Početkom marta 1937. jugoslovenski komunisti organizovali su veliku akciju prebacivanja nekoliko stotina dobrovoljaca iz Dalmacije u Španiju pomorskim putem iznajmljenim brodom "Korzika". Ali, akcija je propala, nesuđeni "španci" pohapšeni, a nedugo potom na čelo partije umesto Milana Gorkića došao je Josip Broz Tito. Priča koja sledi je priča o jednom zaboravljenom događaju koji je odredio sudbinu njenih protagonista, o našim "špancima", Rodoljubu Čolakoviću, Gojku Nikolišu, Živojinu Pavloviću, Milanu Gorkiću, Adolfu Muku, Josipu Brozu i "dežurnim krivcima" nestalim u bermudskom trouglu Staljinovih čistki.

„Spuštalo se toplo, blago septembarsko veče nad Parizom kad je brzi voz napuštao železničku stanicu Monparnas."

Ovako bi mogao da počne roman Miroslava Krleže ili Grejema Grina, ali sve zasluge za sklapanje te gotovo savršene rečenice pripadaju Rodoljubu Čolakoviću. Ovaj prekaljeni jugoslovenski revolucionar u trećem tomu Kazivanja o jednom pokoljenju otkriva kako ga je tokom ilegalnog boravka u Parizu, u drugoj polovini tridesetih godina dvadesetog veka, jedno vreme okupirala misao da o svojoj generaciji i napiše višetomni autobiografski roman. Čak je bio smislio i da naslov zamišljenog ciklusa bude Kazivanje o Pavloviću, a da prvi deo nosi naslov Raskrsnica. Čolaković potom priznaje kako „nije nikakva šteta za literaturu" što su ga „drugi poslovi omeli" u nameri da tu knjigu napiše.

Jedan od tih poslova-raskrsnica bio je i njegov odlazak u Španiju u ranu jesen 1937. godine, u vreme kada je tamo već uveliko besneo građanski rat. Rudi, P. Vuković ili Rozneko, kako su glasila samo neka od Čolakovićevih konspirativnih imena, trebalo je da nakon pogibije Blagoja Parovića obavlja dužnost neke vrste poverenika Komunističke partije Jugoslavije za jugoslovenske dobrovoljce u Internacionalnim brigadama.

„Jutros sam završio pripreme za odlazak" piše Čolaković. „S Titom i Žujovićem precizirao svoje zadatke u Španiji, utvrdio način dopisivanja s njima, napustio hotel u kome sam stanovao i predao 'tehnici' svoj lažni pasoš."

Novo rukovodstvo KPJ

Devet meseci ranije, politbiro CK KPJ je iz Beča prešao u Pariz. Prethodno je Kominterna imenovala novo rukovodstvo Komunističke partije Jugoslavije. Za generalnog sekretara Partije imenovan je Josip Čizinski, mnogo poznatiji pod imenom Milan Gorkić, a članovi Centralnog komiteta postali su i Slobodan Žujović, Rodoljub Čolaković, Fran Leskošek i J. B. Tito. 

Gorkić, Čolaković i Žujović su otišli u Pariz, dok su Tito i Leskošek poslati na „privremeni rad" u zemlju.

Komunistička partija Jugoslavije je gotovo od samoga svoga osnivanja 1920. godine delovala ilegalno. S vremena na vreme neko od njenih članova bi izvršio atentat na nekog od visokih predstavnika vlasti novostvorene države, ili na samoga regenta Aleksandra.

Uvođenje Šestojanuarske diktature dovelo je do talasa hapšenja i „provala". Mnogo članova KPJ našlo se iza rešetaka, mnogi su spas potražili u emigraciji, iz koje je delovalo i najuže rukovodstvo, čiji su članovi birani po strogim nalozima Kominterne.

Vamos a España kroz tunel, preko Pirineja, avionom...

U nastavku svojih sećanja Čolaković detaljno opisuje i način na koji je uspeo da pređe granicu između Francuske i Španije.

Suprotno od njegovih očekivanja kako će morati da se penje „kozjim stazama preko Pirineja", on je u organizaciji lokalnih aktivista KP Francuske do same granice stigao automobilom. Tu ga je dočekala nova „veza" - stari španski ilegalac, u čijem je društvu ušao u Španiju kroz „kratak tunel probijen povijarce Pirineja, koji se tu spuštaju ka Sredozemnom moru". To je ujedno bio i zvanični granični prelaz, na čijim su krajevima prelazak ljudi tek ovlaš kontrolisali francuski i španski policajci.

Mesec dana pre Čolakovića, u Španiju je upravo preko Pirineja stigao potonji general i osnivač partizanske sanitetske službe Gojko Nikoliš. U memoarskoj knjizi Korijen, stablo, pavetina, Nikoliš podjednako detaljno opisuje svoj španski itinerer.

I on iz Pariza kreće vozom, u organizaciji aktivista KP Francuske. „Putovaćemo sigurno kao što širokim svijetom putuje preporučeno pismo, iz ruke u ruku, uz potpis o primopredaji." Grupa dobrovoljaca u kojoj je bio Nikoliš na kraju je poverena vodiču koji ih je poput kakvog pirinejskog šerpasa poveo na sedmočasovno pentranje do prevoja sa čije se druge strane nalazila Španija.

