Stambol kapija, ona koja je nekad stajala na Trgu republike u Beogradu, ima neobičnu osobinu da iznenada izroni u zainteresovanosti javnosti i iz nje se isto tako brzo povuče. Gde ta vrata odlaze kad o njima niko ne misli, o tome bi verovatno više mogla da kaže fenomenološka filosofija nego istorija arhitekture. Gordana Ilić-Marković, sa odseka za Slavistiku na Bečkom univerzitetu, namerava da prekine inkognito bivstvovanje Stambol kapije i napiše rad o njoj. Ali, gde početi priču o stvari koja se otima priči?

Neki arhitektonski markeri imaju sreću da ih generacije servisiraju i drže u dobrom stanju, kao na primer hiljadu i po godina star mauzolej Gale Placidije u Raveni. Neki ostanu kao ruševine u radnom odnosu, kao još stariji Forum Romanum u Rimu, ili Partenon na atinskom Akropolju. Neki ostaju da gore samo u duhu, pa ožive kao holografske instalacije srušenih sinagoga u Beču i Berlinu na godišnjicu „Kristalne noći" iz novembra 1938.  

A opet, ima i onih arhitektonskih markera koji ne gore u duhu, već su sami duhovi. Oni se s mukom probijaju kroz prostor i sećanje, razlomljeni u delove, nasutih temelja, raseljeni i razvučeni, ugrađeni u tuđe potporne zidove, u kripte i žardinjene. Ovde se ne misli na zaboravljene objekte, jer su oni posebna kategorija. Naprotiv, misli se na arhitektonske markere čija je simbolika tako strašna, koji emotivno iscrpljuju i zastrašuju, zlom pritiskaju kolektivnu memoriju kasnijih generacija, da one kažu: nosi to kamenje odavde,  da mu se trag zatre, da ga ni prijatelj ni neprijatelj ne prepozna kad na njega naiđe!   

U ovu poslednju kategoriju arhitektonskih markera, odnosno arhitektonskih spomenika u širem smislu, onih koji „spominju" svoje vreme, progovaraju iz njega, spada i beogradska Stambol-kapija. 

Nadzemni delovi „Stambol-kapija" su danas u Beču, u opštini Pencing (14. Bezirk), u neposrednoj blizini baroknog dvorca Laudon. Tamo kao krajputaš markiraju potporni zid na šetalištu i biciklističkoj stazi ka Bečkoj šumi.

Temelji su i dalje u Beogradu, ispod ploča na Trgu Republike. Kod svake restauracije Trga - oko 1880, između dva svetska rata, ili sad u ovom veku - radovi ogole temelje, javnost se zapanji nad neverovatnim arheološkim otkrićem, razgovara se o eventualnoj novoj nameni, a onda se sve to lepo pokrije, zabetonira i poploča, dok ne iznenadi neke nove generacije kroz sto godina.

Nije teško zamisliti razgovor na nekoj od terasa oko Trga negde u proleće 2121. godine: „Jesi li čuo, pronađeni temelji Stambol kapije konju ispod nogu! Senzacija!"  

Poenta je u tome, da Beograd ne želi da se seća Stambol kapije. I pored svih, blago rečeno, manjkavosti arhiviranja u Otomanskom carstvu, da je grad u poslednjih dvesta godina, da su njegovi stanovnici, urbanistički zavodi i tela za negu spomenika, zaista želeli da znaju sve detalje oko Stambol-kapije, znali bi ih.

Stambol na Stambolu

Kao prvo, koja Stambol-kapija? Na Trgu su stajale dve kamene kapije, da li kao slavoluk ili samo kontrolisani prolaz u grad u srednjevekovnom maniru, to je otvoreno pitanje. I po svoj prilici nisu postojale zajedno, već hronološki jedna za drugom. Ima urbanih legendi po kojima su čak stajale jedna na drugoj, kasnija na temeljima prethodne, rođena iz njenog kamena. 

