Andrij Meljnik, ambasador Ukrajine u Nemačkoj, ne libi se da mnoge poteze nemačkih političara poredi s vremenom nacizma, ali se zato ljuti na medije koji ukazuju na povezanost Stepana Bandere sa nacistima, insistirajući da je on heroj Ukrajine.

Kada je pre nepune dve godine Ričard Grenel napustio Berlin, nemačka politička elita je bila uverena da se u skorije vreme neće suočiti sa nekim novim „diplomatskim buldožerom", koji će ih propitivati o tome gde će ići novac nemačkih poreskih obveznika, javno kritikovati ministre i držiti pridike o tome koji spoljnopolitički ili unutrašnjopolitički potez bi trebalo da povuče Nemačka. Međutim, još tada je u diplomatskom koru u Berlinu bio svojevrsni naslednik „malog Trampa" ali je njegova nediplomatska šok-terapija došla do izražaja tek ove godine.

Ukrajinski ambasador Andrij Meljnik je u Berlinu istovremeno omiljen i omražen.

Kod većine novinara je omiljen zbog svojih jasnih i ubojitih reči. A kod većine političara je, pak, omražen upravo zbog svojih jasnih i ubojitih reči.

A tih ubojitih reči proteklih meseci bilo je pregršrt u javnosti, pri čemu su im nezaobilazna meta bili bezmalo svi vodeći nemački političari. Premda je Meljnikov pritisak postojao još od njegovog dolaska u ambasadu u Berlinu 2014. godine, napad ruske vojske na Ukrajinu uticao je da njegove javne kritike izgube skoro svaku dozu uobičajene konvencije i diplomatskog bontona.

Aplauz „gnjavatoru"

Ruski napad na Ukrajinu šokirao je Nemce, nateravši kancelara Olafa Šolca na dramatičnu promenu spoljne i odbrambene politike. Specijalno zasedanje Bundestaga na kojem je Šolc obnarodovao „kraj jedne epohe" obeležio je još jedan preokret - ukrajinski ambasador je dobio aplauze i bezmalo ovacije. I to od istih onih ljudi koji samo nekoliko dana ranije nisu želeli ni da se sastanu sa njim, ocenjujući da je „gnjavator".

I sam Meljnik priznaje da je bio iznenađen apaluzom nemačkih ministara i poslanika. Za nešto više od sedam godina na mestu ambasadora u Berlinu, on ne samo što je nailazio na brojna odbijanja zahteva koje je upućivao nemačkim vlastima, već je neretko nailazio i na zatvorena vrata kabineta zvaničnika.

Budući da je došao u Berlin nakon što je Rusija anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim a u Donbasu se razbuktali sukobi, Meljnikov glavni zadatak bio je da osigura da Berlin odobri da se Ukrajina snabde nemačkim naoružanjem. Bezuspešno.

Koji mesec kasnije, dočekao ga je sledeći hladan tuš: kancelarka Angela Merkel je odobrila da Nemačka sa Rusijom uđe u projekat izgradnje gasovoda Severni tok 2, koji zaobilazi Ukrajinu te ide dnom Baltičkog mora.

Izuzev vrata kabineta tadašnjeg predsednika Joahima Gauka, Meljniku su postepeno počela da se zatvaraju vrata kancelarija nemačkih zvaničnika, naročito zbog toga što je na tečnom nemačkom uvek bio veoma rečit u kritikama rusko-nemačke saradnje, a naročito Severnog toka 2.

Koliko je za nemačke visoke zvaničnike Meljnik postao „gnjavator" svedoči i to da diplomatski izvori navode da se predsednik Nemačke Frank-Valter Štajnmajer prilikom dva susreta sa ukrajinskim predsednicima Petrom Porošenkom i Volodimirom Zelenskim žalio na ambasadora Meljnika.

Kijev, pak, nije odustajao od Meljnika.

