Svake subote i nedelje na prvom programu Radio-televizije Srbije prikazuje se igrana televizijska serija "Vreme zla" autora Gorana Šušljika, snimljena po istoimenoj trilogiji Dobrice Ćosića koju čine romani "Grešnik" (1985), "Otpadnik" (1986) i "Vernik" (1990). Ovim povodom donosimo dnevničke zapise Dobrice Ćosića iz vremena kada je pisao "Grešnika", prvi tom "Vremena zla", kao i recenziju koju je povodom izlaska romana u NIN-u objavio Igor Mandić.

30. maj 1984. 

Prvu knjigu Vremena zla, Grešnika, dao sam na čitanje Đilasu, Mihizu, Egeriću i Džadžiću. Njihove ocene su vrlo pozitivne.

Bitni predlozi: sažeti političke dijaloge. Od bivših komunista Đilasa i Džadžića opomene: roman ima jaku antikomunističku notu. To je po svemu disidentski roman, kaže Đilas. Predlaže da pojačam idealizam kod komunista; veruje da ga je bilo više no što sam ja u romanu prikazao. U to me Đilas iskustveno i ubedljivo uverava. Slom komunista, to je slom socijalnog i moralnog idealizma. Tako misli i Džadžić. Vrlo su mi dragocene ove opomene za redakciju rukopisa. Sudeći po prvim čitanjima, biće to dobra knjiga. Ali me čeka ogroman posao. Mesec dana sam izgubio spremajući govor za godišnju skupštinu Akademije. 

Avgust 1984.

Kako da radim, kako da pišem, kad svakog časa zvoni telefon da mi jave neko zlo vlasti i nečiju nesreću... Trčim po gradu, ubeđujem ljude da se organizujemo i protestujemo. Sastanci, dogovori, očajavanje. Nemam ni tri sata dnevno slobodna za rukopis.

Organizovali smo Humanitarni odbor za spasavanje uhapšenih koji štrajkuju glađu: Šešelja, Mijanovića, Imširovića i Nikolića. Napisali smo četiri pisma: predsedniku Predsedištva SFRJ Veselinu Đuranoviću, predsedniku Predsedništva SR Srbije Dušanu Čkrebiću, Predsedništvu CK SK Jugoslavije i Upravi Srpskog lekarskog društva. Niko, čak ni predsednik Srpskog lekarskog društva, doktor Korolija, nije nam odgovorio - da li samo zbog straha i karijere?

Profesori Marković, Tadić i Z. Golubović, Mićunović, Stojanović, Popov i ja uputili smo protestna pisma i apele članovima Saveta federacije i Skupštini Srbije. Bez odjeka!

Ni vladajuća ni penzionisana birokratska oligarhija ne odgovara na naša pisma. Ona ima silu, ignoranciju, prezir. Titovci verno slede svog vođu i učitelja: brane vlast svim sredstvima.

Septembar 1984.

Ja moram, ipak, da mislim i radim za neku razumnu nadu; ne želim da romani Vremena zla budu pesimistička tragedija. Kakvog značaja ima poruka: čovek je, eto, samo tragičan? Čovek može da bude i netragičan stvor. I to ne samo prihvatanjem „božjih zakona", što je tradicionalno prevazilaženje tragičnog, već opstajanjem s punom svešću o sebi grešnom stvoru i svojim granicama; dakle, ostvariti svoje moći u meri svojih prava. Ostati svesno dostojanstveno, ostati stoički na toj crti. Na toj visini ljudske uzaludnosti...

U ljudskoj sudbini, u sudbinama junaka Vremena zla, potvrđuje se Sizifov tragični apsurd. Ali revolucionari nisu bili kažnjeni ostvarenjem nemogućeg: da promene svet koji se ne može promeniti. Oni su svojom voljom, zbog svojih ideja i ideala, postavili sebi neostvarljiv cilj.

Tragizam se rađa iz volje da se dela za nemoguće, ali i iz nemoći da se bude ono što se može biti.

U romanu, u njegovoj smislenoj poruci, ne treba reći: čovek je Sizif. Ako se stena skotrljala u ambis, neka je tamo dole. Ja ostajem tu gde sam je dogurao; to je bila mera moje moći. Jer ja ne postojim zbog stene, ni zbog vidika s vrha brega.

Možda je čovekovo egzistencijalno rešenje, ipak, u uvažavanju sopstvene moći. Ta svest nije manje vredna od pobedničkog osećanja, jer se ne zna pouzdano šta je stvarna čovekova pobeda.