Prva, imenom Virtemberška kapija, potiče s početka XVIII veka. Kapiju je, verovatno kao slavoluk, podigao Karl Aleksander Virtemberg (Karl Alexander von Württemberg-Winnental, 1684-1737), zapovednik u vojsci Eugena Savojskog, čije su snage 1717. isterale Turke iz Beograda.

Karl Aleksandar je kasnije imao političku karijeru, od 1733. do smrti je bio vladajući knez Virtemberga (otprilike današnja nemačka pokrajina Baden-Virtemberg sa Štutgartom kao glavnim gradom), jedne od državica unutar Svetog rimskog carstva nemačke nacije. Beograd ga međutim pamti, ili zaboravlja, kao vojnika, carskog generala i maršala koji je na konju 1717. ujahao u oslobođeni Beograd. U svakom slučaju: u hrišćanski Beograd.

Hrišćanski je Beograd, kao teritorija kojom se vlada, ne po stanovništvu, ostao kratko, od 1717. i Požarevačkog mira do 1739. i Beogradskog (ne)mira.

Prvo što su Turci napravili kada su im Austrijanci, istina bez volje i entuzijazma, ali i bez ispaljenog metka, predali Beograd 1739, bilo je da sruše Virtemberšku kapiju. „Prvo" ne treba shvatiti bukvalno, ali u svakako vremenski zgusnuto, da su Turci brutalno kaznili Srbe za dve decenije političke, kulturne, urbanističke i graditeljske evropeizacije, da su ubijali i nabijali na kolac, da su rušili sve što je mirisalo na tuđe, i da su u tom poletu otomanske rekonkviste srušili i Virtemberšku kapiju.

Paralelno s rušenjem Virtemberških vrata, po svemu sudeći koristeći isti kamen, Turci su odmah pored njih, u nekom zakošenom položaju, podigli svoju kapiju, onu na koju se uglavnom misli kad se kaže Stambol-kapija.

U kasnijim predanjima ranjenog grada, u nepreciznom sećanju na muku i očaj poraza, te dve kapije - Virtemberška iz 1717. i Stambol iz 1739. su se spojile u jednu, ovu kasniju.

Tri luka, jedan luk?

Pitanja se množe. Kako je izgledala jedna, kako druga kapija? Da li su Beograđani tog vremena imali pozitivan stav prema prvoj, negativan samo prema drugoj? Da li su prvu, u tom kratkom periodu, prihvatili kao svoju, ili bi je kao takvu prihvatili da je boravak hrišćanskih snaga potrajao, da su se razvile forme internalizacije i adaptacije? 

Za prihvatanje te druge, imenom Stambol kapije, nije bilo šanse, niti je moglo da bude. Nju je turska uprava od početka uspostavila kao nexus terora. Na njoj su se Srbi nabijali na kolac, kod nje i oko nje su se izvršavale masovne egzekucije, tu je odmazda dobijala konkretne forme potčinjavanja.

Ali, zar su zaista bile dve? Ili, zašto bi Turci uopšte rušili Virtemberšku kapiju? Zašto je samo nisu „učinili" svojom, nakačili par kamenih ploča sa surama, iznad ulaza stavili koju tugru (kaligrafski potpis sultana), i gotov posao? Vojni osvajači tako rade od kad je sveta i veka, preuzimaju pametne građevine kao svoje. Ne ruše, nego prilagode.

To je nekad isto tužna sudbina: šifra Justinijanova Sveta Sofija u Konstantinopolju. Ali suština je u nečem drugom - osvajači, pogotovu oni koji, kao osmanska imperija, nisu marili za sistematsko razvijanje porobljenih krajeva, za veštine gradnje, smislenu organizaciju civilnog života, škole, nauku, za sve ono što se od kasnog XVII veka zvalo progres, ne ruše tek tako jednu solidno građenu, kamenu kapiju na ulazu u vlastitu fortifikaciju.