A Meljnik nije odustajao od pritisaka. Štaviše, gomilanje ruskih snaga na granicama Ukrajine je samo pojačalo njegovu retoriku, koja je polako gubila diplomatsku oblandu.

„Nepodnošljivi" pritisci

Među prvim nediplomatskim kritikama iz usta ukrajinskog ambasadora stigla je u januaru ove godine. Tada su u javnosti otkrivene izjave tadašnjeg prvog čoveka nemačke mornarice Kaj-Ahima Šenbaha o tome da se Krim „neće vratiti i to je činjenica", a da Putin „samo želi poštovanje i - Bože moj - iskazivanje poštovanja prema nekome malo košta, ništa ne košta".

Šenbah je bio prinuđen da ponudi ostavku što je Meljnik nazvao nedovoljnim, ocenivši da je ovde u pitanju „nemačka bahatost i megalomanija" kod jednog od „najviših šefova Bundesvera".

„Ovim snishodljivim stavom, Ukrajinci su se nesvesno podsetili na strahote nacističke okupacije, kada su Ukrajinci tretirani kao niža ljudska vrsta", rekao je Meljnik.

Ovo poređenje sa vremenom nacizma je šokiralo javnost, ali ambasador nije tu stao već je odmah retorički udario na kancelara Šolca, rekavši da Berlin ne pruža dovoljnu finansijsku podršku Kijevu i zahtevajući da Berlin isporuči Ukrajini ratne brodove i sisteme protivvazdušne odbrane.

Osim toga, on je rekao da Nemačka snosi istu istorijsku odgovornost za Ukrajinu kao i za Izrael, dok je za to što Šolc odbija da prekine nemačko kupovanje energenata od Rusije rekao da predstavlja „nož u leđa Ukrajini".

Nakon što se Ukrajinac obratio kancelaru zahtevajući od njega da postavi ultimatum Putinu, šef poslaničke grupe socijaldemokrata u Bundestagu Rolf Micenih je rekao da je Meljnik „prešao granicu", dok je socijaldemokratski poslanik Seren Bartol na Tviteru napisao da je ambasador „nepodnošljiv". Ipak, Bartol je brzo izbrisao ovaj tvit i izvinio se. Meljnik nije.

Liberali čekali pad Ukrajine, a Zeleni da joj pošalju oružje

Rat je samo učinio da njegove kritike i napadi na nemačke zvaničnike budu češće. Predsednici Bundestagovog odbora za odbranu Mari-Agnes Štrak-Cimerman je rekao da će nemačka savezna vlada „jednostavno prihvatiti ubistvo stotine hiljada ljudi", a ova uticajna političarka iz redova liberala je izrazila razumevanje za veliku zabrinutost Ukrajine, ali je Meljnikovo ponašanje nazvala „čudnim" i „preteranim".

Njega to nije zaustavilo pa je nedavno prozvao i njenog partijskog šefa i aktuelnog ministra finansija Kristijana Lindnera. Prema Meljnikovim rečima, na dan kada je ruska vojska napala Ukrajinu imao je razgovor sa Lindnerom, moleći ga da utiče da nemačka vlada odobri isporuke naoružanja Ukrajini. Kako tvrdi Meljnik, Lindner je tada „uz učtivi osmeh" poručio ambasadoru da to nema svrhe jer je poraz Ukrajinaca odavno zapečaćen.

„Preostalo vam je još samo nekoliko sati", rekao je tada Lindner, tvrdi Meljnik i dodaje da mu je to bio najgori razgovor u životu posle kojeg su mu potekli suze niz lice.

Ipak, uočljivo je da Meljnik ipak ima i uticajne saveznike u nemačkoj vladi. A to su, nema sumnje, ministri iz redova Zelenih. Štaviše, čini se da mu je najjači saveznik vicekancelar Robert Habek i ta saradnja traje još od prošle godine kada je Habek baš u saradnji sa Meljnikom posetio Ukrajinu i još tada iz opozicije zagovarao „naoružavanje Ukrajine odbrambenim oružjem".

