Rusija ima najbrojniji nuklearni arsenal na svetu koji se procenjuje na 6.000 raznih vrsta nuklearnog oružja. Strateško nuklearno oružje je raspoređeno tako da je, pored vojnih baza, 800 bojevih glava u silosima, 624 u podmornicama i oko 200 u bombarderima, dok taktički nuklearni arsenal iznosi 1.912 nuklearnih bojevih glava. Na osnovu nove nuklearne doktrine koju je Rusija objavila 2020. godine, jedan broj zapadnih analitičara pretpostavlja da bi Rusija, u slučaju da gubi rat u Ukrajini, koristila taktičko nuklearno oružje kako bi uplašila i primorala drugu stranu da se povuče i sklopi mir pod uslovima povoljnim za Rusiju.

Ruski predsednik Vladimir Putin je krajem februara naredio da se rusko nuklearno oružje stavi u veći stepen pripravnosti. Samo nekoliko dana ranije, prilikom objavljivanja invazije na Ukrajinu, upozorio je da će svaku državu koja proba da spreči tu „Specijalnu vojnu operaciju" snaći do sada nezapamćene posledice.

Prema rečima generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša, nuklearni konflikt sada više nije nezamisliv. Putinove pretnje pre svega imaju za cilj da spreče NATO da učestvuje u ratu u Ukrajini, a ruski ambasador u Ujedinjenim nacijama je rekao da se radi samo o odvraćanju. 

Prvi udar 

Tokom Hladnog rata, Sovjetski Savez je često naglašavao kako neće prvi koristiti nuklearno oružje, a to je 1982. pod sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevim postala i sovjetska službena doktrina. Amerika je, međutim, uvek odbijala da to obeća.

SSSR se obavezao ne samo da neće upotrebiti nuklearno oružje za iznenadni napad, već ni kao odgovor na napad konvencionalnim oružjem. Ostavio je mogućnost upotrebe nuklearnog oružja isključivo za slučaj da je ono upotrebljeno protiv Sovjetskog Saveza. Dakle, u sovjetskoj bezbednosnoj strategiji nuklearno oružje imalo je isključivo odvraćajuću ulogu.

Glavni razlog za razliku između sovjetske i američke nuklearane politike bio je u nesrazmeri u konvencionalnom oružju. Sovjetski Savez i njegovi saveznici u Varšavskom paktu imali su znatno brojniju i nadmoćniju kopnenu vojsku od NATO snaga na evropskom kontinentu. Amerika zato nije htela da se obaveže da neće prva koristiti nuklearno oružje jer nije bila sigurna da će u slučaju sovjetske invazije Zapadne Evrope uspeti da je zaustavi samo konvencionalnim oružjem.

Slični su motivi i u slučaju Indije i Pakistana, dve nuklearne sile koje su u konfliktu oko Kašmira i Džamua. Ova teritorija je u sastavu Indije ali sa stanovništvom koje je pretežno muslimansko zbog čega Pakistan smatra da treba da pripadne njemu. Indija, međutim, ne vidi razlog da Kašmir ne ostane u njenom sastavu budući da je ona sekularna demokratija.

Indija ima znatno bolje konvencionalno naoružanje od svog rivala Pakistana te je usvojila politiku da neće prva upotrebiti nuklearno oružje. Pakistan odbija da se tako obaveže, jer se plaši da konvencionalnim naoružanjem ne bi mogao da se suprotstavi indijskoj vojnoj akciji.

Ako se uzme u obzir ovakav način razmišljanja o nuklearanoj strategiji, ne treba da čudi što je Rusija 1993, nakon raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza koji je doneo Zapadu veliku prednost u konvencionalnom naoružanju, odustala od obećanja da neće prva upotrebiti nuklearno oružje.

Danas pored Indije još jedino Kina prihvata ovu doktrinu. U stvari, ona je prva zemlja koja ju je formalno usvojila. Već nakon prvog uspešnog testiranja nuklearnog oružja 1964, Kina je na nedvosmislen način saopštila da ni pod kojim uslovom neće prva koristiti nuklearno oružje i taj stav nije promenila u kriznim situacijama.

