To je poslednja knjiga Novog zaveta – ne samo u redaktorskom pogledu. Napisana krajem I veka, ona je i hronološki došla na svet među poslednjima. Zadugo je smatrana jeretičkom; poslednja je, tek u IV veku i uz dosta otpora, legitimizovana. Bavi se dolaskom poslednjeg vremena u kojem će hrišćani dočekati konačnu pravdu. To je eshatološki tekst u najužem značenju (ἔσχατος, poslednji). Otkrivenje je neka vrsta pogovora Novog zaveta. Ono rezimira prvi vek hrišćanstva, ali i rezonira zajedno sa svakom apokaliptičnom epohom. A u takvom vremenu živimo danas.

Na leto 1993. moj prijatelj i ja posetismo oca Stefana Karuljskog u isposnici podno Atosa. Domaćin nas je isprva ignorisao, posvetivši svu pažnju nekolicini Grka koji su nas kod njega doveli. Kad smo posle razgovora vođenog na grčkom, koji ne govorimo, ustali - Stefan nam se prvi put obrati na srpskom:

„Vas dvojica ostanite."

Starac potom pokupi ponude koje smo mu doneli i odloži ih na metar i po visoku gomilu nasred dvorišta. Priđosmo bliže; neotvorene boce s maslinovim uljem i vinom, tegle sa paprikom, kese s pistaćima - konzumerski raj iz lanaca supermarketa čamio je na suncu, sušio se i gledao nas.

Boban i ja smo bili na dvonedeljnom hodočašću po manastirima Svete gore i praktično sve distance smo prevalili pešice, s rančevima na leđima. Hronično izgladneli, blenuli smo u hrpu odbačene hrane. Osećali smo se kao evnusi u stiptiz klubu. Kakva šteta! Padoh u iskušenje da krišom uzmem pakovanje bele alve i konzervu fante.

„Zašto ste bacili ovu hranu, oče? Istekao joj je rok?"

„A to! Ma sva ima zajedničko prokletstvo. Vidiš ove linije na ambalaži? To su brojevi. Prvi, središnji i poslednji su uvek isti", objasni nam Stefan. „Jednog dana staviće šestice umesto nula", poveri nam na kraju konspirativno. „I niko neće primetiti."

Budući da smo ga gledali belo, Stefan nam smesta pronađe sporna mesta. U Otkrivenju 13: 17-18 lepo stoji: „Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zvijeri ili broj imena njezina... Ko ima um neka izračuna broj zvijeri... broj njezin je šest stotina šezdeset i šest." A u 18: 13-14 crno na belo piše: „Tovare... cimeta i balsama i tamjana i mirisa i livana, i vina i ulja, i bijela brašna i pšenice, i goveda i ovaca, i konja i kola, i tijela i duša ljudskih. I voće koje želi duša tvoja udalji se od tebe, i sve masno i sjajno otide od tebe, i nikad ga više naći nećeš."

To je bio moj prvi susret sa Jovanovim Otkrivenjem u tvrdoj verskoj praksi. Stefanova gomila netaknute hrane bila je mešavina anarhističkog manifesta, vežbe za isposnike, umetničke instalacije, satire potrošačkog društva i didaktičke opomene. Konačno, jedna od mogućih materijalizacija Otkrivenja u 3D.

Hrišćanima na znanje i tumačima na radost, Otkrivenje se već na našem prvom susretu izrodilo u ultimativnu razbrajalicu Novog zaveta. I nepažljivom posmatraču je jasno da, dva milenijuma po nastanku, Otkrivenje uskrsava na svakom koraku. Ako tekst shvatimo doslovno, on se pred našim očima transformiše u zilotsku sapunsku operu.

Otad držim Otkrivenje na oku. Prepoznajem posvud njegove tragove. Omiljena engleska pesma - voljenija od zvanične himne - je Jerusalim. Govori o Novom Jerusalimu iz Otkrivenja. U Netfliks serijama pojavljuju se žena koja jaše na aždaji i čovek koji sukne vatru iz usta. Te vizije su prepoznatljive iz Otkrivenja.

Ilija Bosilj slika aždaju sa sedam glava. Doslovna inscenacija Otkrivenja. Žig zaveden pod brojem 666 žilavo opstaje u horor žanru. Svaki se kontekst dobro uklapa u Otkrivenje, svako odelo mu lepo stoji. Čak bi mu pristajao i podnaslov Markiza De Sada: Otkrivenje ili nevolje vrline.

Jovanovo Otkrivenje je, rečju, neka vrsta alegorijskog džokera. 

Autor, lokacija i žanr 

Prema predanju - a drugih izvora praktično i nemamo - zajedno sa apostolima Simonom i Andrejom, Jovan je bio učenik svog imenjaka Jovana Krstitelja i na njegov nagovor postao je Isusov sledbenik. Izgleda najodaniji: Petar i Jovan jedini ostaju blizu Isusa tokom suđenja; suočen sa smrtnom presudom, Isus zadužuje Jovana da se brine o njegovoj majci.

Tri ostrva Sporada služila su Rimljanima kao kažnjeničke kolonije. Jovana su tamo proterale rimske vlasti zbog propovedanja hrišćanstva. Jovan se tamo „obreo" - na starogrčkom egenomen (ἐγενόμην). Istu reč koristi kada kaže da se zatekao (ili čak sebe pronašao) u Duhu. Prevod je u ova slučaja ravan: „bejah".

Patmos je bio dakle rimski Goli otok, mesto gde su otpremani osuđenici. To saznajemo od samog Jovana u Otkrivenju. Druga svedočanstva su ili oskudna ili maštovita, mahom jer ne datiraju iz Jovanovog vremena. Tertulijan navodi da su Jovana pre izgnanstva bacili u ključalu vodu, što je preživeo bez ozleda. Viktorin pak tvrdi da je Jovan osuđen na prinudni rad u kamenolomu.

Pouzdano znamo samo da je proterivanje na ostrvo (lat. relegatio ad insulam) rimska zakonska mera koja je postojala u njegovo vreme. Jovanovo izgnanstvo, zaključuje Stiven Smali u studiji iz 2005, potiče od maloazijske rimske jurisdikcije, maslo je njegovih rimskih i jevrejskih protivnika i uključivalo je prinudni rad, ali ne i doživotnu robiju.

Danas je Patmos, uslovno rečeno, još zabačeniji; pripada grčkoj teritoriji, a nalazi se nadomak turske obale. Budući da sam 2021. dobacio do Peloponeza, padoh u iskušenje da overim lokaciju izbliza.

Ponesen tekstom Otkrivenja, očekivao sam veličanstvenu špilju sa stalaktitima koji su poprimili oblike zmajeva i zmija, s ponornicom koja krivuda po njoj poput Stiksa, s ledenim vazduhom i mokrim zidovima, stalno prisutnom izmaglicom i mističnom rasvetom. Zamišljao sam jata slepih miševa koji vise naglavce i povremeno, uz huku, menjaju zid.

Jedan prijatelj je istog leta završio na ostrvu i energično me je odgovorio od posete:

„Što se pećina tiče, viđao sam i bolje."

Rečju, Jovanovo skrovište - kao uostalom i ona drugih pustinjaka - sićušno je i skromno.

Kada se izbavio iz izgnanstva i dospeo u Efes - natrag u civilizaciju udaljenu svega stotinak kilometara - Jovan se obratio hrišćanskim crkvama u Maloj Aziji. Poslanice ili epistole (starogrč. ἐπιστολή) su ono što danas zovemo otvorenim pismima. Žanr potiče iz starog Egipta. U poslanicama Novog zaveta zateći ćemo didaktički intonirane spise. Jovanova je ekscentrična: sadrži opis njegovih bizarnih vizija iz pećine na Patmosu.

I ona, istina, sadrži neizbežnu pouku: govori hrišćanima da su na pravoj strani, da je pravda koju iščekuju izvesna, da ona stoji poviše istorije, da će na kraju krajeva trijumfovati Isus.

Ali ako Otkrivenje uporedimo bilo s poslanicom kao književnom vrstom, bilo s drugim poslanicama, čak i sa samim Jovanovim tekstovima - primetićemo predoziranje.

Isusovo poslanje apostolima prvo je bilo isceljivanje, potom propovedanje i konačno krštavanje. On sam nije napisao ni slovo; čak nije nikog zadužio da šta zapiše. Sledbenici su između 66. i 110. godine to uradili samoinicijativno. Isusovi savremenici su očekivali njegov drugi dolazak svakog trenutka, što je zapisivanje činilo izlišnim. Samom Jovanu Isus pominje pisanje tek u viziji:

„Što vidiš napiši u knjigu, i pošalji na sedam crkava."

Zbilja, kao što Jevanđelje po Jovanu odudara od ostalih, takozvanih sinoptičkih jevanđelja, tako Jovanovo Otkrivenje po mnogo čemu odudara od ostatka Novog zaveta. Jovan je sročio poslednje jevanđelje, tri poslanice i Otkrivenje. To ga maltene čini najbitnijim autorom Novog zaveta. Notorno alfa i omega Kanona, od početka koji beše logos do onoga koji održi djela moja do kraja - u izvesnom smislu je on sam. 

Učen čovek u I veku bio je retka zverka, otprilike kao danas akademik u Francuskoj. Jedini nedvosmisleno sklon zapisivanju među apostolima bio je Jovan; on s pravom nosi svoj nadimak Bogoslov. Budući da biramo u šta želimo da verujemo, držaću se predanja: bliska mi je ideja da je Jovan Bogoslov autor Otkrivenja, iako je današnji istoričari smatraju za malo verovatnu.

Jedinog spisatelja među ukupno petnaest apostola doživljavam kao prvosveštenog kolegu.

