Nasuprot Rusije danas ne stoji Zapad nego „Zapad“ - interesna koalicija SAD i Velike Britanije, sa zemljama Baltika, Poljskom, Rumunijom, eventualno Bugarskom i naravno samom Ukrajinom. „Zapad“ neće napasti Rusiju dok za to ne dobije pristanak Berlina i Pariza. A pritisak na njih je strahovit. Olaf Šolc se oteo „prvoj probi“, ali to nije kraj. Što više Berlin odbija da odustane od Severnog toka 2, to Baltik agresivnije zahteva. Neki su ušli u EU-familiju da bi pobegli od rata, neki da bi počeli rat. Neki da zakopaju ratnu sekiru, neki da je otkopaju.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski je na pres-konferenciji u Kijevu krajem novembra izjavio kako je u posedu informacije da će jedinice ruske državne armije „prvog ili drugog decembra napasti Ukrajinu".

Po datumu najavljene zakazane revolucije, okupacije i državni udari uvek imaju nečeg komičnog u sebi, čak i kad se obistine, što je retko. Iako nesumnjivo bolan, rat nije termin kod zubara.

Ali kako Moskva još uvek nije naredila pokret svojih trupa, a sam Zelenski nije stvar izveo verodostojno, ulogu Kasandre se preuzeli ozbiljniji. Pod ozbiljniji misli se - opasniji.  

Ukrajinski krizni medijski centar (UCMC) je informativni servis za pomoć stranim novinarima koji imaju nameru da izveštavaju o Ukrajini, a materiju ili ne poznaju dobro ili, što je ljudski, ne mogu da stignu svuda. UCMC se finansira iz sredstava ambasade SAD u Kijevu, američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) i Demokratskog fonda EU za pomoć civilnom sektoru (EED). To su najvažniji, premda ne i svi donatori koji pomažu održavanje visokih profesionalnih i jezičkih standarda unutar ovog Kriznog medijskog centra.

Sad kad su tim objašnjenjem otklonjene sve sumnje da UCMC tendenciozno izveštava o događajima u ukrajinskom vrhu, da se Kijev svesno predstavlja u humorističkom maniru ili namerno ruši ugled predsednika, evo šta je tačno, po tom izvoru, Zelenski rekao na pres-konferenciji u Kijevu 26. novembra ove godine:

„Dobili smo informacije da se 1. ili 2. decembra u našoj zemlji sprema državni udar. To nisu samo informacije tajnih službi, već i snimci telefonskih razgovora, na kojima predstavnici Ukrajine razgovaraju s predstavnicima Rusije o učestvovanju Rinata Ahmetova u državnom udaru u Ukrajini, za šta je on već predvideo milijardu dolara i tako dalje. Ja mislim da je to klopka i poniženje za Ahmetova. On se uvlači u rat protiv države Ukrajine. Ja mislim da je on s tim aktivnostima već počeo i mislim da će to biti njegova velika greška, jer se ne sme ići protiv vlastitog naroda i njegovog legalno izabranog predsednika. Mislim da njega njegova okolina uvlači u rat protiv Ukrajine. Ja lično sam u odnosu na to miran, jer mislim da on možda uopšte nije svestan šta radi, ili to možda čak i ne zna. Pozivam Rinata Ahmetova u Predsednički ured da sasluša informacije koje smemo da podelimo s njim, ili da se obrati za to na nadležnim mestima."  

Vasil Filipčuk: „Smešno i neozbiljno"

Rinat Ahmetov nije predmet ovog teksta, zato je najbolje kratko ga predstaviti i isključiti iz dalje priče. On je najbogatiji Ukrajinac, poreklom Tatarin. Izvor njegovog bogatstva leži u uglju i železarama Donbasa. Vešt je u laviranju između Kijeva i Moskve, Istoka i Zapada. Politički se drži neopredeljeno, koliko je to uopšte realistično u datoj situaciji, što može biti i internalizovano naravoučenije kulturnog transfera iz Srbije: snaha mu je Srpkinja.