Ova doktrina dobija praktičnu važnost tokom kriznih situacija u kojima učestvuju nuklearne sile, jer daje sigurnost drugoj strani da neće biti iznenadno napadnuta nuklearnim oružjem. Tako se smanjuje rizik da tokom zategnutih situacija jedna strana pogrešno protumači da je nuklearno napadnuta - na primer, na radaru se greškom prikažu balističke nuklearne rakete, pa iz straha da bi one uništile njene nuklearne snage, odluči da odgovori dok su te u stvari nepostojeće rakete još u letu.

Najpoznatiji lažni alarm dogodio se 26. septembra 1983. Potpukovnik Stanislav Petrov, komandant sovjetskog centra za upozoravanje, video je na ekranu pet američkih nuklearnih raketa. Ipak, Petrov je odlučio da o tome ne obavesti Vrhovnu komandu. Ispostavilo se da je ispravno postupio i da se radilo o grešci. Kasnije je objašnjavao kako je smatrao da bi Amerikanci lansirali 100 a ne pet raketa da su hteli iznenadni nuklearni napad. 

Ruska nuklearna doktrina

Oslanjanje Rusije na nuklearno oružje povećava se sa ekspanzijom Severnoatlantskog pakta na istok i sa sve većom konvencionalnom superiornošću NATO-a. Nova ruska nuklearna doktrina ustanovljena je 2000. godine, donekle je menjana 2010. i 2014, a 2020. je prvi put javno objavljena u dokumentu pod nazivom „Osnovni principi državne politike Ruske Federacije u vezi sa nuklearnim odvraćanjem".

Dokument polazi od toga da je nuklearno oružje isključivo odbrambeno te da mu je cilj odvraćanje potencijalnog agresora. Dalje se kaže kako se ova nuklearna doktrina odnosi na države i organizacije koje smatraju Rusiju neprijateljskom i poseduju nuklearno oružje ili drugo oružje za masovno uništenje - biološko i hemijsko - ali i „znatni borbeni potencijal u snagama za opštu upotrebu". U neprijatelje sa ovakvim oružjem spadaju na prvom mestu Amerika i Severnoatlantski pakt.

Određuje se i pod kojim uslovima bi Rusija upotrebila nuklearno oružje. Pre svega, koristila bi nuklearni arsenal kao odgovor na napad na nju ili njene saveznike nuklearnim oružjem ili oružjem za masovno uništenje.

Ali, Rusija zadržava pravo da koristi nuklearno oružje i u slučaju da sa sigurnošću utvrdi kako su balističke rakete ispaljene na njenu teritoriju. Ovim Rusija omogućava sebi da koristi svoje nuklearano oružje i pre nego što je neprijateljske rakete pogode. I čak ne kaže da mora prvo da se utvrdi kako ove balističke rakete nose nuklearne bojeve glave a ne konvencionalni eksploziv.

Pored ovih situacija, Rusija može da koristi nuklearno oružje i ako su bilo kojim oružjem napadnuti objekti ključni za rusko nuklearno oružje, na primer, vladini i vojni komandni centri.

Na kraju, Rusija ostavlja mogućnost da upotrebi nuklearno oružje protiv agresora koji bi konvencionalnim oružjem ugrozio njen opstanak. Opstanak zemlje nije najjasniji kriterijum ali ga treba shvatiti kao očuvanje nacionalnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta budući da su oni garantovani ovim „Osnovnim principima". No, postavlja se pitanje da li bi očuvanje režima potpadalo pod ovaj kriterijum.

Teorija eskalacije radi deeskalacije

Danas je u centru pažnje pitanje da li bi Rusija eksplicitno pretila korišćenjem taktičkog nuklearnog oružje u slučaju da počne da gubi rat. I najvažnije, da li bi ga stvarno koristila.

Ova debata se vezuje za teoriju eskalacije radi deeskalacije. Analitičari, pretežno američki, smatraju da je Rusija usvojila tu teoriju i navode kao potvrdu „Osnovne principe" iz 2020, u kojima je rečeno da ruska nuklearna doktrina omogućava u slučaju oružanog sukoba prevenciju eskaliranja sukoba pomoću nuklearnog udara, ako je to neophodno kako bi se sukob razrešio pod uslovima prihvatljivim za Rusiju.

