Vojislav Nanović, reditelj „Čudotvornog mača“ i scenarista „Nečiste krvi“, rođen je pre 100 godina, 12. avgusta 1922. Kao gimnazijalac, u okupiranom Beogradu bio je pripadnik pokreta otpora, preduzimao akcije protiv nemačkog okupatora i njegovih slugu, vršio sabotaže, diverzije i atentate - prvi nemački vojnik ubijen u Beogradu pao je od Nanovićevog metka. Posle rata Nanović počinje da se bavi filmom, i 1947. snima „Besmrtnu mladost", prvi srpski posleratni igrani film posvećen upravo beogradskim ilegalcima i njegovoj generaciji, koja je platila strašnu cenu otpora okupatoru, a svoja sećanja na prvu ratnu godinu Nanović je objavio 1961. godine u „Godišnjaku grada Beograda", u tekstu „Aktivnost srednjoškolske organizacije SKOJ-a u Beogradu u periodu od 6. aprila do novembra 1941. godine", iz koga donosimo najzanimljivije delove.

Sećanja Voje Nanovića na 1941.

...To je bio prvi sastanak na koji sam bio pozvan posle bombardovanja Beograda 6. aprila i posle kapitulacije bivše jugoslovenske vojske.

Beograd je bio razrušen, u mnogim krajevima grada nije bilo električnog osvetljenja, nije bilo vode, a zarobljenici su raščišćavali ruševine. Policijski čas počinjao je vrlo rano, već oko šest časova popodne. Sunce je još osvetljavalo ruševine i puste ulice, a građani su bojažljivo virili iza zatvorenih prozora. U mome kraju, na Čuburi, nemačke patrole pucale su na građane koji su stajali na otvorenim prozorima.

Veče pre tog prvog sastanka, neposredno posle policijskog časa, ulicom se teturao neki pijanac. Glasno je pevao i galamio. Ljudi su provirivali bojažljivo kroz prozore. Oni najhrabriji dovikivali su mu da se skloni sa ulice. Pijanac ih je psovao, nazivao kukavicama i nastavljao da galami. Onda se odnekud pojavila nemačka patrola. Zastali su na sredini ulice, raskoračeni, strašni, s oružjem na gotovs. Pijanac je zaćutao, ali je sa nekom upornom tvrdoglavošću i prkosom nastavio da tetura u susret patroli. U mrtvoj tišini neprijatno je bubnjao u ušima nepravilni ritam pijančevih koraka. Očekivali smo da neko progovori, da čujemo glas, da neko vikne ... Nemci su ćutali, ćutao je i pijanac i približavao im se uporno, prkosno. Tišinu je rasparao rafal mašinke. Pijanac se nekako postrance ispružio na pločnik. Nemci su krenuli svojim teškim korakom i prošli pored pijanca, ne pogledavši ga. Ovoga puta niko se nije sklonio sa prozora, kao da smo izazivali Nemce da viču, da prekinu tu nesnosnu tišinu. Najgore je bilo što su se oni bez reči udaljili. Iza njih ostala je zgusnuta tišina, preteća i podmukla. Pijančev leš ostao je na uglu Katanićeve i Makenzijeve ulice celu noć do sutra u podne...

Idući na sastanak prošao sam pored njega. Bio sam uzbuđen i nestrpljiv, jer će najzad nešto početi... Iščekivanje je bilo najteže. Ljudi su čekali u redovima za vodu, za hleb, čekali vesti o roditeljima, rođacima i prijateljima, koji su otišli sa vojskom, ćutali i čekali iza zatvorenih prozora.

Prvog dana bombardovanja okupili smo se na poljani „Šićanskog", iza Crvenog krsta. Tada su uglavnom svi naši drugovi, koje smo poznavali kao rukovodioce u „Srednjoškolskom pokretu", Draža Marković, Vule Mićunović, Bogdan Velašević, Marko Nikezić, a s njima i mnogi drugi, pošli da se priključe vojnim jedinicama. Jedna veća grupa skojevaca, među kojima sam bio i ja, dobila je zadatak da ostane u gradu. Posle ulaska Nemaca, počeli smo se opet okupljati na Crvenom krstu. Svakoga dana nas je bilo sve više, ali nismo znali šta treba da preduzmemo. Kada se među nama pojavio Marko Nikezić znali smo da je iščekivanje završeno...

Pred kućom u kojoj je stanovala Nada Anastasijević u Štrosmajerovoj ulici, stravično se valjala na travnjaku debela avionska bomba. Nekim čudom ta jednotonska grdosija nije eksplodirala i sada je tu ležala nekako simbolično upotpunjavajući atmosferu. Celo vreme sastanka krišom sam bacao na nju poglede kroz prozor.

Tu, u Nadinom stanu okupili smo se Joca Marjanović, Bora Drenovac, Sloba Tomić, Ruška Vasikić, Lepa Mitrović, ja i možda još neki drugovi, više se ne sećam. Marko Nikezić nam je saopštio da mi sad predstavljamo novo rukovodstvo srednjoškolske organizacije SKOJ-a. Pročitali smo proglas CK Partije i podelili zadatke. Meni je pripalo da oformim školska rukovodstva -„jezgra" i razredne aktive u Šestoj, Osmoj i Devetoj muškoj gimnaziji. (...) 

Prvi revolver

Devet muških, šest ženskih gimnazija, Srednjotehnička i Učiteljska škola, dve trgovačke akademije ... U svakoj školi postojalo je rukovodstvo - „jezgro" (tako smo to onda nazivali), i u svim višim razredima aktivi. Svaki aktivista držao je na ličnoj vezi još nekoliko drugova iz svog razreda. Bila je to prilično jaka organizacija sa nekoliko stotina aktivista i možda oko hiljadu organizovanih omladinaca, koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u srednjoškolskoj organizaciji SKOJ-a. Centralni srednjoškolski aktiv sastojao se od 10-12 članova, a sekretar tog rukovodstva bio je Marko Nikezić.

U prvom delu ovog perioda, do napada fašističke Nemačke na SSSR 22. juna, celokupan rad organizacije pored redovnih političkih zadataka na okupljanju i teoretskom uzdizanju članova, a u okviru zadataka koje je Partija postavila u pripremanju ustanka, svodio se na tri osnovna zadatka: prikupljanje oružja, sanitetskog materijala i priloga u novcu. Sa prilozima u novcu bilo je najlakše. Novac se prikupljao redovno i ne samo od omladinaca, već i od starijih rođaka, prijatelja i poznanika koji nisu bili obuhvaćeni radom partijskih organizacija. Naši aktivisti pokazali su veliku inicijativu tako da su redovni mesečni prilozi prevazilazili naša očekivanja.

Sa sanitetskim materijalom je išlo već teže. Nismo imali veze sa licima koja su bila u neposrednoj vezi sa tim materijalom, pa je i sanitetski materijal priticao u neznatnim količinama.

Jednoga dana iznenadila me je inicijativa aktiva VI muške gimnazije. Zoran Žujović i Stanislav Ocokoljić, doneli su u moj stan prilog njihovog aktiva: dvadesetak čistih krevetskih čaršava i na desetine jastučnica. Oni su došli na ideju da se od tog materijala iskroje zavoji.

Verovatno da roditelji za dobar deo tih priloga nisu znali. Njihova inicijativa bila je pozdravljena i ubrzo su i druge škole pošle njihovim primerom.

Dugo je taj materijal ležao dok najzad nismo našli kome da ga predamo. Majka Ace Zečevića, istaknutog aktiviste iz VI muške, prihvatila se da iskroji zavoje i sterilizuje ih. Uradila je to u zajednici sa svojom komšinicom, koja je bila obuhvaćena radom neke ženske organizacije na Pašinom brdu.

Sa oružjem je išlo najteže. I pored najbolje volje i prilično napora, rezultati su bili prilično mršavi. Jedan revolver „FN" kalibra 7,65 mm nabavio je Joca Marjanović. Nabavljeno je još dva ili tri revolvera i nekoliko bombi. Sve je to stajalo neko vreme kod Slobodana Tomića u Stiškoj ulici, ali kada je njegova majka prilikom jednog spremanja kuće našla to oružje, moralo je da se prebaci kod mene. Jedna kutija od cipela pod krevetom u devojačkoj sobi poslužila je kao sklonište.

U ovoj akciji oko sakupljanja oružja imao sam prilično sreće. Jednog dana neki aktivisti iz petog razreda VIII muške gimnazije saopštili su mi da su na jednoj poljani kod Južnog bulevara pronašli revolver. Nisu imali hrabrosti da ga sami podignu i donesu, nego su meni pokazali mesto. U korovu je zaista ležao jedan potpuno zarđao „parabelum".