Izvori tvrde da je upravo Habek prvi obavestio Meljnika kada je Šolc odlučio da napravi preokret i odobri snabdevanje Ukrajine nemačkim oružjem.

Štajnmajerova „paukova mreža kontakata sa Rusijom"

Nemačka promena kursa nije ublažila Meljnikove nediplomatske istupe, a vrhunac je došao onog trenutka kada je posle nekoliko nedelja rata nemački predsednik Frank-Valter Štajnmajer organizovao koncert solidarnosti sa Ukrajinom. Na koncertu je obnovljena Berlinska filharmonija izvodila dela poljskih, ruskih i ukrajinskih kompozitora, a svirali su beloruski, nemački, ruski i ukrajinski muzičari.

I dok je Štajnmajer koncertom hteo da pokaže solidarnost svih sa patnjama Ukrajinaca, za ambasadora je to bila provokacija, ističući da su obojica solista - pijanista Jevgenij Kisin i bariton Rodion Pogasov - Rusi.

„I to usred rata protiv civila! Uvredljivo. Izvinite, ali ja ne dolazim", napisao je ambasador na Tviteru, tvrdeći da je to možda i Štajnmajerova poruka Putinu da Berlin i dalje drži prorusku stranu.

Uzalud je portparolka nemačkog predsednika pokušala da istakne da centralno mesto u programu ima delo ukrajinskog kompozitora Valentina Silvestrova, te da i on lično izvodi dela i to ona koje je komponovao bežeći iz Ukrajine u Berlin.

Meljnika to nije razuverilo pa je ironično odgovorio: „Moj Bože, pa zar je toliko teško za predsednika da shvati da dok padaju ruske bombe na gradove a hiljade civila se ubija danonoćno, mi Ukrajinci nemamo želju za 'velikom ruskom kulturom'".

Ali, njegova rafalnu paljbu prema Štajnmajeru je tek usledila, optužujući ga da ne želi ozbiljno da odustane od svoje decenijama duge politike prema Rusiji.

„Za Štajnmajera odnos sa Rusijom bio je i ostao nešto fundamentalno, čak i sveto, štagod da se dogodi", rekao je Meljnik u intevjuu za berlinski dnevnik Tagesšpigel, dodajući da ruski predsednik Vladimir Putin veruje da ne postoji ukrajinska nacija, jezik, kultura, pa tako ni država: „Čini se da Štajnmajer deli ideju da Ukrajinci nisu narod".

U ovom intervjuu, koji je prodrmao nemačku političku scenu, Meljnik je optužio Štajnmajera da je kao šef kabineta kancelara u vreme Gerharda Šredera, a potom kao šef diplomatije i vicekancelar u Merkelinim vladama, delimično kriv za to što Nemačka i dalje ima previše interesa u Rusiji, kao što su zavisnost od ruskog gasa, nafte i uglja.

„Štajnmajer je decenijama razvio paukovu mrežu kontakata sa Rusijom. U nju su bili uključeni mnogi ljudi, koji su sada na funkcijama u vladajućoj semafor-koaliciji," rekao je on, prozvavši pritom Jensa Pletnera, savetnika za spoljnu politiku aktuelnog kancelara Olafa Šolca, kao i Andreasa Mihelisa, državnog sekretara Ministarstva spoljnih poslova.

Nemačka vlada je odmah odbacila kritike na račun predsednika, ali je Štajnmajer istupio i priznao da je njegova „privrženost Severnom toku 2 nesumnjivo bila greška".

„Držali smo se mostova u koje Rusija više nije verovala, a naši partneri su nas na to upozoravali", rekao je on. „Nismo uspeli da napravimo zajedničku evropsku kuću s Rusijom. Propao je i naš pristup uključivanja Rusije u zajedničku bezbednosnu arhitekturu."