Ono što jeste predmet ovog teksta je neverovatno brza medijska i politička eskalacija informacije o zakazanom ruskom napadu na Ukrajinu. Još impresivnije od brzine kojom se ta nazovi-vest prošetala kroz medije je transformacija u tonu i modusu - od humorističkog i kabaretskog krajem novembra u nastupu Zelenskog, do apsolutno pretećeg i ozbiljnog u izjavama predstavnika američke administracije ni dve sedmice kasnije.

A da je počelo neozbiljno nema sumnje. I dopisnik austrijskog ORF-a iz Ukrajine Kristijan Veršic dobro je uhvatio komiku iz UCMC-ove informacije kad je 28. novembra pripremao izveštaj za svoju medijsku kuću. Verodostojnost Zelenskog se naravno odmah našla u fokusu. Kakav je to zakazani termin za državni udar? Šta biva ako Rusi ne napadnu prvog ili drugog decembra, već kasnije ili nikako? Ko s novinarima na službenom terminu ćaska o napadu strane sile tačno u podne?

Kao sagovornik se u ORF-ovom prilogu našao i politikolog iz Kijeva Vasil Filipčuk, koji je izjavio da je nastup ukrajinskog državnog predsednika bio „smešan i neozbiljan".

Kako ni sama Moskva ne krije da okuplja trupe na svojoj strani granice, nastup Zelenskog od 26. novembra je suprotnoj strani, uslovno rečeno Zapadu, trebalo da posluži kao trenutak dramatične scenske katarze, da pokaže moralnu nadmoć ukrajinske strane u sporu s Moskvom. Ali Zelenski je to loše izveo, performativno vrlo skromno, što je u stvari neobično kad se zna da dolazi iz teatra.

Zbog toga su odgovornost za dalju eskalaciju nužno preuzeli profesionalci iz zapadnih političkih timova.

Zapad? Zapadi?

Problem svega do sada ovde napisanog jeste - sugestivnost. Ona vodi ka zaključku da je ukrajinski predsednik dobio tekst u ruke, ali pre nego što je stigao da ga prouči gurnut je na svetsku pozorišnu scenu, gde je razočarao neuverljivim nastupom. Sad su kibiceri sakriveni iza zavesa i pozorišnih rekvizita tenkova ljuti zbog propuštene šanse za jedan moralno čisti rat, te prisiljeni da i sami zakorače na scenu.

Ali u konkretnom slučaju, sugestivno ne znači i netačno. Ono što definitivno jeste netačno, to je redukcija na Zapad kao na spiritus movens aktuelne eskalacije u odnosima Evropske unije s Rusijom.

Zapad da, ali koji? Dovoljno je otvoriti bilo koje nemačke, britanske, američke novine, odgledati televizijske vesti u periodu od kraja novembra do danas, da se shvati da je u toj krizi došlo do fuzije krajnjeg zapada i evropskog istočnog oboda. Sve to geografski posmatrano iz srednjoevropske perspektive. 

Da politički Zapad stoji nasuprot Rusije, to bi bilo relativno jednostavno. Imali bismo treći po redu Hladni rat, posle prvog od 1917. i drugog od 1945, kako aktuelnu situaciju opisuje Sergej Karaganov (časopis „Pragmaticus" iz Lihtenštajna, april 2021). U istorijskoj praksi, to je Evropa bez ljubavi, ali i bez rata. Ukrajina, Gruzija i Belorusija bi ostale kao tampon zona između Rusije i NATO-a, na Balkanu bi Srbi bili potvrđeni kao moderatori između Istoka i Zapada, uloga koju i sada samoinicijativno obavljaju.

Problem s tom teorijom je međutim u tome da oni koji šapuću Zelenskom nisu Zapad. Oni su „Zapad", motivaciono šarena interesna koalicija AUKUS-a, pre svega Sjedinjenih Država i Ujedinjenog kraljevstva, sa zemljama Baltika, Poljskom, Rumunijom, eventualno Bugarskom i naravno samom Ukrajinom.