Trebalo mi je nekoliko sati dok sam uspeo da izvadim šaržer u kome se nalazilo šest metaka. Nije ni čudo što sam rđu sa njega skidao šmirgl-papirom. Kada sam negde duboko u noć završno posao, moj revolver se caklio i blistao, sav beo i sjajan. U svojoj preteranoj revnosti skinuo sam i zaštitni, brunirani sloj i sa nezarđalih delova. Tek docnije, kada sam u partizanskoj jedinici naučio nešto o čuvanju i održavanju oružja, uvek bih pocrveneo sećajući se kako sam očistio svoj prvi revolver.

Uostalom, taj revolver nije bio baš sasvim ispravan. Opruga za ubacivanje municije u cev nije funkcionisala. Možda sam i sam nešto doprineo tome prilikom čišćenja oružja. Uglavnom, uvek je prilikom repetiranja trebalo još pritisnuti odozgo rukom oprugu, da bi metak uskočio u ležište. To sam utvrdio još kod kuće, a zatim proverio u Košutnjaku, kad sam isprobao oružje. Trebalo je posle svakog ispaljenog metka dlanom leve ruke lupiti odozgo oprugu i „parabelum" je skoro izvrsno funkcionisao. Nešto slično video sam već u kaubojskim filmovima ...

Bio sam zadovoljan. Naročito kasnije, jer niko nije hteo da se služi tim neispravnim revolverom. Čuvao sam ga ljubomorno i nekoliko puta koristio u akcijama. (...)

Poziv na ustanak

Poziv na ustanak koji je Komunistička partija uputila narodima Jugoslavije, stavio je našu organizaciju pred nove zadatke. Mobilisali smo sve naše snage da svakodnevnim sitnim i krupnim akcijama uznemiravamo okupatora i domaće izdajnike. Beogradska srednjoškolska organizacija brojala je tada više od stotinu aktiva koji su se redovno sastajali, radili na svom ideološkom uzdizanju i izvršavali postavljene zadatke. Ti mladi komunisti predstavljali su ozbiljnu udarnu snagu, koja je u uslovima borbe u gradu zadavala znatne moralne i materijalne udarce neprijatelju.

Ispisivanje parola, uništavanje neprijateljskih propagandnih plakata, sečenje telefonskih kablova, električnih vodova i bandera, bušenje automobilskih guma, paljenje neprijateljskih vozila i skladišta, oružane akcije protiv okupatora i domaćih izdajnika - sve je to postalo sastavni deo svakodnevnog rada naše organizacije. Sećam se da je tada bilo postavljeno da svaki omladinac mora najmanje jednom nedeljno da izvrši neku akciju. U takvim akcijama su se proveravali naši simpatizeri i oni najodvažniji bili su primani u članstvo naše organizacije.

Za najjednostavniju akciju smatralo se tada ispisivanje parola. Svaki omladinac aktivista nosio je tih dana u džepu kredu ili komadić uglja i u svakoj zgodnoj prilici, po zidovima, trotoarima, preko nemačkih plakata, nicale su naše parole. Dešavalo se često da na nekom mestu ostane samo polovina parole, jer je omladinac ili omladinka, koji je ispisivao morao da pobegne. Ali isto tako vrlo često je ta parola ubrzo dopisivana do kraja drugim rukopisom ili drugom bojom krede.

Posle prvih iskustava organizovali smo već ispisivanje parola molerskim četkama, pa čak i masnom bojom. Po dvojica ili trojica odvažnijih aktivista izlazili su često i noću, za vreme policijskog časa, i na unapred predviđenim mestima ispisivali parole često slovima metarske veličine.

Onda smo došli na ideju da na neki način štampamo male listiće sa parolama koje bi mogli lepiti svuda i na svakom mestu: po glavnim ulicama, po banderama, izlozima, preko nemačkih plakata, pa čak i na staklima nemačkih vozila. Pošto nismo imali drugih mogućnosti, rešili smo da od linoleuma napravimo kliše i da ga umnožavamo pomoću jastučeta za štambilje.

Spremao sam se za upis na Akademiju likovnih umetnosti i poznavao malo tehniku rada u linorezu. Od Marka sam dobio zadatak da za prvo vreme izradim dve parole veličine četvrtine lista kancelarijske hartije. Prva je bila „Smrt fašizmu - sloboda narodu" uz koju je trebalo da dođe crtež stegnute pesnice, a druga „Srbija se umirit ne može" sa crtežom kukastog krsta u plamenu.

Nabavili smo pribor za linorez i ja sam se bacio na posao. Bio je to moj prvi linorez pa je posao sporo napredovao, pogotovu što sam za taj rad imao vremena samo noću. Za izradu oba linoreza trebalo mi je više od dve nedelje. U međuvremenu sproveli smo akciju prikupljanja papira. Marko se tada preselio u moj stan i dok sam ja rezao linoleum, on je sekao i spremao hartiju. Najzad, kada je sve bilo gotovo, prikucali smo linoleum na drveno postolje za štambilje i napravili prve otiske.

Naše razočarenje bilo je ogromno. Nikako nismo mogli da dobijemo jasan, ravnomerno obojen otisak. Morali smo da skinemo ručku za držanje da bi pritiskom dlana po svim delovima površine linoleuma donekle izjednačili boju na otisnutom crtežu. Za prvu akciju lepljenja ovih parola nameravali smo da „odštampamo" desetak hiljada, ali se pokazalo da na ovaj način to ide vrlo sporo i da za jedan sat možemo da izradimo najviše pedesetak otisaka. Naročito je išlo teško sa parolom „Srbija se umirit ne može", uz koju sam napravio prilično komplikovan crtež, koji je bilo skoro nemoguće ravnomerno otisnuti. Iskrsao je još jedan problem koji nismo predvideli. To je bilo sušenje listića. Nismo ih smeli stavljati jedan preko drugog, jer su se ionako neravnomerne kopije mrljale i boja se razmazivala. Sve nam je to usporavalo rad.

Približavao se zakazani dan lepljenja naših parola, a nas dvojica nismo uspeli da umnožimo više od hiljadu listića. Zato smo poslednje noći pred akciju morali da pozovemo u pomoć drugarice Rušku Vasikić i Emiliju Jakšić-Cucu. Marko i ja smo svom snagom pritiskivali daščice s linoleumom, a one su nam slagale hartiju, razastirale odštampane primerke da se suše, slagale ih i brojale. Na ovaj način posao je brže napredovao. Ali i pored toga što smo na tom poslu proveli celu noć, jedva smo uspeli da napravimo nešto više od dve hiljade otisaka.

Onako iscrpeni i umorni krenuli smo u rano jutro da razdelimo odštampane parole ostalim članovima našeg rukovodstva i članovima gimnazijskih „jezgara", koja smo držali na vezi. Oni su ih dalje delili svojim aktivima i ostalim simpatizerima koji su učestvovali u akciji.

Cela naša organizacija bila je tog jutra na ulicama grada. Svi učesnici akcije nosili su sa sobom flašicu lepka i očekivali početak akcije. Svaka škola imala je svoj gradski rejon, a svaki omladinac određenu ulicu za lepljenje plakata.

Tada smo već izbegavali da se krećemo glavnim ulicama, koje su bile pune agenata i neprijatelja, ali toga dana sam prošao od Slavije do Kalemegdana. Nije bilo mnogo naših parola, pa ipak su ostavile neki efekat. Građani su zastajali da ih bolje pogledaju, neki su ih posmatrali samo u prolazu, a žandarmi i agenti su ih cepali i strugali sa zidova.

Docnije nije bilo više masovnih lepljenja iz jednostavnog razloga što tehnički nismo stigli da umnožimo potrebne količine. Ne znam da li je tada bilo moguće rešiti taj problem štampanjem u nekoj našoj štampariji, ali Marko i ja smo nastavili po starom. Kad god smo imali malo vremena umnožavali smo nove otiske i delili ih aktivistima. 

Paljenje okupacijskih novina

Mnogo masovnija i po svom odjeku značajnija akcija, u kojoj je učestvovala celokupna beogradska organizacija SKOJ-a, bilo je paljenje okupacijskih novina i ostale štampe.