Analitičari nalaze potvrdu i u ruskim vojnim vežbama u kojima su simulirani takvi nuklearni napadi i u modernizaciji ruskog taktičkog nuklearnog arsenala. Ukratko, zaključuju da bi Rusija, u slučaju da gubi rat, koristila taktičko nuklearno oružje kako bi uplašila i primorala drugu stranu da se povuče i sklopi mir pod uslovima povoljnim za Rusiju.

S druge strane su analitičari koji negiraju da Rusi imaju doktrinu eskaliranja radi deeskalacije, te ovaj deo „Osnovnih principa" povezuju sa uslovima koji su neophodni da bi Rusija upotrebila nuklearno oružje. Zato zaključuju da nuklearno oružje ne bi bilo korišćeno zarad dobijanja vojne prednosti već isključivo ako rat konvencionalnim oružjem preti samoj ruskoj egzistenciji. 

Taktičko nuklearno oružje

Istog dana kada je Putin povećao stepen pripravnosti nuklearnog arsenala, u Belorusiji je održan referendum kako bi se promenio ustav i time omogućilo da rusko nuklearno oružje bude na njenoj teritoriji. Time je taktičko nuklearno oružje ponovo skrenulo na sebe pažnju medija i političara.

Razliku između strateškog i taktičkog nuklearnog oružje nije lako napraviti jer ne postoji opšteprihvaćena definicija taktičkog oružja. SAD i Rusija su stvorili definiciju iz potrebe. Kad su odlučili da bilateralnim ugovorima regulišu strateško nuklearno oružje, bilo im je neophodno da nađu kriterijum na osnovu kojega bi se ono razlikovalo od taktičkog.

Kriterijum razlikovanja ove dve vrste oružja koji je preovladao u tim ugovorima jeste domet koji ima konkretno nuklearno oružje. Interkontinentalni domet bi bio odlučujuća karakteristika strateškog oružja. Svako drugo bi bilo taktičko. Međutim, mada je ovaj kriterijum primenljiv između Amerike i Rusije, neprihvatljiv je za nuklearne sile koje nemaju interkontinentalne arsenale ili tek mali deo arsenala čini nuklearno oružje tog dometa, a koje insistiraju na tome da su njihova nuklearna oružja strateška.

Drugi kriterijum bila bi snaga oružja. Kada se govori o nuklearnom oružju, upotrebljavaju se izrazi kiloton i megaton. Bomba od jednog kilotona jednaka je snazi hiljadu kilograma TNT eksploziva, a nuklearna bomba snage jednog megatona ekvivalentna je snazi milion kilograma TNT eksploziva.

Recimo, slabije nuklearne bombe (na primer, do pet kilotona) smatrale bi se taktičkim, dok bi se one sa većom snagom smatrale strateškim. Poređenja radi, atomska bomba bačena na Hirošimu, od koje je izgubilo život oko 140.000 ljudi, bila je od 15 kilotona.

Ovaj kriterijum bi mogla da prihvati svaka država koje poseduju nuklearno oružje. Ipak, on je pogrešan jer razlikovanje svodi na jačinu oružja a ne na njegovu svrhu.

Najtačniji kriterijum svodi se, dakle, na njegovu ulogu. Strateško nuklearno oružje je ono koje odvraća, odnosno daje sigurnost državi koja ga poseduje da neće biti napadnuta od strane bilo koje druge sile, jer bi napad na nju i bilo koja korist od napada bili potpuno obesmišljeni užasnom štetom koju bi napadač pretrpeo.

Za razliku od njega, uloga taktičkog nuklearnog oružja je da doprinese vojnoj akciji, recimo uništi tenkove i artiljeriju, bojne brodove i nosače aviona, aerodrome i bunkere.