Jovan je pisac u egzilu. On se i sam deklariše kao čovek od pera u današnjem smislu. Na početku Otkrivenja on blagosilja pismenost: „Blažen je onaj koji čita i oni koji slušaju riječi proročanstva, i čuvaju ono što je napisano u njemu". Na kraju, on se poziva na autorsku nepovredivost, upozoravajući buduće redaktore i urednike: „I ako ko oduzme od riječi knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov dio od Drveta života, i od Grada svetoga."

Drugi čovek koji se u I veku isticao u pisanju o Isusu i njegovom učenju bio je Pavle. Prethodno zakleti neprijatelj hrišćana i farisej - po sopstvenom svedočenju, nezdravo fanatičan - svoju konverziju oko 37. godine opisuje kao natprirodni događaj. Pod tim utiskom, on postaje neka vrsta putujućeg propovednika.

Pavle je običavao je da se poslanicama obraća narodima i gradovima. On će postati najglasniji pobornik nove religije. Kao pisac bio je hitriji i plodniji od Jovana; sročio je više od polovine kanonskih knjiga budućeg Novog zaveta - četrnaest od ukupno dvadeset sedam.

Ali Jovan i Pavle su takođe komplementarni kao autori: prvi je u Otkrivenju opisao razmere božjeg gneva i pakao na zemlji; drugi u Himni ljubavi moć božje ljubavi i raj kojim nas uzdiže do neba. Njih dvojica su jezgro svete knjige hrišćanstva, s tim što je Jovan bio najodaniji Isusov sledbenik, dok je Pavle Isusa sreo samo u svojim vizijama.

Pitam se koji je od njih dvojice bio u prednosti.

Treći čovek među piscima Novog zaveta je Pavlov učenik Luka. Pored Jevanđelja po Luki, napisao je i Dela apostolska. To je količinski ukupno četvrtina Novog zaveta. Dakle autori Novog zaveta su nominalno Pavle, Luka, Jovan et al.

Aleluja: Jezici i pismenost u istočnom Mediteranu I veka

Svete knjige, kao i istorija crkve, kolektivni su napori i u njima obično učestvuje više ljudi nego što predanje može da ponese. Uprkos doktrini o službenoj objavi, tekst Novog zaveta nisu pisali neposredni svedoci Isusove misije. Ali ko god je u prvom veku pisao ili uređivao - a to su, kao i kod srednjovekovnih crkvi, većma ipak bili anonimni majstori - morao je da prvo savlada tu retku veštinu.

Pismenost je u antici važila za volšebno umeće, neku vrstu magijske moći. Kao i u Egiptu, pisari su u Isusovo vreme pripadali povlašćenoj kasti - otprilike kao danas programeri. Možda je zdrava i komparacija između pedeset informacionih inženjera koji su čitavom svetu promenili navike u XXI veku i Isusovih sedamdeset sledbenika koji su sličan uticaj ostvarili u svom vremenu.

Čak i tadašnji odnos prema tekstu ima analogiju sa kompjuterskim programom. U antici su se knjige prepisivale rukom. Nije bilo neobično da prepisivač cenzuriše, dodaje ili popravlja „bagove" koje su ostavili prethodnici.

Odnos prema autorstvu nije bio pedantan kao danas; sama jevanđelja su bila anonimna do II veka. Čak su čuveni tekstovi antike, poput Platonove Države, trpeli drastične, neretko i varvarske redaktorske intervencije. Ovaj antički odnos prema tekstu uskrsao je u naše vreme nemački dramski pisac Hajner Miler. Otuda je Jovanova stroga autorizacija Otkrivenja tako ekscentrična. 

Obrazovani građani Rima govorili su i latinski i starogrčki, prvi kao jezik vojske i državnih poslova, drugi umetnosti i nauke. Ali takvih je bilo malo; u antici bi se ljudi potrudili da se opismene samo ako im je to profesionalno neophodno. Ako je ko istoričar - oba jezika, da može da konsultuje primarne izvore; ako je filozof ili učenjak - takođe oba, da može da obogaćuje znanje i širi učenje; ako je oficir - latinski, da može da prima pismena naređenja; ako je u administraciji, takođe latinski, da može da vodi evidenciju; ako je jevrejski sveštenik - hebrejski, da može da čita sa svetih svitaka. Široke mase bile su nepismene i zahtevale su usmeno obraćanje.

Isusu i apostolima maternji jezik bio je aramejski, koji je najbliži današnjem sirijskom. To je bio najzastupljeniji govorni jezik na istočnom Mediteranu ne samo među Jevrejima, i zadržao je taj status sve do islamskih osvajanja u VII veku kada ga je potisnuo arapski. Najozbiljniji konkurent u regiji bio mu je starogrčki.

Aramejsko pismo je drevno; starije je od arapskog i hebrejskog. Ali pisani jezik - onaj na kojem su svete knjige - za Jevreje je ostao hebrejski. 

Isus je, kao i Muhamed, najverovatnije bio nepismen. Prosto su mogućnosti za sina drvodelje iz Galileje - čak i ako je u pitanju vunderkind kakav je opisan u Jevanđelju po Luki - bile takve. Ali to mu nije neophodno zatvorilo vrata ni za razmišljanje ni za učenje; znanje starozavetnih spisa moglo je biti stečeno usmeno.

Skoro je izvesno da je govorio hebrejski, a verovatno i starogrčki. Isusa bi današnjim rečnikom mogli nazvati „funkcionalno pismenim". 

Četvorica apostola su bili ribari; jedan od njih je Jovan. U Delima apostolskim se taksativno navodi da je bio neuk. Među ostalima nije bilo nijednog sveštenika, oficira, učenjaka, birokrate - dakle čoveka čija je profesija zahtevala pismenost.

Otežavajuća okolnost jeste što su Isus i apostoli govorili galilejskim dijalektom aramejskog. Ne samo da je među Jevrejima postojao jedinstveni razdor između pisanog i govornog jezika koji je trajao gotovo hiljadu godina - a potrajaće još dva milenijuma, kada je hebrejski konačno vaskrsnut kao govorni jezik - već su i regije na kojima su živeli u I veku patile od onog što danas zovemo balkanizacija. Već se u Jerusalimu govorio drugi dijalekat.

Novi zavet prećutno notira ovaj lingvistički galimatijas, vavilonsku posvađanost Isusovog i Jovanovog miljea, smelo kombinujući vokabular aramejskog, hebrejskog i starogrčkog.

Ovde se Otkrivenje ističe. Na primer, reč „aleluja" (biblijski hebrejski, הללויה - hvaljen Gospod) ne pominje se nigde u Novom zavetu. Ali Jovan je četiri puta ponavlja u Otkrivenju. Blagodareći tome, ona je u hrišćanskim kontekstu postala refren.

Toponim „Armagedon" iz Otkrivenja nastao je Jovanovom transliteracijom hebrejskog har megido, „brdo Megido" (biblijski hebrejski הר מגידו). Jovan povremeno nastupa i kao tumač: „Ime mu je na jevrejskom Avadon, a na grčkom Apolion". 

Da bi ispunili Isusovo poslanje, apostoli su morali da prvo upoznaju govor kojim odvajkada konverziraju gospodari - dakle zvaničnim jezikom Rimske imperije, latinskim.

Prvi čovek koga su apostoli preobratili u hrišćanstvo bio je jedan rimski centurion. Dakle prvi hrišćanin bio je pismeni oficir: ono što danas nazivamo intelektualcem.

Naredni jezik koji su apostoli morali da savladaju bio je onaj proroka i sveštenika - hebrejski. Konačno, trebalo je progovoriti i jezikom umetnosti, filozofije i nauke - starogrčkim. U Isusovo vreme već je postojao prevod Starog zaveta na starogrčki, takozvana Septuaginta.

Nemali problem za apostole predstavljala je činjenica da aramejski i starogrčki nisu u istoj grupi jezika i govornicima jednog je učenje drugog bio mukotrpan poduhvat. Postojalo je među učenim Jevrejima takođe i podozrenje prema rivalskim civilizacijama i osvajačima, a to su za njih bili praktično svi susedi: Vavilonci, Egipćani, Persijanci, Grci i Rimljani. Među učenim Jevrejima kolala je neka vrsta rezentmana. Sličan sentiment izkazuju današnji Francuzi kad odbijaju da uče engleski jezik, ili neće da ga govore iako ga razumeju. 

Istoriju hrišćanstva trasirali su prosti ljudi - tesari, ribari, poreznici. Svoj doprinos su dali razbojnici i bludnice. To jeste bila naracija decidno skovana odozdo nagore. Možda je zato samo jedan među njima postao pisac. Ali tok istorije crkve promenili su, kako to obično i biva, u ključnim momentima plemeniti rodom, odozgo nadole: plemić Pavle i car Konstantin koji se samoinicijativno preobraćaju u hrišćanstvo. 

Pavle je i najviše putovao: obišao je Rimsku imperiju uzduž i popreko, dobacivši na zapad sve do Španije. A drugi apostoli, budući da su se odmetali izvan granica Imperije, morali su da ovladaju i jezicima tuđih kultura ne bi li komunicirali s potencijalnim vernicima. Toma je stigao najdalje na istok - do Indije; Matej na jug, do Etiopije; Andreja na sever, do Skitije.

Pavle je i pre konverzije govorio starogrčki i poznavao grčku književnost. Luka je bio Grk - jedini među jevanđelistima kome je starogrčki bio maternji. Jovanov put od nepismenog ribara iz Galileje do bogoslova imao je najmanje izgleda. Ispostavilo da je Jovan originalniji kao pisac od svojih ranohrišćanskih kolega. Zato je izazvao i najviše skepse - što oko autorstva, što oko pravovernosti, što oko ulaska u Kanon. Rečju, Jovanova konverzija u spisatelja bila je čudo: logičnije je pretpostaviti da je tekstove pripisane njemu sročio neko drugi. Ali hrišćanstvo u toliko instanci prkosi logici da je, ipso facto, i u vezi s Jovanom verovatno istinito ono najnelogičnije.  

