Zahvaljujući knjigama Predraga Palavestre, dvadesetak godina Ajris Tri je deo srpske kulture kao jedna od ljubavi Dimitrija Mitrinovića. Ali u Palavestrinoj slici ove ljubavi ima nečeg pogrešnog – ličnost i životni put Ajris Tri su mnogo zanimljiviji od fusnote iz biografije Dimitrija Mitrinovića

U čuvenom i efektnom ogledu „Grob na Hajgejetu" - iz koga će se izrasti dve knjige „biografskih eseja" pod naslovom „Nekropolje" - Predrag Palavestra piše o „čudnim i neobjašnjivim doživljajama" s kraja 1966. kad je u Londonu istraživao Mitrinovićev lik i delo, a koji su mu, po vlastitim rečima, i „posle trideset godina" (dok piše „Grob na Hajgejtu") „ostali nejasni, mada sveži u pamćenju kao da su se upravo desili".

Najintrigantniji deo eseja zvuči ovako:

„Radeći jednoga dana za dugačkim i širokim stolom, okrenutim ka mirnom travnjaku, naišao sam na svežanj pisama pisanih ženskim rukopisom na probranoj plavoj hartiji. Sva pisma, njih otprilike dvadesetak, bila su potpisana na isti način: 'Love, Iris'. Bila su to strasna, vrela, na mahove vrlo intimna ljubavna pisma neke pismene i dobro obrazovane žene, sa kojom se Mitrinović u mladosti kradom sastajao, najčešće tokom vikenda, i to uvek izvan Londona, na francuskoj obali Lamanša. U pismima su se ugovarali susreti na stanicama u Doveru ili Kaleu, u hotelčićima i pansionima duž obale Normandije; podgrejavala su se sećanja na protekle radosne susrete i najavljivala nova još vatrenija viđanja. Iz pisama je bilo jasno da su se istinski voleli, ali da je ta veza iznenadno prekinuta. Kad sam se raspitao ko je bila ta žena, saznao sam da je, negde tokom dvadesetih godina, ona bila Mitrinovićeva velika ljubav koja se nije srećno završila. Posle razlaza, devojka je otputovala u Ameriku, tamo se udala i ubrzo potom umrla na porođaju. Mitrinović je nikada nije pominjao, niti je ikome od svojih saradnika o njoj pričao. Za tu ljubavnu vezu oni su saznali tek kada su njena pisma, posle njegove smrti, nađena pažljivo složena među ličnim hartijama gde ih je godinama čuvao i skrivao."

Odmah zatim Palavestra kaže da se devojka zvala Ajris Tri. U zagradi zatim ispisuje njeno ime i prezime na izvorni način kako se piše na engleskom jeziku, praveći indikativnu grešku. Ona se zvala Iris Tree (prezivala se, dakle, Drvo), dok on to piše kao Iris Three (kao da joj je prezime identično broju 3). Ipak, nema nikakve sumnje da potencijalne zabune nema, odnosno da ne postoje dve žene koje su se slično prezivale, pošto nešto kasnije Palavestra navodi da je Mitrinovićeva Ajris bila ćerka glumca sera Herberta Trija, baš kao i istorijska Ajris Tri.

Davna ljubav

Kaže za nju još Palavestra da je bila „pesnikinja, veće lepote no književnog ugleda, zapažena i rado viđena u otmenim umetničkim i intelektualnim krugovima londonskog višeg društva".

Ključni, međutim, detalj, ono što Palavestra ističe kao neobjašnjivu koincidenciju i sinhronicitet, zbiva se kad on, posve nevezano za istraživanje Mitrinovića, kupuje tek objavljenu autobiografiju Čarlija Čaplina da je čita zarad dokolice i razbibrige, pa u toj autobiografiji ugleda fotografiju - Ajris Tri.

Ispostavlja se da je Čaplin dobro poznavao njenog oca, a zatim i nju. I kaže Palavestra, gledajući krajem 1966. njenu fotografiju, kako gleda „lik mrtve žene". I kaže kako se osećao postiđeno svojim uvidom u davnu ljubav čija su oba učesnika „bili već odavno mrtvi, prah i pepeo pokriven zaboravom".

Esej „Grob na Hajgejtu" Predrag Palavestra prvi put je objavio pre skoro punih dvadeset godina, u „Sveskama" Zadužbine Ive Andrića 2002. Posle je izašao u nekoliko izdanja knjige „Nekropolje". Već dvadeset godina, Ajris Tri je tako deo srpske kulture kao jedna Mitrinovićeva ljubav. I već dvadeset godina niko nije primetio da u Palavestrinoj slici i ove ljubavi i njegovog vlastitog otkrića te ljubavi ima nečeg duboko pogrešnog.

