Ispijanje čaja je važan deo britanske tradicije, iako je šećer dolazio sa Kariba, čaj iz Indije, a porcelan iz Kine. Kontakt Srba kroz istoriju sa udaljenim područijima, a potom i uticaj dalekih krajeva na srpsku kulturu, nije tako snažan da se može porediti sa državama koje su imale globalna carstva. A možda je i bio snažniji nego što mislimo, samo o tome nismo razmišljali. To je jedno od pitanja na koje nas navodi knjiga Sebastijana Konrada "Šta je globalna istorija?"

Dominantni izazovi epoha često rukovode intelektualnim poduhvatima istoričara. Interesovanja istraživača prošlosti oslikavaju izazove i dileme sveta u kome oni žive. Italijanski filozof Benedeto Kroče (1866-1952) često je isticao: „Sva istorija je savremena istorija".

Kroče je sa pravom tvrdio da istorijska nauka postavlja pitanja koja oblikuje vreme i sredina u kojoj istoričari stvaraju. Drugim rečima, teme koje istoričari odaberu nisu puki produkt njihove slobodne volje. Komunistički režimi staviće istoriju radničkih pokreta na pijedestal istorijske nauke. Rodna istorija dobiće na značaju tek sa širenjem feminizma. Promene u istorijskoj nauci u prethodne tri decenije pokazuju da Kročeov princip nije izgubio na važnosti. Sva istorija je i dalje savremena istorija. 

Strana koja je pobedila u Hladnom ratu proglasila je 1990-ih kraj istorije. Verovalo se da je došlo do „kraja evolucije" ljudskog društva. Nije se više postavljalo pitanje da li, već kada će čitav svet usvojiti svetonazor koji se odomaćio na severozapadu Evrope i severu Amerike.

Tri decenije kasnije predviđanja o kraju istorijskog razvoja vidimo pre svega kao pogrešnu procenu i svedočanstvo jednog trijumfalizma. U predhodnih četvrt veka ne samo da nije došlo do homogenizacije, već je došlo i do razvoja snažnih političkih i kulturnih alternativa. Svet je različitiji nego što je bio.

Međutim, to ne znači da poslednja decenija dvadesetog veka nije označile kraj jedne i početak druge epohe. Ekonomski rast i uklanjanje različitih vrsta barijera prekograničnoj povezanosti učinili su da delovi sveta postanu manje udaljeni jedni od drugih. Najvažniji faktor nove ere bio je nezampamćeno brz razvoj komunikacionih tehnologija. Istoričari u tome vide i jednu od važnijih posledica Hladnog rata.

Takmičenje oba bloka ko će imati bolje komunikacije doveo je do izuzetnog napretka tehnologije. Geografi sa pravom govore da je došlo do kompresije vremena i prostora. Distanca je izgubila na značaju. Svet možda nije postao globalno selo ali je svakako postao manji.

Umreženi svet

Globalizaciju možemo posmatrati kao ekonomski, kulturni ili politički fenomen. Drugim rečima, možemo govoriti o kretanju ljudi, roba i usluga, širenju kulturnih normi i fenomena ili o isprepletenosti međunarodne politike. Bez obzira na to za koji se pristup opredelimo, sastavni delovi planete su povezani kao nikada ranije u istoriji. To je činjenica, bez obzira na to da li nam se globalizacija dopada ili ne.

Svest o povezanosti različitih delova planete svakako nije novost. Od kada ljudi pokušavaju da razumeju sopstvenu prošlost i svet koji ih okružuje, postoji i razumevanje da dešavanja u jednom delu utiču na celinu. Međutim, intenzitet te povezanosti u savremenom svetu, kao i snaga kojom delovi utiču na celinu i obratno, je bez istorijskog presedana.