Za razliku od komunista Čolakovića i Nikoliša, koji su u Španiju stigli pešice ne bi li se u sastavu Internacionalnih brigada borili za pobedu Republike, Miloš Crnjanski je kao simpatizer lika i dela generala Franka, a u svojstvu ratnog dopisnika, na Iberijsko poluostrvo stigao avionom.

„Aeroplani nemačkog društva 'Lufthanza' tri puta nedeljno, bez obzira na vreme i bombe, lete u vazduhu, iz Štutgarta do Salamanke", napisao je Crnjanski u jednoj od svojih reportaža za dnevni list „Vreme".

U Salamanki se u to vreme nalazio glavni stan vojske generala Franka. Crnjanski piše kako tu život teče „sasvim normalno": „Deca igraju u prašini, dućani i bioskopi su puni, Nedeljom priređuju borbe s bikovima... Kraj svih grozota, koje su se desile, Španci se ponašaju kao da nije rat, nego neki svatovi." 

„Borba španskog naroda nije samo stvar španskog naroda..."

U oktobru 1936. godine Staljin je generalnom sekretaru Komunističke partije Španije uputio telegram u kome je, između ostalog, stajalo: „Borba španskog naroda nije samo stvar španskog naroda već celog progresivnog čovečanstva."

Nešto slično, ali sasvim različito, Hitler i Musolini su „poručili" celom čovečanstvu kada su rešili da generalnu probu za predstojeći Drugi svetski rat obave pružajući nesebičnu vojnu pomoć Frankovim pobunjenicima.

Objašnjavajući genezu političke krize koja je u Španiji dovela do građanskog rata, Crnjanski piše kako je u republici rođenoj tek pet godina ranije, na izborima održanim u februaru 1936. pobedila levica, te da se „namesto demokratske republike očigledno pomaljala... marksistička."

Gojko Nikoliš o prvim danima sukoba krajem jula 1936, u Zagrebu zapisuje i ovo:

„Španija izbija na naslovnu stranu!... Sve radničke organizacije protiv pobunjenika! Jedan proglas: 'Radnici! Mobilišite se kao jedan čovjek za odbranu Narodnog fronta i demokratske revolucije'... Obrazovana je već treća vlada u posljednja 24 časa (to mi se nikako ne sviđa)... Radnički dobrovoljački bataljoni! Ta vijest je imala za moje srce sasvim adekvatnu talasnu dužinu... I tada, negdje u donjoj Ilici, na trotoaru, upravo pored vojnih kasarni, moj drug Zlatko Pintar i ja zaključismo: to je ono naše, naš put, naša budućnost."

„Na prve vijesti o generalskoj pobuni protiv legalne španske vlade i borbama koje su se rasplamsale", piše Čolaković, „u Španiju su otišli mnogi antifašisti, u najvećem broju komunisti, i uvrstili se u razne antifašističke odrede. To je bio spontan pokret u kome je bilo najviše njemačkih i italijanskih antifašista-emigranata, onda Poljaka i Jugoslovena iz ekonomske i političke emigracije. Bilo je, zatim, i mnogo Francuza, kojima je neposredna granica sa Španijom olakšavala odlazak i uključivanje u borbu... Kominterna je već u septembru 1936. tražila od svojih sekcija da hitno organizuju pomoć republikanskoj Španiji... Od tada je slanje dobrovoljaca u Španiju postalo organizovan partijski rad, za koji je, u svakoj partiji, bio zadužen određen broj ljudi."

Deset pezeta na dan

Staljin je u oktobru 1936. godine, sem pomenutog telegrama, u Španiju poslao i delegaciju Kominterne koja je tadašnjem premijeru i ministru rata Francisku Longu Kabaljeru, inače radikalnom levičaru, ponudila konkretnu pomoć u vidu formiranja nekoliko brigada koje bi bile sastavljene od pripadnika brojnih antifašističkih partija i pokreta iz celoga sveta.

„Pošto želite da se borite", odgovorio im je ne baš ljubazno i zahvalno Kabaljero, „španska vlada prihvata vašu pomoć, ali mora biti jasno da ćete oružje za svoje ljude morati da obezbedite sami. I biće plaćeni deset pezeta na dan, isto kao pripadnici naših milicija."

I tako je počelo formiranje prvih Internacionalnih brigada. Prva veća grupa dobrovoljaca stigla je u Španiju nekoliko dana pre ovog sastanka, a ubrzo su brodom iz Marselja u Alikante pristiglo još osam stotina ljudi.

Dobrovoljci su pristizali raznim vodenim i kopnenim putevima. Bili su to mahom mladi ljudi, radnici, odani levim idejama. Među njima se, između ostalih, našao i Džon Kornford, dvadesetogodišnji pesnik iz Kembridža i praunuk Čarlsa Darvina. Među onima koji su se dokopali Španije bilo je i pukih avanturista, a tadašnji gradonačelnik Liona je sa ulica sklonio na desetine skitnica i prosjaka tako što ih je o trošku gradskog budžeta organizovano otpravio preko granice, na front.

