Prvi veliki transfer imao je s Pavelom Nedvedim. Zatim su došli veliki šampioni, od Ibrahimovića preko Pogbe, Veratija, Donarume, De Fraja, De Lihta, do Holanda. Nema igrača čije je interese zastupao Mino a da nije razvio izuzetno blizak odnos s njim, braneći njegove interese u svim okolnostima, kad treba i protiv svih i protiv svega, ne prezajući da se zameri fudbalskim moćnicima u sportskim institucijama, politici, klubovima i medijima. Bio je to put do četvrtog mesta na Forbsovoj listi najuspešnijih sportskih menadžera na svetu.

Mino Rajola je bio revolucionar! I kao svaki revolucionar koji se poštuje nije bio podvodiv pod uobičajene kategorije. On je učinio popularnom i medijski atraktivnom figuru fudbalskog menadžera, jedno od najprezrenijih zanimanja među brojnom fudbalskom publikom. Postao je merilo, simbol, manifest menadžerskog posla, njegovo prezime je postalo sinonim njegovog zanimanja, što je najviše što može da se postigne u bilo kojoj profesiji. 

Smrt u 54. godini - nije napisano prerana jer je svaka smrt po definiciji prerana - transformisala je italo-holandskog menadžera u legendu dajući mu novu, neočekivanu dimenziju koju samo tragičan kraj može da režira. Rajolin usud je potvrda da i posle 2.500 godina Solonova maksima ne gubi aktuelnost: ni za jednog čoveka se ne može reći da je bio srećan dok ne umre. 

Smrt je neproverena glasina

Mino je pripadao grupi ljudi koja misli da je besmrtna i da ne može ništa loše da im se dogodi, da su bolest i smrt neproverene vesti koje se događaju uvek nekom drugom. Rajola je bio bogom dan da reševa nerešivo, sređuje nesređivo i prolazi tamo gde niko ne može, zato je poverovao da je svemoćan. 

Ignorisao je signale koje mu je slalo telo. Kao i većina sredovečnih muškaraca, poslovično lenjih da odu kod lekara a kamoli da urade sistematski pregled, što bi posle pedesete trebalo da bude navika, i Mino je odlagao medicinske preglede. Kada je konačno to uradio, pre par meseci, već je bilo kasno. 

Vulkanski karakter, jezik bez dlake, neusrašivost, uspeh, slava, pobede, bogatstvo, srećna zvezda, halapljivost prema hrani, kubanske cigare i dobra kapljica bili su sastavni elementi Rajoline svakodnevice. Živeo je „dvesta na sat", često bi zaboravio preko dana da nešto pregrize, ali kada bi uveče seo za trpezu, kako je to Zlatan Ibrahimović slikovito rekao, jeo je za petoricu. 

Ko je bio Mino Rajola možda najbolje opisuje anegdota sa Ibrom kada je pokidao ligemente kolena u Mančester Junajtedu pre pet godina. Po Zlatanovom svedočanstvu, Mino i on su došli do saznanja da je doktor Fredi Fu najbolji hirurg na svetu za operaciju ligamenata kolena. Međutim, on operiše u Pitsburgu i kod njega se čeka najmanje pola godine na operaciju, a Ibri se žuri da se što pre vrati na teren.

Posle par dana, zove ga Rajola i kaže mu da pakuje kofere jer se leti u Pitsburg. „Stižemo u Pitsburg", pričao je Ibrahimović, „idemo pravo u bolnicu, još nije ni zora a tamo nas čeka doktor Fu sa celom ekipom da mi operišu koleno u četiri sata ujutro. Eto, to je Mino".   

Klinac iz Harlema

Neće biti iznenađenje ako Rajolina životna priča završi kao pogodan scenario za filmski blokbaster, književni bestseler ili popularni dokumentarac.

Dete italijanskih emigranata iz Kampanje u holandskom gradu Harlemu, od rane mladosti morao je da se bavi knjigovodstvom, konobarisenjem i „odnosima s publikom" u porodičnom restoranu, jer je jedino on govorio holandski kao maternji, za razliku od roditelja koji se nikada nisu navikli na holandske poluglasove i holandski izgovor slova „g" koje je noćna mora za Italijane, ali i druge strance. 

Mino je bio poliglota: pored holandskog i italijanskog, govorio je engleski koji je naučio gledajući crtane filmove na holandskim televizijama (u Holandiji se filmovi ne sinhronizuju već se emituju sa titlovima), zatim francuski, španski, portugalski i nemački.

Prvu veliku životnu lekciju koju je naučio „leteći" između stolova očevog restorana bila je da svakoj osobi treba prići na poseban način i uočiti, što brže, njegove navike, ukuse i narav.