Akcija je izvršena istovremeno u celom Beogradu, rano ujutru kada su ulice bile najživlje i pune radnika i službenika koji odlaze na posao. Obično su išle grupe od tri omladinca. Prvi, najsnažniji i najokretniji imao je zadatak da istrgne prodavcu novine iz ruku i da ga spreči u eventualnom pokušaju da spase svoje primerke. Drugi je nosio kanticu ili flašu s benzinom kojim je polivao rasute novine. Treći je imao spremljene šibice i palio benzin. Drugarice su dobile lakši zadatak. One su palile okupatorske plakate i novine pred kioscima, gde je prodavcima bilo teže da ih spreče u akciji. Svaka grupa imala je unapred određenog prodavca novina ili kiosk.

U našoj organizaciji imali smo dvojicu drugova koji su prodavali novine. Bili su to učenici VIII muške gimnazije Nešić i Jović. Zahvaljujući njima i njihovoj agitaciji među kolporterima, mnogi su svojim pasivnim držanjem potpomagali uspešno sprovođenje akcije. Jedan manji broj prodavaca aktivno se suprotstavio našoj akciji. Na nekim mestima su omladinci sa njima morali da se tuku dok su novine gorele.

Bilo je nesporazuma. Kada sam sa svojom grupom, u kojoj su bili Šokorac i Lazarević, prilazio prodavcu kod Palilulske pijace, primetili smo neku nepoznatu omladinsku grupu kako baš na tom mestu pali novine. Ugledali smo nedaleko drugog prodavca i krenuli prema njemu, ali nas je i tu preduhitrila druga grupa. U celom tom kraju, dok smo se mi snašli, već su na sve strane gorele novine. Morali smo da se zadovoljimo paljenjem panoa za plakate na jednoj tarabi u ulici Stanoja Glavaša. Kada smo docnije prošli da proverimo da li je pano izgoreo, utvrdili smo da je zajedno s njim izgorela i cela taraba. Nesrećni vlasnici još su iznosili kofe s vodom i gasili daske zahvaćene plamenom. Ipak smo bili nezadovoljni - to je bila akcija namenjena drugaricama. 

Poljanče na Krstu

Na prostoru oko današnje zgrade Beogradskog dramskog pozorišta na Crvenom krstu bila je tada prostrana poljana, obrasla kržljavom travom i korovom. Aktivisti VI muške gimnazije izabrali su to mesto za svoje sastajalište. Uvek se tu nalazila i neka lopta, koju su šutirali naizgled besposleni mladići. Čak je bilo uvek i dovoljno sitnog novca da bi se na brzinu organizovala igra „krajcarice" u slučaju pojave policijskog automobila ili nemačke patrole. Omladinci koji se kockaju, svađaju i po ceo dan šutiraju loptu nisu bili sumnjivi. Agenti Specijalne policije i gestapovci smatrali su da se takvi ne bave politikom i ostavljali su nas na miru. Nisu mogli da primete da se tu preko celog dana smenjuju grupe mladića, a još manje su mogli da pretpostave da se tu, u korovu, nalazi improvizovano sklonište, u kome se uvek moglo naći privremeno sklonjenog propagandnog materijala naše Partije, poneka flaša s benzinom, gvozdenih zubaca za bušenje automobilskih guma, lepka, krede i kantica s bojom. Uglavnom najnužniji rekviziti za akciju skojevaca. Postepeno su se na ovom poljančetu počeli okupljati svi srednjoškolci, aktivisti iz ovog kraja.

Na ovom mestu prvi put smo dobili džak gvozdenih četvorokrakih zubaca. Kako god padne na zemlju, jedan oštar krak uvek štrči u vis. Dobili smo ih za bušenje automobilskih guma, a nešto slično verovatno su upotrebljavali još stari Rimljani u borbi protiv kartaginskih slonova. Tu smo prvi put primili „zapaljive pločice". Na tom mestu rodile su se i mnoge smele ideje za akciju.

Nekako spontano, omiljena zabava na ovom mestu postalo je udaranje ramenom. Igra se sastojala u tome da se neprimetno približiš nekome i iznenadno ga udariš snažnim trzajem ramena. Postepeno smo se toliko uvežbali da je udareni obavezno posrtao, a često i gubio ravnotežu. Došli smo na ideju da ovoj našoj igri damo i praktičnu primenu.

Komunistička partija, na liniji beskompromisne borbe protiv okupatora, vaspitavala je svoje članove i članove SKOJ-a, a preko njih i sve radne ljude da brane naš nacionalni ponos i svuda i na svakom mestu pružaju otpor okupatoru. Tako je u Beogradu postala sasvim redovna pojava da se prolaznici na ulicama nisu sklanjali s puta nemačkim vojnicima i oficirima, koji su bahato išli pravo na naše građane. Mi smo rešili da našu igru, kako smo je skraćeno zvali „ramenjača", prenesemo i na ulične susrete s Nemcima. Obično smo ulicom išli pravo na Nemce i u poslednjem trenutku izmicali bi se u stranu, kao da im se sklanjamo s puta, a onda bi usledio trzaj ramenom i Švaba bi se obavezno zateturao. Ponekad bi pomoglo promrmljano izvinjenje, ali mnogo češće trebalo je bežati pred povređenom sujetom „osvajača Evrope". Nenadmašan u udaranju ramenom bio je mali Ćosa, svršeni učenik V razreda IX muške gimnazije, inače snažan i čvrst mladić. Retko koji Nemac bi ostao na nogama posle sudara s njim. Ali isto tako retki su bili slučajevi kada oboreni vojnici nisu pucali za Ćosom.

Nemačka komanda bila je prinuđena da putem afiša i Novog vremena zahteva od građana Beograda da se obavezno uklanjaju s puta pripadnicima Vermahta, uz pretnju najstrožijim kaznama.

Kada smo prvi put razdelili zupce za gume, rešili smo da prvo zaspemo raskrsnicu kod „Londona". Nas šestorica: Zoran Žujović, Aca Zečević Zeka, Milivoje Sučić Sulja, Garzičić, Ocokoljić i ja napunili smo džepove i neprimetno posejali zupce po raskrsnici. Bili smo vrlo iznenađeni kad su neka vozila prošla bez defekta. Prvo se zaustavio jedan kamion, a odmah za njim i jedan patrolni „mercedes". Pronašli su klinove u gumama i nekoliko sličnih na asfaltu raskrsnice. Zadržali su desetak prolaznika i grubo ih naterali da očiste kolovoz. Ubrzo su ostala vozila nastavila nesmetano da prolaze.

Nismo bili zadovoljni efikasnošću naših klinova. Zaključili smo da će efekat biti puniji ako ih direktno postavimo pod gume parkiranih vozila. Neko vreme je takav način bio vrlo uspešan, ali su ubrzo i nemački šoferi stekli iskustvo, pa su pre kretanja vozila uvek pregledali gume, posklanjali zupce i nesmetano vozili dalje. Najzad smo se ograničili da klinove razbacujemo na prilaznim drumovima Beogradu, gde ih je u prašini bilo teško otkrivati. Tu su ove akcije imale najviše uspeha. (...) 

Kidanje kablova

Retke su tada bile beogradske ulice kroz koje nisu prolazili vodovi vojnih kablova. Nemci su sve svoje važnije punktove i objekte povezali internim telefonskim vezama i skoro svi drvoredi bili su načičkani telefonskim kablovima. Naročito je tih linija bilo mnogo oko Narodne skupštine i oko kalemegdanske tvrđave. U tim sektorima prolazilo je paralelno i do desetak linija.

Ti kablovi postali su meta naših svakodnevnih akcija. Postavljeni privremeno, visili su na dohvat ruke. Nije bilo lako prekinuti ih golim rukama. Za to je trebalo dosta snage i veštine. Iskustvo nam je ubrzo pokazalo da su za sečenje kablova začudo mnogo efikasnije domaće velike makaze od električarskih klješta. Valjda zato što je našim drugaricama bilo mnogo lakše da te glomazne makaze nose u svojim tašnama, sečenje kablova smatralo se u neku ruku ženskom akcijom.

Jednog dana su Aca Zeka i Zoran Žujović posekli sve kablove oko Narodne skupštine. Nisu se zadovoljili samo time da preseku sve kablove na svim linijama, već su svaku liniju prekidali na kratkim razmacima. Povukli su se tek kada su Nemci poslali patrole za obezbeđenje kablova.

Podstaknuti ovim primerom, krenuli smo jednoga dana Cuca Jakšić i ja na Kalemegdan. Krenuli smo oko kalemegdanske tvrđave zagrljeni, izigravajući zaljubljeni par i na svakom zgodnom mestu počeli da sečemo kablove. Nismo se mnogo iznenadili kada smo na istom poslu zatekli Milivoja Sučića Sulju iz IX muške i sa njim jednu drugaricu (mislim da je to bila drugarica Luković-Lukac). Dogovorili smo se da krenemo u suprotnim pravcima. Nemilice smo sekli kablove, sakrivali čitave desetine metara u žbunje i bacali niz padine. Sastali smo se ponovo negde ispod crkve Ružice. Krenuli smo natrag pored Vojnog muzeja, ali su tu Nemci već legitimisali i pretresali šetače. Morali smo brzo da se spustimo prema pristaništu, a makaze smo za svaki slučaj sakrili u jednom rovu. Niko nas u ovom pravcu nije zaustavio...