Od knjižare u Gundulićevoj do knjižare na Sen Žermenu

„Jedne večeri", započinje Pavle Gregorić svoje prisećanje na te dane, „srete me poznati zagrebački publicista Stevo Galogaža i reče da je došla poruka od druga Tita da organiziram punkt za upućivanje dobrovoljaca u Španiju, u kojoj je već uveliko buktio građanski rat."

Gregorić je po izlasku sa robije 1936. godine, u Zagrebu, u Gundulićevoj ulici otvorio knjižaru koja je postala punkt gde su dobrovoljci dobijali sva potrebna dokumenta za put. Isprave su pribavljane od činovnika koji je radio na pasoškom odeljenju zagrebačke policije.

„Svi su putovali u Pariz", kaže Gregorić, „jer se tamo, u jednom hotelu, nalazila centrala za upućivanje doborovoljaca u Španiju."

 Preko zagrebačkog punkta u Pariz je stigao i Nikoliš, koji je za razliku od komunista već poznatih jugoslovenskoj policiji, imao pasoš „izvađen u Vrginmostu radi posjete Svjetskoj izložbi u Parizu, ali s napomenom 'da ne važi za Španiju'".

„Zaronih u podzemlje metroa i tu izvukoh iz cipele papirić sa adresom javke", sećao se Nikoliš. „Neka knjižara. Kasnije sam saznao da je to bila naša dobro poznata knjižara preko koje se rasturala partijska štampa."

Bila je to knjižara „Horizont", koju je u Ulici De l'Ešod pod svojim imenom bio otvorio Živojin Pavlović - Vlada, ili Žika Ždrebe, potonji autor knjige Bilans sovjetskog termidora, zbog koje su ga partizani u vreme Užičke republike uhapsili, teško mučili a onda i pogubili 28. novembra 1941. godine.

Linija „Horizonta"

Samo nekoliko godina pre nego što su ga ljudi Slobodana Penezića Krcuna otkrili i opkolili u seoskoj kući u okolini Užica, Živojin Pavlović je predstavljao važnu kariku u ilegalnoj mreži KPJ u Parizu.

Bio je oženjen Francuskinjom i imao uredne papire, a knjižara je postala mesto gde se rasturala ilegalna štampa, pre svega listovi „Proleter" i „Protiv Glavnjače", koji je Pavlović sam pokrenuo i uređivao 1936. i 1937. godine. Pavloviću je u vođenju „Horizonta" pomagao slovenački komunista Lovro Kuhar, mnogo poznatiji pod pseudonimom Prežihov Voranc, autor zbirke priča Đurđevak, koju je u SFRJ u okviru školske lektire trebalo da pročita svaki osnovac.

Knjižara se sastojala iz dve prostorije, koje je u svojim Zapisima opisao Čolaković:

„U prvoj, većoj, prodavane su knjige, koje smo štampali u Brislu ili dobivali iz Moskve, od izdavačkog preduzeća koje je objavljivalo Lenjina na raznim jezicima. Bilo je ponešto i francuskih knjiga. Iza te glavne prostorije nalazila se druga, koju smo zvali ardija. U njoj su se svršavali neknjižarski poslovi - povjerljiv razgovor sa čovjekom koji je došao iz zemlje i donio neku poruku ili pismo, predavao se nekom putniku za Jugoslaviju kofer sa duplim dnom u kome su bile tamo zabranjene knjige, 'Proleter' i drugi ilegalni spisi... Sjećam se, jedno vrijeme tu se nalazilo nekoliko slika Moše Pijade. Među njima je bio i portret Lajoša Čakija, koji je Moša izradio u političkom odjeljenju sremskomitrovačke tamnice 1927. godine."

Gojko Nikoliš, kao ni svi ostali „Španci" koji su preko Pariza krenuli da se bore za zemlju i slobodu, nisu videli Pijadin portret atentatora na regenta Aleksandra Karađorđevića, ali se neko od njih na ulazu u knjižaru možda mimoišao sa Kristom Đorđević, sestrom od strica Save Šumanovića i predsednicom Odbora umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić", u čijoj su kući u Ulici Strahinjića Bana na Dorćolu ilegalno boravili i Rodoljub Čolaković i Tito.

Početkom marta 1937. godine u knjižaru „Horizont" iz domovine je i stigla prva, kratka vest o „brodolomu" velike akcije prebacivanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju direktnom morskom rutom. 

Kako se rodila ideja o iznajmljivanju „Korzike"

Sve veći broj Jugoslovena koji su hteli da odu da se bore u Španiji uzrokovao je i sve veći broj osujećenih ilegalnih „ekskurzija". Naša policija je sve češće uspevala da osujeti ova putovanja.