Drugi nauk je bio da „odelo ne čini čoveka" i da je u poslovima velika prednost kada te suprotna strana potceni ili doživljava kao nekog ko nije ravan, dovoljno obrazovan i inteligentan. Zato će Mino konstruisati svoj imidž baziran na bermudama, havajskim košuljama, otrcanim majicama, japankama i bradi staroj nekoliko dana. Postaće antiteza poslovnog čoveka i fudbalskog menadžera, neka vrsta „menadžerskog Đavola koji ne nosi Pradu".

Ulazak u svet fudbala

Rajola je kao klinac provodio leta kod bake u varošici Angri, između Salerna i Vezuva, gde je uz napolitanski dijalekt (glavni motiv što nikada nije dobro savladao književni italijanski) naučio da brzo misli i usvojio obrazac ponašanja između mangupa i drskosti. Sam je govorio da i pored toga što govori sedam jezika uvek je razmišljao na dijaletku jer mu je on dozvoljavao da brže povezuje misli i događaje. 

Zahvaljujući tim osobinama je dobio prvi posao u svetu fudbala. Predsednik fudbalskog kluba Harlem je dolazio svakog petka na večeru sa svojom suprugom u Minov restoran gde ga je tada mladi Rajola dočekivao sa rečenicom malo u šali a malo u zbilji: „Nemaš pojma o fudbalu".

Na kraju je Rajola dobio posao sportskog direktora u Harlemu, ali je brzo shvatio da je mnogo zanimljivije i unosnije biti na drugoj strani pregovaračkog stola, tamo gde su fudbaleri. Tako je isposlovao licencu od sindikata holandskih fudbalera da bude njihov zastupnik u inostranstvu. 

Njegov prvi transfer je bio presudan za njegov životni put i karijeru. Posredovao je dovođenju Brajana Roja iz Ajaksa u Fođu. U puljeskoj varoši Rajola je pronašao ljubav svog života i majku svoje dvoje dece, ali i započeo prijateljstvo sa trenerom Fođe Zdenekom Zemanom. Međutim, nikada nije želeo da bude menadžer trenera, jer, po sopstvenom priznanju, nije hteo sebe da liši zadovljstva da tera u tri lepe šefove stručnih štabova zbog igrača o čijim interesima se brinuo. 

Od Nedveda do zvezda 

Pre nego što je dobio licencu za agenta FIFA, Rajola je uspešno posredovao u prelasku Denisa Bergkampa i Vima Jonka u Inter a prvi veliki igrač koji je prepustio svoju budućnost u njegove ruke bio je Pavel Nedved. 

Sve je počelo tako što je Zeman, koji je u međuvremenu prešao iz Fođe u Lacio, dao zadatak Rajoli da mu pronađe fudbelera koji dribla kao Maradona a trenira kao da je Nemac. Slučaj je hteo da takav fudbaler bude Zemanov zemljak, plavokosi Pavel Nedved. Za tadašnjih devet milijardi lira (devet miliona nemačkih maraka) Nedved je obukao dres Lacija.

Pet godina kasnije Pavel će preći u Juventus za 75 milijardi lira, na dvor smrtnog Zemanovog neprijatelja Lučana Mođija. Kuriozitet je da je Nedved jedini igrač koji je odbio da potpiše ugovor koji je Mino već ispeglao i dogovorio. Čeh je više voleo da okači kopačke o klin nego da posle osam godina u dresu Bjankonera pređe u redove najljućeg rivala Intera. Imao je pravo, i danas je u Kontinasi desna ruka predsednika Anjelija. 

Zatim su došli veliki šampioni, od Zlatana Ibrahimovića preko Pola Pogbe, Marka Veratija, Điđa Donarume, Stefana De Fraja, Matijsa De Lihta, do Erlinga Holanda. Nema igrača čije je interese zastupao Mino a da nije razvio izuzetno blizak odnos s njim, braneći njegove interese u svim okolnostima, kad treba i protiv svih i protiv svega, ne prezajući da se zameri fudbalskim moćnicima u sportskim institucijama, politici, klubovima i medijima.

Bio je to put do četvrtog mesta na Forbsovoj listi najuspešnijih sportskih menadžera na svetu, odmah iza Džonatana Barneta, Žorhea Mendeša i Volkera Struta.  

Industrijska proizvodnja neprijatelja

Dok je bio živ Mino Rajola je proizvodio neprijatelje u industrijskim količinima. Toliko je bio dobar u toj aktivnosti da su ga pojedini predsednici, generalni i sporstki direktori, krstili kao „savršenog neprijatelja potrebnog svakom uspešnom klubu". 