Električne bandere predstavljale su drugu metu naših akcija. Ta vrsta akcije nije bila nekako zvanično forsirana od strane rukovodstva, ali je ostavljena pojedincima po slobodnom izboru. Sećam se samo dve takve akcije (možda ih je bilo više) i obe su bile prilično bezuspešne.

Jovan Gajger Joca, član jezgra IX muške gimnazije, sa još jednim svojim drugom, opremljen testerom krenuo je na smederevski drum. Tu su uspeli da pretestere jednu banderu, ali neiskusni kao drvoseče, sa velikim naporom prestrugali su je horizontalno. tako da nisu uspeli da je obore. Vrh bandere, povezan mnogobrojnim žicama, i težina drveta držali su stub uspravno. Poučeni iskustvom odlučili su da sledeći stub seku po dijagonali.

Toliko su bili zaneti poslom da nisu primetili približavanje dvojice žandara i nekoliko pandura iz opštine Mokri lug. Kad su počeli da beže bilo je već kasno. Uhvaćeni su i odvedeni u opštinsku zgradu. Putem su se dogovorili da prvu priliku iskoriste za bekstvo, ali im se ta prilika pružila tek prilikom saslušavanja u opštinskoj zgradi. Saslušavao ih je predsednik ili sekretar opštine i u jednom trenutku ostali su sami. Žandari su za trenutak izašli iz kancelarije, a prozor prizemne zgrade bio je otvoren. Joca je prvi iskočio, a za njim njegov drug. Nastala je uzbuna i potera za beguncima. Joca je uhvaćen, dok je njegov drug uspeo da pobegne.

Na saslušanju u Specijalnoj policiji Joca se junački držao. Posle kratkog vremena streljan je u logoru na Banjici.

Drugu akciju organizovali su aktivisti V muške gimnazije. Njih petorica: Moma Stefanović, Brana Krstić, Brana Tašić (imena preostale dvojice se ne sećam), rešili su da iseku bandere kod „Hajdparka" na Topčiderskom brdu. Napravili su plan da ceo taj kraj u kome su stanovali nemački komandanti ostave bez svetla, ali ni oni nisu uspeli da ga uspešno realizuju. Uspeli su da preseku i obore tri bandere, ali nisu predvideli da njihova težina nije dovoljna da pokida mnoštvo žica kojima su bile vezane. Prilikom pokušaja da preseku žice počela je da ih hvata struja. Onda su dohvatili drvene motke i počeli da razbijaju porcelanske čašice.

Dok su oni bili zauzeti tim poslom, počeli su da ih opkoljavaju nemački vojnici. U poslednjem trenutku, drug koga su postavili na obezbeđenje primetio je približavanje Nemaca i obavestio ostale. Srećno su uspeli da se izvuku, jer su vojnici osuli na njih paljbu sa svih strana. Tom prilikom je Brana Tašić bio lakše ranjen u nogu.

Kamioni u plamenu

Sećam se da smo u početku svih akcija koje smo organizovali dobijali mnogo izveštaja o paljenju nemačkih automobila, kamiona i motocikla. Na jednom sastanku Marko je opravdano izrazio sumnju u verodostojnost tih izveštaja i zahtevao od nas da uvek proverimo rezultate svake takve akcije. Ubrzo se pokazalo da su sumnje neosnovane. Omladinci su zaista preduzimali brojne akcije, ali su rezultati bili minimalni.

Nismo imali iskustva i nismo znali kako se efikasno može upaliti motorno vozilo. Naši omladinci bi obično iz flaše ili kante posipali benzin po metalnoj haubi motora ili drvenoj šasiji kamiona. U većini slučajeva zapaljeni benzin bi buknuo plamenom za trenutak, ali se često gasio sam od sebe, ne pričinivši veće štete vozilu. Samo u onim slučajevima kada bi plamen zahvatio benzinske vodove motora, vozilo bi potpuno izgorelo. Posle ovih akcija nemački šoferi i vojnici postali su oprezniji.

Vrlo uspešnu akciju, koja nam je ujedno pružila i dragoceno iskustvo, izvršila je drugarica Luković-Lukac iz I ženske gimnazije. Ona je u Zlatiborskoj ulici otvorila vrata kamiona i počela iz flaše da poliva sedište u kabini. Neka žena je sa svog prozora počela da viče i zove Nemce. Lukac je bila toliko prisebna da flašu baci na pod kabine i kresne šibicu. Čim je potrčala ulicom, odjeknula je eksplozija. Kamion je buknuo snažnim plamenom i potpuno izgoreo.

Posle ovoga slučaja bilo nam je jasno da je jedini efikasan način upaliti benzin u samom rezervoaru vozila, ili zapaljenu benzinsku bocu baciti u blizinu motora.

Prilikom pokušaja da zapale rezervoar jednog kamiona u Gospodar Jovanovoj ulici, Nemci su iznenadili drugarice Nadu Anastasijević i Zoricu Božović, svršene učenice V razreda II ženske gimnazije. Zoricu su uhvatili, dok je Nada uspela da pobegne, ali je ubrzo posle toga i ona uhapšena. Obe su streljane na Banjici.

Sa Nešićem Nešom i Vlastom Tomovićem iz VIII muške, zapalio sam jedan kamion kod Karađorđevog parka. Vlasta je išao napred i imao zadatak da ispita možemo li nas dvojica slobodno prići kamionu. Bilo je to osiguranje od eventualne nemačke zasede. Na njegov znak, Neša je otvorio vrata kabine i ubacio otpušenu benzinsku flašu. Moj zadatak je bio da „zapaljivu pločicu" bacim u baricu benzina koja iscuri iz grlića. Prilikom eksplozije flaše zapalio mi se rukav kaputa. Sa tako upaljenim rukavom bežao sam preko Kotež-Neimara. Benzinska flaša bila je prilično opasna.

Na poljančetu kod Crvenog krsta dugo smo razmišljali dok nismo došli na ideju da od dečijih „luft-balona" napravimo benzinsku bombu. Balon smo stavili u papirnu kesu i u njega nasuli litar benzina. U otvor smo uvukli jedan kraj zgužvane filmske trake i onda ga dobro vezali koncem. Filmska traka trebalo je da odigra ulogu fitilja preko koga bi se upalio benzin u balonu. Dok smo sve to obavili i pripremali se da izvršimo prvi eksperiment, balon je procurio jer je benzin progrizao gumu.

Nismo bili obeshrabreni. Ponovili smo eksperiment sa parom gumenih rukavica, koje smo dobili kao prilog među sanitetskim materijalom. Rukavica je izdržala čitav sat, taman dovoljno da se izvrši akcija. 

U sledeću akciju pošao sam sa Petkovićem Kepom i Duškom Jovanovićem (koji je kasnije postao agent Specijalne policije), aktivistima iz VI muške gimnazije. Njih dvojica bili su redovni posetioci poljančeta, ali se baš nisu isticali učestvovanjem u akcijama. Za svaki slučaj duplirali smo rukavice i nasuli skoro dva litra benzina. Našli smo jedan kamion u Vojvođanskoj ulici. Neopaženi, ubacili smo našu „benzinsku bombu" u kabinu. Ona je odlično i efikasno funkcionisala. Benzin se bez šuma zapalio. Dok smo zamicali za prvi ugao, ugledali smo veliki plamen kako liže iz kabine. Docnije smo utvrdili da je i ovaj kamion potpuno izgoreo.

Nisam više učestvovao u sličnim akcijama, ali znam da su naši aktivisti na sličan način zapalili još nekoliko vozila.

Krajem juna dobio sam u našem Centralnom aktivu zaduženje za „akciju". Pred ostalim članovima na sastanku nisam dobio nikakve specijalne zadatke, ali sam posle sastanka imao dug razgovor sa Markom. Trebalo je formirati udarnu grupu, koja bi izvršavala zadatke vojnog karaktera i pomagala u izvršenju značajnijih akcija pojedinih gimnazijskih aktiva. Trebalo je da neposredno rukovodim tom grupom. Zato me je Marko konsultovao prilikom njenog sastava. Po njegovim rečima grupu bi sačinjavali neustrašivi omladinci, bezgranično odani Partiji, disciplinovani, snalažljivi, okretni itd. Nabrojao mi je niz takvih kvaliteta da sam se jednog trenutka zapitao zašto su mene odredili za rukovodioca te grupe ...

