Potapanje krstarice „Moskva", komandnog broda ruske Crnomorske flote, simbol je nestanka i kraja epohe čiji je ovaj ratni brod bio neizbrisivi deo. Na ovoj krstarici je pre 33 godine bio predviđen prvi susret sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova i američkog predsednika Džordža Buša. Američko-sovjetski samit održan u vodama kod Malte 2. i 3. decembra 1989. označio je kraj Hladnog rata. Potapanje „Moskve", svedoka ovog događaja, simbolički predstavlja kraj kraja prvog Hladnog rata i započinjanje novog, Vrelog hladnog rata, koji će trajati još dugo, veoma dugo.

Potopljena krstarica „Moskva", ponos ruske Crnomorske flote, izgrađena je u Nikolajevskom brodogradilištu kao deo projekta izgradnje deset krstarica klase „Atlantis". Od deset planiranih izgrađene su samo četiri, od kojih su tri ušle u upotrebu. Krstarica „Slava", što je bilo prvo ime krstarice „Moskva", porinuta je u more 1979, a u borbeni raspored uvrštena je 1982. godine.

Prostale dva broda su još u upotrebi: krstarica „Varjag", nekada pod imenom „Crvena Ukrajina", sada je komandni brod ruske Tihookeanske flote, a krstarica „Maršal Ustinov" nalazi se u sastavu Severne flote.

„Slava" je bila brod među najmoćnijim u svojoj klasi, opremljen raketama koje su mogle da nose i nuklearnu bojevu glavu, sa dometom od 1.000 kilometara, i koje su mogle da pogode i unište čak i tako veliku i zaštićenu metu kao što su nosači aviona. Ime „Slava" krstarica je dobila u znak sećanja na istoimeni brod koji je 1917. herojski branio Mozunski arhipelag. Preimenovana je 1996. godine, kada je ponela naziv „Moskva". Deplasman „Moskve" bio je 9.800-11.300 tona.

Potapanje „Moskve" je najveći borbeni gubitak svetske flote od 1982. godine.

Krstarice iz serije „Atlantis" su, kao i nuklearno oružje, služile samo kao sredstvo odvraćanja, neophodna osnova snage potrebne Sovjetskom Savezu da bi vodio dijalog sa Zapadom o razoružanju i saradnji. Zbog toga nije ni čudno da je upravo „Slava" bila predviđena da bude mesto na kome će biti okončan Hladni rat. Konstruktori „Slave" tada su verovali da je tako potpuno ispunjen smisao njene vojne moći, a to je izgradnja trajnog mira. 

Bilo je to pre trideset tri godine, u vodama kod ostrva Malte, gde je održan prvi susret tada novoizabranog američkog predsednika Džordža Buša i sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova.

Samit na otvorenom moru

Prvi susret Buša i Gorbačova pripremao se gotovo celu 1989. godinu i bio je praćen dramatičnim promenama u svetu - rušenjem hladnoratovskog sistema i blokovskih podela. U oktobru te godine pao je Berlinski zid, simbol podele Evrope. 

Buš je bio oprezni konzervativac u spoljnoj politici i nije voleo nagle promene njenog pravca. On nije ni pozdravio raspad Sovjetskog Saveza, a u čuvenom govoru parlamentarcima tadašnje sovjetske Ukrajine upozorio ih je na „samoubilački nacionalizam".

O ulasku istočnoevropskih država u NATO pod njim nije bilo govora. Nije žurio ni da se divi sovjetskoj perestrojki i da demonstrira podršku Gorbačovu, uključujući tu i sastanak na vrhu.

Predsednik Buš, a posebno njegov uticajni savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft, smatrali su da budući američko-sovjetski samit treba da dovede do smislenih dogovora, a ne da se svodi na razmenu mišljenja i simbolične gestove.

Ali u Evropi je Gorbačov bio neverovatno popularan. Margaret Tačer i Fransoa Miteran tražili su od Buša da se sastane s Gorbačovim što je pre mogućno. Posle pada Berlinskog zida pojavila se potreba, po omiljenom izrazu diplomata, za „sinhronizacijom časovnika".

Amerikanci su predložili nestandardni format samita, koji bi se održao na ratnim krstaricama na otvorenom moru - prvog dana na sovjetskoj krstarici, a drugog dana na američkom ratnom brodu „Belknap".

