U martu bi trebalo da bude usvojen „Strateški kompas" sa ambicioznim planom da postavi smernice za razvoj zajedničke bezbednosne politike EU u sledećih deset godina. Njime je predviđeno i formiranje „EU Intervention Force", oružane formacija koje se često apostrofira kao začetak buduće vojske Evropske unije. Iza ovog projekta koje bi EU transformisale od političkog „biljojeda" u „mesoždera" stoje tri najveće države EU - Nemačka, Francuska i Italija. Naravno, evropske oružane snage se gledaju sa podozrenjem u Vašingtonu.

Kada je pre sedamdesetak godina posejeno seme iz kog je nikla Evropska unija, osim Zajednice za ugalj i čelik bila je predviđena i Zajednica evropske odbrane. Projekat iz pedesetih godina prošlog veka je bio par excellence politički i predviđao je i formiranje zajedničke vojske. Štaviše, Evropska odbrambena zajednica je bila zamišljena kao političko rebro koje je trebalo paralelno da se razvija sa ekonomskim - sa konačnim ciljem ujedinjenja. 

Međutim, Francuska se snažno usprotivila ideji stvaranja zajedničih oružanih snaga. Još nije bila rođena Peta republika Šarla De Gola, ali ni Četvrta republika svakako nije bila deficitarna grandeurom. U Parizu su već odmakli u razvijanju sopstvenog nuklearnog programa, tzv. „Force de frappe" i nisu imali nameru da ga dele sa drugim saveznicima. 

Ironija sudbine je da je Francuska, zbog čije hegemonističke vene nije stvorena Evropska odbrambena zajednica, danas glavni sponzor stvarnja zajedničkih oružanih snaga. To je potvrda da dobre ideje nikada ne zastarevaju, a Evropa od pada Rimskog carstva nije imala zajedničku vojsku. 

Naravno, evropske oružane snage se gledaju sa podozrenjem u Vašingtonu. U Pentagonu i Stejt departmentu nisu ni za jotu promenili stav o saradnji između NATO-a i EU po pitanju odbrane koji je formulisala Madlin Olbrajt krajem devedesetih godina kao famozno 3D: No Decuoupling, no Duplication, no Discrimination. Odnosno: nema razdvajanja, nema dupliranja i nema diskriminacije.

Evropske oružane snage

Prošlo je 65 godina od Rimskog ugovora, ekonomske integracije su poodmakle, ali i potvrdila se teorija da ekonomija produbljuje samo ekonomske odnose a da su politika, pa samim tim i zajednička odbrana, sasvim drugi špil karata. Sa poslednja tri proširenja Evropske unije u 21. veku raspršena je iluzija da će sa zajedničkim tržištem i uvezivanjem ekonomija biti stvoreni uslovi za nadnacionalnu i integrisanu EU. 

Interesantno je da je u Mastrihtu istovremeno, početkom devedesetih godina prošlog veka, nastale ideje monetarne unije i zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Prošlog prvog januara smo proslavili 20 godina od uvođenja evra, dok su zajednička spoljna i bezbednosna politika samo menjali ime, skraćenice i planove koji su ostali mrtvo slovo na papiru, poput formiranja tzv. „Battle group", zajedničkih snaga za delovanje od 60 hiljada vojnika. 

Evropska unija kaže da želi da formira vojsku, ali i dalje nije jasno ko će biti nadležan da odluči kada i kako vojna snaga treba da bude upotrebljena? Znamo da će EU raspolagati sa šest hiljada vojnika, ali i dalje nemamo odgovor na pitanje: ko će narediti komandantu snaga EU da interveniše u ovom ili onom delu planete? 

Pitanje nije retoričko. Vojska EU nije zamišljena kao formacija koja bi trebalo da brani neku od članica, to je već zadatak NATO-a. Njena namena bi trebalo da bude ofanzivna i u funkciji zaštite interesa EU. Tu dolazimo već do prve dve teško premostive prepreke: prva je zajednička spoljna politika, a druga je obaveštajna služba. 

Razroka spoljna politika

Evropska unija pati od hroničnog problema razroke spoljne politike. Članice EU često, gotovo po pravilu, vode spoljnu politiku gledajući samo svoj interes i teško izlaze iz svojih uskih nacionalnih okvira. Postojanje zajedničke spoljne politike je preduslov da bi moglo uopšte da se priča o zajedničkoj odbrambenoj politici. 

U društvu 27 država članica EU prioriteti kao i pretnje su po pravilu različito percepirani. Rusija je pretnja samo za istočnoevropske i skandinavske zemlje, dok ostatak Evrope, pre svega Italija, Nemačka i Francuska, imaju sasvim drugačiji pristup. 

Pitanje obaveštajne službe je još komplikovanije. Između partnera u Uniji postoji relativno nizak stepen saradnje i deljenja informacija, pa je veoma teško poverovati ili zamisliti da bi mogla da postoji nadnacionalna obaveštajna služba. 

Iz prethodna dva pitanja se krije i treće, takođe empirijsko: da li je moguće da 27 šefova država ili vlada sa različitim interesima, raspoloženjima javnog mnjenja, tradicijama i političkom pozadinom, mogu da donesu odluku o ratnim akcijama koje bi nosile i rizik da se vojnici vraćaju u kovčezima sa svim pratećim reakcijama i posledicama. 