U Parizu se 1937. održavala velika Svetska izložba i to je jedno vreme bio odličan paravan za tolike grupne odlaske u grad svetlosti. Izostanak grupnih povrataka uslovio je da policijske vlasti „okrenu list" i, kako će se to nakon dolaska komunista na vlast često govoriti, „podignu budnost na najviši nivo". To je opet nateralo organizatore odlaska jugoslovenskih dobrovoljaca u Internacionalne brigade da pronađu nove načine putovanja.

Tako je u samom vrhu partijskog rukovodstva osmišljen plan da se veća grupa dobrovoljaca preveze u Španiju morem. Prema brojnim izvorima, puno autorstvo za ovu ideju pripada Gorkiću, dok je Tito trebalo da bude jedan od onih koji će na posredan ili neposredan način učestvovati u njenoj realizaciji.

Istoričari bi na ovome mestu zastali i vratili se izučavanju građe pohranjene u „dubinama" pretežno moskovskih arhiva. Nas, međutim, ništa ne sprečava da spekulišemo idejom da je sve ono što se dešavalo sa „Korzikom" i oko nje zapravo bilo maslo čoveka koji će ubrzo posle toga postati šef partije, potom neprikosnoveni vođa revolucije i konačno doživotni predsednik Jugoslavije.

Tito se krajem 1936. i početkom 1937. nalazio u zemlji, radeći po Gorkićevim instrukcijama na organizivanju odlaska jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju. Po dolasku u Prag, sastaje se sa Gorkićem i od njega saznaje da je za tu svrhu planirano iznajmljivanje broda.

„Za organizaciju tog posla bili su određeni Adolf Muk, Antun Franović, Stevan Lilić i Braina Fos - Rudin", beleži Čolaković u svojim memoarskim kazivanjima. „Cijelom operacijom je rukovodio Gorkić, kome su bila stavljena na raspolaganje znatna finansijska sredstva, o kojima on nije polagao račun CK. On je sâm odabrao i ljude koji će zadatak izvršiti."

Nekoliko (valjda) dobrih ljudi

U vreme kada mu je Gorkić poverio ovaj važan (ispostaviće se i za obojicu sudbonosan) zadatak, Adolf Muk više nije bio niti na jednoj iole važnoj partijskoj funkciji.

Rođen je u Kotoru 4. juna 1893. godine, od oca Fridriha i majke Ređine, rođene Marković. Školovao se u Kotoru i Veneciji, a uoči početka Prvog svetskog rata bavio se konobarskim zanimanjem, što će mu, tokom događaja koji će uslediti nakon njegovog hapšenja na „Korzici", komunistička štampa, a naročito i često J. B. Tito, uzimati kao otežavajuću okolnost i gotovo krunski dokaz „izdajničkog pedigrea".

Muk je učestvovao u borbama tokom Prvog svetskog rata, a odmah po formiranju jugoslovenske države počinje njegov levičarski angažman. O njegovom prvom hapšenju pisala je i „Politika" 21. septembra 1919. godine pod naslovom „Komunisti u Kotoru". Muk se, naime, našao među onima koji su dolazak Belih Rusa u Kotor dočekali povicima „Živio Lenjin!" i „Živio Trocki!"

Tokom narednih godina biva hapšen još nekoliko puta i napreduje na lestvici partijskih rukovodilaca, sve dok 1934. godine ne postane član Politbiroa CK KPJ. Ilegalno je delovao u zemlji i emigraciji pod konspirativnim imenima Jelka, Levi, Zehner, Cvajg. Bio je poliglota.

U rukovodstvu koje je Kominterna smenila 1936. bio je i Vladimir Ćopić, koji je odmah po smeni neku vrstu šanse za iskupljenje za ne baš jasne „grehe" potražio upravo u Španiji, u koju je otišao preko kanala čehoslovačkih komunista. U Španiji je uskoro postao i komandant Petnaeste internacionalne brigade, o čijem je ratnom putu ostavio i uredno vođen dnevnik.

Možda je iz istih ili sličnih razloga Muku poveren zadatak da prvo iznajmi odgovarajući brod, potom otplovi do naše obale, na dva mesta ukrca nekoliko stotina dobrovoljaca i odvede ih pravo u Španiju.

U tome je trebalo da mu pomaže Braina Rudin Fos.

Rođena 11. juna 1902. godine u Rigi, studirala je medicinu u Frajburgu i Berlinu od 1922. do 1927. godine. Tokom studija je postala članica Komunističke partije Nemačke a 1931. godine udala se za jugoslovenskog komunistu Alfreda Bergmana Nenadova, koji je vodio partijsku tehniku u Beču. Tada je i počela da radi za Kominternu pod imenom Marlena Nenadova. 

Kako je propalo krstarenje „Korzikom"

Prema nekim izvorima, Gorkić je za glavnog operativca ove složene i opsežne, gotovo vojne operacije, izabrao Adolfa Muka jer je ovaj bio „dobar poznavalac mora". O Mukovom mučnom životnom putu objavljeno je nekoliko stručnih radova, jedan poduži esej i cela, istina prilično ostrašćeno napisana, u potpunosti antitioistička knjiga, ali nijedan od istoričara i publicista nigde nije izneo niti jedan podatak o njegovim navigatorskim sposobnostima.