Komentatori su se odmah prisetili čuvenog susreta Napoleona i Aleksandra I iz 1807. kada je na specijalno izgrađenom splavu usred reke Neman potpisan Tilzitski mir, prema čijim odredbama su dotadašnji neprijatelji, Francuska i Rusija, stupili u savez.

Američki predsednik Buš voleo je simboliku sporazumevanja na brodovima, poput Frenklina Ruzvelta i saudijskog vladara Abdel Aziza ibn Sauda koji su se sreli 14. februara 1945. na američkom razaraču „Kvinsi" u Sueckom kanalu, što je dovelo do američke naftne dominacije u regionu. 

Susret je zakazan za 2. i 3. decembar u vodama malteške luke u La Valeti.

Brodski ceremonijal

Krajem oktobra 1989. komandant sovjetske Crnomorske flote dobio je naređenje od vrhovnog komandanta da pripremi raketnu krstaricu „Slava" za sastanak lidera Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država koji će se na njoj održati.

„Molim vas da razumete", rekao je glavnokomandujući, „ovo je borbena misija kojom treba da se obezbedi najvažniji politički događaj, koji će pratiti ceo svet. Ovde smo se konsultovali, viceadmiral Selivanov će komandovati grupom brodova", rekao je komandant sovjetske Crnomorske flote.

Valentin Selivanov je u to vreme bio načelnik štaba Crnomorske flote. Priprema broda sa nuklearnim oružjem na njemu za doček delegacija, kao i za prebacivanje od Sevastopolja do Malte za samo mesec i po dana, bio je ogroman zadatak, na granici izvodljivosti.

„Slava" nije slučajno odabrana. Ona je već bila poznata Amerikancima, jer je u julu 1989. godine na njoj izveden sovjetsko-američki eksperiment o mogućnosti daljinskog otkrivanja nuklearnih krstarećih raketa stacioniranih na moru. Američka grupa učesnika koristila je uređaj sa poluprovodničkim detektorom gama zraka na bazi kristala germanijuma visoke čistoće i sa snažnom energetskom rezolucijom, koji je postavljen direktno na lanser krstarice „Slava". Emisioni spektar dobijen u roku od 10 minuta sa vršnim vrednostima karakterističnim za različite izotope uranijuma, plutonijuma i nekih proizvoda njihovog raspada, potvrdio je prisustvo nuklearne bojeve glave. Istovremeno, rezultati merenja su pokazali da je na ovaj način praktično nemoguće dobiti dodatne informacije o dizajnu bojeve glave, što je odgovaralo obema stranama.

Prostorije „Slave" morale su sada da se pripreme za rad delegacija. Posada broda - više od 500 ljudi - pripremila je pomorski ceremonijal.

„Moja kabina se spremala za Gorbačova, glavna kabina se spremala za predsednika Buša, donja kabina se pripremala za delegaciju, na desnoj strani bila je naša, a na levoj strani pripremala se američka radna prostorija", prisećao se kapetan bojnog broda Viktor Lesnoj, zapovednik krstarice "Slava" od 1989. do 1993. godine. „Na brod smo utovarili oko 13 tona komunikacione opreme, a sa nama je bila grupa od 5 ljudi iz 9. uprave KGB-a, koji su servisirali ovu opremu za vezu. Na brodu je bio i terenski štab, a viceadmiral Selivanov je bio viši komandant odreda, tako da sam mu odmah podnosio sve izveštaje, i on je na osnovu njih donosio odluke."

Za smeštaj ruske delegacije, na Maltu je doplovio je i putnički brod „Maksim Gorki" koji je bio ukotvljen u blizini luke u La Valeti.

Viceadmiral Selivanov je bio u potpunosti odgovoran za red i bezbednost sastanka. U to vreme strahovali su od terorističkih napada arapskih ekstremista u Sredozemnom moru.

„Naša odbrana je bila odlično organizovana, ronioci na dužnosti su bili ispod brodova tako da niko preko ronilaca nije mogao da napadne naše brodove", opisivao je admiral Valentin Selivanov.

Mornari su bili potpuno spremni za susret. 

Internacionala u Vatikanu

Upravo pred Samit došlo je do važnog obrta. Gorbačov je tajnim kanalima dao saglasnost za nemačko ujedinjenje, a da o tome nije obavestio američku stranu. Uz to, na putu ka Malti, Gorbačov se 1. decembra zaustavio u Vatikanu gde se sreo da papom Jovanom Pavlom II.

