Predsednik Italije nije šef države već čuvar ustavnog i zakonodavnog poretka. Iz tih razloga nikada nijedan lider partije nije postao predsednik republike. Zbog dubuke traume koju je fašizam ostavio na Apeninskom poluostrvu, čitav sistem je uspostavljen tako da spreči pojavu potencijalnog aspiranta za novog „dučea”. Naredne godine odlučiće se ko će biti trinaesti italijanski predsednik, i da li će u Palati Kvirinal političku karijeru završiti Mario Dragi ili Silvio Berluskoni.

Izbor predsednika predstavlja neku vrstu liturgije republikanske Italije. Sam način biranja, kao i ovlašćenja i uloga koju ima predsednik, ukazuju na dubuku traumu koju je fašizam ostavio na Apeninskom poluostrvu. Čitav sistem je uspostavljen tako da spreči pojavu na horizontu potencijalnog aspiranta za novog „dučea". U toj konstrukciji različitih stubova vlasti koji se međusobno kontrolišu ili ograničavaju, uloga predsednika je mnogo bitnija od njegovih realnih ovlašćenja, počev od toga da njegov mandat traje sedam godina, odnosno dve godine duže od parlamentarnog. To se posebno videlo tokom velikih političkih kriza u poslednjih deset godina. 

Predsednik je neka vrsta republikanskog kralja sa malo većim ovlašćenjima od onih koji imaju krunisane glave u ustavnim monarhijama. Nije slučajno da je zvanična rezidencija predsednika republike na Kvirinalu, u istoj palati iz koje su rimokatolički poglavari vladali Papskom državom i u koju su se smestili kraljevi iz familije Savoja po ujedinjenju Italije.

Predsednik republike nema izvršnu vlast i imenuje veoma mali broj funkcionera, ali  je politička figura koja je predstavlja jedinstvo i po mogućstvu konsenzus u zemlji. Poslednja tri predsesnika, Čampi, Napolitano i Matarela, u potpunosti su oličavali pomenute karakteristike. Bili su pošteni i pravedni arbitri u političkoj utakmici a ne vladari. Predsednik Italije nije šef države već čuvar ustavnog i zakonodavnog poretka. Iz tih razloga, nikada nijedan lider partije nije postao predsednik Italije. 

Druga posebnost izbora predsednika republike je što se ne podnose kandidature, ne vodi se kampanja, nisu potrebni nikakvi uslovi, osim da ste državljanin Italija i stariji od 50 godina. Drugim rečima, svaki državljanin stariji od 50 godina može da bude izabran bez svog znanja i u teoriji protiv svoje volje  za predsednika republike. 

Primera radi, u Nemačkoj, gde je zbog sličnih totalitarnih iskustava takođe na snazi snažno parlamentarno ustrojstvo države, Konrad Adenauer i Ludvig Erhard su odbili da postanu predsednici Savezne republike Nemačke, dok se u Italiji nikada nije dogodilo, ni u Prvoj a ni u Drugoj republici, da izabrani političar odbije da postane predsednik.  

Tokom prethodnih 75 godina postalo je pravilo da imena koja kruže u javnosti ili kuloarima, po pravilu ne stignu do predsedničke palate. Štaviše, pojedini favoriti, puput Đulija Andreotija, Đulijana Amata, Romana Prodija, Franka Marina doživeli su velika razočaranja jer nisu bili izabrani, a bili su veliki favoriti.  

Italijanski politički specijalitet

Paradoksalno, na predsedničkim izborima na kojima nema kandidatura, ni upisivanja na liste, šansa da pobedite rastu ako ne postoji ni minimalna sumnja da želite da pobedite. Trka za Kvirinal je specijalitet italijanske politike jer se odvija totalno iza kulisa, u hodnicima institucija, daleko od očiju javnosti. Često se do poslednjeg trenutka ne zna kako su podeljeni tabori, a nekada se tek post festum otkriju režiseri izbora ili kako bi to rekli Englezi „kingmejkeri". Londonski Tajms je definisao dolazak Đuzepea Saragata  na čelo Italije  1964 godine, posle 13 dana glasanja, „kao izbor najboljeg čoveka na najgori mogući način". 

Predsednika Italije bira telo koje je sastavljeno od svih poslanika u oba doma parlamenta, plus delagati iz 20 pokrajina. Ukupan broj elektora je 1009, a za izbor u prva tri kruga glasanja je potrebna kvalifikovana dvotrećinska većina. Od četvrtog kruga glasanja je dovoljna apsolutna većina od 505 elektora. 

Ideja o kvalifikovanoj dvotrećinskoj većini bazira se na želji očeva italijanske republike da izabrani predsednik ima čelični legitimitet. Međutim, u prethodnih 12 izbora, samo dvojica predsednika su izabrana u prvom krugu sa potrebnom dvotrećinskom većinom. Reč je o Frančesku Kosigi (izabran 1985. godine) i Karlu Azelju Čampiju (1999. godine).  

Dragijeva titula

Italijanski premijer Mario Dragi bi mogao da bude treći predsednik izabran u prvom krugu sa potrebnom dvotrećinskom većinom. Na neki način, Dragi bi tako ponovio gotovo do u tančine političko-bankarski put svog maestra Karla Azelja Čampije pod čijim okriljem je ušao u politiku i bankarstvo. Obojica su bili premijeri i guverneri Banke Italija (Italijanska centralna banka) i Dragiju fali samo da postane na kraju karijere i predsednik republike da bi prešao istovetan životni put Čampija. 

