipsos, sprovedenom u martu ove godine, pozitivan odnos prema Čarlsu imalo je 42 odsto ispitanih, negativan stav njih 24, neutralno je bilo 30 odsto, dok je skoro polovina anketiranih Britanaca smatrala da bi princ Čarls trebalo da se povuče u korist svog sina, princa Vilijama, kada se završi kraljičina vladavina. Po ovom istraživanju, na Čarlsovu suprugu Kamilu, vojvotkinju od Kornvola, blagonaklono gleda svega 36 odsto ispitanih, dok je u isto vreme kraljica imala 69 odsto podrške, Vilijam 64, a njegova supruga Ketrin, vojvotkinja od Kembridža, 60 odsto. 

Nova premijerka i novi kralj

Kraljičin odlazak podudario se sa promenama u britanskoj vladi. Samo dva dana pre svoje smrti, kraljica je primila u audijenciju novu britansku premijerku Liz Tras koja je pobedila u unutarpartijskoj trci i nasledila Borisa Džonsona. Ona je postala petnaesti šef britanskog kabineta kojem je Elizabeta II tokom svoje vladavine poverila mandat.

Pobeda Liz Tras i sama priroda stranačke izborne trke nosi niz zanimljivih implikacija za budući razvoj konzervativne stranke i izglede za novu vladu. Nad ovom trkom se nije nadvijala senka prethodnog premijera Borisa Džonsona, kao što bi se to očekivalo, nego su se oba kandidata, i Liz Tras i njen oponent Riši Sunak, pozivali na Margaret Tačer i lojalnost tačerističkom nasleđu, što je jasan znak idejnog i programskog deficita kod britanskih konzervativaca.

Oba kandidata su, naime, pokušala da izgrade paralele sa Margaret Tačer, ali na različite načine. Dok je Riši Sunak isticao meritokratsku komponentu svoje biografije i njenu paralelu sa Tačerkinom (on je kao dete iz migrantske porodice dospeo do Vestminstera i mesta ministra finansija, kao što je Tačerka kao ćerka piljara dospela do premijerskog položaja), Liz Tras je snažno demonstrirala lojalnost tačerističkim uverenjima, posebno u pogledu smanjenja poreza, što će teško uskladiti sa zahtevom za zamrzavanje cena struje koje će, po svemu sudeći, opteretiti građane dodatnim porezima.

Uzimanje za uzora „Čeličnu lejdi", koja je decenijama moralni svetionik desnog krila svoje stranke, govori pre o odsustvu alternativnih ideja i strategija razvoja kod britanskih konzervativaca, nego o lojalnosti tačerističkim uverenjima koja su u velikoj meri zastarela.

Prema tajnom planu britanske vlade za slučaj kraljičine smrti pod imenom „Londonski most", koji je obelodanjen u štampi prošle godine, vest o kraljičinoj smrti premijerki je preneo državni službenik rečima: „Londonski most je srušen". Kralj Čarls III i Liz Tras biće u prilici da sada samostalno oblikuju zemlju, pokažu svoju viziju Velike Britanije i Komonvelta i izgrade novi londonski most.