Danas avramske religije – judaizam, hrišćanstvo i islam – dominiraju zemaljskim šarom. Više od pola svetske populacije odano je ili hrišćanstvu (2,4 milijarde vernika ili 31% svetske populacije) ili islamu (1,9 milijardi ili 25%). Na Zapadu, međutim, gde je rastuća sila ateizam (1,2 milijarde ljudi ili 16% svetske populacije) očuvanje života je evoluiralo u ultimativnu vrednost koja dolazi pre svake druge: on se, kako svedočimo potonjih godina tokom pandemije korone, danas pazi paničnije nego ikad.

Odluka da se s lovačke i nomadske kulture pređe na uzgajivačku i stajaću nije starija od deset hiljada godina. Rešenost oko očuvanja zemlje paralelna je odluci oko očuvanja ljudskog života: pa ipak je trebalo dodatnih devet milenijuma da steknemo odnos prema smrti koji je sličan današnjem. On je oformljen, kažu antropolozi, tek oko VIII veka pre naše ere, u doba Homera.

Rezultat kompleksnih spoznaja iz VIII veka - ili možda pre - jeste da je život ultimativna vrednost i da ćemo ga očuvati ako sledimo određena pravila. Notiram dve upadljive posledice. Prva - životni vek je danas de fakto fizički u proseku dva i po puta duži nego što je zapamćeno u antici. Druga posledica je kontinuirani dijalog s Bogom. Istoričari lociraju opis prve takve instance - Avramove audijencije - u VI vek pre naše ere. Zanimljivo je da se Avramov dijalog s Bogom ticao prava nad zemljom.

Život se i 2.600 godina kasnije dragovoljno žrtvuje zbog očuvanja vere ili teritorije. Na Zapadu, međutim, gde je rastuća sila ateizam (1,2 milijarde ljudi ili 16% svetske populacije) očuvanje života je evoluiralo u ultimativnu vrednost koja dolazi pre svake druge: on se, kako svedočimo potonjih godina tokom pandemije korone, danas pazi paničnije nego ikad. 

Ton svetih avramskih knjiga

Šaman koji opšti s duhovima ili veštica kojoj bogovi daruju moć gledanja u budućnost su jedno. Ali narod - ma koliko drevan bio - ili čovek - ma koliko dugu bradu pustio i duboko se u pustinju povukao - koji tvrdi da se jedini Bog obratio baš njemu?

U najgorem slučaju, mogu ga progoniti, suditi, mučiti, pogubiti. U boljem, mogu ga proglasiti za jeretika, prevaranta, ludaka. U još boljem, mogu mu pripisati greh gordosti. Izuzetno, postoji još jedna gradacija: takvom mogu poverovati. 

Naš drevni avramski refleks intuitivno ostavlja mesta za retku i posve neverovatnu mogućnost da nam se Bog povremeno ipak obraća. On nam deli poslušanja, saopštava zakone, otkriva buduće događaje ili savetuje, posredstvom snova, anđela ili odabranih ljudi, oko ispravnog delanja.

I zaista, tek u prorokovanju može se demonstrirati terminalna spoznajna i poetska zrelost. Tek u svetoj knjizi može se zaroniti bezbolno u najočigledniju istinu i izroniti tik do najskrivenije tajne. Pitanje koje se ovde pomalja jeste može li čitalac iz samog teksta zaključiti da li iz nekog govori Bog ili ne.

Prva prepreka koju glasnik dijaloga s Bogom mora da savlada kako bi govor okupao u svetosti  - zvao se Mojsije, Isus ili Muhamed - jeste odgovarajući ton. Grčki i rimski bogovi mogli su sebi da dozvole ljudske strasti i grehe - dakle da lažu i obmanjuju, da se pretvaraju i ćaskaju, da se hvališu i skrivaju. Ali kako, kada i zašto uopšte progovara Bog nad bogovima, Jedini, Svevišnji, Jahve?

