„Čovekova dužnost nije da bude heroj, što znači da od bede pravi vrlinu, niti da bude svetac, što znači da od vrline pravi bedu, nego je čovekova dužnost da postane mudar.“ Ovu rečenicu je napisao danas zaboravljeni pisac Manes Šperber čija biografija liči na one iz „Grobnice za Borisa Davidoviča“.

Vratio sam se neki dan, posle sedam godina, na rimsko groblje koje se službeno zove Nekatoličko (Cimitero Acattolico), mesto gde se već više od tri veka sahranjuju protestanti, pravoslavci, Jevreji, ateisti, muslimani i ostali nekatolici.

U južnom delu gradu, u radničkom kvartu Testaćo, nalazi se groblje koje nije turistička atrakcija izuzev za ljubitelje engleske romantičarske poezije. Tu su, naime, grobovi Šelija i Kitsa, dve trećine ključnog trojstva pesništva engleskog romantizma. Međutim, mada su to dva verovatno najčuvenija groba tu, daleko od toga da su jedini vredni pažnje.

Pošto je površinom mnogo manje od pariškog Per Lašeza, za Nekatoličko groblje u Rimu bi se, bez previše preterivanja, moglo reći da je na njemu sahranjeno najviše važnih ljudi iz istorije kulture i umetnosti po kvadratnom metru. Ako tu i nema i onih genija za koje je čuo praktično čitav svet, tu su njihova deca: na ovom groblju su, naime, sahranjeni Geteov sin i Tolstojeva ćerka. Geteov sin Avgust umro je 1830, a Tolstojeva ćerka Tatjana stotinu i dvadeset godina kasnije. Isto tako, mada je veliki američki pisac Henri Džejms sahranjen u Kembridžu u Masačusetsu, dvoje važnih ljudi iz njegovog života počivaju na ovom groblju: kipar Hendrik Kristijan Andersen i književnica Konstans Fenimor Vulson.

Tu su takođe i Labriola, Gramši i Gada, zatim Gregori Korzo, kao i Dobroslav Jevđević te Milena Pavlović-Barili. Pamtim uglavnom lokacije tih poznatih grobova. Ponegde, međutim, nailazim i na neki novi nadgrobnik. Nema ih puno, ali ih ipak ima. Najpre primećujem grob čoveka koga sam upoznao u Sarajevu pre petnaest godina: umetnika Janisa Kunelisa (umro je 2017). Zatim mi, u njegovoj neposrednoj blizini, pažnju privlači grob čoveka koji se rodio u Zagrebu i koji se preziva jednako kao jedan drag mi pisac koji je deo života proveo u Zagrebu.

Pitam se: Ima li Vladimir Šperber, rođen 1934. u Zagrebu, umro 2015. u Rimu, po profesiji istoričar, veze sa Manesom Šperberom?

Sveznajući Gugl zna odgovor. Vladimir je Manesov sin. Eto se na još jedan način nastavlja tradicija ovog groblja: tu, dakle, počiva još jedan sin još jednog važnog pisca.

Kao suza u okeanu

Hans Magnus Encensberger uvrstio je Manesa Šperbera (1905-1984) na spisak 99 pisaca iz dvadesetog veka o kojima je napisao književnu vinjetu u knjizi Umetnici preživljavanja. Tu se priseća dana njegove najveće slave, kada je dobivao ugledne nagrade i kad se njegova romaneskna trilogija Kao suza u okeanu masovno čitala „upravo zbog naslova koji je bio previše poetičan za ono što je Manes imao da kaže".

„Danas je", veli Encensberger (a to danas je u ovom slučaju 2018. godina), „njegovo ime palo u zaborav", pa nastavlja: „On sigurno nije bio veliki stilista, ali je bio i ostao svedok svog vremena koji zaslužuje da bude upamćen".