Oba ova poteza bila su odlučujuća za ostvarenje politike „Evrope kao zajedničkog doma", jer je jedan omogućavao ujedinjenje Nemačke i njenu novu ulogu, dok je dijalog sa katoličkim poglavarom, koji je uz to bio i Sloven poljskog porekla, omogućavao novu svetsku poziciju Moskve. To je bio tek drugi put da se ruski vladar sreće sa papom. Prvi put to je učinio car Nikolaj I, koji se sreo sa Grgurom XVI 1845. godine.

Bio je to istorijski susret sovjetskog lidera s poljskim pontifeksom iz Krakova koji je bio inspiracija poljskom pokretu „Solidarnost". Prvi i jedni put tada se na Trgu Svetog Petra u Vatikanu čulo nezamislivo - intonirana je melodija himne međunarodnog radništva „Internacionala", a zatim papska himna.

Gorbačov je u pratnji 24 sovjetska zvaničnika i svoje supruge Raise stigao na Trg Svetog Damaskusa prošavši kroz vatikansku kapiju „Renesansa" tačno u 10.50, gde ga je sačekao Papin šef kabineta, biskup Dino Mondući. Posle počasnog pozdrava švajcarske garde, Gorbačova je na trećem spratu Apostolske palate dočekao papa Jovan Pavle II u beloj papskoj odori. Obratio se sovjetskom predsedniku rečima „gospodine Predsedniče", a Gorbačov mu se obratio rečima „Sveti oče", odnosno „Vaša svetosti", kako je to učinila Raisa Gorbačov. Gorbačov je tada imao 58, a papa Vojtila 70 godina.

Papa je u 11.03 uveo svog gosta u privatnu biblioteku, gde su, kako je i bilo predviđeno protokolom, prvih minuta razgovarali samo njih dvojica, bez prevodilaca, sporazumevajući se na ruskom. 

Beleške na razgovoru vodio je Gorbačovljev savetnik Aleksandar Jakovljev. One su tek odnedavno prvi put dostupne javnosti. Ovaj susret nije bio iznenađujući samo po tome što se desio, nego još više po saglasnosti koju su pokazali lideri dve krajnje konfrontirane ideologije, ateističkog komunizma i katoličanstva, govoreći o budućnosti Evrope i Evropi kao „zajedničkom domu". 

Razgovor dva Slovena

Gorbačov je pozdravio papu, primećujući da je to „susret dva Slovena, pored ostalog". „To ne znači da je panslavistički", produžio je i dodao „da je misija slovenskih naroda da ojačaju razumevanje ljudskih vrednosti u životu, miru i sveopštoj dobrobiti". Papa se složio sa ovim rečima.

Gorbačov je nastavio rekavši da je siguran da će papa ostaviti „ogroman trag u istoriji", primetivši da obojica često koriste „slične izraze" kada govore o svojim gledištima o svetu, što ukazuje da postoji „slaganje u mišljenjima": „Ne znam zašto, ali bio sam siguran da će doći do ovog susreta. Ne samo zato što je to u interesu čovečanstva, nego je to važno i zbog toga što smo savremenici i što imamo veliki zadatak da ujedinimo naše misli i ciljeve", rekao je Gorbačov i zahvalio se Jovanu Pavlu II na pozivu da poseti Vatikan, izražavajući poštovanje za njegove mirovne napore.

Ovaj susret obeležila je vizija Evrope koja „diše na oba plućna krila", o čemu su se dvojica vođa do tada dve međusobno isključive ideologije, saglasila. Papa je odgovorio da on deli Gorbačovljevu viziju, posebno kada je reč o ljudskim pravima i slobodi veroispovesti. On je takođe naglasio da je „Evropa zajednički dom".

„Ja sam razmišljao o ovome relativno rano, još 1980, kada sam objavio da zaštitnici Evrope treba da budu, pored Svetog Benedikta iz latinske tradicije, i Ćirilo i Metodije koji predstavljaju istočno-vizantijsku, grčku, slovensku i rusku tradiciju. To je moj evropski kredo", rekao je Jovan Pavle II. „Bilo bi pogrešno za svakoga da tvrdi da promene u Evropi i svetu treba da slede zapadni model. To je protiv mojih najdubljih uverenja. Evropa kao učesnik u svetskoj istoriji treba da diše sa oba plućna krila", rekao je tada papa.