Najzad smo odlučili da grupu sačinjavaju: Slobodan Tomić, član našeg centralnog rukovodstva, Momčilo Mitrović Moča, iz II, Moma Stefanović iz V i Ćosić Ćosa iz IX muške gimnazije. Po Slobinom i Mominom odlasku u partizane, grupu su popunili Garzičić Garza iz VI i Andrić, koji se upisao u VI mušku gimnaziju. Svi oni bili su oslobođeni ostalih zaduženja. Raspodelili smo oružje kojim smo raspolagali, a Marko nam je doneo jedan nov „valter" kalibra 7,65 mm i dve defanzivne bombe. Sa onim što smo sami prikupili, svako je dobio po revolver i bombu.

Prva akcija ove grupe bilo je neko obezbeđenje na Topčiderskom brdu. Na putu koji od „Zvezde" vodi prema fudbalskom igralištu, članovi grupe trebalo je da stražare sa oružjem i u slučaju pucnjave ili znakova neke borbe u tom kraju, prikriju se i pucaju na žandarme i Nemce koji bi tuda prošli. Ne znam da li je to bilo stvarno obezbeđenje ili samo proveravanje grupe. Imao sam zadatak da, takođe naoružan, i pre i posle podne obiđem drugove i da se posle svakog obilaska nađem sa Markom i obavestim ga o situaciji na terenu i držanju članova grupe.

Sećam se još jednog „obezbeđenja". Ovoga puta učestvovao sam i ja. Dobili smo zadatak da se u Ulici kneza Pavla šetamo pored zida Botaničke bašte. Nismo opet znali o čemu se radi. Rečeno nam je samo toliko da nam je zadatak da pucamo na žandarme i Nemce, ukoliko dođe do neke uzbune u tom kraju. Znali smo samo još toliko da će nam „jedan drug" dati znak kad treba da se povučemo.

Stajali smo na svojim mestima. Ništa se nije dogodilo, ili mi nikakvu uzbunu nismo primetili. Onda je iznenada meni i Moči prišao žurnim korakom neki visok mladić u mantilu, s rukama u džepovima i kratko nam naredio: rasturajte se!

Tek sutradan smo iz novina saznali da je iz bolnice u Vidinskoj ulici organizovano bekstvo jednog zatvorenika Specijalne policije i da je tom prilikom poginuo jedan žandarm. Tada nismo znali da se radilo o spasavanju druga Aleksandra Rankovića.

Smrt esesovca

Početkom jula dobili smo zadatak da u nekoj ulici, koju sami izaberemo, ubijemo nekog nemačkog oficira, po mogućstvu esesovca.

Kao najpogodniju izabrali smo Sinđelićevu ulicu. Ona je povezivala Studentski dom, u kome se nalazila neka nemačka komanda, sa Kalenićevom pijacom, oko koje se nalazilo još nekoliko nemačkih ustanova. Napravili smo detaljan plan. Trebalo je da pucamo Sloba i ja, a ostali da nam vrše obezbeđenje. Celo posle podne proveli smo na ulici, ali toga dana zadatak nismo izvršili. Stalno nam je nešto smetalo: ili oficir nije bio esesovac, ili bi se u odlučnom trenutku pojavio neki auto, a kada bi naišao esesovac, iza njega bi se našla grupa nemačkih vojnika, ili bi se pojavila patrola. Bilo je puno opravdanja za našu neodlučnost.

Nisam očekivao da će Marka toliko da revoltira saopštenje o neizvršenju zadatka.

Sutradan pre podne naša grupa sastala se na Crvenom krstu. Preneo sam drugovima razgovor sa Markom i otvoreno priznao da juče nisam pucao iz straha. Svima je nekako laknulo, otkravili smo se i naširoko prepričavali kakvu je ko tremu osećao. Moča i Ćosa dotle nikad nisu pucali iz pravog revolvera. Dogovorili smo se da čim Sloba i ja pripucamo, radi isprobavanja oružja i svi ostali počnu da pucaju uvis. Posle ovog razgovora razišli smo se s nekim osećanjem međusobne sigurnosti i prisnosti.

U tri sata posle podne bili smo ponovo na svojim mestima. Nešto pre četiri stajali smo naslonjeni na jedan zid. U susret nam je dolazio jedan mlad potporučnik esesovac. Sećam ga se dobro. Imao je crvenkastu kosu, nosio je naočare sa debelim crnim okvirom, bio je visok, vitak i lep momak, jedva nešto stariji od nas. Sloba me je upitno pogledao, na šta sam mu ja potvrdno klimnuo glavom. Čvrsto sam stegao dršku revolvera. Esesovac nam se približavao, prošao pored nas, a mi još nismo pucali. Valjda smo čekali jedan na drugoga. Onda sam ja iznenada i za samog sebe viknuo tuđim glasom nešto što je trebalo da bude poziv oficiru. On se uplašeno trgao i okrenuo. Video sam zaprepašćenje i strah u njegovim očima. Odjeknuli su naši prvi pucnji, a Nemac je počeo nekako čudno da se smanjuje. Učinilo mi se da nije pao, nego se nekako razlio po zemlji. Ulica je odjekivala od revolverske paljbe.

Kad sam podigao pogled od esesovca video sam da još svi stojimo, kao prikovani za svoja mesta. Prolaznici, pa čak i Nemci, svi su se razbežali u prve kapije. Trajalo je to samo trenutak, pa smo i mi potrčali, unapred dogovorenim pravcima. Niko nije pokušao da nas zaustavi, čak ni Nemci. Bilo je dosta zelenih uniformi po kapijama, ali niko nije pucao za nama. Posle ove uspešne akcije osetili smo samopouzdanje, čak možda i previše samopouzdanja. Svojim očima videli smo naoružane Nemce kako beže i sklanjaju se posle prvih pucnjeva.

Na slične akcije okupaciona komanda zapretila je preko štampe odmazdom i represalijama. Nismo više napadali nemačke vojnike, ali smo dobili zadatak da likvidiramo policijske agente, domaće izdajnike i doušnike.

Prva naša sledeća akcija bila je u Vojvode Stepe ulici. Tih dana Ćosa je otišao u partizane, pa smo u akciju krenuli samo nas četvorica. Trebalo je da likvidiramo nekog agenta Tošu (prezime mu je bilo Petrović ili Marković). Određeni da pucaju bili su Sloba i Moča, a mi smo vršili obezbeđenje. Dugo smo ga čekali, ali se on nije pojavljivao. Za dvadesetak minuta trebalo je da nastupi policijski čas. Mislili smo već da se raziđemo, kad ga ugledasmo kako dolazi ulicom. Pošli smo mu u susret i cela akcija izvedena je ovog puta vrlo jednostavno, sa svega nekoliko pucnjeva.

Sećam se dobro te akcije, jer kad sam sutradan podnosio izveštaj, Marko Nikezić mi je saopštio da sam primljen u članstvo Partije. Povezao me je sa drugaricom, sekretarom partijske ćelije kojoj sam dodeljen. Bila je to ćelija zidarskih radnika, a prvi sastanak kome sam prisustvovao održan je u jednoj šupi u Belimarkovićevoj ulici na Pašinom brdu.

Posle nekoliko dana sastali smo se u stanu Joce Marjanovića na Senjaku.

Pored Joce sastanku smo prisustvovali Marko, Bora Drenovac i ja. Marko nam je tada saopštio da ćemo o svim važnijim problemima i pitanjima akcija diskutovati i rešavati u ovom sastavu. Ni jednom rečju nije nam objasnio zašto je to tako, ali sam ja zaključno da smo svi, kao članovi Partije, verovatno predstavljali neku vrstu partijskog jezgra u rukovodstvu srednjoškolske organizacije SKOJ-a. U ovom sastavu održali smo samo još jedan sastanak. Ubrzo posle toga izvršena je reorganizacija. Marko i Joca otišli su na nove dužnosti u unutrašnjost Srbije. Meni je saopšteno da sam određen za omladinskog rukovodioca u nekom partizanskom odredu. Trebalo je da sačekam nekoliko dana na vezu. Bora Drenovac je zamenio Marka na položaju sekretara organizacije.