U nekrologu koji je o Njujork tajmsu o njemu napisao Herbert Mitgang, citira se Šperberova rečenica po kojoj čovekova dužnost nije da bude heroj, što znači da od bede pravi vrlinu, niti da bude svetac, što znači da od vrline pravi bedu, nego je čovekova dužnost da postane mudar. U nekom smislu, Šperberov život i jeste bio potraga za mudrošću.

Njegova biografija deluje kao kombinacija životopisa idealtipskog lika iz Grobnice za Borisa Davidoviča i beleške o piscu kome se posvećuju barem dve „Varijacije na srednjoevropske teme".

Od Zablotova do Berlina

Rodio se dvanaestog decembra 1905, u Galiciji, u Zablotovu, koji negde opisuje kao „istočnogalicijski jevrejski gradić". Ovo mesto blizu Ivano-Frankovska danas jedva da ima četiri hiljade stanovnika, a svetu je dalo dva znamenita čoveka: osim Manesa Šperbera, tu se rodio znameniti matematičar Oto Nikodim.

Dve godine uoči Šperberovog rođenja u Zablotovu se desio prvi pogrom, skoro poput najave jevrejske istočnoevropske sudbine u prvoj polovini dvadesetog veka. Porodica Šperber je bila hasidska. Književnost pamti strahote ratnih dana u Galiciji tokom Prvog svetskog rata. Od tih strahota, porodica Šperber 1916. beži u Beč. Manes ima jedanaest, a njegov brat Milo pet godina.

U galicijskom detinjstvu odgajan u verskom duhu, Šperber u Beču odbacuje religiju, do nivoa da kao trinaestogodišnjak odbija da se podvrgne Bar micva ritualu. Nešto kasnije, bivajući još uvek tinejdžer, upoznaje Alfreda Adlera i pod njegovim mentorstvom počinje da pažljivo i sistematski uči psihologiju.

S navršenom dvadeset i jednom godinom se seli u Berlin gde se pridružuje Komunističkoj partiji Nemačke. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, u krugu njegovih berlinskih prijatelja su Artur Kestler te Oto Bihalji-Merin. U to vreme, Šperber u Berlinu počinje i da predaje psihologiju. U međuvremenu se razišao sa Adlerom, i to zbog različitih pogleda na međuodnos individualne psihologije i marksizma. 

Bilo kako bilo, dolazak nacista na vlast menja sve. Šperber ima dva razloga za strah: to što je Jevrejin i to što je komunista. Kao austrijski državljanin, iz Nemačke odlazi najpre u Jugoslaviju, a zatim u Francusku.

Zagrebački krug

Nekoliko godina nakon Šperberove smrti, Ana Marija Grinfelder je pisala kako njega s Jugoslavijom „vežu dubokosežni, slojeviti i na stanovit način proturječni odnosi, koji još nisu rasvijetljeni u svim vidovima".

Znamo da je osim u Zagrebu najviše vremena provodio na dalmatinskim ostrvima. (Zanimljiva je pomisao da je na nekom od njih tih godina mogao susresti Ernesta Jingera.) Znamo da se u Zagrebu družio s Krležom i krugom levih intelektualaca oko njega (A. Cesarec, Z. Rihtman, Đ. Cvijić, M. Gorkić i dr.).

Znamo da se na Korčuli upoznao sa Petrom Šegedinom. Znamo, napokon, da mu se u Zagrebu rodio sin Vladimir.

U Parizu pak pre početka Drugog svetskog rata radi za Kominternu. Kad nacisti okupiraju Francusku, nalazi se u sličnoj situaciji kao i Valter Benjamin. Do njega će, preko Kestlera, čak i doći deo famozne Benjaminove zalihe morfijuma, sa idejom da to posluži kao poslednji izlaz, ako drugog ne bude.

Ipak je 1942. s porodicom uspeo da se domogne Švajcarske. Malo ranije te godine, dok su još bili u Francuskoj, rodio mu se drugi sin, Den, koji će se proslaviti kao antropolog i filozof.