Ne ruše je, osim ako ne mogu da je vide očima. Osim ako im arhitekturom i simbolikom tako para vidno polje i duhovni mir, da koegzistencija Turaka i austrijskog kamenja postaje nemoguća.

Dva su moguća odgovora.

Varijanta A: Turci zapravo nikad nisu srušili Virtemberšku kapiju. Samo su je 1739. sa spoljnim dekorom i funkcionalnim dodacima preveli u status Stambol kapije. U prilog toj varijanti bi govorila  činjenica da su kod svakog kasnijeg preuređenja Trga republike izronili samo jedni temelji, čvrsti i solidni, nikakva šindra i drvena kaša od trista godina, kao što se vidi na ovim fotografijama koje je poznati beogradski arhitekt Bojan Kovačević stavio na raspolaganje RTS-u.

Varijanta B: Turuci su itekako srušili Virtemberšku kapiju, zato što je izgledom citirala kasnoantičke trijumfalne kapije. Za primer može da posluži Konstatinov slavoluk u Rimu, ali ta forma je praktično neuništiva i vrlo adaptabilna. Ako se zanemari anahroni citat trijumfalne kapije u modernoj Astani 2012. godine, ta je spomenička forma uvek bila čvrsto usidrena u političkim kulturama hrišćanstva.

U svim klasicirajućim epohama evropski prinčevi i knezovi su se utrkivali u podizanju trijumfalnih kapija. Kad se car Leopold I (deda Marije Terezije) 1683. vraćao u Beč nakon konačnog proterivanja Turaka, čitavim putem do dvorca su gradili trijumfalne kapije u raskošnom efemernom baroku. I to poznati arhitekti, kao Lukas Hildebrand, na primer. Sedam dana za montažu kapije, jedan za demontažu.

Za Turke, tako kratko nakon što su 1683. sahranili vlastite snove o osvajanju Evrope, mora da je bio strahoviti šamar kad su 1739. prilikom povratka u Beograd zatekli iritirajuće primerke evropske trijumfalističke arhitekture. Glavnina toga je istina bila u ruinama, pošto su Austrijanci po uslovima Požarevačkog mira morali da sruše sve objekte podignute u te dve decenije vladavine. Ali trijumfalnu Virtembergovu kapiju su ostavili Turcima da im pokvari trijumf.  

Slavoluk, pa još s tri prolaza, prenosio je Turcima jednu jedinu poruku: Zauzeto, hrišćanin. Šta su Turci mogli, nego da ga sruše do temelja, da kamen na kamenu ne ostane, a materijal kao spolije upotrebe za podizanje neke druge kapije par koraka dalje, oko koje će trijumfovati nad lokalnom rajom.

Mrtvi Laudon između vezira i viteza  

Drugi put u dugom XVIII veku Austrijanci su isterali Osmanlije iz Beograda 1788. godine. Osvajanje/oslobođenje grada je vodio nemačko-baltički vojskovođa Gideon Ernst fon Laudon (1717-1790).

Laudon je bio profesionalni vojnik, ne civilni upravitelj. On je ušao u grad, osvojio ga, pokupio što mu se sviđalo i odmah se vratio u Beč na dalje raspolaganje caru Jozefu II.

A to što se Laudonu dopadalo, i što je poneo kući, u svoj dvorac u Pencingu, bila je arhitektonska dekoracija sa Stambol kapije. U sumi je odneo dve velike kamene ploče ugrađene za vladavine sultana Mahmuda I (1730-1754), uz to četiri manje sa groba Ibrahim paše, jednu tugru i jednu deko-glavu Turčina dugih brkova. 

Veliko pitanje je, međutim, odakle je Laudon pokupio svoje trofeje. Sumnja se pogotovo javlja kad je u pitanju grob Ibrahim paše. Laudon je pomešao dvojicu paša - mislio je da u smrti trijumfuje nad Ibrahim pašom koji je služio kao ambasador Visoke porte u Beču 1719, u vreme Požarevačkog mira, dok je u stvarnosti pokrao kamene dekoracije sa groba zapovednika Beograda Ibrahim paše koji je umro još 1708. Poreklo Laudonovih „spolija" time postaje problematično.