Profesija književnik: Skepsa i čuđenje u svetoj knjizi

Generalno, pisac je u biti samotragalačka, nekomercijalna funkcija, pre neka vrsta šamanske pasije koja je uperena ka menjanju - idealno, oplemenjivanju - sveta, nego što ima konkretnu upotrebnu vrednost. To u jednakoj meri važi za antiku kao i danas: književnici nam više služe da raspaljuju maštu i popunjavaju praznine u emocijama, nego da nam prenesu znanje ili podsete na činjenice.

Konstantna popularnost Otkrivenja ukazuje da više ima interesovanja - a samim tim i prostora - za fantastične i „nefunkcionalne", nego za realistične i namenske spisalačke radove.

Drugim rečima, naša direktna komunikacija s mitom zadržala se do danas.

Budući da sam do svoje titule takozvanog književnika došao teškom mukom - do pedesete sam bio novinar - pitao sam se ko su te licemerne kolege koje kritikuje Isus? Da nije to njegov pledoaje protiv pismenih? U Novom zavetu se iza ove reči krije gramateus (starogrč. γραμματεῖς) - sekretar, ćata, pisar, učenjak. Koren je grama (γράμμα) - napis, pismo, knjiga. Adekvatniji prevod od Vukovog „književnika" bi, bar za naše vreme, bio „pisar". Isusove pokude usmerene su prema birokratama.

Pisci svetih knjiga - koji su potegli da urade posao pisara nad pisarima, pesnika nad pesnicima - dobijali su pozive s višeg mesta. Kako bi se reklo u hrišćanskom argou, bili su bogonadahnuti. Istovremeno, u zemaljskoj hijerarhiji zadržali su titulu volontera. Starozavetnu zbirku Pesma nad pesmama predanje pripisuje kralju Davidu, ali većina pisaca svetih knjiga nisu bili ni slavljeni ni plaćeni za trud, kao uostalom ni Jovan, Pavle, Luka i ostali pisci Novog zaveta, koji su tom zahtevnom misijom sebi natovarili nevolju na vrat.

Igrom slučaja ili proviđenja, Jovan je odgovorio na kardinalni zahtev koji se stavlja pred pisce: dugovečnost. Spisateljstvo je dugoročna investicija. Pisac sporo sazreva, dugo peče zanat, mukotrpno artikuliše svetonazor, retko uspeva da generiše upečatljiv i prepoznatljiv stil. Jovan je i tu bio izuzetak: jedini je među apostolima umro prirodnom smrću.

Apostoli su žrebom podelili teritorije za propovedanje. Pavle je probio led: prvi se poduhvatio zapisivanja Isusove nauke. Odluka da uopšte piše doneta je jer su svedoci i očevici Isusove misije počeli da umiru. Odluka da to uradi na starogrčkom pak posledica je Isusovog naloga da se „propoveda svim narodima sveta": starogrčki je, kako je rečeno, bio lingua franca antike - otprilike kao francuski u Napoleonovo vreme ili danas engleski.

U vreme Pavlovih putovanja i tekstova na kojima će s vremenom izrasti Novi zavet, apostoli su već bili u poodmaklim godinama. A u vreme pisanja Otkrivenja, praktično svi su već stradali nasilnom smrću. Informacije su tada, poput ljudi, putovale sporije. Pitanje je da li je Jovan znao za sudbine apostola ili ih je samo naslućivao. U oba slučaja, starozavetna osvetoljubivost Otkrivenja u tom svetlu postaje razumljiva. U trenutku kada, u dubokoj starosti, beleži svoje vizije, sva Jovanova apostolska braća bila su pobijena. Većina je umrla u mukama na krstu: tako je stradali Simon Petar, Andrej, Filip, Vartolomej, Jakov Alfejev, Tadej i Simon Zilot.

Novi zavet jeste knjiga o čudima - šta su drugo hodanje po vodi i njeno pretvaranje u vino, opisano jedino u Jevanđelju po Jovanu? Istovremeno, ona je zapisana sa izvesnom trezvenošću. Događaji u jevanđeljima drže se forme hronike; mogu se shvatiti doslovno čak i kad su potpuno neverovatni.

Skepsa svakako nije strana ni pripovedačima, ni akterima Novog zaveta. Oni na čuda reaguju posve ljudski. Štaviše, uprkos čudotvorstvu, apostoli nisu čekali da cinici posumnjaju u Isusa ili da mu moralisti sole pamet. Apostoli su i sami skeptični. Jeste, on ume da stvori nešto ni iz čega, da podigne ljude iz mrtvih. Ali može li iz Nazareta biti šta dobro? Kako to da ravi sedi s poreznikom? Zašto dozvoljava da ga dodirne bludnica? Toma ne može da poveruje da je učitelj vaskrsao iz mrtvih sve dok to ne vidi svojim očima i ne umoči prste u njegove rane.

Dakle kad se opisuju natprirodni događaji, svedoci Novog zaveta naizmenično iskazuju divljenje i nevericu. Štaviše, njihov skepticizam može se meriti u gradacijama - ne samo od čoveka do čoveka, već i od vremena zapisivanja. Najtrezvenije je najstarije jevanđelje, ono po Marku. Tu je potencirana Isusova ljudskost: rođen je kao običan čovek i radnja se prekida u trenutku kad njegovo telo nestane iz groba.

Pavlove poslanice već su manje skeptične: Isus se rodio se kao običan čovek ali se uzneo do božjeg sina. Mateja i Luka pak predstavljaju Isusa kao nadnaravno biće od samog rođenja. Konačno, u Jevanđelju po Jovanu Hrist je oduvek postojao; stekao je ljudsko obličje kao Isus. Poslednju gradaciju formulišu gnostici: Isus je božanstvo; njegov zemaljski život je puki privid.

Biće da Jovanovo Otkrivenje teži gradaciji s najmanje skepse. Jovanov pogled na Isusa je praktično gnostički. Ne samo da je pisac uronio do guše u fantastično, već kao da ga to ni najmanje ne tangira. Njemu se takođe obraća Isus, ali on ni za trenutak ne sumnja. Kako i može? Pred njim je nadnaravni, nebeski Isus, s belom kosom, plamenim očima, mačem koji mu izlazi iz usta, nogama kao bakrom kad se zažari, glasom kao hukom vode. Oko njega manjka realnih, svakodnevnih situacija i ličnosti; u najboljem slučaju, tu jezde njihove senke. Jovan u Otkrivenju kao da ide korak dalje u tvrdoći svoje vere, u žestini svog fanatizma. Svedočiće svakakvim čudesima dok konačno i on ne popusti:

„I vidjeh ženu gdje se opija od krvi svetih i od krvi svjedoka Isusovih. I vidjevši je, začudih se čudom velikim. I reče mi anđeo: Zašto se čudiš?"

Čudim se jer mi se obraćaju anđeli. Čudim se jer je budućnost tako čudesna, mogao bi da odgovori Jovan.

Sličan vrednosni aršin, paralelan literarni instinkt koji koristimo čitajući svete knjige i čudeći se zajedno s njihovim junacima, primenjiv je na poeziju. U dobrom delu amaterske poezije niti pisac ima jasno osećanje sveta, niti zna da ga valjano dočara upečatljivim slikama. Rezultat je počesto puka besmislica.

U vrhunskoj poeziji efekat je suprotan: osećaj sveta zadobija neobičnu jasnost, kristališe se u konkretnu, precizno nadahnutu viziju. Najbolja poezija se u jednoj tački spontano preliva u molitvu; drugim rečima, postaje dubinski religiozna. Neke pesme - kao što je Desiderata - izrastaju u mantre životne mudrosti, što je jedan od ciljeva svetih knjiga. Nekad pesnika teško razlikujemo od proroka, recimo kad su u pitanju Viljem Blejk ili Halil Džibran. Ponekad je pak prorok pesnik, kao Guru Nanak.

Jovan i Kanon pak tvrde nešto drugo: da njegov tekst spada u probranu kategoriju apokalipsi ili otkrivenja, dubokih uvida koje omogućuje Bog sam.

Od moćnog Vavilona do noćnog Dubaija: Apokalipse

Izvorno, apokalipsa i otkrivenje su sinonimi. Na starogrčkom ἀποκάλυψις znači otvaranje, razotkrivanje, skidanje vela. Složenica je nastala od ἀπο, od i κάλυψις, poklopac. Ali današnje konotacije te dve reči su različite: apokalipsa se odnosi na smak sveta; otkrivenja pak mogu da zarone i u druge teme.

Sam žanr apokalipsi je čedo ropstva. U judeo-hrišćanskom svetu apokalipse su u opticiju još od vavilonskog porobljavanja Jevreja, dakle VI veka p. n. e. Istaknuti primer iz Starog zaveta je Knjiga proroka Danila. Možda je preterano reći da je Stari zavet apokaliptičan, ali tuce starozavetnih tekstova ima apokaliptične tonove. 

Kako su, uostalom, Jevreji mogli objasniti evidentnu kontradikciju između božije navodne pravednosti i tolikih mundanih nepravdi? U pokušaju da pruži valjan odgovor na ovo složeno pitanje, jevrejska apokaliptička literatura poseže duboko u džep fantastike. Ona opisuje natprirodne događaje, istoriju koja se još nije desila, volšebne sile pod čijim uticajem će zli pojedinci i narodi jednog dana biti kažnjeni, a pravedni nagrađeni.