O ovom periodu Šperberovog života Encensberger piše ovako: „Život u Švajcarskoj je bio težak, siromašan i rizičan. Odavno se oprostio od svojih političkih uverenja. Kad mu je 1943. jedan Jevrejin koji je pobegao iz logora Treblinke pričao o gasnim komorama, postao je svestan da je, nezavisno od svih zemaljskih teorija o spasenju, pre svega Jevrejin".

Drugi život kao antikomunista

Odmah posle rata se vraća u Pariz. Svakako već ima francusko državljanstvo koje je stekao još kasnih tridesetih. Do penzije je radio kao urednik u izdavačkoj kući „Kalman-Levi". Zanimljivo bi bilo pažljivije proučiti jugoslovenske pisce u katalogu ove izdavačke kuće, ali je izvesno da su praktično sve Krležine knjige objavljivane na francuskom tih decenija izašle baš za „Kalman-Levija", kao i da na spisku njihovih izdanja postoje i Šegedinova dela.

Osim kao urednik, Šperber deluje i kao pisac te publicista. Koristio je brojne pseudonime, primera radi: Taras Ahim, N.A. Menlos, S.L. Šavro, Žan Kleman, Paul Haland, Paul Haler, Jan Heger itd.

Njegova sklonost Jugoslaviji nije rezultat samo sentimenata, prisećanja na mladost i ličnih prijateljstava. Razočaranost u staljinizam od bivšeg komuniste je načinila žestokog antikomunistu, slično kao i u slučaju njegovog prijatelja Kestlera. U tom smislu, njemu nije trebalo nikakvo samozavaravanje.

Ponovo je jedan pasus iz Encensbergerove vinjete više nego ilustrativan: „Uvek je svim išao uz nos. Na vrhuncu zapadnonemačkog mirovnog pokreta tražio je da se u Saveznoj Republici stacioniraju nuklearne rakete srednjeg dometa. Evropski studentski pokret 1968/69 ga je nervirao; uvek je branio Kongres za kulturnu slobodu i Radio Slobodnu Evropu, čak i kada se ispostavilo da iza njih stoji CIA".

U poznim godinama je doživeo najveću književnu slavu. Godinu dana uoči smrti 1984, dobio je glasovitu Nemačku mirovnu nagradu koja se tradicionalno dodeljuje u crkvi Svetog Pavla u Frankfurtu u prisustvu predsednika Savezne Republike. Laudaciju je održao Zigfrid Lenc. Ovu nagradu su pre njega dobili, između ostalih, Karl Jaspers, Maks Friš i Lešek Kolakovski, a posle njega Oktavio Paz, Vaclav Havel, Mario Vargas Ljosa, Orhan Pamuk te Margaret Etvud.

Jučerašnji svetovi

Njegova najslavnija knjiga - trilogija Kao suza u okeanu - objavljena je 1997. u Novom Sadu, u dvotomnom izdanju Matice Srpske i prevodu Tomislava Bekića. Dvanaest godina kasnije, iz pera istog prevodioca, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca objavljuje Šperberovu knjigu: Policijsko poimanje istorije i drugi eseji. Od srpskih autora, o Šperberu je lepo pisao Rodoljub Čolaković.

Šperber je umro od srca tri dana uoči otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu. Rođen u suton „jučerašnjeg sveta" nije dočekao kraj onog hladnoratovskog. Bio je i ostao, međutim, kako reče pesnik, svedok svog vremena koji zaslužuje da bude upamćen, i zarad života i zarad literature.

U hladnoratovskom kontekstu možda nije nezanimljivo notirati kako je Manesov rođeni brat Milo, pomenut ranije u ovom tekstu, bio je glumac, a igrao je, recimo, u filmu o Džejmsu Bondu Špijun koji me voleo. Glumio je negativca, profesora Markovica.