"Iz Berezova sa zapregom irvasa preko Urala i Petrograda, odatle zaobilaznim putem u Austriju, iz Austrije u Švajcarsku, iz Švajcarske u Francusku, iz Francuske u Španiju", opisivao je Trocki prvi deo svog kružnog putovanja ka Oktobarskoj revoluciji čiji će biti jedan od ključnih ljudi. U nastavku putovanja Trocki će iz Barselone otploviti u Njujork da bi iz Amerike u proleće 1917. krenuo u revolucionarni Petrograd. Ali njegov povratak u Rusiju pokušače da da spreče Britanci, tako što će ga skinuti s broda i uputiti u jedan kanadski logor. Neplanirano presedanje Trockog na putu kući ironično se, u današnjem kontekstu, može čitati i kao jedan davnašnji primer „kulture otkazivanja“.

Iz rojeva objava koje od početka rata u Ukrajini ne prestaju da zuje društvenim mrežama pre neki dan nakratko je izronila priča o jednoj propaloj rođendanskoj žurki u Kanadi. U središtu ove kolateralne „pozadinske" drame našao se srpski tinejdžer iz okoline Toronta za koga je sve krenulo po zlu kada je za temu svoje prezentacije koju je trebalo da pripremi za čas nauke odabrao život i rad Nikole Tesle.

Nastavnik je ostale učenike iz odeljenja obavestio kako je naučnik o kome će biti reč Rus, nakon čega je -  u skladu sa nakvasanom antiruskom histerijom kojom je potpuno zatrt čak i privid otvorenosti zapadnih društava - naš nesretnik „propušten" kroz verbalnog toplog zeca političke korektnosti svojih vršnjaka, da bi mu na kraju njegov dotadašnji najbolji školski drug poručio kako bi najbolje bilo da pokupi svoje stvari i vrati se odakle je došao.

Ovaj uzorni omladinac je potom pred celim razredom pocepao pozivnicu na rođendansku zabavu svoga dotadašnjeg najboljeg druga kojoj su, nakon svega, prisustvovala samo naša i kineska deca.

Ne verujemo da je nakon gašenja svećica na rođendanskoj torti oklevetanom slavljeniku i njegovim gostima neko od prisutnih održao prezentaciju iz društvene istorije zemlje u kojoj će, nadajmo se, svi oni ipak nesmetano nastaviti da žive, ali bi se o represivnim načinima na koje su kanadske vlasti tretirale pripadnike različitih etničkih grupa (mimo starosedelaca) tokom trajanja velikih svetskih kriza moglo reći mnogo toga.

Najsvežiji primer ovakve prvorazredne ksenofobije jeste ono što se samo nekoliko dana pre opisanog srednjoškolskog incidenta desilo članovima jedne ruske ekspedicije, kada su pilota čarter-leta kojim su nameravali da krenu ka Severnom polu tamošnje vlasti primorale da letelicu prizemlji na jedan od aerodroma u nepreglednim kanadskim prostranstvima.

Pravni osnov za ovo „otkazivanje" bila je uredba kanadske vlade o zabrani preleta ruskih letelica preko tamošnjeg neba.

A pre stotinu i kusur godina, odmah po izbijanju Velikog rata, u improvizovane logore internirano je skoro devet hiljada ljudi koji su početkom HH veka trbuhom za kruhom u Kanadu stigli iz Austrougarske i Nemačke, a uskoro su im se pridružilo na stotine ratnih zarobljenika, uglavnom članova posada potopljenih nemačkih lađa i podmornica.

Početkom 1917. godine, u jedan od tih logora dospeo je i ruski revolucionar Lav Davidovič Trocki. 

Opšti pravac: severoistok-jugozapad

Trockog je početak Velikog rata zatekao u Beču, odakle je sa porodicom prvo otišao u neutralnu Švajcarsku, da bi ga redakcija časopisa „Kijevska misao" krajem novembra 1914. imenovala za ratnog dopisnika iz Pariza. Tu je počeo da sarađuje sa još jednim socijalističkim glasilom, a tokom 1915. je postao i član redakcije časopisa „Naša reč".