Obruč se steže

U prvim danima okupacije i jačanja naše organizacije sve je izgledalo lako i bezbrižno, svi zadaci, sve akcije izvršavale su se nekako lako i neosetno, sa manje ili više uzbuđenja, ali ta uzbuđenja bila su više površinska, skoro romantična. Nekako neosetno uvlačio se u naše svakodnevno izvršavanje zadataka neki strani pritisak, sve veći otpor. Postajalo je sve teže raditi i sve teže se okupljati. Osećao se sve jači i teži pritisak okupacije i Specijalne policije.

Iz naše organizacije uhapšen je Bogdan Velašević, uhapšen je Joca Gajger, zatim Zorica Božović, pa Nada Anastasijević ... Svi su oni zverski mučeni u Specijalnoj policiji i streljani na Banjici.

Mi smo znali kada su uhapšeni, znali smo da će biti mučeni, da će od njih tražiti da izdaju svoje drugove, znali smo da će ih streljati, ali ni jednog trenutka nismo pomislili da će neprijatelju izdati našu organizaciju, nismo posumnjali da će izdati svoje drugove. Nismo se sklanjali iz svojih stanova i ništa se nije izmenilo u radu i funkcionisanju naše organizacije.

Kako su počele provale i hapšenja, kako je i u našim redovima zavladala nesigurnost, ni danas mi nije jasno.

Svi smo želeli da odemo u partizanske jedinice, ali nam je preneta direktiva da će moći da odu samo najbolji omladinci i oni kojima preti opasnost hapšenja u Beogradu. Do jeseni je otišlo vrlo malo omladinaca: Slobodan Tomić, Moma Stefanović, Aca Zečević, Ćosić, Zoran Žujović ...

Marko Nikezić je izvesno vreme noćivao u mome stanu na Čuburi. Jednoga dana sredinom avgusta rekao mi je da više ne dolazim kući jer će me tražiti policija. I zaista, posle dva dana izvršena je „blokada" moga kraja. Prilikom pretresa stana, agenti su se raspitivali za mene. Bilo je to ozbiljno upozorenje, ali u to vreme policija je u zajednici sa Nemcima vršila redovne blokade i pretrese pojedinih delova grada. Agenti su se možda i slučajno raspitivali za mene, jer je moje ime bilo na spisku stanara, a nisam se nalazio kod kuće? Za svaki slučaj nisam dolazio kući, očekujući da će me policija ponovo tražiti.

Naš drug Neša iz VIII muške imao je tada neku vezu, preko jednog rođaka koji je radio u policiji, od koga je dobijao blanko lične karte i stambene prijave. Bilo je dovoljno predati Neši samo fotografije drugova, a on je donosio praznu ličnu kartu sa zalepljenom slikom, propisno overenom štambiljima policije i otiskom prsta. Na svim ovim ličnim kartama bio je otisak Nešinog prsta, ali to nije bilo toliko važno. Mnogo važnije bilo je što su sve rubrike bile prazne i vlasnik legitimacije mogao je da ih popuni po želji. Preko ove veze mnogi naši istaknuti rukovodioci dobili su lične karte. Fotografije sam prenosio Neši, od njega primao overene lične karte i predavao ih Marku. Sad kada smo prešli u ilegalnost dobro smo se snabdeli rezervnim legitimacijama. Ja sam za svaki slučaj imao četiri lične karte.

Pred svoj odlazak iz Beograda, Marko je imao sigurno sklonište. Bila je to kosturnica palih boraca u I svetskom ratu na Novom groblju. Ćerka jednog čuvara groblja bila je skojevka. Uveče je ostavljala ključ na određenom mestu. Marko bi proveo noć u kosturnici i ključ ujutru vraćao na isto mesto. Bilo je nekoliko policijskih blokada oko groblja, pretresani su čak i stanovi čuvara ali nikome nije palo na pamet da zaviruje u grobnice. Marko mi je dva ili tri puta ukazao gostoprimstvo. Nije bilo naročito ugodno u neprovetrenoj kosturnici na gomili džakova, ali je bar bilo sigurno. Sigurnije nego u stanovima naših prijatelja i simpatizera u gradu, kojima je pretila stalna opasnost od pretresa policije, gde smo uvek strepeli da li će naše lažne legitimacije i stambene prijave izdržati proveru.

Sklonište na groblju nasledio sam posle Markovog odlaska. Koristio sam ga samo dva puta. Treće noći nisam zatekao ključ na određenom mestu. Tražio sam ga očajnički svuda okolo, ali ključa nije bilo. Nastupio je policijski čas, a padala je uporna jesenja kiša. Noć sam proveo ispod jedne mermerne klupe na nekoj bogatoj grobnici, okruženoj šimširom. Tada sam odlučio da sledeću noć prespavam kod kuće. Morao sam da se okupam, a želeo sam da jednu poć prospavam u toplom, čistom krevetu. Istina, sve sam to mogao da uradim u stanu majke Ace Zečevića u Generala Horvatovića ulici, ali taj stan sam čuvao samo za izuzetno teške situacije. Od one prve blokade policija me više nije tražila, pa sam računao da jednu noć mogu provesti u svom stanu ...

Policija je došla u pola jedanaest. Ne znam da li im je neko javio da sam došao kući, ili su došli slučajno. Došli su samo dvojica: Radan Grujičić i Miloradović. Taman sam se spremao da legnem u krevet. Rekli su da mi odelo nije potrebno, ali sam ja insistirao da se obučem. Hteo sam da dobijem u vremenu. Dok sam se oblačio pitali su me za neke naše drugove iz organizacije, između ostalih i za Cucu, koja je ležala u krevetu pored moje trinaestogodišnje sestre. Cuca je bila mala i sitna, nije izgledala mnogo starija od moje sestre i pored svojih punih sedamnaest godina. (Ona je nabavila đačku knjižicu neke devojčice iz unutrašnjosti, promenila samo sliku i legalno se prijavila u kvartu kao naša rođaka iz unutrašnjosti).

Počeo je pretres stana. U svaku prostoriju morao sam da uđem ispred agenata. Kad sam upalio svetlost u devojačkoj sobi, ugledao sam na stolu uredno složen neki Cucin materijal. Bilo je tu nekoliko letaka, jedan Bilten Glavnog štaba POJ i neke lažne lične karte. Ne znam ni sada kako mi je uspelo da sav taj materijal neprimetno strpam ispod pojasa pantalona. Dok smo prolazili kroz stan umirao sam od straha da ga ne posejem kroz otvorene nogavice pantalona, jer sam već osećao kako mi klizi niz butine. Pred vratima klozeta zastao sam i zatražio od majke da mi donese cipele. Bio je to mali trik. Iskoristio sam nepažnju agenata, iznenada uskočio u klozet i zabravio vrata za sobom. Cepao sam materijal i puštao vodu nekoliko puta. Agenti su pokušali da razvale vrata, pretili da će pucati. Bilo mi je svejedno. U tom trenutku jedino je bilo važno da ne posumnjaju na Cucu i uništiti lažne lične karte, kojima su se služili mnogi naši drugovi na slobodi.

Tukli su me čim sam otvorio vrata. Tukli su me celo vreme dok smo silazili stepenicama sa trećeg sprata. U policijski automobil ušao sam potpuno raskrvavljenog lica. Bila su to specijalna policijska kola sa osam sedišta i vratima pored svakog sedišta. Bilo mi je jasno šta me očekuje u „Glavnjači", pa sam odlučno da tamo ne stignem živ. Već sam se spremao da iskočim iz kola, kad čuh od svojih pratioca da idemo po nekoga u Nišku ulicu. Grujičić i Miloradović su izašli i opomenuli agenta koji je sedeo pored mene i šofera da dobro paze na mene. Nisu mi dozvolili da ušniram cipele, zato sam ih lako i neprimetno skinuo s nogu, iznenada otvorio vrata i iskočio iz kola. Moji čuvari bili su toliko iznenađeni da su istrčali za mnom iz automobila i počeli da pucaju. Da su bili malo prisebniji i pošli za mnom kolima ne bih uspeo da im umaknem. Kad su se toga setili, bilo je već kasno. Nastalu uzbunu iskoristio je i drug koga su agenti nameravali da uhapse. Iskočio je kroz prozor od kupatila i preko dvorišta uspeo da umakne.

Pred zoru sam stigao u stan Darinke Zečević. Tu se već krio Milivoje Sučić Sulja. Onako premorenog, izubijanog i krvavog jedva su me prepoznali.

Ostali smo tu sve dok nismo dobili vezu za Kosmajski partizanski odred. Iz Beograda smo krenuli obojica, Sulja i ja. Kad smo stigli na javku, negde na putu izmeću Mladenovca i Aranđelovca, saopšteno nam je da se odred u toku noći iznenada povukao prema oslobođenoj teritoriji Užica i da moramo natrag.