Hrišćani su entuzijastično nastavili žanr: porađali su apokalipse sve do renesanse. One su postale popularno štivo baš u Isusovo i Jovanovo vreme: zlatno doba im je između II veka pre naše ere i II veka naše. Postoje bar dve apokalipse posvećene Pavlovoj konverziji. Pavlovo otkrivenje je najuticajnija hrišćanska apokalipsa posle Jovanove.

Otac Stefan Karuljski dokazao je da se apokalipse pišu i danas. Starac nam je pokazao kopiju teksta na srpskom kucanu na mašini koju je sročio njegov poznanik. Istog dana sam je pročitao. Tekst je posvećen poseti raju, uz detaljan opis nebeske hijerarhije - slično Pavlovom otkrivenju. Stefan je uspeo da rukopis prevede i objavi u Grčkoj pod imenom Jedno savremeno čudo.

Neodoljivost apokalipsi leži u slutnji da lakše prihvatamo svoju privremenost ako smo uvereni da i svet ima vlastitu; da smo spremniji za svoj kraj ako znamo da i ljudski rod ima sopstveni. A budući da odgovara na naše najdublje potrebe - apokaliptička literatura javlja se i u mnogim drugim religijama.

Apokaliptični žanr će učestvovati aktivnije u genezi fikcije nego u istorijskim spisima. Garangutanske slike Otkrivenja, recimo, više duguju Knjizi Enohovoj nego nekim opipljivim činjenicama. Od hiperbola à la Jovan, Fransoa Rable je u Gargantui i Pantagruelu skovao renesansni humor. A poseta paklu i njegovim „rekama vatre" iz Pavlovog Otkrivenja uticala je na najveće delo srednjovekovne književnosti, Danteovu Božanstvenu komediju.

Poslednje što pisac proročanstva treba da postigne jeste da bude u pravu, da mu se predviđanja doslovno ostvare. Prorok gradi reputaciju i postiže slavu mnogo pre nego što će njegova proročanstva proći kroz test istorije. Dakle u trenutku kada ona dođu na probu, više neće biti važno da li su bila tačna. Svetu knjigu ne treba pisati tako da se predstojeći događaji naslute i pogode; treba je pisati tako da svaki eventualni događaj može da se u nju uklopi. Dakle poput Jovanovog Otkrivenja.

U slučaju same istorije posle Otkrivenja, nije bilo ni anđela ni truba, a jedina postojano prisutna čudovišta su bili ljudi. Armije na konjima danas su stvar prošlosti, iako je konjica u vojskama opstala sve do počeka XX veka. Ali jeste bilo pomračenja Sunca, krvavog meseca, padanja zvezda s neba, trovanja voda, smrtonosnih zaraza, divovskih armija. I bilo je rana zlih i ljutih na ljudima, i sve je živo ugibalo u moru, i sagorevali su ljudi od velike žege, i jezici su se grizli od bola. I presahnula je reka Eufrat, i bili su veliki zemljotresi. Nekoliko detalja deluju više od puke koincidencije.

„I pade s neba zvijezda velika, koja goraše kao buktinja, i pade na trećinu rijeka i na izvore voda. A ime zvijezdi bješe Pelen. I trećina voda posta pelen, i mnogi ljudi pomriješe od voda, jer postadoše gorke."

Pelen, starogrč. apsintos (Ἄψινθος), na ukrajinskom čornobilь, može se čitati kao proročanstvo havarije u istoimenom gradu 1986.

Svakako su i „moćni Vavilon" i još moćnija Rimska imperija - kao uostalom i sve druge - na koncu pale. Ali da li se ostvaruju i Jovanove pozitivne objave? Da li još čekamo otelotvorenje njegovog nebeskog Jerusalima, grada večite svetlosti u kojem žive pravedni i verni?

Zaista, Jovanov Novi Jerusalim, kristalni grad, pre je opis koji pripada XXI veku nego njegovom vremenu. Nisu li to centar Čikaga ili Menheten? Jovan proriče Zapadnu civilizaciju s kristalnom estetikom. I ne samo Zapadnu: arhitektonska utopija Novog Jerusalima još je bliže otelotvorena u gradovima poput Singapura ili Dubaija.

Paradoksalno je da je estetiku koja je na Zapadu prevagnula Fridrih Niče lucidno nazvao „apolonskom". Ali taj isti starogrčki bog u Otkrivenju jaše na čelu armije čudovišta iz podzemlja. Kopkalo me je zašto je baš Apolon Jovanu bio tako mrzak. Odgovor na ovo pitanje je zapanjujuće jednostavan: Patmos je u Jovanovo vreme bio centar kultova Apolona i Artemide.

Zanimljivo je da se od svega napisanog u Novom zavetu najviše ostvarilo ono što je najbliže nemogućem. Jovan jeste bio dalekovid, ali nije znao šta tačno vidi. A ako je istorija ciklična, kako su verovali Marko Aurelije i Niče, onda je svaki ambiciozni tekst proročanski.

U početku ne beše rečFilozofske ideje u vreme Otkrivenja

Jevanđelje po Jovanu počinje enigmom. Već u prvoj rečenici, termin „logos" (starogrč. λόγος) pokazao se iznimno zahtevnim. Vuk Karadžić, konsultujući druge prevode Novog zaveta, „logos" prevodi kao „riječ". Implikacija sentence „U početku bješe riječ" je magijska: Bog je čarobnjak koji je stvorio svet izgovarajući mantru. Ali logos je Bog stvorio ne progovorajući - to će reći svaki fizičar.

Pisac izvesno nije mislio na „reč" jer bi onda verovatno upotrebio leksis (λέξις). Moguće značenje je: „U počeku beše smisao". Konačno, iskaz koji bi podjednako zadovoljio teologe i naučnike jeste: „U početku beše princip". Za Jovana, pak, kosmički princip otelotvoren je u Isusu. Logos je Isus sam: „U početku beše Hristos."

I u Otkrivenju Jovan pominje logos: „I ime se njegovo zove: Logos Božiji". I ovde osećamo da „Reč Božija" nije adekvatan prevod. Zato je u aktuelnom srpskom izdanju Novog zaveta reč logos zadržana neprevedena.

Irina Deretić, profesor antičke filozofije, napisala je knjigu o logosu. Studija moje prijateljice izlazi iz domena leksike: ona vraća pojam onima kojima pripada - Platonu i Aristotelu. Filozofski pravci koji su se razvijali u Grčkoj posle smrti Aristotela i njegovog učenika Aleksandra Makedonskog u IV veku p. n. e. do Isusovog vremena bili su natopljeni sumnjom. Nije li to bila sumnja u sebe? Kako kaže Bertand Rasel, „Aristotel je poslednji grčki filozof koji je na svet gledao veselo."

Cinizam, stoicizam i skepticizam mapirali su mogućnosti moralnog delovanja u jednom - po mišljenju Grka - krajnje nestabilnom i nesigurnom svetu. Stoicizam je u I i II veku pristigao i do Rima. Stoičke krilatice i mudrosti iz tog vremena - na primer antimarsistička teza da život najbolje možemo popraviti menjanjem stava, a ne sveta - zvuče kao da ih je pisao neki današnji lajfkouč.

Dominantna ideologija Rimljana blizu vrhunca moći bila je zagovaranje stoičkog mirenja s postojećim stanjem. Očigledno je Rimljanima ono što je ovekovečeno u glasovitoj latinskoj sintagmi status quo odgovaralo.

Čak je i jedan rimski imperator - Marko Aurelije, koji je vladao između 161. i 180 - bio istaknuti stoik. Kao da su Rimljani savetovali svojim podanicima - pa i on u svojim čuvenim Mislima - da prihvate pax romana poput sudbine. Rečju, da postanu stoici.

Ideologija Grka posle pada Aleksandrove imperije može se više identifikovati sa dovođenjem u pitanje velikih autoriteta i postojećih vrednosti: cinizmom, dakle. Epitomizovao ga je Diogen Cinik - skandal-majstor, asketa-zabavljač i neprevaziđena maskota te filozofske škole, negde na pola puta između Sokrata, izazivača predrasuda, i Isusa, čoveka bez imovine.

Budući da se dosta kretao - naročito za nekog iz svog miljea - Isus je mogao na putovanjima da sretne ljude raznih religija, filozofija i uverenja: poštovaoce grčkih bogova i kulta Mitre, cinike i stoike, klerike i proroke poput Jovana Krstitelja.

Među savremenicima, Isus i njegovi sledbenici - uključujući i Jovana - u svom odnosu prema materijalnom svetu i bogaćenju - kako primećuju Džejms Garci i Džeremi Strangrum - pokazuju nemalu srodnost sa cinicima. Ljudi u ritama, zavetovani na siromaštvo i askezu, lutalice koji pozivaju narod na vrlinu bili su uobičajena slika u samom Rimu i njegovim provincijama iz I veka. Zvali su ih pogrdno kinikos (κυνικός, „psolikima") verovatno zbog toga što su zarasli u duge kose i brade.

Isusove pouke su duboke, ali iskazane jednostavno, sasvim u duhu cinika. Njegovo poricanje visokoparnosti i intelektualne pretenzije ličilo je takođe na paralelan stav cinika. Postoji epizoda iz jevanđelja koja opisuje razgovor Isusa s nekim mladićem. „Razdeli sve što imaš siromasima i pođi sa mnom", savetuje mu Isus. To je previše za sagovornika - on je poticao iz bogate porodice i nije mu se rastajalo od privilegija. Zato Isus kaže da će bogati teže ući u carstvo božije nego kamila kroz iglene uši.

Ovde Isus nastupa praktično kao jedan od cinika. On i apostoli razdeleli su šta su imali i krenuli da propovedaju vrlinu. Isusov nastup u Drugom hramu, kada napadne trgovce verskim drangulijama, liči na Diogenove drske upade na Platonovu Akademiju. Diogen je takođe bio čovek bez dlake na jeziku; nije se libio da odbrusi nešto iskreno i istinito u brk i samom Aleksandru.