On je istinit i pravedan. Uči nas kako da ga budemo dostojni. Šapuće nam o ispravnosti i svrsi, moralnom životu i spokojnoj smrti. Proroci se izražavaju svečarski, arhaično, uz neophodnu dozu retoričkih ukrasa, jer takav je božji jezik. Oni stvaraju u transu i zaduženi su da indukuju trans kod slušalaca ili čitalaca.

Tu i tamo se proroci uhvate i za nešto konkretno, odajući prepoznatljive tragove. Katkad identifikuju zemaljske lokacije (deset božjih zapovesti su obznanjene na planini Sinaj), ili pak prepoznatljiv nebeski personal (Kuran je reč po reč diktirao anđeo Gabrijel).

Na kraju krajeva, i svete avramske knjige su takođe priče: nisu pravosnažne bez retorike, ne mogu da izdrže test vremena bez literarne vrednosti. I one su se, kao i druge knjige, nosile s ključnim problemima pripovedanja. 

Svaka knjiga je magijski zapis

S jedne strane, knjiga mora da odgovori na zahtev originalnosti, a s druge univerzalnosti. Pisac u izvesnom smislu uvek rešava istu kvadraturu kruga, jer svaka knjiga - bila sveta ili ne - jeste, kako veli moj prijatelj Velimir Abramović, magijski zapis. Ali svete knjige tu prednjače, čak caruju; one se odmeću u univerzalnost egzistencije pre nego druge, one nas nadahnjuju više, poučavaju sugestivnije, pogađaju diretnije, opominju bespoštednije.

Prete nam težim kaznama.

U pogledu forme, svete knjige najsrodnije su poeziji ili muzičkim partiturama. Nije slučajno da se njihov sadržaj mantra ili zapeva. U njima se govor uznosi do neslućenih visina: jezici koji nemaju svete knjige praktično su lišeni pouzdanog temelja. Neretko je postojanje svetih knjiga garancija ovekovečenja jezika. Jer govorni jezik se menja, a jezik u svetim knjigama ostaje konzervisan. Više niko, izuzimajući svete knjige, ne čuva tako ljubomorno latinski, crkvenoslovenski, starogrčki, sanskrit. I niko ga ne bi negovao da nije svetih knjiga.

Čak su i sami prevodi Novog zaveta izvršili presudan uticaj na kulture i normirali jezike, iako je logičnije da je obrnuto. I naše zablude umeju da budu korisne, a greške produktivne. Samo jedna tendenciozno prevedena reč u Luterovom Novom zavetu dovela je njegove sledbenike do tačke da vladaju svetom već dve stotine godina.

Svete knjige idu najdalje u mapiranju granica od svega što je ljudski rod stavio na papir. Sveopšte po temi, upečatljive po pristupu, inspirativne po tonu, stroge po zakonima - one su neskriveno subjektivnije i neumerenije, ali u isti mah upadljivo referentnije i sugestivnije od svih znanih spisa. Uzvišenost svetih knjiga proističe iz uverenja da je dijalog s Bogom moguć, da se njegova reč bespogovorno sluša i da od najvišeg entiteta logično potiču najviše istine.

Rečju, s pitanjima o optimizaciji ljudskih granica, o očuvanju života i njegovom smislu, o ostvarenju i maksimalnom iskorišćenju ljudskih potencijala - i, s tim u vezi, pripremi za dostojanstven i miran odlazak - obraćali smo se velikom Bogu više puta. Svi intuitivno znamo - čak i oni koji tome ne posvećuju ni tvrdu veru ni dužnu pažnju - koliko su ova pitanja esencijalna za egzistiranje.

Bog se, sa svoje strane, pokazao doslednim: uvek nam je davao u biti iste odgovore. 

Arheologija podsvesti 

Kod svetih knjiga tri glavne avramske religije javlja se nekoliko postojanih tendencija. Prvo, one sažimaju personal i vreme. Kao da smo u veštini ophođenja s Bogom uznapredovali, kao da smo od VIII veka pre naše ere do XII veka naše postali samouvereniji. I možda smo se negde od XIV veka malo i osamostalili od Njegove paske.