Ni drugi put nisam imao sreće. Određen sam na rad u Mesni komitet SKOJ-a u Zemunu. Pošto je to bila teritorija Pavelićeve NDH preko Save koja je predstavljala granicu, trebalo je da me prebaci neki drug Franja, koji je radio u organizaciji „Tot" na opravci porušenog mosta. Kada sam stigao na zakazani sastanak, prišao mi je neki stari, nepoznati radnik i saopštio da je Franja u toku noći uhapšen sa još nekoliko drugova. 

Posle nekoliko dana posetio me je drug Puška, sekretar Mesnog komiteta Partije iz Zemuna. Saopštio mi je da moram da sačekam izvesno vreme, možda još mesec dana, dok se uspostavi nov kanal. Nije mi se čekalo. Predložio sam mu da pokušam da pređem pontonski most sa pasošem Ace Zečevića, na kome bih promenio samo sliku.

Iste večeri hrabro sam pružio nemačkom stražaru na mostu zeleni pogranični pasoš. Približavajući se ustaškom stražaru na drugoj strani mosta, sve čvršće sam stezao dršku revolvera. Aca je bio srednjeg rasta, plave kose i očiju, nije nosio brkove - sve je to stajalo u ličnom opisu ispod slike na pasošu. Ja sam bio visok, crn, nosno sam brkove. Bojao sam se da tu razliku ne uoči ustaša, kad je već Nemac nije uočio. Na moju sreću, ustaša nije ni otvorio pasoš. Čak mi je vrlo ljubazno posavetovao da požurim, kako bih uhvatio tramvaj koji je stajao pa stanici.

Ispred tramvaja sačekao me je drug Puška.

Posle nekoliko dana čuo sam da je Sulja uhapšen. Išao je na sastanak da dobije vezu za rad van Beograda. Prepoznali su ga neki agenti iz policijskog automobila koji je prolazio pored njega. Nije uspeo da im pobegne. Posle kratkog vremena streljan je na Banjici.

*** 


RAZGOVOR SA VOJISLAVOM NANOVIĆEM 1981.

O Besmrtnoj mladosti i Otpisanima: 
Ideja slobodarstva nije u parolama, nego je u dušama ljudi 

Pre trideset godina, u Domu omladine Beograda svakog petka održavala se tribina posvećena domaćem filmu, uz projekciju odabranog ostvarenja i razgovor sa autorom. Urednik tribine bio je Miroslav Bata Petrović, a stalni voditelj Jovan Jovanović, reditelj čiji film "Mlad i zdrav kao ruža" (1971) danas ima kultni status. U okviru ovog programa, 2. oktobra 1981. prikazan je film Vojislava Nanovića "Besmrtna mladost" (1947), a razgovor s Nanovićem koji je sledio objavljen je u časopisu "Filmograf" naredne godine. 

Jovan Jovanović: ...Naša istorija filma postoji već trideset pet godina i mislim da je došlo vreme za izvesno preispitivanje tzv. „vrednosti" ili tzv. „zabluda" u jugoslovenskom igranom filmu. Ako malo duže gajite tu upornost i ljubav prema našem filmu, čačkajući po njegovoj istoriji vi ćete videti da ono što se uglavnom piše po novinama nije istina, i da se time što je napisano ne iscrpljuje naša istorija filma, i da je vreme da mlade generacije, pogotovo zaljubljenici u film, naprave možda i neke korekture. U tom smislu mislim da je ovaj film - Besmrtna mladost, koji sam predložio da otvori ovaj ciklus - bio veoma zanimljiv, jer je Vojislav Nanović jedan od autora koji je u svojim filmovima uneo nešto što se zove „mouving", tj. „pravi film", što on zbog određenih odnosa, svesti ili nesvesti o filmu, kao i neki drugi autori, nije uspeo da u potpunosti eksplicira. Mi smo i u ovom filmu videli niz briljantnih scena za ono vreme, ali isto tako i scene koje su dale dug vremenu. Zato bi bilo najzanimljivije da nam drug Voja kaže šta misli o svom filmu sada?

Vojislav Nanović: Mene prvo iznenađuje da taj film uopšte može da se gleda. Ja nisam u mraku crveneo; mada u njemu ima naivnosti, naravno, i neizbežnog početništva. Znate, svako doba pred autore postavlja svoje zahteve, a u vreme kada je ovaj film nastajao postavljalo se mnogo zahteva. To je bilo vreme oko 1947. kada smo svi još živeli od parola i obećanja; radnje su bile prazne, prazni stomaci, nismo imali ni cipela ni odela, ali smo svi bili srećni, zadovoljni i opsednuti budućnošću - šta ćemo uraditi. Bili smo zadovoljniji nego danas. I onda smo hteli o sebi sve da kažemo, u jednom filmu. Naravno da je i prilikom pisanja i prilikom realizacije bilo mnogo „babica" i mnogih zahteva šta da se unese u film, koji momenti, koje akcije, da se sve obuhvati, itd. Iskreno rečeno, ja sam film zaboravio, i danas sam ga gledao prvi put posle 33 godine; u međuvremenu sam imao prilike da gledam samo pojedine isečke. Ja sam se onda borio da film ne bude skup parola nego slika jednog života.

Jovan Jovanović: Koliko ste imali godina, onda?

Vojislav Nanović: 25.

Jovan Jovanović: Najmlađi debitant u jugoslovenskom filmu.

Vojislav Nanović: Ja bih rekao da sam po svom punom opredeljenju, životnom i profesionalnom, trebalo da budem slikar. Odmah posle rata sam i hteo da budem slikar i da idem na akademiju, ali mi nisu dali. Takvo je to vreme bilo. Morao sam da se prvo bavim novinarstvom pa onda filmom.

Jovan Jovanović: Koliko ja znam, tada je ljudima bilo dekretima naređivano čime će da se bave. Da li je to tačno?

Vojislav Nanović: Da, to je apsolutno tačno. Ja sam za vreme rata bio urednik „Glasa omladine", pa sam po dekretu došao u „Politiku". Tako sam isto, po dekretu, došao i na fiim. Znate, teško je to danas shvatiti. Nijedan glumac, osim Radeta Markovića, Miće Tatića i Irene Kolesar, nije bio profesionalan glumac. Sve su to naturščici. Tada nije bilo mladih glumaca, a trebali su nam. Naravno, niko nije mogao da bude dekretom književnik. Ali ako je neko umeo da piše, svi su se trudili da mu pomognu. Isto je tako bilo i sa filmom.

Jovan Jovanović: Ja smatram da su dekreti imali katastrofalne posledice po naš film. Ne u vašem slučaju, ne u slučaju Puriše Đorđevića i još nekih autora, ali to što je jugoslovenski film 1981. takav kakav je, mislim da je to posledica dekreta.

Pitanje iz publike: Ko je mogao tada da se bavi filmom?

Vojislav Nanović: Pa bilo je malo ljudi koji su dobro poznavali film, kao na primer Vladeta Lukić, Radoš Novaković, Stevan Mišković...

Jovan Jovanović: Pa, očigledno je da su se filmom mogli baviti ljudi koji su ideološki bili provereni, što je sasvim razumljivo za ono vreme. Međutim, da se vratimo filmu. Ja mislim da bi bilo zanimljivo reći još neke stvari o njemu: film ima jednu veoma zanimljivu autentičnost, koja se vrlo brzo gubi u našem filmu, i da je mnogo autentičniji od „Otpisanih" Aleksandra Đorđevića. Zanimljivo je da ste baš tim naturščicima postigli jedan veoma dragocen dokumentaristički ton, oni igraju veoma prirodno, za razliku od „Slavice" gde je sve ispatetizirano. Zatim, zanimljivo je da su eksterijeri snimani u autentičnoj scenografiji porušenog Beograda. Dakle, bez obzira što film liči na neku ideologiziranu priču, ipak je ovo jedan dokument u kome je autor pokušao da postigne izvesno poetsko sagledavanje svoje generacije.

Vojislav Nanović: Ja sam imao nameru da predstavim to vreme i te ljude. Ta omladina, 1941, bila je vrlo svesna šta stoji pred njom i kakvog se teškog zadatka prihvata. Mislim da ih je karakterisao i malo surov međusobni odnos, u kome nedostaju reči. Ljudi su se plašili da iznose osećanja i skrivali su ih lakonskim rečenicama da ne bi jedan drugome slučajno izrazio ljubav, odanost i slično. Tako je bilo i među muškarcima, a još više se to potenciralo u odnosu između muškarca i žene, mladića i devojke. Ako sam uspeo, a izgleda da jesam, da to prenesem na platno, onda je to značajno. Znate, film je pravljen 1947. godine, a govori o 1941. godini, i ja sam smatrao da film treba da ostane i kao dokument o nama kakvi smo onda bili. Mislim da su „Otpisani" daleko interesantniji za gledanje.