Otkrivenje je takođe pisao isposnik koji je živeo u pećini, na stogoj askezi. U judaizmu monaški redovi generalno nisu bili praksa, ali potpuno odricanje kako postojećih običaja, tako i ovozemaljskog blaga, Isus i njegovi sledbenici su mogli da vide od svojih savremenika cinika i braće isposnika. Sličan primer akseze koju je sledio Jovan Bogoslov dali su Jovan Krstitelj, Diogen i njegovi filozofski naslednici i, u naše vreme, monasi poput Stefana Karuljskog.

Cinik bi možda komentarisao da, imajući ovo u vidu, Otkrivenje deluje začuđujuće nakinđureno. Tekst liči na vizije čoveka u oskudici koji sanja purpur, jaspis, skarlet, biser: luksuzne artikle i bogatstvo. Kao da se Jovan u jednom momentu obraća nekom razočaranom asketi:

„Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa mi ne treba; a ne znaš da si nesrećan, i jadan, i siromašan, i slijep, i nag. Savjetujem ti da kupiš od mene zlata ognjem žeženoga, da se obogatiš; i bijele haljine, da se obučeš, te da se ne pokaže sramota golotinje tvoje."

Jovan u Otkrivenju prečesto pominje zlato za jednog zakletog podvižnika. Reč zlato, hrision (χρυσίον) i „zlatno", hrisas (χρυσᾶς) dvadeset dva puta se poteže u Otkrivenju. Budući da su zlatni svećnjaci, putiri, kadionice i žrtvenici, čitalac bi pomislio da je to možda satira crkve koju je raskoš iskvarila.

Ali ne - uprkos Isusovom primeru i uputstvima, pa i vlastitom zavetu na siromaštvo, u Otkrivenju je trg Novog Jerusalima takođe zlatan. Čak i sam Isus u Jovanovoj viziji nosi zlatan pojas i venac. Uostalom, i hrišćanske ikone će se tako ukrašavati: zlato na njima dominira.

Cinik bi se pitao zašto. Zar hrišćanska crkva ne bi trebala da koristi jeftine materijale, da pravi drvena zdanja kao u Rusiji, da se suzdržava od raskoši, da daje primer skromnošću? Nije li to crkva religije koju su skovali siromašni? Plemenitost treba tražiti drugde, a ne u plemenitim metalima.

Hrišćanstvo jeste naposletku privuklo u svoje redove zlatare i zlatoljupce, bogataše i umetnike, vojskovođe i filozofe, trgovce i careve, književnike i fariseje. Jer grešnici i prestupnici imaju zbog čega da se kaju. Ali inicijalno to jeste bila religija koja se zapatila u najodbačenijim rukavcima društva - religija potlačenih, prokazanih, neukih, napuštenih, nepismenih, ubogih, bolesnih. Religija onih koje danas zovemo „marginalnim grupama". Zbog čega oni da se kaju? 

Ucelovljenje jezikaTeološki pojmovi Otkrivenja

„Pokajati se" (starogrč. μετανοέω) u Otkrivenju je jedan od zastupljenijih termina. Pominje se dvanaest puta. Ova reč implicira krivicu: pokajnik je neizbežno onaj ko je nešto zgrešio. Ali ako je meta (μετᾰ) - iza, promeniti, a noeo (νοέω) - opažati, umovati, meta-noeo je onda potreba za promenom uma, duhovna konverzija.

Doslovniji prevod za metanoeo jeste preumiti se, a figurativni prosvetliti se. Jedno od značenja jeste „kasno shvatiti", analogno onom što Francuzi zovu „naknadna mudrost" (l'esprit d'escalier). Implikacija je da, jednom preduzeto, preumljenje ostaje trajno na snazi.

Imenica metanoja (starogrč. μετάνοια) podrazumeva pretresanje i preispitivanje pogrešnih životnih stavova, moralnih vrednosti posle samog čina. Jer loša dela puka su posledica neispravnih stavova. To idealno znači da na ispovesti težište nije na ustanovljavanju i iskupljivanju krivice - što je više posao za sudiju - već, uz duhovnikovu pomoć, na traženju uzroka. Valja korigovati stav koji dovodi do loših dela. „Pokajanje" na koje su narod u I veku jednako pozivali cinici i hrišćani plitak je marker za ovaj zahtevni postupak.

Isus ima tuce imena u Otkrivenju: Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak, Sin čovečiji, Sin Božji, Lav iz plemena Judina, Izdanak Davidov, Car, Verni i Istiniti, Logos Božji. Ali najčešća metafora je „Jagnje": Jovan je pominje čak na trideset osam mesta.

Sintagma „Jagnje božije" potiče iz Starog zaveta. Jovan Krstitelj je njom opisao Isusa. Ona dominira i Jovanovim otkrivenjem, ali tu menja kontekst: jedna žrtvena slika, pitomo jagnje, spaja se sa osvetničkom, razgnevljenim Bogom.

D. H. Lorens je prokomentarisao da je fraza „gnev Jagnjeta" smešna. I u pravu je; u Otkrivenju ona izrasta u groteskni oksimoron. Ali možda je upravo u njoj zarobljen paradoks hrišćanstva: širenje ljubavi na agresivan način.

Istina, kako je primetila Margaret Barker odgovarajući na moje pitanje o pogrešnim prevodima u svetim knjigama, reč „jagnje" - na biblijskom hebrejskom seh (שֶׂה) - može se prevesti i kao „sluga". Možda je pre „slugu božijeg" Jovan imao na umu kad je opisivao Isusa? „Gnev sluge božjeg" nije tako apsurdna retorika.

„Spasenje" ili sozo (starogrč. σώζω) spominje se rekordnih sto deset puta u Novom zavetu. Hrišćanstvo ni na čemu ne insistira toliko. I Jovan ga pominje četiri puta u Otkrivenju. Koren reči je pridev sos (σῶς), spasen, izbavljen, izlečen, ucelovljen. Reč se koristi u kontekstu Isusovog izlečenja bolesnih.

Ali i tu je poenta kudikamo dublja: reč ukazuje na razvijanje i integrisanje potencijala, sve dok ne postanemo celovita bića - što uključuje i sjedinjenje sa suprotnim polom. Dakle sozo nije samo izlečenje od bolesti, izbavljenje od opasnosti ili spas od nevolje. Reč znači ucelovljenje, implicira kontinuiranu potrebu za kompletnošću.

Srpski glagol isceliti (se) krije sličnu dvosmislenost, dok sozercati verovatno vuče koren od soza. Dakle spasavamo se tako što se aktivno razvijamo, što postajemo celovitiji, što u današnjem argou „radimo na sebi", što kontempliramo sve do skroziranja - umesto pasivnog iščekivanja pomoći ili pravde.

Što više težimo homo universalisu, to bliže otelotvorujemo obećani raj u sebi. Shvatanje soza kao neke vrste aktivne samopomoći vuče na ideje protestantizma. Karl Marks se nadovezuje na ovaj apel u svojim Ranim radovima, zasnivajući na tome ideju novog čoveka, oslobođenog od otuđenog, obestvarenog i ospoljenog rada. 

Na glavi venac zlatanHiperbole i parabole Otkrivenja

Deluje nam da je ono što je zapisano ovekovečeno za vjekove vjekov. Ali jezik je živ i trošan. Savremeni kopirajt traje sedamdeset godina. A već nakon dvesta kontekst i rečnik toliko se menjaju da je praktično nemoguće razumeti napisano ako niste usko specijalizovani. U tom svetlu, današnje razumevanje Otkrivenja - napisanog pre cirka 1930 godina - nije mali izazov. 

Jovan je sklon korišćenju hiperbola. Ako mu nešto nije strano, to je preterivanje. „Grȁd veliki kao talant padaće s neba" je jedna od takvih instanci u Otkrivenju - ako se ima u vidu da je talant (starogrč. τάλαντον) jedinica mere koja je u vreme pisanja Novog zaveta iznosila 58,9 kilograma. Zanimljivo je da je današnja vrednost jednog talanta u srebru bliska vrednosti najpoznatije kriptovalute bitkoina.

„I broj vojske na konjima bijaše dvije stotine miliona". Ovakva armija nije sakupljena ni u svetskim ratovima. Rekordnih dvanaest miliona ljudi bilo je angažovano u Drugom svetskom ratu na strani Sjedinjenih Država; Nemačka i SSSR imale su po jedanaest. Sve vojske iz 63 zemlje zajedno imale su oko 70 miliona ljudi. Istina, broj naveden na starogrčkom originalu, mirjada, neprecizan je. Adekvatan prevod δυο μυριαδες μυριαδων bio bi „dva bezbrojna mnoštva". U istom duhu, Jovan kaže: „Trećina mora posta krv" i „Krv... sve do uzda konjima".

Toliki grȁd, tolika vojska, toliko krvi, takvo carevanje i takva apokalipsa zaista nisu viđeni ne samo do devedesetih godina prvog veka. Aleksandar Makedonski je stekao titulu Car nad carevima, a Isus se u Otkrivenju uselio u hiperbolu Gospodar Gospodara. Po analogiji, svete knjige su priče nad pričama. A apokalipse predstavljaju žanr koji predsedava nad žanrovima. Konačno, Jovanovo otkrivenje je apokalipsa nad apokalipsama.

Ali razlog nije samo to što je pripovedač Jevanđelja po Jovanu temperamentan; i sam Isus kao da je u njegovom pamćenju srčaniji. U sinoptičkim jevanđeljima Isus koristi istu poštapalicu: „Zaista vam kažem", amen lego imin (starogrč. Ἀμὴν λέγω ὑμῖν). Jedino u Jevanđelju po Jovanu on dvaput zaredom izgovara reč amen: „Zaista, zaista", kaže vam. To radi u dvadeset navrata.