Suština njegovog delovanja ticala se permanentnog opiranja samoj ideji imperijalističkog rata koji je po rovovima iskopanim širom zemljinog šara već uveliko odnosio na hiljade života pripadnika radničke klase, za čije se oslobođenje od kapitalističkog jarma Trocki borio od samoga početka svoga revolucionarnog delanja.

Pišući o tim danima, Isak Dojčer u svojoj poznatoj trotomnoj knjizi o Trockom između ostalog navodi i kako je u to vreme u Parizu živeo i članke objavljivao izvesni Nikolas Trocki, koji je stajao „na čelu Saveza za oslobođenje Ukrajine koji je potpomagala Austrija, i koji je bio prototip onih ukrajinskih agencija što će ih kasnije lansirati Nemačka..."

I dok je istovremeno delovanje dvojice tako različitih Trockih zbunjivalo mnoge aktere tadašnje pariske ilegalne revolucionarne scene, francuske vlasti nisu nijednog trenutka sumnjale koji je od njih dvojice istinski opasniji po državni poredak. Zato su odmah nakon zabrane daljeg štampanja „Naše reči", polovinom juna 1916. godine naložili Lavu Davidoviču da napusti zemlju.

Tako je, ostavivši porodicu u Parizu, Trocki preko San Sebastijana stigao u Madrid, gde je nakon nekoliko dana lunjanja po muzejima uhapšen pod optužbom da su njegove ideje „isuviše napredne za Španiju". U zatvoru je proveo nekoliko dana a onda je interniran u Kadiz.

„Ali zašto Kadiz?", napisao je Trocki u svojoj autobiografiji: „Još jednom sam pogledao kartu. Taj grad se nalazi na krajnjoj tački poluostrva i evropskog jugozapada: iz Berezova sa zapregom irvasa preko Urala i Petrograda, odatle zaobilaznim putem u Austriju, iz Austrije u Švajcarsku, iz Švajcarske u Francusku, iz Francuske u Španiju i konačno, kroz gotovo čitavo iberijsko poluostrvo... Kadiz... Opšti pravac: severoistok-jugozapad. Tu je kraj kontinenta, početak okeana..." 

Od „Monserata" do „Kristijanijafjorda"

Trocki je u Kadizu proveo narednih šest nedelja. Preko italijanskih i francuskih prijatelja je pokušavao da izdejstvuje švajcarsku vizu, a španske vlasti su htele da ga ukrcaju na brod za Kubu, što je on odbio. Na kraju je pronađen kompromis: dopustiće mu da sa porodicom, koja je još uvek bila u Parizu, iz Barselone otplovi za Sjedinjene Američke Države prvim narednim brodom.

„Vrata Evrope su se za mnom zatvorila u Barseloni. Policija nas je smestila na španski prekookenaski brod 'Monserat', koji je za sedamnaest dana trebalo da isporuči svoj teret Njujorku, živ ili mrtav..."

„Monserat" je bio star, nekomforan brod, a jedina pogodnost bila je španska zastava na njegovom jarbolu, što je znatno umanjivalo rizik da ga potopi bilo engleska, bilo nemačka ratna mornarica.

„Putnici na brodu su bili različitog sastava i u celini malo privlačni", zapisao je Trocki u autobiografiji. „Tu je bio i veliki broj dezertera iz različitih zemalja, naročito onih višeg društvenog ranga. Neki umetnik je nosio svoje slike, svoj talenat i bogatstvo kao i porodicu pod zaštitom starog oca, daleko od linije vatre. Jedan bokser, povremeno i pisac, rođak Oskara Vajlda, iskreno je priznavao da više voli da razbija vilice gospode jenkija u jednom plemenitom sportu nego da pusti Nemca da mu polomi rebra..."