Ne iznenađuje da su ovakve okolnosti proizvele potrebu da se razume način na koji je svet povezan, da se otkriju strukture koje tom povezanošću rukovode, kao i posledice  povećanog kontakta. Usled toga, u predhodne tri decenije nije bilo važnije promene u istorijskoj nauci od razvoja „globalne istorije".

Za relativno kratko vreme nastali su specijalizovani časopisi, univerzitetski centri, udruženja i kongresi posvećeni globalnoj istoriji. Na vodećim svetskim univerzitetima studenti su u prilici da pohađaju specijalizovane master i doktorske programe. Sve češće važnije nagrade za istorijska istraživanja dodeljuju se delima koja spadaju u ovaj novi žanr istoriografije. Globalna istorija je toliko prisutna da se kao globalni istoričari samodeklarišu i oni koji to svakako nisu, a iz otpora prema dominantnom trendu takav opis često odbijaju oni koji to svakako jesu.

Šta je globalna istorija?

Sebastijan Konrad (1966) je nemački istoričar i profesor istorije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Njegovo interesovanje za nekonvencionalne pravce istraživanja prošlosti usko je povezano sa njegovim školovanjem. Naime, Konrad je studirao nemačku i japansku istoriju. Tako je 1999. nastala i njegova prva knjiga U traganju za izgubljenom nacijom koja je proučavala pisanje nacionalne istorije u Japanu i Nemačkoj nakon poraza u Drugom svetskom ratu.

Konrad je pokazao da, uprkos porazu, okupaciji i deklarativnom iskazivanju zainteresovanosti da se napuste nacionalni narativi, nacija jeste ostala najvažnija tema u dve istoriografije. Proučavajući dve udaljene i po mnogo čemu različite države, Konrad je pokazao kako je stav prema prošlosti oblikovan kroz agilni odnos spoljnih pritisaka (mahom određenih američkom okupacijom i kulturnom dominacijom) i lokalnih specifičnosti dva društva.

U svojoj drugoj knjizi Globalizacija i nacija u imperijalnoj Nemačkoj (2011) Konrad se vratio malo dublje u prošlost istražujući načine na koje su nemačka imperijalna i kolonijalna delatnost oblikovali dinamiku nemačke politike na prelazu iz 19. u 20. vek. Ukazao je na procese kroz koje je kontakt Carske Nemačke sa ostatkom sveta uticao kako na spoljnu tako i na unutrašnju politiku.

Konradove prve dve studije pokazuju trasu kojom je njegov istraživački rad krenuo. Sa jedne strane, on je bio nezadovoljan tradicionalnim pristupom nemačkoj prošlosti, koji je reflektovao podelu unutar univerziteta. Kao i u mnogim drugim zemljama koje su kopirale nemački univerzitetski model, u Nemačkoj su univerzitetske katedre i predmeti bili podeljeni na nacionalnu i opštu istoriju. Jedna od posledica toga je bila i slika prošlosti u kojoj je nacionalna istorija često bila izolovana od gotovo svega što se dešavalo izvan nacionalnog prostora ili granica matične države.

Sa druge strane, Konrad nije napustio zainteresovanost za istoriju država ili naroda. Te istorije su sada samo pisane u drugačijem ključu i polaze od toga da narodi i društva ne žive u izolaciji.

Konrad je 2013. godine prvi put pokušao da sumira svoje poglede na globalnu istoriju u knjizi Globalna istorija: Uvod. Ubrzo su se pojavili i prvi prevodi, a autor je 2016. godine odlučio da napiše novu knjigu, Šta je globalna istorija? čiji se prevod sada nalazi pred srpskim čitaocima (prevod: Bojana Gajski i Dragana Miljević; Arhipelag, Beograd, 2022).