Ističući da je za rat odgovoran Putin a ne Nemci, on je dodao da to „ne znači da ne moramo da preispitujemo stvari u kojima smo pogrešili". Prema njegovim rečima, njegova procena je bila da Putin neće hteti da prihvati potpunu privrednu, političku i moralnu propast svoje zemlje zbog svoje „imperijalne zablude".

„Pogrešio sam, kao i drugi", rekao je Štajnmajer, dodajući da sa Rusijom na čijem je čelu Putin „neće biti povratka na status kvo od pre rata".

Za ambasadora Bandera je heroj

Uprkos tome što većina nemačkih medija ne osporava Meljnikove poteze i političke stavove, nemačkim vladajućim političarima su oni bili sporni još od početka njegovog ambasadorskog mandata. Konkretno, 2015. godine Meljnik se na svom Tviter nalogu pohvalio da je u Minhenu položio cveće na grob ukrajinskog nacionaliste i nacističkog kolaboracioniste Stepana Bandere, nazvavši ga „našim herojem".

Bandera je u mnogome kontroverzna istorijska ličnost. Naime, on je u toku dve godine Drugog svetskog rata bio u nacističkom logoru, ali je takođe bio i nacistički kolaboracionista koji je organizovao ukrajinske nacionaliste za borbu protiv Poljaka i sovjetskih vojnih snaga. Njega su agenti KGB-a ubili u Minhenu 14 godina posle Drugog svetskog rata, a ukrajinski predsednik Viktor Juščenko mu je posthumno 2010. dodelio orden Heroja Ukrajine.

Evropski parlament je tada osudio Kijev zbog davanja ovog odlikovanja, baš kao i Rusija i brojne poljske i jevrejske organizacije. Banderina istorijska uloga je i dalje predmet podela i sukoba. Tako da je on za pojedine Ukrajince, Rusiju i Poljsku fašista i ratni zločinac čiji su sledbenici krivi za masakre nad poljskim civilima i holokaust u Ukrajini. Nasuprot tome, za mnoge Ukrajince Bandera je oslobodilac koji se protiv sovjetske, poljske i nacističke države borio za uspostavljanje nezavisne Ukrajine.

Nemačkim istoriografima je dobro poznato da je Bandera u toku rata bio saradnik nacističke tajne službe, ali i da je posle rata u Zapadnoj Nemačkoj njegovo prisustvo tolerisano nakon što je on napravio dogovor sa nemačkom spoljnoobaveštajnom službom BND.

Međutim, kada je Meljnik nazvao Banderu „našim herojem" najpre su reagovala opoziciona Levica da bi potom poslanici Bundestaga pritisli i zamenika ministra spoljnih poslova Mihaela Rota da reaguje. Rot je poslanicima rekao da je ambasador obavešten da nemačka savezna vlada osuđuje zločine koje je nad poljskim, jevrejskim i ukrajinskim civilima i zvaničnicima počinila Organizacija ukrajinskih nacionalista, delimično pod upravom Bandere, pri čemu je svesna da je značajan deo ovih zločina počinjen u saradnji sa nemačkim okupacionim snagama.

Sedam godina kasnije, nemačka vlada ne reaguje na ovu temu, a ambasador na društvenim mrežama ide i dalje od promovisanja Bandere pa osuđuje novinare, među kojima i dugogodišnjeg urednika političke rubrike dnevnika Zidojče cajtunga Heriberta Prantla što se usudio da osporava da nacistički kolaboracionista može da bude heroj.

„Ni Rusi, niti Nemci nemaju pravo da određuju koga će Ukrajinci da proglašavaju herojima. Stepan Bandera i stotine hiljada mojih sunarodnika borili se se protiv Hitlera, ali i protiv Staljina, za ukrajinsku državu. Ostavite nas na miru sa svojim pridikama, Heriberte Prantle i ekipo", poručio je ambasador na Tviteru.