Poznajući veoma dobro liturgiju predsedničkih izbora, Dragi je od starta držao nizak profil i nije se izjašnjavao eksplicitno oko svoje eventualne kandidature. Jedina konkretna naznaka da bi bivši predsednik Evropske centralne banke mogao da postane 13. predsednik Italije verifikovala se pre par dana kada je lonodonski nedeljnik Ekonomist proglasio Italiju za šampiona među državama u 2021. godini. 

U pomenutom članku se navodi da za takav ishod najveće zasluge pripadaju Mariju Dragiju koji sada ima nameru da postane predsednik republike. Pres služba premijera Dragija nije nikada delila na društvenim mrežama tekstove, komentare ili analize u kojima se apostrofiraju ili eksplicitno citiraju  predsednikčke ambicije Dragija. Da li je to bila implicitna najava spremnosti da se, kako se to u žargonu kaže, „popne na Kvirinal", ili samo izraz zadovoljstva zbog laskavih ocena i zaključaka Ekonomista? Odgovor, za sada, zna samo Dragi. 

Aktuelni premijer je svestan da su u igri različiti interesi i ambicije političkih lidera, interesnih grupa, ali i samih poslanika. Baš kao što vrlo dobro zna da on ima samo jednu šansu da prođe do Kvirinala i to u prvom krugu glasanja: ako ne dobije odmah 673 ili više glasova, njegove ambicije su pokopane. 

Mogli bi da kažemo da je Dragi žrtva vlastitog uspeha. Renesansa Italije, njene privrede, iznenađujuće dobri rezultati u borbi sa pandemijom, ugled koji uživa na međunarodnoj sceni i, što je najvažnije, garancije koje samo on može da obezbedi za „kišu novca" koja dolazi iz fondova EU, dovoljno su jaki razlozi da ostane u palati Kiđi, barem do proleća 2023. godine kada ističe mandat aktuelnom parlamentarnom sazivu. 

Berluskoni u igri

Drugi veliki igrač u italijanskom predsedničkom pazlu je Silvio Berluskoni. Bivši kontroverzni italijanski premijer je na volšeban način uspeo da „ispegla" svoju političku poziciju, ne samo u Italiji, već i u Evropi. Od predmeta podsmeha, šala, pakosti i dehumanizacije, Berluskoni se, zahvaljujući drastičnim promenama u Drugoj republici ali i samoj EU, reciklirao kao umereni, odmereni i pouzdani političar. 

U konkurenciji Matea Salvinija, Đorđe Meloni i lidera Pokreta pet zvezda, Berluskoni izgleda kao ozbiljni državnik. Na međunarodnoj sceni pored Borisa Džonsona, Donalda Trampa, Viktora Orbana ili kandidata za predsednika Francuske - Marin Le Pen, Erika Zemura i Valeri Pekres - Berluskoni ne samo da je „evropejac", već i gospodin političar. 

Berluskoni ozbiljno razmišlja o Kvirinalu. Svi njegovi potezi u poslednjih godinu dana idu u tom smeru. Bezuslovna i bezrezervna podrška Mariju Dragiju, kako politička u parlamentu tako i medijska, idu u pravcu ostanka aktuelnog premijera do kraja mandata.

Veoma je indikativno da je Berluskoni otkazao sve javne nastupe u poslednjih mesec dana, odnosno od momenta kada je postalo jasno da su njegove šanse da bude izabran za predsednika realne. Verni saradnici trostrukog italijanskog premijera, od onih iz stare garde, Đanija Lete i Fedelea Konfalonijerija, do novih mladih „šerpasa", već mesecima rade daleko od reflektora javnosti na „tkanju" potrebnih glasova za izbor predsednika. 

Za razliku od Dragija, koji sve svoje šanse igra u prvom glasanju, Berluskoni cilja četvrto glasanje, kada kvalifikovana većina silazi sa dvotrećinske na apsolutnu. Ona se u brojevima prevodi sa 673 na 505. 

Za Berluskonija je veoma bitno da se njegovo ime ne provlači u prva tri glasanja, i da njegovi elektori deluju defanzivno, odnosno da onemoguće izbor bilo kog kandidata u prva tri kruga. Po tom scenariju u četvrtom glasanju bi trebalo da krene frontalni napad i pohod na kvotu 505.

Predsednik sdesna

Republikanska Italija još uvek nije imala predsednika koji dolazi sa desnice ili u čijoj biografiji se nalazi i vođenje jedne velike partije. Berluskoni bi mogao da postene  presedan u oba slučaja jer desni centar nikada nije imao tako veliki broj elektora i povoljan ambijent da izabere, uslovno rečeno, svog čoveka za Kvirinal. 

Procenjuje se da Berluskoni može da računa na 450 glasova koji dolaze iz njegov šire političke porodice: od njegove Force Italija, Lige Matea Salvinija i Braće Italije Đorđe Meloni do drugih manjih partija i poslaničkih grupa koje gravitiraju ka desnom centru. Dakle,  Silviju nedostaje u teoriji samo 55 glasova da bi realizovao životni cilj,  krunisao političku karijeru i obezbedio sebi toliko željeni personalni imunitet od krivičnih gonjenja koja ne prestaju ni u njegovoj 85. godini. 

Pored Berluskonija i Dragija, kruži čitava serija imena, više ili manje validnih, ali neće biti iznenađenje da među njima nije ime novog 13 predsednika, kao što je to bio slučaj sa poslednja dva, Đorđom Napolitanom i Serđom Matarelom. 

Ne treba potceniti ni sve glasnije zahteve da bi bio red da posle 12 muškaraca, trinaesti predsednik države bude žena, jer južno od Alpa baksuzni broj nije 13 već 17. Kvalifikovanih kandidatkinja ima više nego dovoljno, samo da se muškarci, koji čine  dve trećine elektora, slože oko jedne.