Na srpskom jeziku se prvi put pojavljuje studija koja pokušava ne samo da pruži odgovor na pitanje o čemu zapravo mislimo kada govorimo o globalnoj istoriji, već i da predstavi način na koji se ona razvijala, metodologiju kojom se globalni istoričari služe, ali i izazove koje ona nosi sa sobom. Od ove knjige koristi mogu imati i oni koji istorijom tek počinju da se bave, ali i iskusniji istraživači. Prvi u njoj mogu pronaći sažet pregled razvoja savremene istorijske misli, a drugi su pored toga i u prilici da otkriju nove alate, koji im mogu pomoći u potrazi za odgovorima za kojima tragaju. 

Globalna istorija i istorija globalizacije

Najveća vrednost ove knjige leži u tome što je Konrad pedantni samokritičar. U predstavljanju globalne istorije, njenih principa i metodologije, on neće propustiti da navede i opasnosti i mane pojedinih aspekata novih pristupa.

On tako ukazuje na to da globalna istorija nosi i opasnost fetišizacije razmene, tj. da otkrivanje transfera i kontakata postaje samo sebi cilj. Konrad ističe i da kao što nacionalizam ume da zloupotrebi nacionalnu istoriju, tako i globalizacija može da iskoristi globalnu istoriju.

Međutim, Konrad ne ostaje na nivou apstraktnog, njegove misli nisu skrivene i čitalac nikada nije u dilemi šta autor misli. Kada je reč o ovom konkretnom problemu, on nudi nekoliko načina na koji se može osigurati da globalna istorija ne postane saputnik globalizacije.

Pre svega, globalna istorija govori o pozitivnim i negativnim efektima integracije. Povezivanje samo po sebi nije ni dobro ni loše, a cena je često velika, ističe Konrad. Upravo će imperije igrati veliku ulogu u povezivanju različitih delova sveta, a obavezni pratilac će biti ratovi, ropstva i osvajanja.

Imajući u vidu veliki broj stereotipa koji postoji o globalnoj istoriji, ne iznenađuje da je Konrad često definiše tako što govori šta ona nije. Globalna istorija ne podrazumeva da istorija teče od manjeg ka većem. Pored toga, ona nije obična istorija sa makroperspektivom. Zbog toga globalna istorija nije istorija globalizacije niti istorija cele planete.

Konrad neće propustiti da primeti i „nejednaku institucionalnu geografiju globalne istorije". Globalna istorija se mahom proučava u bogatim delovima sveta. Sa praktične strane se mora primetiti da je globalna istorija često skupa. Istraživanja mahom zahtevaju putovanja u više zemalja, često i na drugi kraj planete. Nisu sve naučne zajednice jednako u stanju da svojim pregaocima ponude sredstva da se u takve poduhvate upuste.

Upravo je ovo pravo mesto da se zapitamo: u čemu je potencijalni značaj globalne istorije za srpsku istoriografiju? 

Drugačiji prostor

Ispijanje čaja je važan deo britanske tradicije, iako je šećer dolazio sa Kariba, čaj iz Indije, a porcelan iz Kine. Kontakt Srba kroz istoriju sa udaljenim područijima, a potom i uticaj dalekih krajeva na srpsku kulturu, nije tako snažan da se može porediti sa državama koje su imale globalna carstva. A možda je i bio snažniji nego što mislimo, samo o tome nismo razmišljali.

Jedan Srbin je utvrdio granicu ruskog i kineskog carstva. Bio je to Sava Vladislavić, diplomata u službi ruske carice Katarine I. Drugi je bio prvi kafedžija u Londonu. Dubrovčanin Pasko Roze je prvi u Londonu prodavao kafu ispod jednog šatora u Sitiju. U vreme velikih migracija u SAD krajem 19. veka gradovi duboko unutar američke prerije dobijaju ime Beograd. Štaviše, ako već govorimo o migracijama, mora se napomenuti da iz ovih krajeva ljudi nisu samo odlazili već su i u njih dolazili. Ali o intenzitetu tih kontakata i silama koji su njima rukovodili sud će morati da daju neki budući istraživači.