U takvom kontekstu, EU, njen centar i zapad, sever i jug, samo je pozorišna scena na kojoj se odvija najnovija politička eskalacija sa Rusijom. Tu, na našem tlu, u staroj Evropi, u Briselu, Berlinu i Parizu mora biti doneta odluka o finalnom obračunu s Rusijom. „Zapad" neće napasti Rusiju dok za to ne dobije pristanak Berlina i Pariza. A da bi oni dali pristanak, ruska vojska bi konkretno morala umarširati preko granice s Ukrajinom. Da tako nešto napravi, rusko vođstvo bi zaista trebalo biti izrazito tupo, za šta barem ovog trenutka nema mnogo nade.

Rusija je pre posmatrač takvog razvoja. Gledalac u participativnom političkom pozorištu koji daje inpute za novi raspored na sceni. Kad radnja na EU bini padne, kad se očekivani termini za ruski napad prebace, Moskva pomeri 41. armiju iz Sibira ka granici s Ukrajinom i onda analizira kakav efekat to ima na predstavu u celini.

To ne treba shvatiti tako da je Rusija nevini posmatrač igrokaza na EU-bini. Moskva zaista gomila trupe na svojoj teritoriji na granici sa Ukrajinom. Naglasak „na svojoj teritoriji". Prema informacijama „Zapada" njihova snaga bi do kraja januara iznosila 175.000 vojnika. Više medija nemačkog govornog područja oko 14. decembra javlja: „Prema ekspertima, za invaziju na Ukrajinu nedostaju još gorivo, hrana i rakete 'buk'. Ali, prema informacijama američkih tajnih službi, 'raketni sistemi su već primećeni na vozovima koji hitaju Rusijom u smeru ukrajinske granice'."

EU iznad provalije

Na to dolazi i karakter aktuelne EU-bine, koju je „Zapad" - što će reći AUKUS u združenom projektu sa evropskim istočnim obodom - scenografski opremio kao pejzaž s tektonskom provalijom. Berlin, Pariz i administrativni centar Brisel stoje na rubu provalije i bodreni povicima „Zapada" iza zavese, spremaju se da skoče na drugu stranu kao i Zelenski krajem novembra. Rečnikom simbola, da reše dilemu koja ih muči - kako kazniti Rusiju za ono što još nije učinila? Kako je isprovocirati da to učini, pa da kazna moralno lakše padne? Kako je kazniti ako to i ne učini, ali bi mogla? 

Berlin i Pariz aktuelno prolaze kroz seanse psihoterapije kod „Zapada", koji im sugeriše da zaborave iskustva koja su im ostavili Napoleon i Hitler, te još jednom, neopterećeni istorijskom memorijom krenu na Rusiju, jednom za uvek.

Da namere terapeuta idu ka tome, svedoči promena rečnika do koje je došlo nakon neveštog nastupa Zelenskog u novembru. Najpre je bilo govora o tome da će Rusija napasti i da treba biti spreman. U sledećem koraku, da treba biti spreman ako Rusija napadne. U nastavku, da Rusiju treba preventivno kazniti da ne bi napala.

Dalje, da se Rusija mora vojno povući sa svoje(!) teritorije pri granici, jer to NATO i Baltik čini jako nervoznim. I na kraju, poslednja formulacija koja se upotrebljavala na Evropskom savetu protekle sedmice, jeste da Moskva mora da zaustavi proces političke eskalacije, inače riskira da bude izbačena iz SWIFT-a.

To opet, nažalost, nije sve. U ratničko šaputanje na uvo Berlinu i Parizu nije angažovan samo „Zapad", već i dobar deo evropske levice, pre svega nemački Zeleni koji su sada u nacionalnoj vladi, kao i gotovo sva velika i konvencionalna štampa u EU zemljama. Svako sa bilo kojom ulogom na EU bini može trenutno da razgovara sa Putinom kao sa običnim huliganom i banditom. 