Moj i naš egzistencijalni izazov, ne samo u romanu: biti pobeđen, a u duši ostati nepobeđen i živeti u porazu do dna i kraja, podrazumevajući njegovu neminovnost. To bi mogla biti naknadna svest onih koji su pokušali da promene svet. Bila bi to muka za veličinu uzaludnosti. Ili za taštinu? Muka za sebe!

Biti nadmoćan nad porazom - time se spasavamo patnji i tragičnosti. A to je, valjda, jedini pravi i častan izlazak iz istorije.

I stupanje u roman. Takav jeste Dušan Katić.

Kjerkegor me opominje da ljudsku veličinu ne tražim u ishodu dela; da po ishodu ne cenim vrednost i smisao čina u istoriji.

On me opominje značenjem početka i kaže: „...Ako čovek uistinu hoće nešto da nauči u velikom, mora obratiti pažnju upravo na početak. Ako čovek koji treba da dela hoće samog sebe da prosuđuje prema ishodu, on nikada neće dospeti do početka. Čak i ako ishod oduševi čitav svet, heroju to ne može pomoći; jer on ishod doznaje tek onda kada je sve prošlo, a heroj ne postaje na osnovu toga što se dogodilo, nego na osnovu toga što je to započeo."

U tom slučaju, revolucionari moje generacije imaju pravo na herojstvo i veličinu. Iako su iluzije bile motiv velikog početka, oni su heroji sve dok se žrtvuju za cilj.

Ali, oni su u pobedi potrošili i prodali svoju veličinu.

To je glavna nit u njihovoj sudbini u Vremenu vlasti. Oni su pobedu branili i zločinima i neslobodom i ostali bez veličine; oni su u ime pobede i svoje veličine pristali na vlast i privilegije koje ruše i poništavaju etiku herojstva. Takav ishod njihove „promene svesti" ne može se smatrati tragičnim. A šta ćemo ako čovek samom svojom prirodom ne može da održi svoju veličinu? Po mom iskustvu može samo poneko! Samo izuzetan čovek umire kao veliki.

„Otac egzistencijalizma" ovako razmišlja o tragičnom: „Našem promišljenom vremenu malo pogoduje ova (antička) vrsta tragičnosti (koju zastupa Kami i ja za njim D.Ć.). Novija drama je digla ruke od sudbine, dramski se emancipovala; ona gleda svojim očima, samu sebe posmatra, a sudbinu preuzima u svoju dramsku svest. Skrivenost i otkrivenost tu pretpostavljaju herojev slobodan čin za koji je on odgovoran..."

Ako bi se ove misli prevele u postulat delanja, šta bi u čoveku ostalo od onog objektivnog koje mu determiniše život, svejedno što ga on ne smatra sudbinom? 

1. novembar 1984.

Predao sam BIGZ-u prvu knjigu Vremena zla - Grešnika.

A poslednju glavu još nisam napisao. Nemam vremena: osnivam Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. Sa Kostom Čavoškim pišem načela Odbora.

9. decembar 1984.

Noćas sam završio poslednju glavu Grešnika, „Ostrvo". Božica misli da je taj tekst, pisan pod ogromnim spoljnim pritiscima, vrlo dobar. Tako misli i Zoran Gavrilović, moj pouzdani kritičar, koji s velikim razumevanjem prati moj rad na romanima u svim radnim fazama. I meni se čini da sam napisao dobar roman, iako me brine vrelina teksta. Vremenska bliskost za ocenu, nedostatak zrenja rukopisa, pre predaje u štampu. A moram da žurim sa objavljivanjem romana. On mi je odbrana od vlasti.

Dajem sebi desetak dana predaha, pa ću da nastavim rad na drugoj knjizi, Otpadniku.

Pitam se: šta će te moje knjige kazivati ljudima, ako budu imali razloga da ih čitaju posle pedeset godina? Da li će iko od tih čitalaca osetiti ili naslutiti da su one pisane pod pritiskom od hiljadu atmosfera, političkim i moralno-psihološkim pritiskom kome sam izložen u Titovom samoupravnom socijalizmu? Podnoseći policijsko nasilje, ideološke klevete i javne uvrede, bez mogućnosti da na njih bilo kako uzvratim, opteretio sam sebe velikom odgovornošću za svaku svoju reč; ta odgovornost mi je ograničila slobodu i sputala me. Često i dugo strepim, pitajući se: može li da se stvori išta književno, poetski vredno i značajno u uslovima u kojima ja pišem? Toliko sam napregnut, toliko žurim da će srce kao bomba da mi pukne! Ne može se ovako dugo. Ne mogu se pod ovolikim i ovakvim spoljnim pritiscima i unutrašnjim tenzijama pisati romani.  