Ne znamo ko je bio pomenuti slikar, dok se rođak Oskara Vajlda zvao Artur Kravan, o kome je do sada već napisano dosta toga, ali ne bi škodilo da se o njegovom neverovatnom životu piše još.

U najkraćem, rođen u Švajcarskoj, Kravan je od svoga života načinio prvorazredni primer apsolutne posvećenosti najradikalnijoj verziji dadaizma.

O njegovom navodnom srodstvu sa Oskarom Vajldom čak je pisao i tadašnji dopisnik „Njujork tajmsa" iz Pariza, pokušavajući u svome iscrpnom članku da utvrdi istinitost Kravanovih tvrdnji kako je veliki umetnik i dalje živ, te da se redovno viđaju u tajnosti.

Potom je pokušao da spoji poeziju i boks, nastupajući po pariskim kabareima, da bi novac za put do Amerike zaradio boksujući u jednoj koridi u Barseloni sa bivšim svetskim prvakom Džekom Džonsonom, koji je iz SAD pobegao u Evropu nakon optužbi da se oženio maloletnom rođakom.

„Cela književnost je ta, ta, ta, ta, ta", rezonovao je Kravan, a ne bismo mnogo preterali ako bismo sa „ta, ta, ta, ta" u nakraćem opisali kratak boravak Lava Trockog u Njujorku. Jer, iako je, ukrcavši se na „Monserat", Trocki mislio da možda i zauvek napušta Evropu, u carskoj Rusiji je samo nekoliko nedelja po njegovom dolasku u SAD izbila Februarska revolucija, a novoformirana privremena vlada je odmah potom objavila opštu amnestiju za sve političke emigrante.

Tri meseca u Bronksu

Na američkom tlu Trocki je živeo ni puna tri meseca, ali je uspeo da ostavi dubok trag u tamošnjoj, u to vreme veoma snažnoj i uzavreloj socijalističkoj političkoj sceni.

Odmah po dolasku postao je član redakcije časopisa „Novi svet", učestvovao je na brojnim mitinzima i susreo se sa Buharinom i Aleksandrom Kolontaj, koji su u to vreme takođe živeli na Istočnoj obali. Trocki je u autobiografiji napisao kako je Kolontajeva puno putovala po SAD, tako da ju je dosta retko sretao, dok je susret sa Buharinom opisao ovako:

„Jedna od prvih osoba koju smo sreli u Njujorku bio je Buharin, koji je nedavno proteran iz Skandinavije. Buharin nas je poznavao, moju porodicu i mene, od našeg boravka u Beču i dočekao nas je sa dečačkim oduševljenjem koje je karakteristično za njega. Mada je bilo kasno a i mi smo bili umorni, on nas je, moju žene i mene, već prvog dana poveo da vidimo javnu biblioteku."

Tokom nepuna tri meseca, koliko su početkom 1917. godine proveli u Njujorku, živeli su u iznajmljenom stanu u jednoj aveniji u Bronksu. Trocki je za najam nameštaja plaćao dva dolara mesečno.

Sa dokova Njujorka Trockog je 27. marta ispratilo više stotina ljudi. Porodica se ukrcala na brod „Kristijanijufjord" u deset sati ujutru i odmahivala okupljenima sa glavne palube. Brod je uskoro isplovio iz njujorške luke i putnici su se smestili u svoje kabine u kojima će provesti narednih petnaestak dana.

Uskoro će se ispostaviti da Trockog i njegove najbliže čeka znatno duže putovanje, sa neplaniranim „presedanjem".

Tri dana u Halifaksu

„Spisak putnika je bio dugačak i misteriozan. Trocki je putovao u potpalublju sa grupom revolucionara; sa mnom u kabini bio je i jedan japanski revolucionar. Bilo je i mnogo Holanđana koji su se kući žurno vraćali sa Jave i oni behu jedini nedužni ljudi na brodu. Ostali behu ratni glasnici, dvojica su sa Vol Strita išli u Nemačku; i špijuni; i ratni špekulanti; jedan ratni dopisnik... Nijednog turiste."