Već smo pomenuli kako je Tito u svojim agitpropovskim paškvilama objavljenim u listu „Proleter", a i kasnije u tekstovima objavljenim u sabranim delima, Muka karakterisao uvredljivom opaskom o njegovoj „kelnerskoj prošlosti".

Bivši član najužeg partijskog rukovodstva najverovatnije i jeste voleo more, kraj koga je odrastao i kraj koga će 1943. godine biti streljan, ali za ostvarenje Gorkićevog plana  trebalo je iznad svega dobro poznavati ljude. A u toj vrsti navigacije, sled i priroda događaja će to jasno pokazati, od svih aktera ove katastrofe u najavi, najbolje se snašao Tito.

Josip Broz je, prema nekoliko izvora, zaista boravio u Splitu krajem 1936, gde je stupio u kontakt sa zubarem Josipom Čilićem, kome je izložio plan da se u Splitu formira punkt za odlazak dobrovoljaca u Španiju. Po dolasku u Prag, Tito je od Gorkića saznao kako se, uporedo sa njegovom aktivnošću, već uveliko priprema teren za iznajmljivanje broda kojim bi preko 500 dobrovoljaca bilo prevezeno do neke od španskih mediteranskih luka.

I Braina Rudin Fos u svojim sećanjima ističe kako je Gorkićeva ideja o unajmljivanju broda išla prvo uporedo, a ubrzo počela da se kosi sa zadacima zbog kojih je krajem 1936. godine boravila u Beogradu.

Nećemo mnogo pogrešiti ako pretpostavimo da se već tada u poslove, sumnje, snove operativaca KPJ umešala i jugoslovenska policija. A upravo „zahvaljujući" policijskim zapisnicima sa saslušanja uhapšenog Antuna Franovića možemo rekonstruisati hronologiju događaja koji će direktno ili indirektno uticati ne samo na sudbine mnogo ljudi, već na budućnost KPJ, a samim tim i cele jedne države.

Dva crvena fenjera 

Franović je u Pariz došao iz Marselja, gde je brodom stigao iz Trsta. U Parizu ga je Ivan Krndelj povezao sa Adolfom Mukom, koji mu je na jednom od sastanak rekao kako je dobio zadatak da zakupi brod kojim će jugoslovenski dobrovoljci biti prebačeni u Španiju.

Potom se nisu videli nekoliko dana, a onda mu je Krndelj preko jedne žene poslao 100 franaka i voznu kartu za Marselj. Na železničkoj stanici sreo se sa „Somerom", kako mu se bio predstavio Gorkić, u čijem je društvu bila i ona ista žena u kojoj nije teško otkriti Brainu Fos, iliti Marlenu.

U Marselju su se našli sa Mukom, koji je već bio zakupio „Korziku", ukotvljenu upravo na Korzici, u luci Ajačo. Do tamo su njih dvojica otputovali sa kapetanom „Korzike", gde su na brod pretovarili hranu i ostale potrepštine namenjene stotinama dobrovoljaca, i nakon dva-tri dana krenuli put Splita. Na cilj su stigli 28. februara i, zaustaviviši se između Šolte i Brača, na jarbol istakli ugovoreni znak: dva crvena fenjera. 

Dok na nemirnoj jadranskoj pučini drhturi crvena svetlost sa „Korzike", mi ćemo se prebaciti na kopno, i prvo se vratiti nekoliko dana unazad, u Marselj. Primivši od Gorkića 50.000 dinara u stranim valutama, Braina Rudin Fos je krenula vozom za Trst, odakle je brodom produžila za Split. Tu je stupila u kontakt sa vezom, a lokalni ilegalci su je u noći 28. februara kolima odvezli do mesta na obali gde je, prema njenom svedočanstvu, trebalo da se nađe sa jednom grupom dobrovoljaca i sa njima se ukrca na trabakulu.

Nije, međutim, bilo ni dobrovoljaca ni trabakule, pa se Marlena vratila nazad u Split, da bi se sutradan, mimo dogovorenog plana, ukrcala na brod čije je odredište bio Kotor.

Fudbalska utakmica u Splitu

Koliko god čovek iščitavao naučne radove istoričara radničkog pokreta, radove istoričara koji o radničkom pokretu ne misle ništa dobro, te svedočanstva pripadnika radničkog pokreta koji su se krajem februara 1937. spremali da brodom otputuju u Španiju, neće mu uspeti da do u detalje rekonstruiše sled događaja koji će dovesti do okončanja krstarenja „Korzike" pre nego što je ono uopšte i počelo. Mešaju se datumi, imena lađa i zbornih mesta, a ugovoreni signal sa „Korzike" čas je dva zelena i jedno crveno svetlo, čas dva crvena a jedno zeleno.

Ipak, znamo da se tog poslednjeg februarskog vikenda u Splitu bilo okupilo nekoliko stotina ljudi čije je krajnje odredište bila Španija. Najviše ih je bilo iz samoga Splita i Dalmacije, ali nije bilo malo onih koji su u grad pod Marjanom doputovali iz Slovenije, Zagreba, Bosne.