I u Otkrivenju Jovan poseže za sličnom repeticijom: „Svet, Svet, Svet Gospod Bog Svedržitelj" (Ἅγιος ἅγιος ἅγιος Κύριος ὁ Θεός ὁ Παντοκράτωρ). Ponavljanje nije, kako nas instruira latinska izreka, samo majka učenja - već i glavni stilski zahvat Novog zaveta. Kako primećuje Nela Horak-Vilijams, tekst Kanona ima 137.490 reči, ali od toga je samo 5.436 različitih. Ključnih 170 reči pojavljuje se sa učestalošću većom od sto puta.

Najefektniji pasus Otkrivenja, međutim, postiže maksimalni efekat suprotnim sredstvima. U pitanju je usamljena litota među tolikim hiperbolama: „I na nebu nasta tišina od oko pola časa."

Ova najava izražena ćutanjem prirode i mukom ptica je veličanstvena. Bremenita pretnja je naglašena prećutkivanjem. To je pauza kada krvnici zlokobno ćute, škrguću zubima i oštre oružje, umesto da dobacuju psovke, kletve i uvrede. Iščekivanje kataklizme jezivije je nego ona sama.

U tekstu Otkrivenja figuriraju pojmovi koji su u antici bili uobičajeni, a danas deluju bajkovito ili čudno. Recimo, „Da stavimo pečat slugama Boga našega na čela njihova". Obeležje na čelu deluje varvarski, ali u antici su žigovi, ožiljci i tetovaže na upadljivim mestima - često i na čelu - bile tribalno, religiozno, klasno ili esnafsko obeležje. Prostitutke su na čelu tetovirale imena. Rimljani i Grci su tetovaže na čelu koristili kao kaznenu meru za neposlušne robove ili prestupnike. Jedna epizoda iz Petronijevog Satirikona govori o tome.

Slična instanca je i „na glavi venac zlatan" koji je u antici bio standardan nakit, neka vrsta tijare za muškarce. Dodeljivan je za zasluge i nosili su ga uglednici u svečanim prilikama kao danas ordenje. Arheološki muzeji u Solunu i Atini poseduju ovakve artefakte.

„Dvadeset četiri starešine" dolazi iz jevrejskog miljea; liči na političko-versko telo sanhedrin (biblijski hebr. סַנְהֶדְרִין), skupštinu ili veće staraca. Svaki tadašnji grad u Judeji imao je sanhedrin od dvadeset i tri člana. Juda izdaje Isusa sanhedrinu. Pravoslavni sinod je analogno versko telo. Prema drugim tumačenjima, broj dvadeset četiri izveden je sabiranjem dvanaest apostola i predstavnika dvanaest izraelskih plemena.

„Kao velika gora ognjem zapaljena bi bačena u more. I izgibe trećina živih stvorenja u moru i trećina lađa propade." Ovaj katastrofični pasaž, primećuje Elen Pejdžels, zapravo može biti realističan opis erupcije vulkana Vezuv iz 79. godine.

Tako se Otkrivenje - za današnjeg čitaoca posve neosetno - uliva iz poslanice pravo u apokalipsu, iz teologije skreće naglo u politiku, iz mitologije poseže direktno za istorijom, posle brojnih hiperbola poseže za litotom, iz kataklizmične fantazije neočekivano se vraća reportaži. 

Meter pornon: Religiozno-istorijski kontekst Otkrivenja

Grčki kralj Antioh IV pobio je 80.000 jevrejskih pobunjenika i opljačkao Drugi hram 167. p. n. e. Uradio je i nešto nečuveno za antiku: zabranio je jevrejsku veru i nad Jevrejima sproveo nasilnu helenizaciju.

Otad i otud verovatno potiču jevrejska podeljena osećanja prema starogrčkom jeziku i kulturi. Projekti poput Judejskih starina - jevrejske istorije koja je vršnjak Otkrovenja - i Septuaginte išli su u pravcu helenizacije. S jedne strane selektivno pozapadačenje, a s druge dosledno i tvrdoglavo držanje vlastitih tradicija prisutno je u Izraelu do današnjih dana.

Pod dinastijom Hesemoneja Jevreji su imali pola veka nezavisnosti i ekspanzije (110 p. n. e. - 63. p. n. e) proširivši se na teritoriju današnjeg Izraela. Ptolomej ju je 63. p. n. e. stavio pod vlast Rima i Rimljani su čitav vek, sve do 66. godine naše ere, vladali Jevrejima manje-više u rukavicama, dajući klijentskoj dinastiji Irodovaca povlastice mahom nedostupne drugim vazalima.

Preokret u odnosima bio je Prvi rimsko-jevrejski rat 66-73. koji se odigrao za vladavine Nerona, dakle u vreme kad je započeto pisanje Jevanđelja po Marku i Pavlovih poslanica, ali pre Otkrivenja i drugih jevanđelja. Rat je počeo rimskom pljačkom Drugog hrama, a završio se - kako je Isus prorekao - njegovim potpunim uništenjem. Po završetku duge opsade Jerusalima, svi zatečeni u gradu su ili ubijeni ili prodati u roblje.

Dva uzastopna lomljenja kičme jevrejske verske zajednice fundamentalno su promenili odnos Jevreja ne samo prema Grcima i Rimljanima, već i prema vlastitoj veri. Osećanje koje preovladavalo bilo je apokaliptično. I samo Jovanovo Otkrivenje kao da u tom smislu stoji u dvosmislenom dopunjavanju obećanja Starog zaveta mračnijim tonovima.

Prethodni tekstovi jevanđelja i poslanica, tražeći prostor u atmosferi sužene tolerancije, izbegavaju da se konfrontiraju direktno s Imperijom; Isusu više smetaju famozni judejski „fariseji i književnici" nego rimske vlasti. Ali u vreme nastanka Otkrivenja, pak, maske su pale. Rim se deklarisao kao ljuti dušmanin hrišćanstva - i Jovan pokušava da bude dostojan tog izazova. Pa ipak, on ni tada nije identifikovao neprijatelja po imenu i tituli. Već je zaradio progonstvo; da nije zato svoju agitaciju protiv Rima skrivao iza metafora i šifri?

Na primer, da li je notorni broj 666, ili „broj zveri" aluzija na Nerona - koji je vladao 54-68. Nero Caesar (na biblijskom hebrejskom נרון קסר, lat. Nron Qsr), predstavljen numerološki daje sekvencu 50-200-6-50-100-60-200. Zbir je 666. „Četiri jahača Apokalipse" se pak navodno odnose se na događaje 68. godine, kada je Neron samoubistvom stavio tačku na Julijevsko-klaudijevsku dinastiju. Četvorica rimskih vojskovođa su se otimala oko trona. Trojica od njih, Galba, Oto i Vitelije bila su umorena 69. neposredno po krunisanju.

Možda su oba ova navedena tumačenja nategnuta? Svakako je univerzalnije i sugestivnije doslovno čitanje, po kojem je Otkrivenje priča o sudaru dobra i zla - pre nego hrišćanstva i Rima. U svakom slučaju, istorijski uzrok za upadljivu razliku u tonu Otkrivenja i ostatka Novog zaveta može biti političko-istorijska situacija pre nastanka teksta - napisanog tokom ili neposredno posle vladavine imperatora Domicijana (81-96).

Jer dok su hrišćani u vreme pisanja Pavlovih poslanica i Jevanđelja po Marku još bili viđeni kao ekscentrična, ali nevažna i bezopasna klika - u vreme Otkrivenja hrišćanstvo je u Rimu prepoznato kao opasna i destruktivna zaraza koja vređa rimske kultove, potkopava autoritet imperatora i otvoreno ismeva njihovu deifikaciju.

Transformacija Rimske republike u imperiju 27. godine p. n. e. i pojava Julijevsko-klaudijevske dinastije je za hrišćane bila neka vrsta sreće u nesreći. Šikaniranja i progoni koje su imperatori sproveli nad hrišćanima imali su kontraefekat; to je ove dodatno učvrstilo u uverenju da su na pravom putu. Hrišćanstvo se umnogome uzdiglo u prkosu prema rimskim kultovima i progonu. Jedna od najupadljivijih zabeleški tog sentimenta jeste Jovanovo Otkrivenje.

Rimska republika bi svakako imala više tolerancije za verske slobode svojih građana. Ona ih je tretirala slično današnjem Zapadu, kao privatnu stvar. U religioznim pitanjima Rimljani su sprovodili silu retko i nerado. Kako primećuje Piter Dincelbaher, poslednji put kada su procenili da neki verski kult ugrožava javni red i mir bio je još 186. godine p. n. e, dakle dva veka pre pojave Isusa i tri veka pre Domicijanovog progona hrišćana.

Ali Oktavijan je skovao ne samo novi standard vladavine, nego i religije. Najviša verska titula u Rimu pontifex maximus nije ga zadovoljila. Uveo i dodatnu versku titulu avgusta (lat. augustus - uzvišeni, sveti, posvećeni), a posle smrti proglašen je za božanstvo. Osme godine p. n. e. letnji mesec koji se zvao Šesti (lat. Sextilis) nazvao je po sebi i ova praksa živi do danas.

Potonji imperatori Julijevsko-klaudijevske dinastije nasledili su Oktavijanove titule, ali su imali još manje strpljenja. Oni nisu samo dalje centralizovali vlast, nego i žurili da se proglase bogovima za života. Posve slično jevrejskoj dinastiji Hesemoneja, u sebi su spajali svetovne, vojne i duhovne funkcije.