Nakon završetka Hladnog rata, nuklearne sile uglavnom ne govore javno da prave taktičko nuklearno oružje, čak ne priznaju ni da je takvo ono koje po svim karakteristikama pripada toj kategoriji. One ćute pošto ne žele da im se zameri kako bi nuklearno oružje koristile u vojnim operacijama.

Jedina država koja otvoreno govori da stvara taktički nuklearni arsenal je Pakistan. Naglašava da mu taktičko nuklearno oružje služi kako bi zaustavio ofanzivu indijske vojske koju ne bi uspeo da odbije konvencionalnim naoružanjem.

Amerika i Rusija su znatno smanjile svoje taktičke arsenale kao rezultat „Predsedničke nuklearne inicijative" Buša i Gorbačova iz 1991. Tada su jednostranim deklaracijama obećali da će smanjiti broj taktičkog nuklearnog oružja. Procenjuje se da je uništeno preko 17.000 komada te vrste nuklearnog oružja.

Rusija ima najbrojniji nuklearni arsenal koji se procenjuje na 6.000 raznih vrsta nuklearnog oružja. Strateško nuklearno oružje je pored vojnih baza raspoređeno, kao i američko, sistemom trijade: 800 bojevih glava u silosima, 624 u podmornicama i oko 200 u bombarderima. Taktički nuklearni arsenal je takođe najbrojniji i iznosi 1.912 nuklearnih bojevih glava.

Rusija modernizuje svoj taktički nuklearni arsenal, a takođe pravi i nova sredstva njegovog dostavljanja od kojih je najpoznatiji SS-26 Iskander, raketni sistem kratkog dometa (oko 350 kilometara), osposobljen da nosi dve nuklearne bojeve glave. 

Vapaj za regulativom

Ako je jedna stvar izvesna, to je da ne bi smelo da dođe do ponovne trke u nuklearnom naoružanju i da nuklearna regulacija ne sme da ostane relikt prošlosti, jer je izvesno da ona danas nije manje potrebna nego za vreme Hladnog rata.

Bilateralni ugovori između SAD-a i Rusije su se pokazali nezamenljivim jer su uzimali u obzir specifične probleme i potrebe vezane za nacionalnu bezbednost ovih država i doprineli su zaustavljanju trke u nuklearnom naoružanju i smanjenju opasnosti od nuklearnog rata, uključujući i onaj do kojega je moglo doći greškom.

Međutim, danas je jedino, i to uz velike muke, ostao na snazi Novi START. On je poslednji u nizu ugovora koji ograničavaju strateške nuklearne arsenale i prestaće sa važenjem 2026. Ako ne bude zamenjen novim sporazumom, Amerika i Rusija bi posle više od pola veka bile bez ograničenja strateškog nuklearnog oružja te ne bi bilo ničega što bi sprečavalo trku u nuklearnom naoružanju.

Rat u Ukrajini je dokaz da je potrebna nova „inicijativa" da se drastično smanje taktički nuklearni arsenali. Dok god države poseduju taktičko nuklearno oružje, postojaće strah da će ono biti korišćeno u vojnim akcijama.

Rusija bi mogla da drastično smanji svoj taktički nuklearni arsenal, a zauzvrat bi Amerika mogla da ukloni svoje taktičko nuklearno oružje iz Evrope. U vazdušnim bazama na teritoriji Turske, Italije, Nemačke, Holandije i Belgije nalazi se oko 150 nuklearnih bojevih glava. Ukrajinska kriza ne bi smela da bude povod za prestanak nuklearne regulacije već upravo opomena da nam je ona danas neophodna. 

Nema odgovora na pitanje da li će nuklearno oružje biti korišćeno u ratu u Ukrajini, kao i na pitanje da li bi upotreba nuklearnog oružja ostala ograničena ili bi prerasla u opšti nuklearni rat.

Ruska oštra upozorenja namenjena su da se odvrate NATO lideri da ne intervenišu u Ukrajini, ali po izveštajima američkih bezbednosnih agencija nije došlo ni do kakvih vidljivih promena i pomeranja u ruskim nuklearnim snagama nakon što je Putin povećao njihovu pripravnost. Ipak, sa izvesnošću može da se kaže kako - opasnosti postoje.