U odbranu puka Azov

Ne samo što je veličao Banderu, već Meljnik nije prezao ni od toga da direktno u javnosti napada nemačke medije zbog toga što su se drznuli da ultranacionalistički puk Azov, čije pojedine vođe imaju neonacističku ideologiju, a sam odred bio optuživan da je počinio ratne zločine i kršio ljudska prava.

Pojedini nemački mediji su izvestili o tome kako je Azov, kao paravojni dobrovoljački bataljon, formiran 2014. uglavnom od ukrajinskih krajnjih desničara i neonacista i to za borbu protiv proruskih separatista u istočnoj Ukrajini. Ovaj dobrovoljački odred je kasnije uključen u sastav Nacionalne garde Ukrajine.

Ukrajinski ambasador je posebno zahtevao da liberalni nedeljnik Cajt u svojim izjavama ne „demonizuje" borce, dok je na Tviteru prvom kanalu nemačkog javnog medijskog servisa ARD poručio da „ostave puk Azov na miru", pitajući novinare koliko dugo nameravaju „da služe ovom lažnom ruskom narativu sada usred ruskog rata i istrebljenja civila, žena i dece u Mariupolju?"

Da paradoks bude veći, ARD je bio „kriv" zato što je izvestio o tome kako je Azov, koji je pretežno stacioniran u Mariupolju, dobio podršku nemačkih desničarskih ekstremista.

Ova podrška nije mnogo iznenadila poznavaoce prilika, budući da je stigla od minijaturne nemačke ekstremno desničarske partije Treći put, koja je dugo bila pristalica puka Azov pa je na društvenoj mreži Telegram tražila i smeštaj za „ukrajinske nacionaliste", pod motom „Nacionalisti pomažu nacionalistima". Konkretno, Treći put je opisao Azov kao „oružano krilo nacionalnog pokreta" u Ukrajini, koji vodi „herojsku borbu za slobodu svoje zemlje".

Osim toga, nemački javni servis je preneo da je podrška Azovu stigla i od desničarsko ekstremističkog Identitarnog pokreta, a ambasador je samo isticao da je „Mariupolj hrabro branjen, i to baš od puka Azov". On je istakao da Kremlj „širi odvratnu propagandu" o Azovu koju, tvrdi on, „Nemačka takođe rado preuzima".

Ipak, ovi ambasadorovi pritisci nisu utišali medije, poput levo orijentisanog dnevnika Frankfurter rundšau, koji je ovu temu iscrpno analizirao, ukazavši da da bi Meljnik trebalo da pročita priču o pogromu nad jednim romskim naseljem u Lavovu 2018. godine, koji su počinili pripadnici ekstremno desničarske grupe „Trezna i ljuta omladina", koja je kasnije postala deo puka Azov.

„Svi Rusi su neprijatelji"

I dok je Frankfurter rundšau ukazao ambasadoru da bi više informacija o ovome mogao da pročita u izveštaju kancelarije visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava, konkurentski i mnogo čitaniji na nacionalnom nivou dnevnik  Frankfurter algemajne cajtung objavio je na naslovnoj strani intervju sa Meljnikom pod naslovom „Svi Rusi su neprijatelji".

Iako je u internet izdanju ovog teksta naslov bio upotpunjeniji - „Svi Rusi su trenutno naši neprijatelji" - ova izjava je šokirala mnoge u Nemačkoj koji svesrdno podržavaju Ukrajinu.

Za neke je bilo sramno to što je ovakvu rusofobnu izjavu Frankfurter algemajne cajtung štampao na naslovnici, dok je za druge ta izjava bila nedopustiva za ambasadora i da ne može da se opravda ni svime što je uradila ruska vojska u Ukrajini. 

Štaviše, u samom intervjuu je Meljnik tvrdio da nikad nije ni imao prijatelje među Rusima te da je uveren da će i posle rata Rusija ostati neprijateljska država.