Gorbačov je zatim ispričao da je u jednom trenutku „predsednik Regan pokušao da me uči kako da vodim procese u svojoj zemlji", ali da je on odbio da „vodi razgovor poput tog", pošto „razgovor može da postoji samo uz uzajamno poštovanje i realizam". 

Nakon Vatikana, Gorbačov je produžio na Maltu. 

Nevreme na Malti 

Mornari su bili potpuno spremni za susret. Ali uoči sastanka američkog i sovjetskog lidera koji je trebalo da se održi na sovjetskoj krstarici „Slava", u noći 2. decembra vreme kod obala Malte počelo je naglo da se pogoršava.

Brzina vetra dostigla je 27 metara u sekundi, a talasi su se podizali i do 5 metara visine. I sovjetske i američke krstarice su se odvojile od vezova. Admiral Selivanov je otišao na obalu kod ministra inostranih poslova SSSR-a Eduarda Ševarnadzea. Kasnije je ispričao:

„Uskočio sam u čamac, došao do Ševarnadzea, i rekao mu: 'Eduarde Ambrosijeviču, ne možete sada kod mene'. On kaže: 'Zašto?' Kažem: 'Oluja je, pogledajte kroz prozor'. 'Pa, ti si došao', odgovorio je Ševarnadze. Ja kažem: „Ja sam kao majmun, skačem, mogu sve, a Vi? Prebacivanje je nemoguće, treba da se sastanete na drugom mestu."

Ševarnadze je predložio da se pregovori vode na brodu „Maksim Gorki". Zbog toga je samit na Malti dobio nadimak „Samit morske bolesti".

Američki predsednik bio je smešten na brodu „Belknap", u kabini komandanta, admirala Džonatana D. Vilijamsa. Čim se po dolasku smestio , pokušao je da peca na repu broda, ali bez uspeha.

Prva noć je bila prijatna i more je zapljuskivalo brod, ali već sledećeg dana jaki udari vetra poremetili su veći deo rasporeda.

Ni Gorbačov, koji je boravio na „Maksimu Gorkom", nije želeo da ide na „Slavu", gde je bio zakazan prvi sastanak. Umesto toga, američka delegacija s predsednikom Bušom krenula je na „Maksim Gorki".

„Ulazak na brod bio je izazov, jer su nabujali talasi otežavali koračanje", prilao je kasnije američki predsednik. „'Maksim Gorki' je bio prelep, sa ogromnim staklenim prozorima. Nedavno renoviran, doplovio je radi smeštaja sovjetske delegacije i osoblja. Gorbačov me je sačekao na vrhu stepenica ispred salona. Stigao je kasno prethodne noći i izgledao je umorno, ali se smejao. Bio je obučen u tamnoplavo odelo na pruge, krem belu košulju i crvenu kravatu. Kosa mu je bila duža nego što se sećam od prošle godine", opisao je američki predsednik dolazak na „Maksim Gorki".

Zapisnici sa razgovora

U pripremi za sastanak na Malti, američka strana je polazila od pogrešne procene da će sovjetski lider vršiti pritisak za povlačenje američkih snaga iz Evrope, sve dok Bušu u direktnom razgovoru Gorbačov nije ponovio da je već javno u brojnim prilikama izjavio da američko prisustvo sa NATO savezom ima stabilizujuću ulogu u Evropi, posebno protiv nemačkog revanšizma. 

Zapisnici svih razgovora na Malti još uvek nisu u celini dostupni javnosti, posebno oni sa radnih susreta članova dve delegacije. To je tokom godina bilo pogodno tle za spekulacije o tome šta se zapravo dogodilo na Malti, da li je tu dogovoreno sovjetsko napuštanje istočne Evrope, raspad SSSR, pa i da se čak razgovaralo i o događajima u Jugoslaviji.

Postoje američka i ruska verzija zapisnika razgovora dvojice predsednika i odnedavno su neki njihovi delovi objavljeni. Oni su se nekoliko puta sreli u pratnji svojih delegacija, a tri puta u četiri oka.

Na Samitu Gorbačov se saglasio sa mirnim promenama u istočnoj Evropi i obećao da se Sovjetski Savez, čija se armija još nalazila u istočnoj Evropi, neće mešati u te promene, što se odnosilo i na Jugoslaviju.

„Mirna promena je u toku, naša pozicija je nemešanje. Proces promene može biti bolan, ali verujemo u nemešanje", saopštio je Gorbačov.