Ništa manje kontroverzan odnos nije imao ni sa novinarima. Mino je znao u ranu zoru ili u gluvo doba noći da pošalje zajedljive poruke ili da se svađa preko telefona sa urednicima i poslanicima sedme sile s kojima je održavao kontakte jer su objavili nešto što se kosilo sa njegovim planovima ili zamislima.  

Rajola je pripadao grupi menadžera koji ne vide u medijima neprijatelja, naprotiv: koristio ih je kao sredstvo da dostigne zacrtane ciljeve u klasičnoj razmeni „do ut des" - uz nekoliko istinitih vesti, potvrda ili demantija glasina, znao je da „provuče" dezinformaciju ili teoriju koja mu je bila potrebna u pregovorima s čelnicima klubova ili da napravi licitaciju i podigne cenu svojim klijentima. 

Karmine Rajola, zvani Mino i od milošte Minone, bio je, kako ga je opisala Evelina Kristalin (članica Saveta FIFA, alfa i omega Zimskih olimpijskih igara u Torinu 2006. godine i intimna prijateljica Margerite Anjeli, ćerke advokata Đanija Anjelija i mame Džona Elkana), nakon zajedničke večere sa Adrijanom Galijanijem - „simpatična" mešavina Pitera Klemence (lika iz filma Kum), Marija Merole (italijanske verzije Borisa Bizetića) i senatora Đorđa De Gregorija (koji je postao poznat po tome što je za račun Silvija Berluskonija oborio drugu vladu Romana Prodija 2008. godine).  

Zlatan Ibrahimović je u jednoj od svojih biografija definisao svog menadžera kao „divnog debeljucu idiota" koji ga je naučio da „ako postane najbolji na svetu, sve će uz to prirodno doći, a ako bude samo jurio za novcem, neće postići ništa". 

Italijanski Džeri Megvajer

U suštini Rajola je bio evropska, ili bolje reći, italijanska verzija Džerija Megvajera (Tom Kruz u istoimenom filmu) sa viškom kila, neobrijane brade i ležernim stilom oblačenja. Tajna njegovog uspeha je bila u očinskom odnosu prema fudbalerima pod njegovim zaštitnim krilom.

Paradoksalno, Rajola je sve ove godine bio žigosan kao beskrupolozni agent koga interesuje samo broj nula na čeku za njegovu proviziju, iako u suštini nijedan drugi menadžer njegovog ranga nije vodio računa o karijeri svojih klijenata kao Mino. 

Način na koji je Rajola maestralno vodio karijere od Pavela Nedveda, preko Zlatana Ibrahimovića i Pola Pogbe do Matijsa De Lihta i Erlinga Holanda, nedvosmisleno pokazuju da je on savršeno uklapao sportski i finansijski aspekt napretka svojih klijenata. Za razliku od svojih kolega, Mino je uvek davao veliki značaj daljem razvoju i igračkom napretku svojih klijenata. Prelazak De Lihta u Juve ili Holanda u Salcburg pa u Borusiju Dortmund, demonstrira lucidnost i dalekovidost Minove strategije. 

Rajola nije štedeo nikoga, pa ni sebe, pretvarao bi se u „lavicu" kada je trebalo da zaštiti svoje fubdalere. Gvardioli je poručio, kada Katalonac više nije želeo Ibrahimovića u Barseloni, da se obrati psihijatru za pomoć. Definisao je Mišela Platinija, dok je Francuz bio predsednik UEFA, kao nekompetentnog. Sepa Blatera, na vrhuncu moći na čelu FIFA, okvalifikovao je kao dementnog diktatora. „Zlatnu loptu" je škartirao kao priznanje politički korektne korupcije.

Bez pardona je otišao na zakazanu večeru sa Silvijom Berluskonijem i Adrijanom Galijanijem, posle meča sa Crvenom Zvezdom u kvalifikacijama za Ligu šampiona u leto 2006. godine, da im kaže da Zlatan Ibrahimović neće biti igrač Milana već protivnik, pošto je posle dugog pregovaranja na dva stola prelomljeno da Zlatan potpiše za Inter. Berluskoniju i Galijaniju se nije dopalo to što su čuli, ali su odali priznanje Rajoli što im je to rekao u lice i nije se „sakrio" i isključio telefon. 

Mino je voleo da ponavlja da je „slobodan čovek" i da je svoju slobodu zaradio sa pravom da pokuša sve što poželi, da provocira i da zadivi. Jedna od tih sloboda je bila i da kupi vilu od osam miliona dolara u Majamiju koja je nekada bila u vlasništvu Alfonsa Gabrijela, mnogo poznatijeg kao Al Kapone, i Rajolinog pretka po maminoj liniji.