13. maj 1985.

U aprilu i ovom mesecu, pušteno je u prodaju još pedeset hiljada primeraka Grešnika. Književne kritike su malobrojne, bez težine i značaja, osim kritike Igora Mandića u NIN-u koji shvata smisao i vrednost tog romana. Napade pribrano podnosim.

Pisac Grešnika ne treba ni u čemu da prođe bolje od svog junaka i svog naroda obmanutog, poniženog i porobljenog od onih koji su napadali Ivana Katića.

Pišem drugu knjigu Vremena zlaOtpadnika. Teška i neizvesna knjiga! 

3. decembar 1985.

Završavam Otpadnika. Pišem poslednju glavu, „Ivan Katić u Parizu"... Ostaju mi samo demonstracije u Beogradu. Opkolio sam ih. To će biti slabo napisano, čim taj događaj toliko odlažem. Zoranu Gavriloviću se veoma dopada rukopis. I Mihizu, takođe. Smatra da treba samo da skratim neka poglavlja. Misli da je Bogdan Dragović dobro sačinjen lik. Još ću da čistim i doterujem rukopis. To je najuzbudljivija faza rada na romanu: zadovoljstvo urađenim, strepnja za uspešnost, jeza od završetka. Ima u tim osećanjima stvaralačkog patosa, ali i duboke tuge: zbog rastanka sa svojim svetom. To je život koji se više neće ponoviti.

Pisac umire sa svojim junacima.

Možda i zato ovih dana mnogo razmišljam o smrti. Zanosi me želja, neka slatka, bolna strast za umiranjem. Satima mislim o tome kako da skončam. Jednostavno da nestanem. Da se čisto i bez ikakvog traga uništim. Da odem negde, da me niko više ne vidi.

Da Božica i Ana dožive moju smrt kao moj odlazak na put, i da tek kasnije saznaju da je to put bez povratka. Da mala Milena zna samo da joj je deka negde otišao. Da Nikola i ne zna da mu je deda otišao. Da moji prijatelji ne osete nikakvu nelagodnost zbog mog nestanka. Da se niko ne bavi i ne muči mojom sahranom. Nestati, nestati čisto, u tome je sada sav moj smisao.

 

Igor Mandić o Grešniku 
(NIN, 24. II 1985)

Estetski problemi otvorenog romana

U Grešniku (549 stranica), Dobrica Ćosić (rođen 1921. godine u Velikoj Drenovi), razvija vrlo složenu, pa i događajima bogatu priču, prateći nekoliko individualnih sudbina na planu istorijskog raspleta uoči Drugog svjetskog rata. Samo klupko radnje odvija se tokom jednog dana i dvije noći, avgusta 1939. godine u Beogradu: Njemačka je već počela svoj ratni pohod, potpisan je sporazum sa SSSR-om, a na beogradskim ulicama vodi se međunarodna automobilska trka. Niti pripovjedne pređe rastežu se iz toga klupka na sve strane, kroz prostor i vrijeme, stvarajući isprepletene tokove. Ne treba napominjati da Ćosić majstorski „drži sve konce u svojim rukama", tako da se pojedinačne sudbine, nakon umetnute priče, nastavljaju tamo gdje su prekinuti konvertirajući prema ishodištu radnje. Dakle, Grešnik je ambiciozna građevina, kako i priliči romansijeru na vrhuncu zrelosti, pa je utoliko problematsko štivo, koje će sigurno provocirati.

U prvom redu, Grešnik je otvoreni roman: kao cjelina on je za sada bez poente, jer ni individualne, ni opće sudbine nisu zaključene. Ovdje su tek postavljene osnovne etičke dileme koje će svi likovi pojedinačno morati uskoro da riješe, pa stoga aspekta ne treba preuranjeno ocjenjivati njihove premise, očekujući logičan romansirani nastavak. Zatim, već kao prvi dio pretencioznog poduhvata, Grešnik je freska u kojoj su izuzetno ostrašćeno problematizirana ideološko-politička pitanja onog vremena. Ćosić je svoje likove projektirao kao nosioce izuzetnih, pa čak i ekstremnih ideja, koncentrirajući u njima svu silu etičkih dilema sa kojima trajno imamo posla.