Jovan Jovanović: Ne bih se složio sa vama. „Otpisani" imaju izvesnu klišetiranost, ukus konfekcije, a ovde kod vas postoji jedna tragična slika te generacije. Kao što je Kokto rekao da je svaki film istovremeno i autoportret autora, postoje u ovom filmu detalji koji emituju neke druge poruke o jednoj generaciji koja nije smela da spontano iskazuje svoje emocije.

Vojislav Nanović: Ne da nije smela, nego takvo je vreme bilo da je bilo deplasirano biti pun i dorečen u emocijama.

Jovan Jovanović: Koliko ja znam, a dosta sam se bavio tim vremenom, mislim da se tada negovanje emocija smatralo građanskom, ili malograđanskom pojavom.

Vojislav Nanović: Da, to se čak smatralo slabošću...

Jovan Jovanović: ... I to ste vi dobro prikazali u vašem filmu. Ali u njemu, iako nedostaje tempo, ima dosta preciznih rešenja u kojima se vidi i jedna misaona i rediteljska zaokruženost i spretnost, što govori da vi niste bili baš naivni debitant. Pa me zanima, gde ste vi učili filmski zanat? Koja su vaša filmska iskustva i koji su vaši uzori, ako ste ih imali?

Vojislav Nanović: Znate, jedino iskustvo koje smo mi imali bili su međusobni razgovori i gledanje filmova.

Jovan Jovanović: Kojih filmova?

Vojislav Nanović: Svih mogućih filmova do kojih smo dolazili. Postojao je bunker na Tašmajdanu gde su Nemci čuvali sve zabranjene filmove koje su tu dovukli iz cele Evrope i specifikovali.

Jovan Jovanović: Zašto su bili zabranjeni?

Vojislav Nanović: Pa, u smislu nemačke ideologije. To su bili filmovi koje su oni zaplenjivali u okupiranim zemljama jer im nisu ideološki odgovarali.

Jovan Jovanović: Nemci su tako ovde praktično formirali veliki filmski fond. Jedan je bio u Pragu, jedan u Parizu i jedan ovde. On je bio ispunjen pre svega američkim filmovima. A posle rata, opet po dekretu ili odluci komiteta za kinematografiju, veliki deo fiimova je uništen, pretopljen je u razne materijale za pravljenje dugmadi, opanaka i patika za prvomajsku paradu. Koji su razlozi što su ti filmovi uništeni?

Vojislav Nanović: Znate kako su Nemci pedantni. Oni su te filmove složili, klasifikovali su ih po žanrovima, rediteljima, zemljama, glumcima, itd. Međutim, desilo se da je „Avala film" bio takođe na Tašmajdanu, onde gde je danas Televizija. Postojao je tu i jedan metalni hangar sa dekorom u kome je izbio bezazlen požar posle koga je nastala prava panika. I tada je jedan čovek, jednostrano, doneo odluku da se ti filmovi unište.

Jovan Jovanović: Zanimljivo je da filmski radnici tog vremena neće da govore o tom događaju otvoreno, a ja imam kopiju dokumenta iz koga se vidi da je naredba doneta zbog toga što „američki filmovi loše deluju na našu omladinu" i pobuđuju kod njih sitnosopstveničko i građansko shvatanje života. Dakle, bilo je i ideoloških razloga. Ali, da to zaboravimo... Da li se ovaj vaš film može podvesti pod ono što mi nazivamo „socijalističkim realizmom", jer u vašim likovima ima nečeg od likova komsomolaca u sovjetskim filmovima tog vremena.

Vojislav Nanović: Znate, neosporno je ruski uticaj bio veoma snažan jer smo mi bili i orijentisani na ruske reditelje i snimatelje. Oni su i dolazili ovde i držali nam predavanja. Ja sam čak bio na jednom vrlo kratkom kursu, i pre režije ovog filma, u Barandovu, koji je trajao dve nedelje gde su predavali Ejzenštajn i Tise.

Jovan Jovanović: Šta su vam oni predavali?

Vojislav Nanović: Predavali su o režijskom pristupu i realizaciji, sa primerima. To su bila, koliko se sećam, vrlo uopštena predavanja. Ipak, ja sam se trudio da u svom prvom filmu napravim nešto što ne liči na druge filmove, a posebno sam se trudio da ne liči na ruske filmove.

Jovan Jovanović: Znači li to da ste još onda osećali otpor prema ruskom filmu?

Vojislav Nanović: Pa, oni su bili suviše patetični i za ono vreme. Prema tome nisu bili realistični. A ja sam hteo da napravim nešto što će biti izvorno, originalno. To je bila velika pretenzija. Znate, kada sam napravio prve kadrove nisam ni verovao da će to ličiti na film. A kada sam montirao prve sekvence otišao sam u Vranje, gde su Aleksandar Vučo i Radoš Novaković tada snimali „Sofku", da ih pitam da li to liči na pravi film.

Jovan Jovanović: Jeste li imali problema oko sklapanja filma u montaži, jer u vašem filmu ima nekoliko preskoka rampe?

Vojislav Nanović: Kako da ne. Znate, tek kad je došao Vorkapić počelo je da se priča o direkciji i rampi. U mom filmu ima takvih mesta gde kamera preskače rampu, ali mi se čini da su ta mesta nekako u funkciji filma i da ne udaraju po očima. Na kraju krajeva, i danas u američkom filmu imate takvih montažnih skokova.

Jovan Jovanović: Da li je bilo problema i oko globalnog sklapanja filma pošto mi se čini da se film pri kraju malo raspada, kao da je bilo problema oko praćenja pojedinih likova u filmu, pa ste vi dijalozima razrešavali gde je ko...

Vojislav Nanović: Ne znam, nije bilo koliko se ja sećam... Ja sam bio protiv onog spikerskog uvoda, jer je postojao dijalog koji objašnjava situaciju. Ali da bi bilo što jasnije publici, zahtevano je od mene da taj dijalog pokrijem spikerskim tekstom. Međutim, normalno je bilo i da je i bilo propusta. Čovek dok ne napravi jedan film, dok ne sklopi ceo film u celinu, ne može da stekne bolje iskustvo.

Jovan Jovanović: Koliko znam, mnogi reditelji su tada i dosta dosnimavali, ne iz pedantnosti, nego zato što nisu mogli da postignu kontinuitet priče na montažnom stolu.

Vojislav Nanović: Onda se ceo Centralni komitet starao o tim filmovima. Stalno su dolazili drugovi i gledali materijale. Postojali su ljudi posebno zaduženi za pojedine filmove i za praćenje njihove realizacije. Dolazili su čak i Kardelj, Moša Pijade, Koča Popović... I od njih je mnogo zavisilo da li će se nešto dosnimavati ili ne. A neobično su se žurili da se film što pre pojavi. Ja sam imao mogućnost da dosnimavam, pošto se nije postavljalo pitanje novca. Nisam dosnimavao jer su drugovi stalno insistirali da se film što pre dovrši. I zato sam na montažnom stolu morao da izvlačim maksimum iz materijala. (...)

Jovan Jovanović: Meni u vašem filmu, kao i u domaćem filmu uopšte, smeta karikiranje neprijatelja. Zbog čega ste od samog početka počeli da primenjujete tu vrstu karikiranja Nemaca, što je kasnije dovelo do onih monstruoznih preterivanja kod Bulajića i još nekih autora. Da li je to rezultat socijalističke teze da je „umetnik inženjer ljudskih duša" pa je sada trebalo raspirivati mržnju prema neprijatelju?

Vojislav Nanović: Možda ima toga. Ali ja sam se trudio da taj mladi Nemac, koji igra glavnu ulogu, lepo izgleda. A ona scena na Banjici... Pa takvo je vreme bilo, tako se pristupalo karakterizaciji neprijatelja. Mi ne možemo sada da vidimo pozorišne predstave koje su se tada igrale...

Jovan Jovanović: Šta je vaša generacija smatrala da je društvena uloga filma?

Vojislav Nanović: Jedno umetničko delo ne može da bude bez određene idejne poruke. Pre svega treba nešto da kaže; šta misli društvo o nečemu. Međutim, teško je ne biti didaktičan. Koliko se sećam, trudio sam se da prikažem da ideja slobodarstva nije spolja u parolama, nego da je ona unutra u dušama ljudi... (...)

"Filmograf" br. 22 (1982)