Primer Libije u poslednjih 11 godina je eklatantan: od svrgavanja režima Muamera el Gadafija koje su sproveli britanski premijer Dejvid Kameron i francuski predsednik Nikola Sarkozi protiv interesa Italije i protiv volje Nemačke, do aktuelne podele gde imamo države članice EU koje podržavaju vlast u Tripoliju i one koje su na strani Kirenajke. 

Dobar primer je i odnos Pariza i Berlina u trci u naoružanju Grčke i Turske: Francuzi naoružavaju Grke a Nemci Turke. Francuska je prodala Atini tri fregate u funkciji odbrambene politike od sve agresivnije Ankare. Na drugoj strani Nemci su prodali Turcima šest podmornica podrivajući Grčku, Italiju, Francusku i Španiju.  

Strateški kompas

U poslednjih par decenija je kreiran narativ o Evropi kao „građanskoj sili". EU je projektovala o sebi sliku kao o prostoru slobode i pravde insistirajući na stavu da sve mora da bude bazirano na pravu i sudskim odlukama. Slikovito rečeno, u svetu mesoždera i tiranosaurusa, EU je rešila da bude biljojed i dinosaurus, nespremna da se suoči sa činjenicom da se međunarodno pravo ne bazira na pravu već na odnosu sila na terenu. Zato visoki predstavnik za spoljnu politiku Evropske unije Žozep Borelj, kao i njegovi prethodnici, može samo da izražava žaljenje, zabrinutost i da poziva na dijalog i poštovanja međunarodnog prava.

Strateška autonomija o kojoj priča Emanuel Makron ne znači autonomiju od NATO-a, a još manje najavu izolacionizma EU. Strateška autonomija znači da EU ima sposobnost i kapacitete da reaguje sama kada i gde je to neopohodno, čak i kada partneri iz NATO-a oklevaju ili imaju drugačiju poziciju. To se pre svega odnosi na Mediteransko more, Balkan i Bliski istok. 

U martu bi trebalo da bude usvojen „Strateški kompas" sa veoma ambicioznim planom da postavi smernice za razvoj zajedničke politike bezbednosti odbrane EU u sledećih deset godina. U okviru dokumenta koji je pripremio visoki predstavnik Žozep Borelj predviđeno je i formiranje „EU Intervention Force" od pet hiljada ljudi a operativna baza će biti u Briselu.

Novinu bi trebalo da predstavlja način odlučivanja upotrebe Evropskih interventnih snaga. Neće biti potrebna konsenzusna odluka već će se odlučivati po sistemu „Ad hoc Coalition". U prevodu, odluke će se donositi većinom članica spremnih na pojačanu saradnju. Pomenuta formacija se često apostrofira, pomalo pretenciozno, kao začetak buduće vojske EU.  

U svakom slučaju, nova formacija bi trebalo da bude funkcionalna 2025. godine. Ideja je da bude osposobljena da deluje kao snaga za obučavanje na terenu, čak i u turbolentnim teatrima poput afričkog ili bliskoistočnog, kao i da je u stanju da sprovodi dve operativne misije istovremeno na različitim merdijanima. Države članice EU neće biti obavezna da podrže njihovo delovanje i pored toga što će „interventne snage" delovati pod kapom EU. 

Dezinformacije iz trećih zemalja

Međutim, pre formiranja „Evropskih interventnih snaga", biće ustanovljena i jedinica osposobljena za hibridne ratove, kao i tzv. preventivna diplomatija sa ciljem da deluje odvraćajuće na one koji žele da napadnu evropski sajber prostor. U 2023. godini planira se osnivanje jedinice koja bi sistematski skupljala podatke o medijskim manipulacijama i širenju dezinformacija koje dolaze iz trećih zemalja. 

Nije teško zaključiti da je cilj formiranja ovih snaga jačanje saradnje između država članica koje to žele, kao i da iza projekta stoje tri najveće države EU - Nemačka, Francuska i Italija.

Novi tip saradnje koji se želi ostvariti u dobroj meri podseća na kooperaciju između tzv. „Pet očiju" (SAD, Velika Britanija, Australija, Kanada i Novi Zeland). I pored toga što su SAD, Velika Britanija i Kanada u NATO-u, njihova saradnja u okviru „Five Eyes" uvek je bila dublja i konfidencijalnija nego što je bila u okviru Severnoatlantske alijanse. 

Ključni igrač u procesu stvaranja oružanih snaga EU, kao i evropske odbrambene i spoljne politike je Francuska. Pariz poseduje dve stvari koje bi Evropsku uniju transformisale od političkog „biljojeda" u „mesoždera": stalnu stolicu u Savetu bezbednosti UN i nuklearni arsenal.

Da li je Makron, ili da li će bilo koji predsednik Francuske u budućnosti, biti spreman da se odrekne pozicije stalnog člana SB UN u korist EU i da li će stanovnik u Jelisejskoj palati ikada želeti da podeli „atomsko koferče" sa partnerima u EU? 

Ali, nije samo Francuska ta koja mora da se žrtvuje na oltaru zajedničke evropske stvari. Da li je Nemačka, kao najbogatija i najmnogoljudnija zemlja, spremna da, ako zatreba, podnese najveći trošak, ekonomski i u životima vojnika? Da li će Holanđani i Skandinavci biti spremni da privhvate da njihovim vojnicima sudi vojni sud u Španiji ili Italiji?