Alternativni pogledi na religiju su posle Oktavijana postali ne samo nepopularni, već i zakonski kažnjivi. I obrnuto, Kaligulina naredba da se u Drugi hram postavi njegova statua, bila je za Jevreje teška blasfemija. Judaizam je, blagodareći svojoj monoteističkoj izbirljivosti, već bio u riskantnom konfliktu s rimskim kultovima. Ali čast da preuzme čeoni doktrinarni sudar s Rimom pripala je hrišćanstvu.

Činjenica je takođe da „pagani" isprva nisu pokazali ni izbliza toliko isključivosti, netrpeljivosti i zgražavanja prema hrišćanstvu koliko je važilo obrnuto. I grčki i rimski kultovi ostavljali su mnogo više mesta za druga verska uverenja i denominacije nego judaizam i hrišćanstvo, koji su otvoreno propagirali nekompatibilnost s konkurencijom: „Ne imaj drugog boga osim mene". Rimska procena da hrišćani time atakuju na javni red i poredak u Imperiji iako ne pozivaju na oružje bila je u biti tačna.  

„Blud" (starogrč. πορνείας), „bludnica" (starogrč. πορνεία) i „bludničenje" (starogrč. πορνεῦσαι) pominju se počesto u Novom zavetu. Izbrojano je cirka dvadeset dve instance, od toga osam u Otkrivenju.

Biće da se o bludu najpre govori doslovno. Prostitucija je u Isusovo vreme bila opšteraširena, a brak se raskidao lako. Isusovo prisustvo na venčanju u Kani može se shvatiti kao podrška instituciji braka; njegov pledoaje za jačanje te institucije bio je neka vrsta socijalnog programa čiji je centar žensko pitanje.

Ali ista reč se koristi i za idolopoklonstvo. Da li onda za Jovana „blud" ima figurativno značenje koje upućuje na izdaju Boga okretanjem idolima? Da li, kao u priči o bludnom sinu, reč označava pogrešno uverenje, duhovno skretanje s puta, zanemarivanje pravih vrednosti? U korenu srpske reči zabluda je takođe blud.

Istorija nam govori da je Rim u vreme pisanja Otkrivenja bio nedodirljiv. Jovan pak u izgnanstvu proriče pad čitavog znanog ljudskog roda koji će preživeti isključivo hrišćanski pravednici. Možda je „mati bludnica" (μήτηρ πορνον) na koju Jovan upire prstom u Otkrivenju Rimska imperija? Kod Jovana, dakle, blud i orgija zadržavaju jaku teološku i političku konotaciju.

Sličnu doslovno-figurativnu dilemu predstavlja sintagma „božji sin" (Υἱὸς τοῦ Θεοῦ). Šta je ona tačno značila govornicima iz prvog veka? Za Rimljane, klerik koga na teritoriji njihovog vazala sledbenici nazivaju „božjim sinom" ili „mesijom", miropomazanim - biblijski hebrejski mašijah (מָשִׁיחַ), ili starogrčki hristos (χριστος) - bila je praktično politička provokacija. Miropomazanje je bilo rezervisano za kraljeve i sveštenike.

Ali najviše neslaganja sintagma je izazvala među samim hrišćanima. Inicijalno, to je bio eufemizam za iscelitelja: Isusu je trebala titula koja će ga razlikovati od zlobnih etiketa čarobnjaka ili mađioničara. Ali s vremenom je „božji sin" od metafore evoluirao u doslovnost: Isus je postao čovek koga je Bog lično začeo a potom preuzeo na sebe ulogu roditelja. Konačno, za Jovana, koji ovu titulu samo jednom spominje u Otkrivenju, Isus je više od božjeg sina. 

Jezavelja, Apolon, MihailOtkrivenje kao proročanstvo i njegovi junaci

Otkrivenje se očito može tumačiti smeštanjem unutar istorijskih okolnosti, pa i temeljiti na istorijskim činjenicama. Sa istim uverenjem mogu se zastupati i teze da je Otkrivenje pripada žanru proročanstva i da je to transistorijski tekst koji nema veze sa događajima iz bilo kog vremena.

Većinu ličnosti Novog zaveta, s kojima smo postali tako intimni, prema kojima neretko osećamo dozu svečane bliskosti - Isusa Hrista, Mariju Magdalenu, Devicu Mariju, izdajnika Judu - istoričari njihovog vremena ne pominju. Kao da doslovno slede Isusove pouke - Jovan u Otkrivenju Bogu daje božije, kao što Josif Flavije u svojim Judejskim starinama caru nudi carevo.

Uošte uzev, pisci Novog zaveta iznimno i nerado konsultuju istorijske ličnosti i činjenice koje su u I veku u opticaju. Frontalni sudar hrišćanstva i rimske vlasti, eksplozivni spoj hrišćanstva sa istorijom je, makar u prvo vreme, bio porazan po hrišćane. Zato se pisci Novog zaveta slabo mešaju s kraljevima i princezama, ma koliko bili bitni za tadašnju politiku i zvanični protokol. Budući da su zagledani u večnost, za njih su ljudi kao što su Aristobul, Hirkan, Areta, Agripa ili Klaudije opskurni. Jer njihova pripovest o božjem sinu koji je pobedio mržnju, savladao bolest i na kraju trijumfovao nad samom smrću - smeštena je donekle izvan istorije.

Najdalje je u tom pogledu otišao i najviše pustio mašti na volju Jovan u Otkrivenju. Novi zavet ipak stavlja ruku na puls vremena, opisuje boje stvarnosti, daje koordinate postojećih toponima. Tu se pominju Golgota i Maslinska gora, jevrejski car Irod Veliki, klerik Jovan Krstitelj i rimski prokurator Pontije Pilat. Istorija u jevanđeljima možda nije najvažnija, ali je sveprisutna.

U Otkrivenju istorija kao da je nadvladana. Jovan mnoge svoje junake i lokacije iz Otkrivenja nije video uživo, pa o njima i ne svedoči. Imena poput Valaama i toponimi poput Eufrata potiču iz Starog zaveta. Spisak lica u drami Otkrivenja je kolažan: Jovan skače od starogrčkog boga Apolona na starozavetnog arhanđela Mihajla, od sedam anđela trubača na crvenu aždaju sa sedam krunisanih glava.

Jovanove vizije u Otkrivenju kao da pošto-poto pokušavaju da izađu iz zadatih okvira. S jedne strane, mesta i vremena, te pećine na Patmosu, materijalnog sveta i granica puke istorijske realnosti; s druge, iz postojeće starozavetne ikonografije. S njom se Jovan nadmeće jačim hiperbolama, većim preterivanjima, smelijim sintezama, neobuzdanijim prizorima, luđim genetskim inženjeringom. Tekst Otkrivenja kao da je jezička paralela hrišćanskih ikona: proporcije, osvetljenje, odnos prema vremenu - ništa ne sadrži želju da bude realistično.

U Otkrivenju takođe pulsira sila podzemnog sveta grčkih ostrva. Jovan se vraća menadžeriji predolimpijskih čudovišta koje beleži Homer: neki njegovi junaci su bliski rođaci monstruma i divova iz Ilijade i Odiseje. Tu zatičemo mitska bića koja su nastala montažom postojećih, najčešće kombinacijom dva. Egipatska Sfinga je spoj žene i lavice. Mikenski Minotaur spoj je bika i čoveka. Homerovske sirene spoj su ptica i žena. Jovanovi skakavci sa licima ljudi potiču iz iste kategorije.

Možda su zato učeni pisci prvog veka poput Josifa držali da se Isusu i njegovim sledbenicima ne može verovati na reč. Hrišćanski podvižnici su, uključujući i Jovana, s vremenom pretakali svoj fanatizam - isprva izvor podozrenja i sablazni - u svoju najveću prednost. Upravo su njim krčili put do javnosti i srca savremenika, nadahnjujući usput mnogo više duša nego trezveniji vernici i racionalniji pisci. „Sablazan" je lepa reč, ali u Otkrivenju nas vreba starogrčki original skandalon (σκάνδαλον) - zamka, iskušenje, skandal, kamen spoticanja.

U Rimu je hrišćanstvo zateklo moćnog i preduzimljivog neprijatelja više od tri stotine godina. Proces opadanja Rimske imperije i uspona hrišćanstva tekli su paralelno i neobično sporo od drugog veka nadalje. Nova religija nailazila je na puno teških i naoko nepremostivih prepreka u svom širenju. Ali kao da su hrišćanstvo teškoće jačale; kao da je tako upadljivo odsustvo činjenica kakvo zatičemo u Jovanovom Otkrivenju bio njegov najjači adut. 

Coda: Otkrivenje danas

Religija neizbežno adresira ključne socijalne probleme - one krvnih delikata i seksualnih prestupa. Od svih pitanja i skaski Novog zaveta, najviše pažnje nam kontinuirano privlače ona koja se tiču pokolja i orgije, sile i seksa, zemaljskog mučeništva i nebeskog blaženstva, krvavog kraja sveta i luksuznog konaka u carstvu nebeskom.

Njima se najdirektnije obraća Jovan u Otkrivenju. Njih i dalje najsrčanije prihvatamo, najlakše varimo i ona - ne uprkos, nego zahvaljujući svojoj zbunjujućoj nerazumljivosti - ostala su najsrodnija i najbliža našoj seksualnoj, nasilnoj i sujevernoj prirodi.

Ništa nas ne umiruje toliko kao nebeska pravda. Ništa nas ne nadahnjuje, ništa nas ne raduje, ništa nas ne podmlađuje, ništa nam ne podilazi toliko kao posezanje za nemogućim. Ništa nas ne drži toliko kao nada da će se ostvariti ono što se nikad nije ostvarilo, da ćemo dočekati ono što niko nije dočekao.

Tu je sadržana enigma egzistencije, u žudnji za malim verovatnoćama koje proročanstva i apokalipse podhranjuju. Što su ta predviđanja luđa i neostvarivija, što bestidinije flertuju s čudima, što odlučnije negiraju ljudske i prirodne granice - to, paradoksalno, njihova privlačnost raste.

