Finansijski rat Zapada protiv Rusije zbog napada na Ukrajinu vodi se u vazduhu, na morima, u bankama i po prestižnim lokacijama širom sveta. Na meti su jahte, računi, privatni avioni i basnoslovno skupe nekretnine. Ukupna vrednost "ulova" meri se stotinama milijardi dolara. Pod znakom pitanja su zakonski okviri i smislenost ove ofanzive, ali i ruski potezi koji su prethodili ratu.

Amerikanci su uveli niz mera kako bi sprečili ruske oligarhe, navodno ili zaista bliske Vladimiru Putinu, da koriste milijarde dolara koje su na, svakojake načine, tokom prethodnih decenija izneli iz Rusije. U stopu su ih sledili Britanci, a nešto kasnije Italijani, Francuzi i Španci. „Zamrznuto" je nekoliko velikih jahti. Stanovi u Londonu, navodno, zvrje prazni, a banke klijente ruskih prezimena zovu na razgovor pre svake ozbiljnije isplate.

Ozbiljni analitičari upozoravaju da će sankcije protiv ruskih milijardera imati malo uticaja na politiku Kremlja, jer je odnos ruskog predsednika sa oligarsima, mahom, prilično jednosmeran – Putin im dozvoljava da se bogate sve dok ispunjavaju njegove želje i batale bilo kakvu politiku. Ideja da bi oligarsi na neki način mogli da utiču na politiku, shodno tome, predstavlja puko fantaziranje.

Jahte za Ukrajinu

„Produkti krađe", kako je američki predsednik Džozef Bajden opisao jahte, luksuzne stanove, vile i privatne avione ruskih oligarha, bili su, bar verbalno, prva meta sankcija Vašingtona. Nedugo zatim, Italijani, Francuzi, Španci su počeli da „zamrzavaju" imovinu bogataša, što praktično znači da biznismeni bliski ruskom predsedniku Vladimiru Putinu tokom trajanja sankcija neće moći da ih koriste ili prodaju.

Formalno oduzimanje te imovine moglo bi biti znatno složenije nego što se u prvi mah činilo. Suštinski, SAD ili bilo koja evropska država pre oduzimanja imovine mora dokazati da su jahte, avioni ili vile bile korišćene za činjenje dela kažnjivih krivičnim zakonom, ili pak da su kupljeni od nelegalno stečenog novca, što je izuzetno složen poduhvat.

Federalni sud u Njujorku je gotovo deset godina vodio postupak oduzimanja velike stambene zgrade na Menhetnu, više od 500 miliona dolara vredan oblakoder na prestižnoj Park aveniji koji je, posle ozbiljne finansijske gimnastike, završio u vlasništvu iranske banke, što je i bio razlog za pokretanje postupka. Zgrada je privremeno i bila oduzeta da bi ceo slučaj bio odbačen dve godine kasnije zbog silnih grešaka počinjenih tokom postupka.

Pet godina duže trajao je postupak oduzimanja imovine bivšem ukrajinskom premijeru Pavelu Lazarenku, koji je skupio više od 300.000.000 dolara tako što je reketirao poslovne ljude i kompanije u Ukrajini. Tokom suđenja pominjana su i bar tri ubistva.

Godine trajanja ovih procesa potpuno bi, na primer, obesmislile gromoglasno najavljivano „zamrzavanje" jahti ruskih oligarha, jer je tim brodovima, kako bi bar donekle zadržali svoju vrednost, potrebno neprestano i skupo održavanje. Samim tim, postoji opasnost da bi se ovakav plen na kraju pretvorio u ozbiljan problem za vlade koje su ih oduzele.

Kako bi izbegli takav razvoj situacije, Amerikanci pripremaju Zakon nazvan „Akt jahte za Ukrajinu" kojim bi se sankcionisanim ruskim državljanima oduzela sva imovina vrednija od pet miliona dolara i prodala, a profit bio prosleđen vladi u Kijevu.

Tvorac ovog zakona, kongresmen Piter Majer, objasnio je da bi usvajanje ovog akta
omogućio Amerikancima da zaplenjenu imovinu ruskog porekla trajno stave na raspolaganje Ukrajini i to za potrebe obnove države.

Skeptici, pak, smatraju da je čitava operacija zasnovana na odokativnoj oceni da su jahte ruskih bogataša vredne desetine milijardi dolara, te da bi novac dobijen njihovom prodajom dobro došao vlastima u Kijevu. Kritičari ovog zakona smatraju, takođe, da je ceo poduhvat suštinsko gubljenje vremena, jer osim ruskih oligrha niko zdravog razuma ne bi kupio brod vredan stotine miliona dolara.

Gde su ruski dolari?

Dodatni problem u procesu oduzimanja imovine predstavlja činjenica da je novac ruskih oligarha, odnosno najmanje trista milijardi dolara kako smatraju Amerikanci, jako teško pronaći. Silni izveštaji o tajnovitim putevima ruskog novca, na koje se poslednjih sedmica pozivaju na Zapadu, citiraju navode da je Putin „navodio saradnike da kradu iz budžeta, oduzimaju novac firmama ili organizuju institucionalno otimanje profitabilnih preduzeća".

Tokom godina, većina novca koji su oligarsi ispumpali iz Rusije završila je na Kipru, pa su američke diplomate ovu ostrvsku zemlju, jedno vreme, zvali „Moskva na Mediteranu". Američki izvori su izbrojali da je 2012. godine na Kipar prebačeno 86 milijardi dolara, mahom preko kompanija osnovanih kako bi se prikrili stvarni vlasnici. Godinu dana kasnije, MMF je ubedio Kipar da zatvori na desetine hiljada računa koje su imale takve kompanije.