U vreme kad Palavestra čina Ajrisina pisma, u vreme kad gleda njenu fotografiju unutar autobiografske knjige Čarlija Čaplina, ona nije odavno mrtva; nije, naime, uopšte mrtva: živa je i biće živa još skoro godinu i po dana. Umrla je trinaestog aprila 1968, u Londonu. Sasvim je moguće da se Palavestra mimoišao s njom na nekoj londonskoj ulici dok je koračao postiđen zbog upada u intimu tobože mrtve žene.

Kafkijanska tišina

Ajris Tri u istoriji engleske umetnosti nije baš bilo ko, a ni njena poezija nije za zanemarivanje. 1917. godine je, recimo, napisala lepu pesmu pod naslovom „Tišina" koja ide ovako:

Negde na zemlji
Postoji svrha koju sam propustila ili zaboravila
Drveće stoji uspravno
Nalik na bezkrovne stubove uništenog hrama
Postoji svrha na Nebesima
Ali za mene
Ništa.

Ima u pesmi nečeg skoro kafkijanskog. Uostalom, Edvin i Vila Mjur, najslavniji Kafkini prevodioci na engleski bili su Mitrinovićevi prijatelji i deo istog kružoka u kojem su se kretali i Mitrinović i Ajris Tri.

Ajrisin otac bio je, rečeno je već, slavni glumac, ali i njena majka, Helen Mod Holt, bila je glumica. Imala je dve starije sestre: Felisiti je upamćena kao baronesa i važna društvena figura, dok je Viola pošla putem roditelja stekavši slavu kao glumica. Ipak, život najmlađe sestre, Ajris, biće najzanimljiviji. U široj porodici umetničke sklonosti pre su pravilo nego izuzetak. Čuveni satiričar i karikaturista Maks Birbom je Ajrisin stric.

Model i inspiracija

Rođena je 27. januara 1897. u Londonu. Pesme počinje da objavljuje kao dvadesetogodišnjakinja, a već dve godine kasnije objavljuje prvu knjigu. Međutim, ono po čemu je njen život, naročito u mladosti, najkarakterističniji jeste činjenica svojevrsne fatalnosti i skoro neverovatne privlačnosti i inspirativnosti za različite vizuelne umetnike. Bila je model za dela koja se smatraju antologijskim u dvadesetovekovnom kiparstvu, slikarstvu i fotografiji.

Džejkob Epštajn, američko-britanski kipar koji se smatra jednim od korifeja i osnivača moderne skulpture, globalno možda najpoznatiji kao autor nadgrobnog spomenika Oskaru Vajldu na pariškom Per Lašezu, 1915. godine je izvajao portret Ajris Tri koji se danas čuva u Tejt muzeju. Kip je u to vreme izazvao priličan skandal. Neki su ga proglašavali „smešnim" i „odvratnim", a neki su optuživali Epštajna da je plagirao delo Konstantina Brankušija. Vredi makar kao kuriozom istaknuti da se najstarija Epštajnova ćerka udala za jednog od najslavnijih modernih britanskih slikara Lisjena Frojda, unuka Sigmundovog.

Među fotografima koji su bili skoro opsednuti Ajrisinom lepotom, najslavniji je zasigurno Men Rej, mada vredi pomenuti i Sesila Bitona.

Kad je o slikarstvu reč, koliko god značajna bila dela na koja je nadahnula Ogastasa Džona, Dankana Granta, Vanesu Bel i Rodžera Fraja, Ajris Tri u istoriju umetnosti modernog doba kao model ulazi ponajpre zbog slike Amadea Modiljanija „Ženski akt (Ajris Tri)" iz 1916. godine. Ona se skoro konsenzusom smatra - kako ističe Piter Rasel - najlepšim ženskim aktom koji je Modiljani uopšte naslikao.

Broj pisaca u čijim knjigama se i biografijama na manje ili više važnima mestima pominje Ajris Tri je ogroman, a njihov spisak gotovo da formira kanon vredne književnosti u dvadesetom veku: T.S. Eliot, Oldos Haksli, Kristofer Išervud, Filip K. Dik, Robinson Džefers, Virdžinija Vulf...

Naposletku, mada ne i najmanje važno, u poslednjoj fazi života, odnosno u godinama nakon Mitrinovićeve smrti, Ajris Tri se upisuje i u filmsku istoriju. Odigrala je zapažene epizoda u dva filma koja se s pravom opisuju kao kultni: „Mobi Dik" Džona Hjustona (Ajrisinog druženja s njenim roditeljima decenijama kasnije će se prisetiti Andželika Hjuston u svojoj autobiografskoj knjizi) te „Dolce Vita" Federika Felinija. Iako ju je upoznala kao devojčica kad je Ajris Tri bila već u poznim godinama, Andželika Hjuston njenu lepotu opisuje kao „razarajuću".