Zbirku Tanah stvarala je armija pisaca i redaktora između VIII i II veka pre naše ere. Novi zavet ih, poimence, ima devet; zapisan je 60-115. godine. Kako to obično biva s tekstom, uređivanje se pokazuje kudikamo zahtevnije od samog pisanja. Jedan ljudski život je prekratak za redakturu svete knjige. Istina, editovanje hrišćanske svete knjige trajalo je dvostruko kraće nego kod judaizma: Novi zavet je zvanično postao amorfna zbirka od 27 knjiga krajem IV veka. Kuran pak ima samo jednog autora. Njegove vizije su trajale 23 godine, 610-632. Zapisivač i redaktor je bio jedan čovek, koji je završio posao do 655. godine.

Ali posledica toga jeste druga, zabrinjavajuća tendencija - da avramskim svetim knjigama opada literarna vrednost. Ovde ne govorimo isključivo u kategorijama teorije književnosti. Tu se javlja i antropološki momenat: svete knjige jesu neka vrsta arheologije ljudske podsvesti. Frojd je gro svojih teorija, pa i onu o kolektivno nesvesnom, izveo iz čitanja Starog zaveta.

Dakle što je brzo, to je i kuso, a budući da su Jevreji bili najsporiji i najtemeljitiji - njihova redaktura je trajala najduže - starozavetni spisi sledstveno imaju i najveću književnu vrednost. Ona ponešto opada kod Novog zaveta, a još više kod Kurana. Žurba nije dobra dugoročna politika za pisce - naročito ako se specijalizuju za svete knjige.

Treće, po pitanju prozelitizma, propagiranje religije i širenje tekstova avramskih svetih knjiga evidentno je sve agresivnije. Kao u hinduizam, u judaizam čovek stupa isključivo rođenjem. Potonja religija je od početka bila okrenuta Jevrejima. Među njima i dalje vlada uverenje da im se Bog obraća s dobrim razlogom.

Hrišćanstvo je po tom pitanju drugačije. Isusov odnos prema prozelitizmu bio je univerzalniji: naložio je apostolima da objave vesti „svim narodima sveta". Kao što je na neki način Međunarodno društvo za svesnost Krišne „hinduizam za neinduse", hrišćanstvo se da objasniti kao „judaizam za nejevreje". Bogovi, istina, nisu tada prvi put umakli iz etničkih granica, ali nijedna religija pre hrišćanstva nije tako glasno i fanatično propovedana - čak i po cenu progonstva ili smrti svojih apostola i pristalica.

Konačno, islam otuđuje dotad isključivo jevrejsku franšizu komuniciranja sa Svevišnjim. On je širen najagresivnije, silom oružja. Muhamed je lično jahao na čelu deset hiljada vernih kad se vratio u Meku naoružan do zuba. Još za njegovog života, islam je imao između sto i dvesta hiljada poklonika i zauzimao je teritoriju najvećeg poluostrva na svetu. 

Žene u svetim knjigama

Četvrto, avramske religije i svete knjige s vremenom postaju patrijarhalnije. Među antropolozima kola nedokazana hipoteza da je u praistoriji na snazi bio matrijarhat. U Vavilonu, starom Egiptu i antičkoj Grčkoj ima i preljuba i seksualnog nasilja među bogovima. Ali avramske religije ukidaju balans među polovima. One su ratničke i muške, s muškim prorocima, muškim zavetima, muškim principima i, što je naročito važno - muškim svešteničkim kastama.

Sami avramski proroci, istina, ostavljaju dosta prostora za žene, ali s vremenom sveštenstvo ovaj prostor polako cenzuriše i sužava. Kao da je analogna patrijarhalna čistka sprovedena tokom vekova kod Jevreja, hrišćana i muhamedanaca.

