Osovina Pariz-Berlin je svih prethodnih decenija garantovala produbljivanje evropskih integracija, danas bi morala da bude glavni sponzor novog zamajca federalizacije EU sa Makronom i Šolcom u glavnoj ulozi. Bez Evrope, odnosno federalne EU, Francuska i Nemačka su osuđene na marginalizaciju, geopolitičku periferiju i na kraju priče na irelevantnost, a to nije dobar scenario ni za jednu evropsku državu, ne računajući Veliku Britaniju, Rusiju i Tursku.

Nema strateške autonomije Evrope bez usaglašavanja između Francuske i Nemačke i njenih lidera, a Emanuel Makron i Olaf Šolc su mnogo više okrenuti unutrašnjim problemima i ratom u Ukrajini, nego zajedničkom delovanju u procesu daljih integracija ili federalizacije EU. U Briselu se kaže da se nemačka prekomponovana mašinerija sa tri akcionara (Socijaldemokrati, Zeleni i Liberali) zagreva, odnosno da je period tranzicije pri kraju, a da je predsednik Francuske uzeo mali predah i da će čim sredi stvari u Petoj republici i obezbedi stabilnu podršku za manjinsku vladu, vratiti svoj fokus na EU. 

Makron i Šolc će morati u što kraćem vremenskom roku da dogovore ili barem usklade pozicije oko zajedničke odbrambene politike, kupovine oružja, oslanjanje na francuski „force de frappe" (nuklearni arsenal Pete republike) ili nemačku protivraketnu odbranu, migrantsku i energetsku politiku, evropsku taksonomiju i javni dug kao evropsku verziju Hamiltonovog momenta (Aleksandar Hamilton prvi američki sekretar finansija je sa stvaranjem zajedničkog duga kreirao preduslove za federalizaciju tek nastalih SAD).

U prevodu, Nemačka će morati da skine svoju pacifističku i merkantilističku uniformu, ne samo na rečima i obećanjima, a Francuska je u obavezi da sprovede reforme koje odlaže već predugo. 

Manje ili više Evrope

Makron i Šolc imaju imperativ, i pored svih slabosti i problema s kojima se suočavaju na domaćem terenu, da pronađu formulu saradnje koja će unaprediti relacije dve zemlje postavljajući temelje za odgovore na izazove koji podrazumevaju „više Evrope i zajedničkih politika", a manje nacionalnih i solističkih nastupa. 

Definicija francuskog istoričara Andrea Fontana „Jedan krevet za dva sna" sublimira najbolje opis nemačko-francuskog odnosa, dok je „linija Mažino" najbolja paradigma da nema te utvrđene granice koja bi garantovala bezbednost i mir ako je s druge strane neprijatelj. Nemci i Francuzi su tu lekciju naučili tek iz trećeg pokušaja: dva svetska rata i jednog međusobnog u kome je nestala francuska imperija a rođen je Drugi rajh. 

Jedini krevet u kojem je moguće da sanjaju svoje snove Berlin i Pariz jeste Evropa, i da bi oni funkcionisali mora da bude jedan krevet, a ne dva. Nema nikakve sumnje da su i Adenauer i De Gol, baš kao i kasnije Žiskar d'Esten i Helmut Šmit ili Fransoa Miteran i Helmut Kol, Žak Širak i Gerhard Šreder, znali da Francuska i Nemačka imaju različite kapacitete, vizije, interese, ekonomije. Ali isto tako su znali da samo zajedno mogu da prosperiraju.

Evropske integracije su od kraja Drugog svetskog rata pa do dolaska Angele Merkel na vlast u Berlinu bile bazirane na političkom primatu Francuske i ekonomskoj lokomotivi Nemačke. Za razliku od Konrada Adenauera koji je pristajao da sedi niže u odnosu na De Gola u katedrali u Ransu, ili Helmuta Kola koji se svaki put klanjao tri puta pred francuskom „trobojkom", Merkelovoj nije padalo na pamet da na bilo koji način dozvoli francuskim predsednicima, od Širaka i Sarkozija do Olanda i Makrona da sebe smatraju i ili predstavljaju kao „primus inter pares". 

Nemačko-francuski trokorak

Uzmimo primer kako je nastala Evropska zajednica za čelik i ugalj. Posleratna Francuska je imala industriju a Nemačka sirovine. Iako Pariz i dalje nije imao poverenje u Nemačku, zauzeo je pragmatičan stav. S druge strane, tadašnjem Bonu je bilo neophodno da se akredituje u novom svetu kao pouzdan partner i to je mogao samo kroz savezništvo sa Francuskom. 