Ovako je, petnaestak godina kasnije, jedan američki novinar opisao putnike koji su se ukrcali na „Kristijanijufjord".

Britansku obaveštajnu službu je, međutim, interesovao samo Trocki.

Tokom prvog dana plovidbe, kapetan „Kristijanijefjord" primio je dva telegrama poslata iz njujorške kancelarije britanskih obaveštajaca u kojima je stajalo kako se na brodu nalaze Trocki i ruski revolucionari Voskov, Kladnovski i Mančin, koji sa sobom nose deset hiljada dolara namenjenih finansiranju revolucije.

U telegramima je navedeno i kako su o svemu obaveštene vlasti u kanadskoj luci Halifaks, u koji je „Kritijanijafjord" po planu trebalo da pristane već narednog dana.

I umesto da se brod u luci zadrži tek koliko je potrebno da se na njega ukrcaju novi putnici, „Kristijanijafjord" je u Halifaksu ostao tri dana! Toliko je trebalo kapetanu broda i kanadskim policajcima da na kraju silom savladaju Trockog i zajedno ga sa porodicom i sa ostalim ruskim socijalistima koji su se takođe vraćali u Evropu odvedu na kopno.

Od pominjanih deset hiljada dolara, naravno, nije bilo ni traga, mada osumnjičeni revolucionari ne bi imali ništa protiv da su tvrdnje britanskih obaveštajaca bile tačne. Sa tolikim novcem u to vreme mogla se dobro opremiti cela jedna mala armija. Na brodu nije bilo ni u telegramu pomenutog Voskova, koji, sva je prilika, nikada nije ni postojao, dok su imena ostalih revolucionara bila listom pogrešno napisana.

Trockog i drugove prvo su zatvorili u tvrđavu iznad lučkoga grada, a potom ih vozom sproveli do Amhersta, mesta udaljenog od Halifaksa gotovo stotinu kilometara u dubinu kopna. Supruga i dva sina ostali su u luci, gde su ih prvih desetak dana tretirali kao zarobljenike.

Ni protiv njih, ni protiv Trockog i ostalih uhapšenih povratnika u Evropu kanadske vlasti nisu podigle bilo kakvu optužnicu.

Besprekorni ruski revolucionari koji se vraćaju u svoju zemlju

U Amherstu je u to vreme bilo zatočeno više stotina nemačkih ratnih zarobljenika sa potopljenih ratnih brodova i nešto manje interniranih kanadskih radnika neprijateljskog porekla.

„Tamo smo u prijemnoj sali bili podvrgnuti takvom pretraživanju kakvo nikad nisam doživeo, čak ni kada sam bio zatvoren u Petropavlovskoj tvrđavi", napisao je Trocki u autobiografiji. „Ako su vas u carskom zatvoru i prisiljavali da se skinete goli, ako su vam žandari opipavali telo, to je bilo učinjeno s pažnjom; u Amherstu, kod tih demokrata, naših saveznika, podvrgli su nas besramnom vređanju u prisustvu desetak osoba. Uvek ću se sećati narednika Olsena, švedsko-kanadskog tipa zločinačke glave koji je u tome igrao glavnu ulogu. Ološ koji je njime izdaleka upravljao je savršeno dobro znao da smo besprekorni ruski revolucionari koji se vraćaju u svoju zemlju koju je revolucija oslobodila."

Logor u Amherstu nalazio se u nekadašnjoj staroj i potpuno zapuštenoj livnici koja je pre rata pripadala nekom Nemcu. „Daske za spavanje su bile nameštene na tri sprata i u dva reda sa obe strane prostorije", Trocki kao da prepisuje enterijer nekog potonjeg logora arhipelaga Gulag.

Ovom ustanovom je komandovao britanski pukovnik Evans. Za nepunih mesec dana, koliko su internirani ruski revolucionari proveli u ovoj kanadskoj bestragiji, Evans i Trocki su razvili odnos o kome bi mogao da se snimi film poput Linovog „Mosta na reci Kvaj" ili Ošimin „Sretan Božić, gospodine Lorens".