Kao dobra kamuflaža nesuđenim „Špancima" poslužila je fudbalska utakmica koja se te nedelje igrala protiv domaćeg „Splita" i gostujuće „Bate". Glumeći gostujuće navijače, dobrovoljci su dan ranije došli u Split, a uveče, predvođeni lokalnim ilegalcima, krenuli ka zbornim mestima na obali, gde je trebalo da ih čekaju trabakule kojima će se odvesti na otvoreno more, gde ih je čekala „Korzika".

Onda se u ilegalne radnje sasvim javno umešao meteorološki faktor: počeo je da duva jak vetar, more se uzburkalo i bilo je nemoguće isploviti.

Zato je akcija odložena za narednu noć. Tada je tek nekoliko trabakula uspelo da isplovi, ali od „Korzike" nije bilo ni traga ni glasa.

Jedna trabakula je dobrovoljce iskrcala na Braču, druge su se vratile, ali gotovo svi dobrovoljci su narednog jutra pohapšeni. Policija je očigledno sve vreme znala za ovaj plan.

Hapšenja „Korzikanaca"

Svi pohapšeni su sprovedeni u lučki magacin, počelo se i sa ispitivanjima, ali kada su Splićani saznali šta se desilo, došlo je do demonstracija a žene su organizovale snabdevanje hranom zatočenika koji su većinom uskoro oslobođeni.

Do masovnih hapšenja je dva dana kasnije došlo i na crnogorskom primorju, a naročito u Budvi, gde je privedena i Braina Fos. Naredne noći, u vodama ispred Budve, „Korziku" su opkolili jedna torpiljerka i dva torpedna čamca ratne mornarice, „Četnik" i „Uskok", i brod stražarno sproveli u Zeleniku.

Prema svedočanstvu jednog mornara sa torpiljerke, „Korziku" su po lošem vremenu pronašli na pet-šest nautičkih milja od obale: „U tamnoj noći ukazaše se konture većeg trgovačkog broda koji se lagano kretao prema obali. Komandant naredi telegrafisti podoficiru da legitimiše brod telegrafskim putem. Na ovaj poziv brod nije davao nikakvog odgovora, već počeše praviti zaokret prema pučini... Tek na treći poziv da stane i da se vješanjem zastave na krmi legitimiše, brod stade, istače francusku zastavu i telegrafskim putem javi: 'Brod La Corse, luka pripadnosti Marselj.' Komandant ga opet radiografskim putem pozva da poštuje naređenja, na šta on odgovori: 'Poštovaću vaša naređenja'."

Kapetan „Korzike", međutim, nije hteo da pusti jugoslovensku policiju na svoj brod. Imao je sve potrebne dokumente i tražio je da ga puste sa veza. Popustio je pred zahtevima vlasti tek kada se na obali pojavio predstavnik francuske ambasade.

Policija je počela sa detaljnim pretresom broda na kome je pronašla skrivene Adolfa Muka i Franovića.

Ne treba zanemariti i podatak da su policajci na brod doveli i jednog novinara, koji je identifikovao Muka. Nije zabeleženo njegovo ime, ni za koje novine je ovaj radio. Dok je odavao Mukov identitet, možda je, ko zna, pomislio kako će članak o razotkrivenom ilegalcu početi rečenicom kako rođeni Kotoranin nije ni slutio da će luka u Ajačiju biti poslednje tle po kome će hodati kao slobodan čovek. 

Muke po Muku i ostalim brodolomnicima

„Korzika" je nakon nekoliko dana isplovila iz Bokokotorskog zaliva put matične luke, Muk, Franović i Braina Fos su sprovedeni u beogradsku Glavnjaču, a u Pariz je stigla vest o neuspelom poduhvatu.

„Na sjednici CK, održanoj sredinom marta, Gorkić je kratko izvijestio o našem neuspjehu", kazuje Čolaković. „Kako je i zašto je poduhvat propao, nije bilo pouzdanih podataka. Zaključeno je da se traže obavještenja iz zemlje, da se povede kampanja u zemlji i inostranstvu za oslobođenje Muka i ostalih uhapšenih drugova kao antifašističkkih drugova koji su htjeli da pomognu republikanskoj Španiji. Na istoj sjednici je odlučeno da se u Španiju, mjesto uhapšenog Muka, pošalje, za predstavnika KPJ pri CK Španije, Blagoje Parović."

Tako je „brodolom" kod Splita i Budve posredno počeo da na dno odvlači i one partijske kadrove koji nisu imali nikakve veze sa „Korzikom" i priključenijima.

Parović će poginuti krajem jula predvodeći juriš interbrigadista, a već početkom tog istog meseca Gorkić će na hitan poziv Kominterne otputovati u Moskvu, gde je odmah uhapšen, odveden u Lubjanku, a potom i streljan.