Judaizam je prolazio kroz neku vrstu postepene patrijarhalizacije. Famozna figura Prvosveštenice prvog hrama u judaizmu nekud se izgubila u prevodu. Žene su iz svetih avramskih knjiga prognali redaktori tokom vekova.

Slično važi i za hrišćanstvo. Inicijalno, Marija Magdalena je važan svedok Isusove misije. Ona je prva ugledala uskrslog mesiju. Kako to da nije zadobila apostolski status sve do našeg vremena, a stekao ga je Pavle, koji Hrista nije ni upoznao?

Muhamed se ženio nekoliko puta. Umro je poslednjoj ženi na rukama i sahranjen je pored njene kuće. Nije slučajnost što Kuran daje najdetaljniju regulaciju bračnog života i porodičnih odnosa ne samo među avramskim svetim knjigama. Kako onda u islamu žene imaju tako pasivnu funkciju?

Hrišćanstvo je po tom pitanju drugačije - ono mahom prećutkuje ova pitanja. Možda zato što nam dolazi posredstvom ličnosti koja je po svedočenjima sledbenika izgleda bila manje putena od proroka drugih religija.

U Tanahu, Novom zavetu i Kuranu se i posle svešteničkih intervencija naziru protofeminističke note. Ali generalna tendencija avramskih religija je ista: s vremenom su sve konzervativnije, sve patrijarhalnije, sve muškije. Kod Jevreja nema famozne katoličke krivice; kod islama je ženski princip još potisnutiji nego u hrišćanstvu. 

Dva moguća pristupa religiji

Veliki Bog nas, izgleda, ne samo više obavezuje nego mali, nego nas je u prvo vreme - nekih hiljadu i petsto godina - obavezivao više. Ovo dugačko sazrevanje ljudskog roda ogleda se u neprestanoj potrebi za dijalogom s Njim. Štaviše, Bog nam izgleda verodostojno jedino ako nam se obraća avramski, sa istom strogošću i na sličan način kao tada.

Činjenica je da se dijalog s Bogom nastavio. Pojedinci su i posle Muhameda obelodanjivali svoje audijencije kod Njega, ali s manje uspeha; sve manje ljudi obraća pažnju na takve instance. Kao da mase na to kažu: ali Bog nam se već triput obratio. I rekao sve što je imao da nam kaže.

Danas avramske religije - judaizam, hrišćanstvo i islam - dominiraju zemaljskim šarom. Više od pola svetske populacije odano je ili hrišćanstvu (2,4 milijarde vernika ili 31% svetske populacije) ili islamu (1,9 milijardi ili 25%).

Postoji širok konsenzus da su tekstovi svetih knjiga avramskih religija - Tanaha, Novog zaveta i Kurana nastali kao rezultat božanskog nadahnuća. Manje ima slaganja kad su u pitanju svete knjige bahai religije, svedenborgijanaca ili rastafarijanaca - ali i to su avramske religije i jedan broj ljudi ih shvata doslovno.

Jevreji i Srbi imaju slično istorijsko iskustvo. U pitanju su relativno mali narodi koji su živeli stešnjeni između mnogoljudnih i moćnih imperija. Jevreji između Vavilonaca, Grka, Rimljana i Arapa - Srbi između Otomanske i Austrougarske imperije. Silom prilika i jedni i drugi izrasli su u ratničke narode da bi uopšte opstali.

Još jedno pitanje tu moli za pažnju: da li religija treba da bude kulturno specifična? Da li, poput kuhinje, ona odgovara na konkretne lokalne potrebe stanovništva - kao što je to bio slučaj s grčkim gradovima, koji su svaki birali svoje božanstvo? Ili treba da bude identična za celu planetu - slično takozvanoj internacionalnoj kuhinji, holivudskim filmovima i globalnom kapitalizmu? Da li dijalog s Bogom treba da bude glasan ili intiman? Da li religija treba da bude globalna, sintetička i agresivna, poput hrišćanstva i islama, ili lokalna, prečišćena i namenska, poput hinduizma i judaizma?