Govoreći posebno o istočnoj Evropi tokom odvojenog sastanka s Bušom 2. decembra, od 12.00 do 13.00, Gorbačov je konstatovao da procesi u istočnoj Evropi približavaju SAD i SSSR. Ali je odmah iskazao i svoje neslaganje:

„Ono što mi se ne dopada, jeste kada neki američki političari govore da Evropa treba da se ujedini na osnovama zapadnih vrednosti. Mi smo dugo bili optuživani da izvozimo ideologiju", rekao je sovjetski lider, dodavši da nemački kancaler Kol „isuviše žuri u nemačkom pitanju", i da to „nije dobro".

Gorbačov je postavio pitanje i da li će ujedinjena Nemačka biti u NATO-u ili van njega. „Za odgovor je prerano i mi ne treba da ga dajemo - treba da ga ostavimo da sve ide prirodnim tokom", rekao je Gorbačov. „Vi i ja nismo odgovorni za podelu Nemačke. Neka istorija odluči šta treba da se dogodi. Potrebno je da se u ovome razumemo."

Ovaj odgovor je protumačen kao saglasnost da NATO ostane u Evropi i da ujedinjena Nemačka bude njegova članica.

Kulturni modeli i vrednosti 

Dok su brojne teme pokrenutena Samitu, od Kube i Filipina do nuklearnog oružja i razoružanja, prošle u relativno mirnom tonu i blagoj diskusiji, razgovori su dobili polemičan ton kada su na red došle teme koje su se do danas razvile u uzroke „novog Hladnog rata": dominacija jednog modela i ujedinjenje Evrope na osnovu „zapadnih" vrednosti i institucija koje su njihovi nosioci, američko uplitanje u evropskim zemljama i karakter budućih odnosa „istoka" i „zapada" na evropskom kontinentu.

Ovde je reč zapravo bila o ulozi NATO-a kao nosioca i „branioca zapadnih vrednosti", ali i o pokrenutim separatističkim i secesionističkim procesima na osnovama različitih „kulturnih modela" i „vrednosti". Tu je suština i intonacija razgovora bila mnogo drugačija od one koja je vladala na susretu Gorbačova i pape Jovana Pavla II.  

Na Bušovu primedbu da je Sovjetski Savez sada bliži Evropi, Gorbačov je reagovao: „Prvo, odbacujem opasku da smo bliže Evropi. Podjednako smo uključeni i integrisani. Svesni smo vašeg učešća i svaki pristup koji odbacuje umešanost i ulogu SAD bio bi nerealan i nekonstruktivan. To bi bila greška. Prihvatanje vaše uloge je osnovna tačka kod nas", rekao je Gorbačov. „Moramo poboljšati stabilnost, ograničiti štetu i pobrinuti se da ne uništimo instrumente koji su održavali ravnotežu, već da transformišemo Organizaciju Varšavskog ugovora i NATO-a. Trebalo bi da promene idu u smeru njihove više političke nego vojne prirode. Neka dođe do promene njihove konfrontacijske prirode. Naši generali su već započeli kontakte, ali treba nam još toga", rekao je Gorbačov.

Gorbačov se zatim ponovo vratio na temu okončanja podele Evrope na osnovu zapadnih vrednosti koju „promovišu neki američki lideri". Ako se ta ideja ne koristi samo za propagandne svrhe, već treba da postane osnov za praktičnu politiku, sovjetski lider je ocenio da se tako „prave mnoge gluposti". „Izvoz zapadnih vrednosti" zvuči slično kao sovjetski „izvoz revolucije", naveo je.

Gorbačov je ukazao da promene „neće proći bezbolno", kao i da će na nekim mestima „situacija čak postati kritična". Zatim je rekao da je nedavno o tome razgovarao s kanadskim premijerom koji je zabrinut zbog Kvebeka, koji dugi niz godina teži separatističkim ciljevima. „Čak mi je tada pala na pamet misao: zašto je američki Kongres uključen u događaje u baltičkom regionu, a ne da pomogne Kanađanima da reše problem Kvebeka", zapitao se sovjetski lider. Gorbačov je ovde mislio na inicijative i diskusije u američkom Kongresu koje su podsticale i ohrabrivale otcepljenje sovjetskih baltičkih republika. 