Dakle, to je roman koji se svih nas doslovno egzistencijalno tiče, mada se u prvi mah čini da je njegova tematika tek puko historijska. Ali, zašto nas se Grešnik tiče? Zato, jer Ćosić u protagoniste uzima ličnosti koje su pripadale predratnom revolucionarnom pokretu, koji je iz NOB izašao kao pobjednik. No, relativizirajući sliku povjesti, koju uvijek pišu pobjednici, Ćosić se zaletio, pa je kroz žestoke intelektualne diskusije iznio, istesao, kritizirao ili čak karikirao mnogo od onoga što su nekada „grešnici" spočitavali „pravovjernima", komunistima, a što je upravo danas na specifičan način u žarištu aktualnih polemika.

Da se vratimo za tren na samu priču: u dvije noći i jednom danu obitelj Katića doživljava značajnu transformaciju, jer se pukotine u odnosima njenih članova pretvaraju u provalije. Glava obitelji, Vukašin Katić, stari i uvaženi nekadašnji srpski političar, sastaje se sa Slobodanom Jovanovićem i Dragišom Vasićem, reagirajući na njihove želje da se ponovno uključi u politički život. Uvođenje stvarnih osoba u fikciju, danas je vrlo popularan, intrigirajući ali i diskutabilan pripovjedački postupak. Dok jedni odobravaju tako dramatsko sučeljavanje fikcije i dokumenata - jer Ćosić je Jovanoviću i Vasiću sigurno stavio u usta njihove zaista izrečene ili napisane riječi, što bi se moglo provjeriti - drugi sumnjaju u njegovu romanesknu opravdanost.

Središni lik romana Vukašinov sin Ivan Katić, prethodne je noći kao nabjeđeni, „trockista" bio popljuvan od grupice revnih skojevaca, koje predvodi mladi Vladimir Dragović, sin njegove sestre Milene, udate za Bogdana Dragovića, člana CK KPJ. Ovaj lider, tada sa boravištem u Moskvi, u partijskom listu „Proleter" osudio je Katićevo skretanje, gurajući ga u „grešne saputnike". Taj obiteljski sukob, provociran ideološkim sporovima i strastima - kao prema obrascu antičke drame - dovodi Milenu do raskida braka s Dragovićem, svađe sa sinom i napokon do bijega iz Beograda u Grčku, zapravo do romantične avanture sa dugogodišnjim zajedničkim poznanikom Petrom Bajevićem, inače likvidatorom Kominterne na bjegu. U reminiscencijama tih i drugih likova ocrtani su mnogi historijski događaji proteklih dvadeset godina - od havarije srpske vojske u Prvom svjetskom ratu i zarobljeništva u austrougarskom lageru (što je jedna od najupečatljivijih epizoda u ovoj knjizi o kakvoj nije mogao svjedočiti čak ni M. Krleža, naš najveći kritičar K. und K. civilizacije) preko robijašnice za komuniste i ljevičare općenito u bivšoj Jugoslaviji, do događaja u predvečerje Drugog svjetskog rata - tako da ih ovdje nije moguće sažeti, obuhvatiti.

Osnovno etičko pitanje Grešnika, kao romana ideja, jeste pitanje odnosa, cilja i sredstava, istine i laži, političke i religijske svijesti, mesijanstva i idejne čistote, političkih laži i martirstva.

Mogu li etička pitanja opravdati romanesknu formu, odnosno nije li fabula samo ruho za ideološko-političke diskute sa kojima i računa na odjek u današnjici? Odgovorom na ovu tešku dilemu Grešnik ili opstaje ili pada kao umjetničko djelo. Opredjeljujući se za prvi odgovor.

Naravno, ovo je samo jedan od mogućih pristupa s kojima će trebati da se pristupi tako obimnom i problematskom djelu kao što je Grešnik. Pokušavajući nemoguće - znači da se ovdje ne opredjeljujemo o pitanjima i odgovorima čisto političke naravi - moramo cijeniti Ćosićev trud kojim nastoji osvijetliti povijest sa poražene strane. Naime, sudbina „saputnika revolucije" koji su otpali od njenog glavnog toka još prije nego je on došao na vlast, danas nije samo naše, nego dapače planetarno pitanje, zahvaljujući upravo planetarnom razmahu revolucionarnih pokreta. Po tome je Grešnik pripovjedačko djelo koje valja uvažavati s onu stranu trenutne istine u establiranim dokumentima, jer su i oni, kao što znamo, istina koja se mijenja.

Igor Mandić
NIN br. 1782, 24. II 1985.