U međuvremenu su Gorkić i Tito oformili komisiju i nakon razmatranja svih raspoloživih informacija o uzrocima neuspešnog prebacivanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju Kominterni poslali sledeći izveštaj:

„Na osnovu materijala iz zemlje, izveštaja odgovornih rukovodilaca broda, Zomerovog (Gorkićevog) saopštenja o organizaciji transporta, došli smo do uverenja da je transport bio uglavnom dobro organizovan i da je bio izvodljiv. Ekspedicija nije uspela iz tri razloga: A) zbog lošeg vremena - bure - nije bilo moguće predviđenog dana primiti na brod ljude iz sjevernog i iz južnog dijela Dalmacije; B) zbog niza grešaka koje su počinili Muk i lokalni rukovodioci; C) zbog nedovoljne budnosti u odnosu na talijansku špijunažu."

Kasnije je, u Gorkićevom „opravdanom odsustvu", Tito u svojim tekstovima, izveštajima i sećanjima Mukovu krivicu nazidao gomilom kontradiktornih optužbi, iz kojih bi moglo da se zaključi da je ovaj sa „Korzike" poruke ilegalcima slao po nekom taksisti, te da se iskrcao u Budvi, pa se potom vratio na brod...

Međutim, u vreme pisanja ovog prvog izveštaja, do Pariza još nije bila stigla vest da je Adolf Muk „propevao". U zemlji i inostranstvu bila je pokrenuta kampanja da se Muk i ostali oslobode optužbi i da se sa njima u zatvoru postupa humano. A onda, je prema Čolakovićevim rečima, advokat Miloš Cerović krajem marta, na molbu Veselina Masleše i Milovana Đilasa, od policije zatražio da se sretne sa Mukom:

   „Kad je Carević došao u Upravu grada, dočekao ga je Dragi Jovanović, upravnik grada, i posprdno upitao:
   - Hoćeš da vidiš raščerečenog Muka? Samo izvoli.
   Uveo ga je u jednu kancelariju u kojoj je bio smješten Muk. Krevet, umivaonik, pisaći sto, a na njemu poveći štos ispisane hartije i pepeljara puna opušaka. Iza stola ustao je Muk, blijed, iscrpljen, unezveren... Kad ih je Jovanović ostavio nasamo, Muk je prosto zavapio istrganim rečenicama - što ste dolazili, ja sam za pokret umro, sve sam izdao, recite drugovima da bježe i da prekinu kampanju za mene, ovi ovdje se samo cerekaju, nemam hrabrosti da izvršim samoubistvo, izgubljen sam.
   Carević ga je, potresen, upitao:
   - Kako ste to mogli uraditi?
   - Ništa me više ne pitajte, molim vas. Ja sam izgubljen, propao..."

Bilans Mukovog brodoloma

Čolaković beleži 1971. godine ono što mu je advokat ispričao dve godine ranije. O Adolfu Muku u to vreme nema ni jednog jedinog slova ni u jednoj jugoslovenskoj enciklopediji, kao što nema pomena o Gorkiću, braći Cvijić, Simi Markoviću i ostalim jugoslovenskim komunistima nestalim u Staljinovim čistkama. Pa ipak, koliko god se izrečene pa zapisane Carevićeve reči poklapale sa Titovom mantrom o nekadašnjem kelneru sa primorja koji nije uspeo da se otrgne od svog malograđanskog porekla, i koliko god da su se, nakon Titove smrti, doživotnom predsedniku Jugoslavije pripisivale sve „zasluge" za sve muke kroz koje je ovaj Kotoranin prolazio čak i nakon što je streljan, nema sumnje da je Adolf Muk tokom istrage i na suđenju rekao sve što zna.

Ali pod policijskom torturom „propevali" su i toliki drugi ilegalci! Među njima je, na primer, bio i Đuro Pucar Stari, koji će posle Drugog svetskog rata biti postavljan na najviše partijske i državne funkcije. Muk je, međutim, odlučio da progovori u okolnostima koje će se daljim razvojem događaja ispostaviti kao ključne za dalju sudbinu Komunističke partije Jugoslavije.

Tako je, odlukom CK KPJ, Muk isključen iz partije „radi izdajstva, provokacije i služenja klasnom neprijatelju za svagda." 

Adolf Muk i Franović osuđeni su na deset godina strogog zatvora i poslati na izdržavanje kazne u Sremsku Mitrovicu. Braina Rudin Fos je osuđena na šest meseci i, pošto je tokom istrage i priprema za suđenje već bila odslužila ovu kaznu, proterana je iz Jugoslavije.

U sremskomitrovačkoj kaznioni Muka je dočekao strogi bojkot ostalih političkih zatvorenika. Vreme je provodio u samici i bio isključen iz planova za bekstvo. Odlukom vlade, kazna mu je 1939. godine prepolovljena na pet godina. Kada je došlo vreme da bude pušten na slobodu, sremskomitrovačka kazniona se već uveliko nalazila pod jurisdikcijom Nezavisne države Hrvatske. Zato je, na zahtev italijanskih okupacionih vlasti, Adolf Muk krenuo na svoje pretposlednje putovanje.

Prvo je početkom aprila 1942. godine, zajedno sa Antunom Franovićem, sproveden u Sarajevo, odakle je prebačen u Mostar, potom u Dubrovnik. U kotorski zatvor je stigao tek 5. jula 1942. godine. O njegovom psihofizičkom stanju svedočanstvo je ostavila Filomena Stojanov, koja je Muka srela u kotorskom zatvoru. Pred jednom ćelijom - samicom, ugledala je čoveka sasvim seda, podbula, kao da sunce nikada nije video.