Razboritost, verodostojnost, objektivnost nisu ni izdaleka tako neodoljivi kao ono što je fantastično i mitsko. Ljudski rod je sklon paradoksu, teži apsurdu, hrani dušu čudima i ništa tako željno ne očekuje kao shvatanje neshvatljivog, dokučivanje nedokučivog, ostvarenje neostvarivog, grljenje neopipljivog.

U prvom susretu s Jovanovim otkrivenjem, ateista bi presekao: ma to je naprosto bulažnjenje! Ali lekar bi ga ispravio: u pitanju je dejstvo halucinogena. Književni kritičar bi notirao: u tekstu postoji veliki jaz između sižea i fabule. Revolucionar bi uzviknuo: ja tu čujem poziv na ustanak! Paranoik bi dodao ulje ne vatru - a ja bogami ovde nalazim ključeve za raskrinkavanje svetskih zavera. Istoričar bi hladnije konstatovao: ovo je iskazano pod neposrednim uticajem događaja iz Jovanovog vremena. Teolog bi spustio loptu: polako ljudi, tekst je eshatološki, govori o drugom dolasku Hristosa. A pisac bi se oduševio: Kakva mašta! Kakva impresivna tehnika!

Vredelo bi razmotriti svaki navedeni stav: i za najskeptičniji i za najfanatičniji, i za najnaučniji i za najsujeverniji možemo naći valjane argumente. Kao da nas Otkrivenje u svakom slučaju nadvladava.

Ako ga pročitamo iznova, bez zanosa i predrasuda, zateći ćemo Jovanov spisalački metod: to je montaža. Otklopićemo dominantne emocije Otkrivenja: to su zilotski fanatizam i žeđ za pravdom. Osetićemo zanos Otkrivenja: on je naglašeno maštovit i poetski. Rasvetlićemo mitologiju Otkrivenja: tu su drevni mitovi. Psihoanaliziraćemo Otkrovenje: njim vladaju idovski monstrumi. Prepoznaćemo žanrove Otkrivenja: to su poslanica, apokalipsa i proročanstvo. Ali nećemo sasvim razumeti, nećemo do kraja rastumačiti Jovanovo Otkrivenje.

Taj tekst nam otvara široko polje novog, upečatljivog, originalnog, a istovremeno zapisanog, prepričanog, već viđenog. Jovanovo Otkrivenje je besna tirada, puna osvetoljubivosti, sročena u izrazito pretećem i agresivnom tonu: ljuta kletva za neprijatelje hrišćanstva i anatema za one koji nisu verni. Ali je istovremeno molitva i uteha u teškim vremenima, kada istorija sluti na katastrofu.

Otkrivenje je, s jedne strane, kompilatorski rad koji najviše inspiracije crpe iz Starog zaveta. U njemu se neobuzdano mešaju distopijski i utopijski elementi - pokolji i kataklizme za zle i nepravedne i rajske nagrade za verne i odabrane. Njegova fantastična menadžerija, njegov metaforički instrumentarijum čine ga univerzalno primenljivim reperom, poput tonika koja leči sve bolesti.

Ali nije li samo hrišćanstvo takođe kompilacija? Nisu li avramske religije po sebi agresivne? Nije li čitav Novi zavet opsednut starim? Kao da Otkrivenje akutno otelotvoruje i stoga jasno ukazuje upravo na neuralgične tačke hrišćanstva, njegove najproblematičnije aspekte.

Kada Isusa dovode u pitanje njegovi neprijatelji i najbliži, Novi zavet asimiluje u sebe skepsu prema propagiranim vrednostima i doživljenim čudima. A kada se Jovan prepusti vizijama u Otkrivenju, Novi zavet spremno na sebe prima i hiperbolu hrišćanskog prozelitizma, ekstrakt njegovog sujeverja.

Hrišćanstvo je neizbežno sinteza postojećih religija i verovanja, ali je nastali miks istovremeno neumereno ambiciozan, posve originalan, univerzalno primenljiv. Ključ za razumevanje Otkrivenja ključ je tajni hrišćanstva: najveća vrlina i jednog i drugog je nasrtaj na ljudske granice.

Tekst Jovanovog Otkrivenja je avramski izdanak u pravom smislu te reči. Otkrivenje je terminalno u više aspekata. To je poslednja knjiga Novog zaveta - ne samo u redaktorskom pogledu. Napisana krajem I veka, ona je i hronološki došla na svet među poslednjima. Njen pisac je bio najmlađi i poslednji apostol. Zadugo je smatrana jeretičkom; poslednja je, tek u IV veku i uz dosta otpora, legitimizovana. Bavi se dolaskom poslednjeg vremena u kojem će hrišćani dočekati konačnu pravdu. To je eshatološki tekst u najužem značenju (ἔσχατος, poslednji). Otkrivenje je, rečju, neka vrsta naknadne mudrosti, pogovora Novog zaveta. Ono rezimira prvi vek hrišćanstva, ali i rezonira zajedno sa svakom apokaliptičnom epohom.

A u takvom vremenu živimo danas.

Tu se projavljuje zanimljiv momenat za današnjeg, skepsom premazanog čitaoca spisa iz prvog veka: odnos prema činjenicama. Notiramo ga u Novom zavetu i njegovoj najneuverljivijoj knjizi - Jovanovom otkrivenju. Izgleda da najjače reagujemo na sadržaj najsrodniji bajci, najbliži mitu, najsličniji snu.

Ostaje mogući zaključak da ljude - čak i na Zapadu iniciranom prosvetiteljstvom, kultivisanog savremenim obrazovanjem i blagoslovenog usponom nauke - retko i izuzetno zanimaju suve činjenice. I dalje nas malo nadahnjuju naučnici, za akciju regrutuju politički lideri, menjaju nam ponašanje eksperti, savetuju nas razboriti mislioci. Skloniji smo - danas, kao i u vreme Otkrivenja - da se privijamo uz mitove, da poverujemo u čuda, da se za savet obraćamo prorocima, da drhtimo od prirodnih sila, da pouzdane putokaze tražimo u snovima i vizijama, da se prepuštamo sujeverju.

Izgleda da su nam i dalje preko potrebni pojedinci koji umeju da se obrate Bogu i opšte s njim. Čovek koji štiti nemoćne, teši nesrećne, isceljuje bolesne i širi reč božju daleko nam je duhovno bliži nego konkretni dobročinitelji i zvanični usrećitelji: bogataši koji zidaju, vojskovođe koje osvajaju, vlastodršci koji ozakonjuju, filantropi koji darivaju, stručnjaci koji poučavaju. I mnogo je Isusovih sledbenika, od apostola Jovana Bogoslova pa do Karla Gustava Junga, delilo isti stav: „Čak i da svi autoriteti proglase da naš Bog ne postoji, ja bih i dalje verovao u njega."

Dva milenijuma posle objave, hrišćanstvo je prostorno i doktrinarno avanzovalo, postavši najraširenija svetska religija. Ali ideja bratstva još nije zaživela ni među pojedincima, ni među plemenima, ni među nacijama. Izgleda da smo danas zapravo dalje od nje nego iskreni hrišćani iz prvog veka. Osećaj saučesništva u nemogućem oni su, poput Jovana, iskusili u akutnom, nepatvorenom obliku. Možda uopšte nije paradoksalno što su isprva bili gordo ignorisani, potom proganjani, i na kraju opšteprihvaćeni zbog istrajavanja u svojoj veri.

Ne verujemo dakle u ono na šta nas upućuju tvrde činjenice, nego u ono šta želimo. A odluka da verujemo baš u ljubav i bratstvo među ljudima - protiv kojih nas odvraća toliko konkretnih i opipljivih razloga - po sebi je dirljiva. 

Epilog 

Sreli smo mnogo kaluđera na Svetoj Gori; nisu svi bili introvertni, ali jesu bili turobni. Stefan je bio drugačiji: i posle Aristotela, na svet je gledao veselo. Postojala je kod njega prosvetljena, nevina unutrašnja radost: uvek sam tako zamišljao svece koji žive u divljini. Kod starca smo ostali tri dana. Pitao me je šta tražim na Svetoj Gori. Odgovorio sam mu da sam došao radi krštenja: planirao sam da ga ostavim za kraj hodočašća.

„Ja sam arhimandrit", odvrati Stefan. „Ja ću te krstiti, u moru, s mirisnim mirom, kako Bog zapoveda."

„Hvala vam, oče", poljubih ga u ruku. Video sam već sebe s belim platnom oko pasa kako spiram grehe. Stefan je u mojoj viziji bio jurodiv poput Jovana Krstitelja; ja sam bio krotak kao Isus.

Kad sam razmislio, obratih se Stefanu pokajnički - takoreći preumljeno.

„Oče, vi ste zilotes, znači li to da ću i ja biti kršten kao zilot?"

 „Nego šta!", reče Stefan ponosito. „Nećeš valjda sa onim ekumenistima s Hilandara, što su se slizali s papom?"

„Krštavanje ima smisla ako me ujedinjuje s bližnjima i sunarodnicima", rezonovao sam glasno. „Ako me to posvađa ili distancira od njih, onda..."

Stefan se vidno uvredio. Ali trudio se da poštuje moju odluku i suzbije ovo osećanje. Odbio sam starčevu ljubaznu ponudu da me krsti, a u Hilandaru su, nekoliko dana kasnije, nešto manje ljubazno odbili moju molbu da me krste.

Zadržao sam identifikaciju po esnafu s piscima Jovanom Bogoslovom i Josifom Flavijem, a po filozofiji sa skepticima i cinicima. Onu treću, najvažniju, po veri i duhu, sa Isusom Hristom - ostavio sam nedorečenom.