Dvadesete

Po onome što možemo zaključiti iz Palavestrinog eseja, kao i prema katalogu Mitrinovićeve korespondencije koja se čuva na Univerzitetu u Bradfordu, sačuvana su četrdeset i dva pisma koja je Ajris Tri uputila Mitrinoviću u periodu između 1924. i 1926. Po svemu sudeći, to je upravo onaj svežanj iz „Groba na Hajgejtu".

Unutar Ajrisine biografije, ovaj interval je izuzetno znakovit. U svom eseju, Palavestra svedoči da se „raspitao" o njenoj sudbini, a iz konteksta se može sa izvesnom verovatnoćom zaključiti da su mu izvor Mitrinovićevi sledbenici i poznanici iz „Nove Atlantide". Neistine koje su mu saopštili bazirale su se ipak na određenom procentu istine.

Naime, upravo sredinom dvadesetih godina, tačnije 1925, Ajris se seli u Sjedinjene Američke Države. Očito da taj odlazak nije izazvao prekid njihove romanse, pošto znamo da su se dopisivali barem još mesecima. Takođe, očito je da tokom celog intervala koji pokriva sačuvana korespondencija oni nisu mogli da dogovaraju ljubavne susrete pošto su se nalazili na različitim kontinentima. Bez detaljnijeg uvida i proučavanja prepiske, nemoguće je ovo podrobnije analizirati, ali na tragu Palavestrinog prisećanja nije posve nerealistična pretpostavka da se tokom 1924. i dela 1925. Ajris Tri i Mitrinović viđaju i sastaju, a da se kasnije sa nostalgijom prisećaju tih tajnih susreta.

Što se tiče potrebe za tajnošću, valja napomenuti da je tokom perioda od 1924. do 1926, Ajris Tri bila u braku sa svojim prvim mužem, američkim fotografom Kertisom Motafom. Taj brak je trajao šesnaest godina, od 1916. do 1932. Ajvan Mofat, njihov jedini sin, rođen je 1918.

Nakon selidbe u Ameriku, Ajris je tamo upoznala grofa Fridriha fon Ledebura, bivšeg austrougarskog oficira i zaljubila se u njega. Mada je još uvek bila u braku sa Mofatom, zatrudnila je sa Ledeburom i rodila mu sina Kristijana Grafa 1928. Četiri godine kasnije, dobila je razvod od prvog muža, a godinu dana kasnije se udala za oca svog drugog sina. Njih dvoje, skupa sa sinom, godinama žive boemskim i proto-hipijevskim životnim stilom. Kasnije se vraćaju u Evropu, a naposletku se i razvode. Uoči smrti, Ajris je ponovo ostala sama.

Holivudski trag

U ovom registru, i priča koju su ispričali Palavestri približava se stvarnosti. Romansa između Mitrinovića i Ajris Tri zaista se završila nakon njenog odlaska u Ameriku gde se zaljubila u drugog muškarca. Ona nije umrla na porođaju, ali njena veza s Mitrinovićem jeste.

Indicije, dakle, o kraju njihove veze su dosta sugestivne, ali ništa precizno ne znamo o početku njihovog odnosa.

Znamo, međutim, da u pojedinim istorijskim pregledima engleskog društvenog života stoji kako su Ajris Tri i njena prijateljica Nensi Kanar iskoristile atmosferu Prvog svetskog rata da odbace sve viktorijanske društvene obzire.

Ima stoga i autora koji tvrde da je veza između Ajris Tri i Dimitrija Mitrinovića započela mnogo ranije od datacije prvih njenih sačuvanih pisama. Jedan istraživač čak spekuliše i sa idejom da je Ajvan Mofat biološki sin Dimitrija Mitrinovića.

Ajvan Mofat je inače u istoriju ušao kao istaknuti filmski scenarista. Njegov scenario za film „Div" sa Džejmsom Dinom bio je nominovan za Oskara za najbolji adaptirani scenario. U biografijama Elizabet Tejlor, Mofat se navodi kao jedan od njenih ljubavnika.

Do dana današnjeg, devojke i žene po frizerskim salonima širom sveta znaju šta žele kad traže da ih se ošiša na „bob" frizuru. Ajris Tri, jedna ljubav Dimitrija Mitrinovića, celog života se tako šišala.