Postoje priče da su Italijani Muku nudili saradnju i preseljenje u Italiju, ali da ih je on odbio. Da u tome ima istine, najbolje svedoči njegova smrt.

Prvo je 14. aprila 1943. prebačen u zatvor u Herceg Novom, da bi sedam dana kasnije bio odveden u ranu zoru i streljan negde u Sutorini, na putu od Igala za Debeli brijeg.

Postoji i priča da je prilikom odlaska na poslednje putovanje rekao: „Više volim da budem pogubljen od fašista kao komunista, nego od komunista kao izdajica." 

Čistke

Takve „sreće" nisu bili ni Milan Gorkić, ni Vladimir Ćopić, ni braća Cvijići, ni Sima Marković, Filip Filipović i mnogi drugi više ili manje poznati jugoslovenski pripadnici komunističkog pokreta koji su uhapšeni a onda pogubljeni u Staljinovim čistkama.

Gorkiću je kao jedna od otežavajućih okolnosti uzet upravo fijasko sa „Korzikom", ali je njegova glavna krivica izgleda bila to što je bio bliski Buharinov prijatelj. Ćopić se sa mesta komandanta Petnaeste interbrigade odazvao pozivu iz Moskve, gde je odmah uhapšen i ubrzo posle toga pogubljen.

I Čolaković je vest o Gorkićevoj smeni i raspuštanju Centralnog komiteta prvi put čuo po dolasku u Španiju. Celokupan njegov boravak na tamošljem frontu i meseci koje je posle toga proveo prvo u Parizu, a potom u zemlji proticali su u neizvesnosti i očekivanju razrešenja sopstvenog statusa.

Živojina Pavlovića je filijalna ruka kominternovske „pravde" stigla u vreme Užičke republike. On je nakon Gorkićevog hapšenja i raspuštanja kompletne ilegalne mreže u Parizu zatvorio knjižaru i vratio se u Jugoslaviju. Tu je napisao knjigu o Staljinovim čistkama i atmosferi koja je vladala u partijskom rukovodstvu u Parizu, ali su jugoslovenske vlasti, zarad nekvarenja tek uspostavljenih veza sa Sovjetskom Rusijom, Bilans sovjetskog termidora zabranile.

Pre nego što je ubijen metkom u potiljak, Žika Ždrebe je mučen i ispitivan. U istrazi je, između ostalih, učestovovao i sam Rodoljub Čolaković, koji o tome nije ostavio zapis.

Pišući o povratku u Jugoslaviju 1940. godine, Čolaković je, međutim, pisao kako su se on i njegova supruga Milica u Cavtatu, tokom letovanja, družili sa Kočom Popovićem i njegovom tadašnjom suprugom Verom Bakotić.

„Ponekad, noću, zasjeli bismo negdje na osamku ili se izvezli barkom na pučinu i pjevali revolucionarne pjesme. Koča je znao mnoge iz španskog građanskog rata, naučio je i nas, te smo se tako sjećali Španije, te duboke rane u svima koji su osjetili i veličinu podviga njenog naroda i gorčinu njegova poraza."

Kao u špijunskom filmu 

Pišući o svome boravku u Salamanki, gde je bio smešten glavni štab vojske generala Franka, Crnjanski je primetio kako je uveče život u „Gran Hotelu", koji je bio centar svih društvenih događanja u gradu, „elegantan, kao na nekom špijunskom filmu."

A da je u odnosima između SSSR-a i Kraljevine Jugoslavije bilo tajnih i iznenađujuće srdačnih veza, svedoči i podatak da su se nakon hapšenja Adolfa Muka u Ženevi, u potpunoj diskreciji, tadašnji ministar inostranih poslova SSSR-a M. M. Litvinov i njegov pomoćnik Harselman sastali sa ondašnjim predstavnikom jugoslovenske vlade.

U izveštaju podnesenom Beogradu, naš predstavnik je istakao kako je Sovjetima poručio „da je u interesu njihovom da obuzdaju komunističku propagandu koja se vrši u našoj zemlji. Ta propaganda i ta cela komunistička akcije je suviše slaba da bi mogla oboriti naš socijalni poredak, ali ako se nastavi ona može biti dovoljno jaka da izazove ono dejstvo koje Moskva najmanje želi, a to je da nas satera u krilo onih sila koje su deklarativno protivne Moskvi." Na to su mu Litvinov i Hasrelman rekli kako se sa njihove strane ne vrši nikakva propaganda, ali da će oni to „dostaviti gde treba i da će se ovim argumentom koristiti."

Ova razgovor je vođen možda baš negde u vreme kada je Gojko Nikoliš, nakon što se spustio niz strme obronke Pirineja, u rano jutro ušao u svoje „prvo špansko selo".

„Na jednom zidu Staljinov lik s čijeg se brka boja cijedila na niže, pa lik izgleda čudno asimetričan."