„Nikakav nalog o pritvoru nam nije dostavljen", piše Trocki. „Pukovnik nam je još u svoje lično ime rekao da, kao politički emigranti koji su sasvim očigledno imali razloga da napuste svoju zemlju, ne treba da se čudimo zbog onoga što nas je snašlo. Ruska revolucija za tog čoveka nije postojala. Pokušali smo da mu objasnimo da su carski ministri koji su od nas napravili političke emigrante sada sami zatvoreni, sem nekolicine čiji je sad red bio da emigriraju. Tom gospodinu, koji je svoju karijeru pravio u engleskim kolonijama i u ratu protiv Bura, bilo je suviše teško da to shvati. Pošto se u razgovoru nisam ponašao sa dužnim poštovanjem, progunđao mi je iza leđa:
- Ah! Da mi je ovaj dopao šaka na južnoafričkoj obali..."

Kući, u revoluciju 

Pukovnik Evans ipak nije toliko mario za hemisferu na kojoj u svojim rukama drži sudbine toliko ljudi. Uporno je odbijao zahteve Trockog da mu omogući kontakt sa vlastima u Petrogradu i insistirao da se pritvoreni ruski revolucionari tretiraju kao i svi ostali ratni zarobljenici.

Trocki je to uporno odbijao, usput pridobijajući sve veće poverenje starosedelaca u Amherstu. Tako je, iščekujući ishod rusko-britanske diplomatske komunikacije gluvih telefona (u kojoj je jednim svojim člankom objavljenim u „Pravdi" učestvovao i sam Lenjin), Trocki tokom nepunih mesec dana provedenih u ovom kanadskom logoru uspeo da sasvim osvoji srca nemačkih ratnih zarobljenika i interniranih kanadskih radnika.

Na kraju su, nakon intervencije novoformiranih sovjeta, Britanci ipak popustili i odlučili da Trockom i ostalim ruskim revolucionarima dozvole da nastave putovanje.

„Međutim", kaže Trocki, „tom prilikom je još jednom upotrebljena sila. Jednostavno nam je naređeno da spremimo naše pakete i da krenemo pod oružanom pratnjom. Želeli smo da znamo gde nas vode i s kakvim ciljem... Zahtevali smo prisustvo najbližeg ruskog konzula... Komandant je naredio da se upotrebi sila... Mi smo se zainatili da ostanemo ležeći na daskama... Komandant je popustio; u svom stilu kolonijalnog Engleza nam je saopštio da će nas ukrcati na danski brod, da bi nas otpremio u Rusiju. Njegovo tamnocrveno lice su potresali grčevi."

Potom Trocki opisuje kako su ih ispratili ostali zatvorenici:

„Kad su nas izveli iz logora, naši drugovi iz zatočeništva su se svečano oprostili sa nama... mornari i radnici su se poređali u dva reda čitavom dužinom prolaza; orkestar stvoren na licu mesta od stvari kojima smo raspolagali svirao je revolucionarni marš; prijateljske ruke su se pružale prema nama sa svih strana. Jedan od zatvorenika je održao kratak govor: pozdrav ruskoj revoluciji, prokletstvo za nemačku monarhiju." 

Trocki je sa porodicom i ostalim uhapšenim pa oslobođenim ruskim revolucionarima nastavio putovanje tačno mesec dana nakon što su odvedeni sa palube „Kristijanijafjorda". Ovoga puta su se ukrcali na danski brod „Kralj Olaf".

More je sve vreme plobidbe bilo uzburkano, što revolucionara Grigorija Čudnovskog nije sprečilo da se zaljubi u rusku balerinu. Trocki je pak napisao kako putovanje od Halifaksa do Petrograda na njih nije ostavilo više utisaka nego što se može doživeti u tunelu.

Više od stotinu godina kasnije, baš taj utisak je, čini se, jači nego ikad.