Kajmanska ostrva i Devičanska ostrva su, takođe, pominjana kao omiljene destinacije ovog novca. Prema procenama, ruski oligarsi na tim lokacijama drže oko 45 milijardi dolara.

Britanske vlasti tvrde da imaju dokaze da je bar dve milijarde dolara novca sa te dve lokacije završilo na londonskom tržištu nekretnina. Te pare se, zbog opšte antiruske histerije ili na osnovu stvarnih dokaza, povezuju sa nelegalnim finansijskim transakcijama i vezama sa Kremljom.

Zaplena, pa čak i zamrzavanje tih fondova je prilično složena operacija sa neizvesnim epilogom, pre svega jer takve kompanije, po pravilu, angažuju najbolje lobiste, advokate i bankare, kako bi zaštitile svoj novac.

Dodatni problem predstavlja činjenica da novac do konačne destinacije neverovatnom brzinom prođe kroz čitavu mrežu fantomskih kompanija, pa ga je jednako teško pronaći i dokazati njegovo poreklo.

Amerikanci su u pokušaju da pronađu taj novac formirali posebne grupu unutar ministarstva pravde sa jedinim zadatkom – da lociraju kapital ruskih oligarha stečen na nelegalan način. Britanci su, istovremeno, najavili da će ubuduće stranci zaista morati da dokazuju poreklo novca pre nego što kupe nekretnine u Ujedinjenom Kraljevstvu.

London je najavio i da će ubuduće i zaista, insistirati na seriji već postojećih zakona na osnovu kojih je novac koji je nastao kao produkt kakvog kriminala moguće zamrznuti, dok je istovremeno prekinuta praksa izdavanja boravišnih dozvola strancima koji kupe dovoljno skupe nekretnine. Slične šeme prekinulo je još nekoliko država, uključujući Maltu, Kipar i Bugarsku.

Zlatna groznica

Američko ministarstvo finansija izdalo je 25. marta uredbu kojom se osobama i organizacijama uključenim u transakciju ruskog zlata preti kaznama, čime je suštinski zatvoren krug mera koje će biti usmerene protiv onih koji se drznu da Rusiji pomognu u zaobilaženju sankcija.

„Naš cilj je da metodično ukinemo prihode i privilegije koje Rusija imala kada je bila deo međunarodnog ekonomskog poretka", naveli su zvaničnici američkog ministarstva finansija.

Zapadnim sankcijama zamrznuto je oko 300 od ukupno 640 milijardi dolara vrednih ruskih rezervi zlata i deviza, pa Rusija u svojim bankama ima oko 130 milijardi dolara vrednih zlatnih rezervi, odnosno dvostruko više nego pre sankcija koje je zapad uveo Moskvi tokom sukoba u Ukrajini pre osam godina.

Potraga za ruskim zlatom usledila je posle niza upozorenja zapadnih finansijskih stručnjaka da će Rusija pokušati da zlato upotrebi kao sredstvo za zaobilaženje sankcija, ali tokom prvih nekoliko nedelja kaznenih mera nije bilo naznaka da se tako nešto zaista i dešava.

Administracija Džozefa Bajdena, a nešto kasnije i Velika Britanije, upozorile su ostatak sveta da će ruska centralna banka pokušati da upotrebi rezerve zlata kako bi podigla vrednost rublje. Vrednost ruske valute je strmoglavo pala posle prvog talasa sankcija, da bi nešto kasnije, posle odluke Kremlja da uplate za energente ubuduće prima samo u nacionalnoj valuti, vratila gotovo na „predratnu" vrednost.

Zapadni finansijski analitičari tvrde da je u ovom trenutku praktično nemoguće povezati rast vrednosti rublje sa mogućim transakcijama vezanim za zlatne rezerve, navodeći da će za provere takvih tvrdnji biti potrebni meseci.

Suštinski, trenutni uticaj prodaje zlatnih rezervi je teško uočljiv, čak i u normalnim okolnostima, pre svega jer je potrebno nekoliko meseci pre nego što se promene u nacionalnim zlatnim rezervama prikažu i u izveštajima Međunarodnog monetarnog fonda.

Rusija na raspolaganju ima oko 2.300 tona zlata, što je centralna banka u Moskvi objasnila kao investiciju u ekonomsku sigurnost, navodeći da je ekonomija zemlje podložna uticajima povremenih finansijskih i eventualnih geopolitičkih kriza.

Suočena sa ozbiljnim akcijama Zapada, Moskvi bi moglo biti teško da pronađe kupce za to zlato, pa je nekoliko dana po uvođenju sankcija najavila mogućnost da nacionalizuje zapadna ulaganja u ruske kompanije, procenjena na najmanje 134 milijarde dolara.

Politički motivisano oduzimanje imovine, smatraju ozbiljni ekonomisti poput Branka Milanovića, moglo bi stvoriti sasvim nove probleme, ukoliko bi, primera radi, Kina odlučila da je nesrazmera raspodele bogatstva u Britanije prevelika i odlučila da oduzme imovinu britanskih oligarha.

Ekonomisti, takođe, smatraju da će Rusija teško ikada više dobiti pristup zamrznutim fondovima, na način na koji Iranu nikada nije vraćeno oko sto milijardi dolara koji se u različitim bankama „smrzavaju” još od pada režima šaha Reze Pahlavija 1979. godine.

Ukoliko se ovakve prognoze zaista i obistine, ruski finansijski potezi, kojima su milijarde dolara ostale na Zapadu, bili bi prvi primer u istoriji da je neka zemlja uplatila ratnu odštetu unapred.