Konradova knjiga je značajna za srpsku naučnu zajednicu iz dva razloga. Konrad daje putokaze za promišljanje „starih" i poznatih tema iz srpske istorije na nove načine, ali i za otvaranje novih istraživačkih polja. Konrad tu može biti višestruko od koristi. On nudi čitav niz primera koji pokazuju koje teme mogu biti dobra polazišna tačka: istorije medija, tehnologije, međunarodnih organizacija i kompanija, saobraćajne infrastrukture i trgovine.

Ova knjiga uspešno pokazuje da objekat istorijske studije ne mora biti politička jedinica, država ili neki njen deo. Možda će usled toga nepravedno zapostavljeni rani moderni period privući nove istraživače.

Globalna istorija eksperimentiše sa različitim poimanjima prostora, pokušava da razume mreže preko kojih sistemi funkcionišu i da locira centralne tačke. Zato Konradovo delo i obiluje terminima kao što su: integracija, dezintegracija, mobilnost, prenošenje, transfer, uzajamnost, isprepletenost, mapiranje itd.

Domaća medievistika podrobno je istražila načine na koje je stvaranje države na obodu „Vizantijskog komonvelta" uticalo na tok srpske istorije, kako na pismenost, tako i na državnu idelogiju ili religiju. Možda će i povezanost sa drugim carstvima ili kulturnim krugovima, ili pak sukob između različitih kulturnih modela, biti pročitano u nekom drugom ključu koristeći različite metode sažete u Konradovoj knjizi. 

Tačka preseka

Pristup srpskih istoričara može biti baziran na premisi da beskonačna geografska pokrivenost nije uslov za „globalni pristup". Štaviše, najinteresantnija pitanja su upravo ona koja proisteknu iz preseka globalnog i lokalnog. Drugim rečima, tamo gde se lokalne posebnosti suočavaju sa globalnim možemo videti kako snaga mesta preoblikuje globalne trendove. Najvažnija Konradova istraživanja počivaju upravo na ovim idejama.

On je iz te perspektive pisao o pokušajima indijskih i japanskih arhitekata da se odrede prema tradiciji antičke Grčke. Odgovori nisu bili isti. Japanci su „otkrivali" sličnosti sopstvene arhitekture sa grčkom, dok su Indusi odbacivali bilo kakve veze i bili ubeđeni u sopstvenu posebnost. Intelektualni prestiž evropskih antičkih tradicija bio je na prelazu iz 19. u 20. vek toliko jak da je postojala potreba da se estete i arhitekte širom sveta odrede prema grčkom nasleđu. Na početku 20. veka Japan je tražio veze sa Evropom a Indija ih je odbacivala. Priča koja naizgled govori samo o arhitektama svedoči o širim trendovima indijske i japanske kulture.

Globalni pristup ne podrazumeva da se napusti pisanje istorije ovih prostora. Istoriografija može da nastavi sa identičnim geografskim opsegom, ali i da postavi nova pitanja. Pre svega, odakle potiču pritisci koji su najviše oblikovali teme koje su dominirale politikom, ekonomijom i kulturom? Ne postoji ispravan  ili priželjkivani odgovor.

Na osi koju analizira ovo pitanje postoje dva ekstrema. Kao jednu krajnju tačku imamo srpsku istoriju sa sopstvenom dinamikom, koja nije ni pod kakvim uticajem spoljnih dešavanja, jedna gotovo ostrvska situacija, gde istorijom rukovode sile koje su ishod neprobojne unutrašnje dinamike. Kao drugu krajnju tačku imamo srpsku istoriju koja je samo recepcija trendova koji dolaze spolja. Nijedan od ova dva ekstremna scenarija zasigurno nije moguć, ali da bismo razumeli koji je odnos autentičnog i uvezenog, a samim tim i da bismo razumeli šta je zaista jedinstveno u srpskoj istoriji u odnosu na istorije drugih naroda, susednih ili ne, ne bi bilo loše da pokušamo i da iskoristimo alate koja nudi Konrad. 