Motivacija je jasna, prevođenje turskih simbola reprezentativne moći u hrišćanske simboličke sisteme. Sve ostalo je kod Laudona nepouzdano, kaže Gordana Ilić Marković sa odseka za Slavistiku na Bečkom univerzitetu - da li je uzeo tamo odakle je rekao da je uzeo, ili je naprosto pokupio stvari koje su mu se dopale i posle im nadevao imena. Kao što je rečeno, bio je osvajač, ne administrator, a posebno ne istoričar umetnosti.

U nastavku, Laudonovo prebacivanje simbola iz jednog u drugi kulturni sistem dobija crno-humorne dimenzije. Od donetih predmeta nije nameravao da napravi mali tropaion u bašti ispred dvorca, da se toplo seti Ibrahim paše svaki put kad tuda prošeta sa suprugom Klarom. Plan mu je bio drugi, da se sahrani ispod njih. Pre smrti je tražio od Klare da mu od „turskog kamenja" napravi grobnicu. Gde bi mu se ona kasnije pridružila.  

Po svemu, Klara mu nije odbila želju na umirućoj postelji, ali nije imala ni nameru da je ispuni. Da njih dvoje, plemenito rođenih katolika jednog katoličkog carstva, u večnosti leže ispod koranskih sura i Mahmudove tugre! Ne biva. Za muža je naručila spomenik po uzoru antičkih sarkofaga, sa slobodnom statuom tugujućeg viteza u punoj opremi. Nešto malo od obećanja je i ispoštovala, sahranila ga je u „Turskoj bašti" iza dvorca.

Kamenje koje je Laudon doneo iz Beograda je ostalo razbacano na imanju, da se na njemu spotiču prolaznici i radnici. Tek je prema sredini devetnestog veka privuklo pažnju Jozefa Hamera (Joseph von Hammer-Purgstall, 1774-1856), utemeljitelja evropske orijentalistike kao akademske discipline. On ih je katalogizovao i dao im službeno ime „Tursko kamenje" (Türkensteine), ali su tek posle njegove smrti, negde krajem 19. veka ugrađeni u tip ravnog zidnog spomenika gde stoje danas.

Posle Drugog svetskog rata spomenik je renoviran, pri čemu je sve ostalo isto, osim što sad sultanova tugra stoji naopačke.

Stambol-kapija, poslednji čin, prvi put

Godine 1790. je umro car, umro Laudon, a Austrijanci Beograd ponovo prepustili Turcima (Svištovski mir, 1791). Stambol kapija je ostala gde je bila i veselo dočekala povratak Turaka.

Barem je takav bio osećaj Srba kad su od Drugog ustanka, pa preko Hatišerifa 1830. počeli da grade nacionalnu državu - da je Stambol kapija turska. Da joj se ne može verovati. Da će poželjet Turaka, ali da od toga nema ništa. Gledajući unatrag, kod njih se javio isti refleks kao kod Turaka prema Virtemberškoj kapiji. Srbi su mogli da Stambol-kapiju prevedu u novi, za njih povoljan politički kontekst, ali je motivacija bila niska. Čini se da je takva i danas ostala, jer u austrijskom zavodu za zaštitu spomenika kažu da im Beograd nije poslao obećane fotografije temelja Kapije s raskopanog Trga iz 2018.  

Po naredbi kneza Mihaila Obrenović, taj arhitektonski marker turskog Beograda je do temelja srušen 1866. Formulacija „do temelja" je međutim neprecizna. To znaju svi koji su pratili raspad Jugoslavije po Ustavu iz 1974. da „svaka republika ima pravo na samoodređenje do otcepljenja". Da li „do otcepljenja" znači sve do njega, ili uključujući i njega? Teško, teško. Da li je knez Mihailo rušio Kapiju „do temelja" tako da razruši i temelje, ili samo „do njih", ali ne i njih? Opet teško.