Smatra se da su moderni odnosi između dve obale Rajne uspostavljeni i utvrđeni u tri koraka - „Jelisejskim ugovorom" Adenauera i De Gola, Evropskim monetarnim sistemom Šmita i D'Estena, Jedinstvenim aktom i Monetarnom unijom Kola i Miterana. Naravno, oni su vođeni obostranim interesima ali isto tako i velikim političkim figurama kojih danas nema, pre svega u Nemačkoj. Sledeći korak ka odlučnijoj federalizaciji EU bi morali da naprave predsednik Makron i kancelar Olaf Šolc. 

Pomenuti „Jelisejski ugovor", kojim se uspostavlja zajedničko tržište, u interpretaciji De Gola postavljao je temelje Evrope preko koje će Francuska ponovo postati ono što je bila pre Napoleonovog poraza na Vaterlou. „Francuska ne može da bude Francuska bez veličine (čuveni grandeur)", ponavljao je tih godina general. Za Adenauera, koji je gotovo 20 godina bio gradonačelnik Kelna, pre dolaska Hitlera na vlast, ugovor je predstavljao važan korak u rehabilitaciji Nemačke, ulaznicu u klub država koje odlučuju o važnim pitanjima - tim pre što je De Gol, sa svojom antiameričkom i anti-NATO politikom, gurnuo Adenauera u neku vrstu glavnog medijatora između Vašingtona i Pariza.

Posle prilično mlakih, a na momente i hladnih odnosa između Vilija Branta i De Golovog naslednika Pompidua (ostali su upamćeni po rečenici francuskog predsednika da „Nemci imaju marku a mi bombice", misleći na atomske bombe), novi zamajac u odnosima dve zemlje i u evropskim integracijama dali su Žiskar D'Esten i Helmut Šmit.

Novom zbližavanju je kumovao američki predsednik Ričard Nikson koji je zbog troškova rata u Vijetnamu „minirao" tzv. Bretonvudski sistem poništavajući konvertibilnost dolara u zlato, što je lansiralo nemačku marku kao vodeću monetu na Starom kontinentu. Istovremeno, nemačka ekonomija se pokazala kao najfleksibilnija i najotpornija na seriju kriza koje su pogađale planetu sedamdesetih godina prošlog veka. 

Monetarni sistem

Predlog o formiranju Evropskog monetarnog sistema je stigao upravo sa D'Estenove strane. Njegova ideja se sastojala u tome da u potpunosti prepusti dominantu ulogu Nemačkoj u industriji i ekonomiji a da za Francusku obezbedi vodeću ulogu u finansijskoj sferi .

Nemački kancelar Šmit, koji je kao i njegovi prethodnici Adenauer i Brant nosio breme osećanja krivice za nacističke zločine, u francuskom predlogu je video mogućnost da se nemačka dominacija u bankarskom, industrijskom i sistemu osiguravajućih društava kamuflira i da ne bude upadljiva.

Posao su nastavili Miteran i Kol. Iako je prvi socijalistički predsednik u Petoj republici predviđao, još početkom osamdesetih godina 20. veka, da će se Sovjetski Savez raspasti i da će se dve Nemačke ujediniti, bio je zatečen padom Berlinskog zida i munjevitom i unilateralnom odlukom Kola da ujedini Nemce. Da bi smanjio iritaciju svog ključnog saveznika Miterana, i da bi dobio zeleno svetlo za ulazak DDR u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, Kol je stavio na oltar ono što je predstavljalo jedini dozvoljeni ponos i patriotizam Nemaca od 1945. godine - dojč marku. 

Kol nije prezao ni pred pismom 150 vodećih nemačkih profesora i ekonomskih stručnjaka protiv ukidanje marke, da ujedini Nemačku nauštrb nacionalne valute. „Quid pro quo", što bi rekli Francuzi. Miteran je prihvatio razmenu, a odluka o uvođenju monetarne unije, odnosno evra, bila je garancija da će ujedinjena Nemačka biti odana evropskom projektu i nepovratno vezana za ostatak EU. Rezultat je Mastrihtski ugovor iz 1992. godine.  