Evrocentristički istorijski kalup

Drugi važan razlog zbog koga Konrad može biti važan leži u tome što je globalna istorija izvor najžešće kritike evrocentrizma. Istorija kao profesionalna naučna disciplina dobrim delom se razvila u Evropi tokom 19. veka, u vreme kada su evropske države politički kontrolisale dobar deo ostatka planete, komandovale svetskom ekonomijom ali i bile u stanju da diktiraju kulturne trendove.

Posledica toga je istorija koja je usmerena pre svega na Evropu. Uloga Evrope postaje dominantna. Evropa se pogrešno posmatra kao jedini pokretač istorijskog progresa i ona je deo sveta koji uvodi ostatak u moderno doba. Evrocentrizam je model interpretacije koji neće samo saopštiti očigledno, da je od Kolumbovih otkrića pa do početka 20. veka Evropa pokorila ostatak sveta - što je činjenica  koja se ne može osporiti. Evrocentrizam takav ishod smatra neminovnim i postavlja Evropu kao merilo i model koji bi ostatak sveta trebalo da sledi.

Evrocentrizam se ogleda u srpskoj nauci dvostruko. Sa jedne strane on dominira tematski. Studenti istorije će učiti detalje o britanskoj ili francuskoj istoriji, a znaće veoma malo o istoriji Albanaca ili Mađara. Studenti će se dobrano pomučiti da savladaju istoriju antičke Grčke i Rima, ali će o Indiji i Kini naučiti neuporedivo manje, gotovo ništa. One postaju tema tek kada dođu u kontakt sa Zapadom. Ne radi se samo o državama sa preko milijardu stanovnika, koje su danas izuzetno važne i moćne i što bi samo po sebi trebalo da podstakne interesovanje za njih. Još je važnije to što je reč o državama čija je istorija dala izuzetan doprinos čovečanstvu.

Evrocentrizam je, pre svega preko teorije modernizacije, uneo u srpsku nauku specifičan vokabular. Teorija modernizacije locirala je društva na lestvici razvoja, govorila o naprednom i nazadnom (tradicionalnom), stagnaciji i razvoju. „Modernizacija" i „evropeizacija" su najvažnije teme takvog pristupa.

Kako sam Konrad kaže, politička i ekonomska nadmoć Zapada doveli su do toga da se „vesternizacija" slavi kao napredak. Iza toga stajalo je, a ponegde i dalje stoji, uverenje da napredak leži u oponašanju Zapada.

Tako će i istoričari širom sveta, ali i na obodu Evrope, pa i kod nas, početi da mere sopstvenu istoriju koristeći norme, koncepte i narative koji su nastali na severozapadu starog kontinenta. Oni će suditi o istoriji svojih naroda poredeći je sa istorijama zapadnoevropskih zemalja i pri tome će tražiti odstupanja. Srpska istorija se tako ocenjuje u meri u kojoj ona podseća i liči na istoriju drugih, razvijenih, zemalja. To nije samo metodološki iskrivljen pogled, već se i dobija paradoksalan zaključak gde istorija može da „kasni" ili joj nešto „manjka".

Takav pristup prošlosti možda je podsvesno i bio refleksni odgovor na različite narative kojima je zajedničko da Balkan nije pravi deo Evrope, pa je trebalo dokazati suprotno.

Globalna istorija je važna i zato što ona daje najopsežniju kritiku davanja ocene o razvoju društava i ona prevazilazi potrebu da se istorije porede sa istorijom Zapada. Štaviše, iako možda zvuči kontraintuitivno, ali upravo globalna istorija kakvom je predstavlja Konrad predstavlja poziv i podsticaj da manje naučne zajednice, kakva je svakako srpska, hrabrije pokušaju da stvore svoje interpretacije a da manje pokušavaju da uklope sopstvenu istoriju u neki od postojećih kalupa.