Di Prese: „Rusiji preseći krvne žile!"

Evo jednog posebno huškačkog primera. U uvodnom komentaru iz „Di Presea" od 14. Decembra piše:

„Sa svojim uređenim gomilanjem trupa na granici prema Ukrajini, ruski predsednik je Zapadu ulio novi život. Ono što Donaldu Trampu nije pošlo za rukom, što Bregzit nije uspeo, sada je postalo moguće: jedinstvene, najvažnije zapadne demokratije pripremaju režim sankcija koji će Rusiji, u slučaju da umaršira u Ukrajinu, preseći sve ekonomske krvne žile, do izbacivanja iz međunarodnog finansijskog prometa. Za sada to su samo pretnje, još se razgovara s Moskvom. Ali najvažnije da je Putinu poslat jedini signal koji on razume: u slučaju slučaja, Zapad je jedinstven. Čak iako se pretpostavi da u EU još tu i tamo postoje nesigurni kantonisti, važno je shvatiti ono što Džo Bajden i Boris Džonson već znaju, a sad već i većina EU šefova država i vlada. A to je - više se ne radi o igrama šta ljudi hoće ili neće, već o svetskoj politici, ultimativno o tome kako sprečiti jedan rat. Ali u to ime, Zapad u Moskvu mora da pošalje više od signala snage. Ako konflikt dalje eskalira, Zapad mora da prekine sve ekonomske veze s Rusijom i prihvati vlastite enormne ekonomske gubitke u tom procesu."

Šta kaže ovaj zastrašujući tekst, koji u tonu nadmašuje i najgore huškačke primere iz „Politike" i „Večernjih novosti" Miloševićevog vremena?

Prvo, da Zapad postoji kao celina samo kad se sprema za obračun s Rusijom. Inače kud koji mili moji. Da je sintagma „udahnuti novi život" ušetala u politički žargon 1999. sa bombardovanjem Srbije i potvrđena 2014. sa sankcijama Rusiji. Pri tome se uvek, eksplicitno, misli da je NATO alijansi tim ključnim događajima „udahnut novi život", jer bi ona, da nije dobila priliku da ruši i ubija, tonula jadna u irelevantnost na koju je bila osuđena raspadom sovjetske imperije. „Putin je Zapadu udahnuo novi život" nije lepa fraza, već poziv na fizički obračun.

Drugo: da Rusiji treba preseći arterije i vene (Lebensadern), dakle pustiti je da iskrvari, čime autor istrajava u biološkim metaforama, što je uvek siguran znak ratničkog huškanja. Pogotovo u germanskim kulturama.

Treće: da Putin razume samo jezik snage i pretnje koji se prenosi na bajonetima bioloških metafora.

Četvrto: da su evropske vlade kao austrijska ili italijanska, pa i nemačka oličena u socijaldemokratskom timu kancelara Šolca, raštrkani i prezira vredni „kantonisti" koji nikako da uvide da se Rusiji moraju preseći krvne žile, uključujući i onu arteriju koju EU deli sa Rusijom - Severni tok 2. Direktno je prozvana Austrija kao najveći EU „kantonista", jer njen konzervativni kancelar Nehamer odbija da taj gasovod ubaci u političke sankcije Rusiji. Što bi austrijski Zeleni na licu mesta. Šta njih briga što bi to potreslo austrijski OMV, ponos nema cenu! Konkretno, pisac teksta traži od Austrije da sebi puca i u drugo koleno, nakon što je sebi već raznela prvo 2014, kad se nevoljno pridružila režimu antiruskih sankcija.  

Peto: da su Džo Bajden i Boris Džonson shvatili pre svih kako treba s Putinom i koji jezik Putin razume. EU mora za njima.