„Vidite, mi nemamo iluzija, čak ni o takozvanoj ruskoj opoziciji. Zato što ne možemo očekivati ništa dobro od gospodina Navaljnog, koji, nažalost, sada mora da bude u zatvoru. Bez obzira da li je na vlasti ili u opoziciji, Ukrajina je bila, jeste i verovatno će ostati neprijatelj ruskog društva još dugo vremena.", rekao je Meljnik za Frankfurter algemajne cajtung, dodajući da je to posledica toga što je od aneksije Krima veoma aktivna ruska propaganda: „Svako ko poznaje Rusiju zna da su propagandisti Kremlja imali jednu temu na svim kanalima: prikazivanje Ukrajine kao najvećeg neprijatelja broj jedan".

Negodovanje dela nemačke javnosti, ali ni peticija da se Meljnik proglasi personom non grata, nisu umanjile brojnost ambasadorovih kontroverznih izjava. Pa je tako na prve prizore proruskih protesta u Berlinu na kojima u se virojile ruske i sovjetske zastave, ambasador Meljnik pozvao nemačku vladu da „zabrani javno nošenje svih simbola ruskog agresora".

Na ovakav zahtev, nemačke vlasti su jednostavno prećutale, ali su pojedine nemačke pokrajine zabranile javno prikazivanje slova „Z", koji je simbol ruskih vojnih trupa u Ukrajini.

Istinski lider opozicije

Iako su neki ambasadorovi potezi i izjave bili direktno kršenje člana 41 Bečke konvencije, koji kaže da diplomate „imaju obavezu da se ne mešanju u unutrašnje poslove" zemlje domaćina, čini se da u Berlinu niko ne sme da mu kaže da je persona non grata.

Štaviše, zvanični Berlin zasad guta knedle u grlu. Čak i kada nemačkom predsedniku od ukrajinskog kolege Zelenskog diplomatskim kanalima stigne poruka da je nepoželjan u Kijevu, i to dan pre nego što će sa poljskim i baltičkim predsednicima krenuti na planirani put u ukrajinsku prestonicu da pokaže evropsku solidarnost sa Ukrajincima.

Doduše, pokoji poslanik Bundestaga javno kaže da je to uvreda, naročito zbog toga što se odmah oglasio ukrajinski ambasador rečima da je, pak, kancelar Olaf Šolc dobrodošao u Kijevu i to kako bi razgovorao o isporuci nemačkog oružja Ukrajini. 

Od toga što ambasador na poželjne i nepoželjne deli nemačke najviše zvaničnike, i to sticajem okolnosti dvojicu iz iste stranke, u Berlinu zasad ne planiraju da prave veliki skandal. Doduše, šef poslaničke grupe socijaldemokrata Micenih je istakao da „uz svo uvažavanje egzistencijalnih pretnji koje Ukrajina ima od ruske invazija, očekujem od ukrajinskih predstavnika da se drže minimuma diplomatskih konvencija i da se ne mešaju neprikladno u domaću politiku naše zemlje".

Ali, više od toga se ne očekuje. S jedne strane, zbog toga što je i sam Micenih zapravo jedan od najviše proruski orijentisanih političara vladajuće koalicije. A s druge strane, verovatno i zbog toga što su nemački mediji znatno kritičniji prema domaćim političarima pa čak na izvestan način imaju razumevanja za kršenje Bečke konvencije.

Tako je jedan od urednika Frankfurter algemajne cajtunga nedavno u komentaru istakao da je „istinski lider opozicije ukrajinski ambasador, koji se usuđuje da na potpuno nediplomatski način vređa najviše predstavnike nemačke države", što je, smatra on, posledica toga da su nemački političari godinama zatvarali oči pred stvarnošću.

Cinici bi rekli da, ako je to tako, šta im je teško da zatvore oči još koji put. U ovom slučaju na poteze i reči jednog ambasadora.