I kako je izgledalo to što se rušilo? Da li je oblikom ličilo na sliku koja danas stoji na zgradi Narodnog pozorišta, na ploči postavljenoj 2003?

Jedan prolaz, zatvoren oblim svodom, očito sa rebrima, napred klasicistično pročelje sa rustikom, gore sve zatvoreno jednostavnim, ali isturenim vencem - da li je tako izgledala Stambol kapija koju je Mihailo rušio 1866? Ima smisla, ali i fantazije, jer je to jednako tako mogao biti i neki deo kalemegdanske tvrđave.  

Ili je Mihailo rušio Stambol kapiju sa crteža austrijskog putopisca i etnologa Feliksa Kanica (1829-1904) - citat zbijene trijumfalne kapije sa tri blago špicasta luka, dva pilastra oko glavnog, istaknutim vencem i atikom?

Ali, zašto bi Turci svesno podigli takav oblik slavoluka 1739, nakon što su verovatno na par metara dalje srušili isti takav? Kanic je boravio u Srbiji sredinom XIX veka, mogao je da vidi pravu stvar pre njenog rušenja 1866. i da je nacrta, ali - da li je crtao Stambol kapiju na budućem Trgu republike, ili jednu od dve „Stambol kapije" na Kalemegdanu?

Usput, fotografija kao tehnika postoji od 1839. Kako to da niko nije snimio Stambol kapiju pre rušenja? Račun verovatnoće bi rekao da neko sigurno jeste, ali ta svedočanstva čuče u arhivima u Beču ili Istanbulu, možda u nekom podrumu u Beogradu, možda su stradala u sukcesivnim bombardovanjima?

To je ono što se Gordana Ilić Marković nada da nađe. Neki trag, pouzdaniji od Kanicovih crteža ili Laudonove zbrkane pogrebne semantike.

Čitaj mi obrnuto da te razumem

Za sada, jedine pouzdane stvari su:

1. Bile su dve kapije na prostoru današnjeg Trga republike, ali kako su izgledale, niko ne zna. Za sada. 

2. Austrija je bila nepouzdana, previše gubila od Turaka i svaki put prepuštala Beograd turskoj osveti. Da nije, možda bismo danas imali drugu situaciju.

3. Da Laudon nije odneo „Tursko kamenje", danas ni tih ostataka ne bi bilo. Bili bi uništeni onog trenutka kad je Mihailo naredio rušenje.

4. Beograd je 2018. mogao da preko otkopanih temelja Kapije postavi debelu prozirnu ploču, i tako taj spomenik integriše u moderni izgled Trga. Da je tu, da se vidi, a da ne smeta, onako kao što je Beč učinio sa Virgilovom kapelom u metrou, ili sa ostacima rimskog kastruma na Mihaelovom trgu. Mogao je, a nije, iza čega se krije ili nemarnost ili neka teška istorijski nasleđena emocija.  

5. Teoretski, Srbija može da traži povratak tog kamenja, iako je ono kulturni spomenik pod zaštitom austrijske države. Može, ali je teško shvatiti zašto bi joj ono trebalo, sad kad nije pre. Prema tome, slučaj se definitivno ne uklapa u aktuelne procese postkolonijalne umetnosti, gde se recimo od Engleza očekuje da vrate Partenonski friz Grcima, od Nemaca da Ištarinu kapiju vrate Iračanima, ili od Venecijanaca da Konje Svetog Marka vrate - kome, Erdoganu ili Vartolomeju?  

5. Srbi su bili, očito i ostali, tako indiferentni prema sudbini Virtemberške i Stambol kapije zato što su mislili da je to stvar koju Austrijanaci i Turci moraju da razjasne između sebe. Kad su Austrijanci u poslednjem renoviranju krajputaša na bivšem imanju Laudonovih okrenuli sultanovu tugru naopačke, dali su tome značajan doprinos.