Umirimo Baltik, poklonimo im rat za Božić

Nemački „Frankfurter algemajne cajtung" tri dana kasnije, i koju brzinu niže, piše:

„Zapad je u velikoj meri jedinstven. Od Vašingtona do Brisela se Rusija upozorava da joj ne padne na pamet da još jednom menja granice u istočnoj Evropi. To bi trebalo da deluje preventivno, jer je u ranijim krizama Putin uvek uspevao da prevari Zapad. Da li sadašnja galama deluje na Putina, teško je reći. Gomilanje trupa na granici se očito nastavlja. Razumljivo, jer gospodar Kremlja ne ispušta iz ruke svoj najveći (i jedini) adut. Šta će Zapad napraviti ako Putin nije impresioniran njegovim porukama, taj tekst još nije napisan, delimično zato jer se nejasnoća koristi kao taktička prednost. Ali kod stare teme 'Severni tok 2', savezna vlada i pored svih evropsko-političkih zakletvi nije ozbiljno shvatila zabrinutost mnogih drugih EU država, pre svega istočnih Evropljana. Što je Moskva agresivnija, to je pritisak istočnih Evropljana za zatvaranje gasovoda odlučniji. Kancelar Olaf Šolc stoji pred prvim iskušenjem u Briselu."

Šta kaže ovaj tekst?

Prvo: da je Zapad hteo da prevari Moskvu i nastavi sa širenjem NATO-a na Ukrajinu, ali je Moskva bila brža i uzela Krim pre nego što su nosači Šeste flote uplovili u sevastopoljsku luku.

Drugo: da je gomilanje trupa na granici sa Ukrajinom još jedini adut koji Moskva ima u nameri da zaustavi napredovanje NATO-a ka ruskim granicama. To je, ko nije shvatio, jedna ubistveno tačna, istovremeno strahovito tužna konstatacija FAZ-a, da Moskva ustvari nema gde. Da je stala na poslednju liniju odbrane, te da je sada „Zapad" orkestrirano provocira i na tom položaju, nadajući se da će mu „gospodar Kremlja" isporučiti relativno čisti casus belli. A kako? Tako što će Rusi otvoreno umarširati u Ukrajinu, ako ne po gregorijanskom, onda barem po julijanskom kalendaru. Koji dan kasnije će im se tolerisati.  

Treće: da „Zapad", a u njegovom gvozdenom zagrljaju i Evropska unija, sasvim svesno sve drži otvorenim, iako zna da bi jednostavno obećanje kako se NATO više neće širiti na istok, promptno neutralizovalo ovu krizu. 

Četvrto: a zašto nam se sve to događa? Zato što je Baltik to tražio. Neki na Baltiku su tražili i obračun s Kinom, kao Litvanija, pa su onda pobegli kući i zahtevali da ih EU solidarno podrži. 

Sa užasom konstatujem: Baltik i Poljska su ušli u EU sa namerom da je nagovore na kaznenu ekspediciju na Rusiju. To je ono što su Džo Bajden i Boris Džonson „prvi shvatili", odnosno ne toliko shvatili, koliko razumeli da je takav razvoj događaja, sa ulaskom istočnog evropskog oboda u EU, postao moguć.

Kad se tako pogleda, pritisak „Zapada" na donosioce političkih odluka u Berlinu, Parizu i Briselu je strahovit. Olaf Šolc se oteo „prvoj probi" na Evropskom savetu prošle sedmice u Briselu, ali to nije kraj, jer, crno na belo, što više Berlin odbija da odustane od Severnog toka 2, to Baltik agresivnije zahteva.

Neki ulaze u EU-familiju da bi pobegli od rata, neki da bi počeli rat. Neki da zakopaju ratnu sekiru, neki da je otkopaju.

Rusija i „Zapad" danas podjednako ugrožavaju istorijski projekat ujedinjene Evrope. Oni su, može se reći s visokim stepenom istine, „naši" neprijatelji. Sa jednom razlikom: Rusija je svesno spolja, korak po korak, konstruisana i proizvedena u neprijatelja Evrope. „Zapad" je to postao samoinicijativno i rado.