Tri decenije ujedinjavanja

Od Mastrihta je prošlo 30 godina i od tada smo svedoci serije neuspelih pokušaja da se, pored monetarne, stvori i politička unija evropskih država. U međuvremenu, sa silaskom Miterana sa političke scene, njegovi naslednici su se pokazali nedoraslim, počev od Žaka Širaka pa sve do Fransoa Olanda. Emanuel Makron još uvek ima šansu da promeni trend. 

Širak, bivši gradonačelnik Pariza, patio je od kompleksa niže vrednosti u odnosu na Miterana, pogotovo posle poraza na predsedničkim izborima 1988. Ta Širakova ljudska slabost uvešće EU u institucionalnu krizu koja traje i danas. Naime, pošto je Miteran uspeo da verifikuje Mastrihtski ugovor na referendumu, i Širak je hteo da pokaže 2005. da je harizmatičan barem koliko Miteran, i kadar da potvrdi Ustav EU kroz referendumsko izjašnjavanje građana. Znamo kako je prošlo, sujetu Širaka plaća i danas cela Evropa.

Osim Širaka, i drugi francuski lideri, Sarkozi i Oland, pokazali su se kao nedorasli u vremenima krize. Svi su se, sem Makrona, klonili sukoba sa interesnim grupama u Francuskoj, od sindikata i penzionera do studenata i industrijalaca. Tako su reforme i dalje na čekanju ili su usvajane sa zakašnjenjem. 

Za razliku od svojih francuskih kolega, Gerhard Šreder je pokazao, kako je to imao običaj da kaže nekadašnji italijanski premijer Alćide De Gasperi, da politikanti misle na sledeće izbore a državnici na sledeće generacije. Shvatajući globalne trendove i analizirajući krizu u kojoj se našla Nemačka 2003.godine, Šreder je uočio da je neophodno reformisati proizvodni lanac i učiniti ga konkurentnim u svetskim razmerama. Šreder je paketom mera nazvanim „Harz IV", reformisao tržište rada, penzioni i zdravstveni sistem, mrežu socijalne pomoći, plate radnika su gotovo blokirane a svaka preduzetnička inicijativa stimulisana i oslobođena birokratskih prepreka.

Bivši lider nemačkih socijaldemokrata je skupo platio na biralištima svoju politiku, izgubio je izbore 2005. godine i bio svedok rascepa u stranci i stvaranju nove levičarske formacije, ali isto tako može sa ponosom da kaže da je Nemačka svoje višedecenijsko ekonomsko zdravlje dugovala njegovoj terapiji.

Poslednja šansa

Jedino ozbiljno zahlađenje u odnosima dve strane smo imali kada je Oland sedeo u Jelisejskoj palati a Merkel u Kancleramtu. Njih dvoje su bili potpuno inkompatibilni. U očima Merkelove Olandova Francuska je u ekonomskom smislu sve više ličila na Italiju, i bila je potencijalna opasnost za stabilnost kontinenta sa okoštalim državnim aparatom, sve iznemoglijom industrijom i društvom nesklonim da podnese gorke i bolne reforme.

Za Olandovu administraciju Nemačka je slovila za egoističnog partnera koji gura druge u krizu i nosi najveću odgovornost za jaz koji je nastao između baltičke i mediteranske Evrope na kojem je bazirala uspeh i veliki suficit u trgovini sa drugim članicama EU. 

Sa dolaskom Makrona na vlast, odnosi između Francuske i Nemačke su se vratili na stari nivo. I pored toga što pripadaju različitim generacijama, Merkelova i Makron su se odlično razumeli i shvatali su potrebu da EU krene u proces reformi koje bi je vodili ka federalizaciji. Nemačka kancelarka je prepustila mlađem kolegi inicijativu, ne samo zbog njenog karaktera već i zbog činjenice da je ona bila u završnom mandatu a Makron tek na početku predsedničkog puta. 

Osovina Pariz-Berlin je garantovala produbljivanje evropskih integracija svih prethodnih decenija, danas bi morala da bude glavni sponzor novog zamajca federalizacije EU sa Makronom i Šolcom u glavnoj ulozi. Bez Evrope, odnosno federalne EU, Francuska i Nemačka su osuđene na marginalizaciju, geopolitičku periferiju i na kraju priče na irelevantnost, a to nije dobar scenario ni za jednu evropsku državu, ne računajući Veliku Britaniju, Rusiju i Tursku.