Predsednik Buš je odbacio primedbu da diskusije o zapadnim vrednostima imaju destruktuivni cilj. „Svaka diskusija o zapadnim vrednostima u NATO-u ili u drugim zapadnim organizacijama potpuno je prirodna i nema destruktivnu svrhu. Uostalom, šta su zapadne vrednosti? One su, ako hoćete, sloboda govora, otvorenost, živa rasprava. U ekonomskoj oblasti - podsticaj za napredak i slobodno tržište. Ove vrednosti nisu nešto novo ili trenutno. Dugo smo ih delili sa zapadnim Evropljanima, one ujedinjuju Zapad. Pozdravljamo promene u Sovjetskom Savezu ili Poljskoj, ali ih nikako ne postavljamo protiv zapadnih vrednosti. Zato želim da što bolje razumem vaše gledište kako bi se izbegao bilo kakav nesporazum", uzvratio je Buš.

Gorbačov je ponovo elaborirao ovo pitanje: „Glavni princip koji smo usvojili i koji sledimo u okviru novog načina razmišljanja jeste pravo svake zemlje na slobodne izbore, uključujući i pravo da preispita ili promeni svoj prvobitni izbor. Ovo je veoma bolno, ali je reč o osnovnom pravu: pravu da se bira iznutra bez mešanja sa strane. SAD se pridržavaju određenog društvenog i ekonomskog sistema, koji je američki narod izabrao. Pa neka drugi ljudi sami odluče kome će se Bogu, slikovito rečeno, klanjati. Za mene je važno da se tendencija ka evropskoj obnovi, koja se uobličila u istočnoj i zapadnoj Evropi, kreće u pravcu međusobnog približavanja. Rezultat neće biti kopija švedskog, engleskog ili sovjetskog modela. Ne. Ispostaviće se nešto što će zadovoljiti zahteve sadašnjeg stepena razvoja ljudske i evropske civilizacije".

Američki predsednik je ponovio da SAD „odobravaju samoopredeljenje i rasprave koje idu uz to", ali je zatražio da se taj pristup „protumači u pozitivnom svetlu" jer „zapadne vrednosti nikako ne znače nametanje našeg sistema u Rumuniji, Čehoslovačkoj, pa čak ni u DDR-u".

Nakon što je intervenisao i državni sekretar Džems Bejker, rekavši da to sve nikako ne znači „pravo na nametanje svog puta drugima", sovjetski lider je zaključio: „Ako neko tvrdi da polaže pravo na konačnu istinu, može očekivati katastrofu."

Gorbačov je zatim upitao zašto su javnost, otvorenost i pluralizam „zapadne vrednosti", kada su to i „naše, zajedničke vrednosti". Američki predsednik je na kraju zaključio da bi trebalo izbegavati rečnik koji izaziva bilo sovjetsku, bilo američku zabrinutost. 

Posle ovog sastanka portparol Mihaila Gorbačova, Genadij Gerasimov, izjavio je: „Danas, u 12.45 označen je kraj Hladnog rata".

Kritičari Mihaila Gorbačova optužuju ga da je na Malti previše popuštao, posebno obećavajući nemešanje u procese u Istočnoj Evropi, ne cenjkajući se da dobije bilo šta konkretno zauzvrat. Među Gorbačevljevim kritičarima je i admiral Selivanov. „Na Malti su, kako se generalno pokazalo, donete konačne odluke o raspadu Sovjetskog Saveza", smatrao je admiral Selivanov. Za uspomenu na Maltu, admiralu su ostale dve stolice sa natpisima za ugledne goste i sto koji je njegova supruga kupila za konferencijsku sobu krstarice.

Ukrajinski komunistički pesnik Boris Olejnik kasnije je tvrdio da se tokom Malteškog samita sama priroda pobunila protiv „bezbožne zavere". Bivši Gorbačevljev prevodilac Pavel Palaščenko, naprotiv, smatrao je simboličnim to što je samit sa ratnih prešao na putnički brod, a službenik protokola Vladimir Ševčenko, kasnije šef protokola Borisa Jeljcina, rekao je, govoreći o simbolici atmosferskih prilika tih dana, da je odmah po završetku pregovora zasijalo sunce i vreme se primirilo.

Potapanje krstarice „Moskva" označilo je kraj jedne epohe, kraj kraja Hladnog rada, u kojem je ovom brodu bila namenjana velika uloga. Nevreme joj je onemogućilo da to doista i postane, a još veće nevreme poslalo ju je na dno Crnog mora.

Mnogo godina biće potrebno da se okonča upravo započeti „Vreli hladni rat" i brod „Moskva" se ponovo pojavi na površini mora.