„Verujte, ja nikad nikog nisam povredio. Dobio sam samo jedan crveni karton u karijeri i to zbog prigovora", kaže nekadašnji legendarni half Partizana Bajro Župić za koga važi da je bio nemilosrdan prema protivničkim igračima. „Ja sam više povređivao sebe klizećim startovima, nisam se štedeo."

Postoji jedan čovek u Srbiji koji je već pola veka u sportu, a na njega niko nije ljut i on sam nije ljut ni na koga. Iako je više od hiljadu utakmica pretrčao kao igrač i vodio kao trener ili savetnik u stručnom štabu,  nema osobe sa kojom ne govori. Sve dresove, sve lopte zadržane sa važnih utakmica, kostobrane, dresove, sve je podelio prijateljima osim jedan crno-beli dres koji svedoči o najvećoj sportskoj ljubavi.

Rođen je 1960. i sa 12 godina počeo je da trenira u pinorskoj selekciji Novog Pazara. „Roditelji u početku nisu ni znali da treniram fudbal, a kad su saznali, nisu imali ništa protiv. Posle pionira, odem u omladince i sa sedamnaest godina registruju me za prvi tim Novog Pazara. Bio sam srednjoškolac. Počeo sam da dobijam i premije koje su mi mnogo značile, kako meni tako i mojoj porodici", kaže junak ove priče Bajro Župić, uporni half kome je sportski nedeljnik Tempo objavio izjavu: „Kad stanem, ja se umorim."

Sa devetnaest godina došao je u Beograd, ali tada ne u Humsku nego u uniformu i nakon obuke postao je vatrogasac. „Vikendom smo imali izlazak u grad i odmah sam zavoleo Beograd a, pošto sam bio navijač crno-belih, maštao sam da istrčim jednog dana na stadion JNA", kaže Bajro koji ne žali što je služio armiju, jer, kako ističe, u uniformi nije izgubio snagu. „Mnogi fudbaleri su kukali kako su ostali bez snage u vojsci, a kod mene to nije bio slučaj, verujte. U petak sam se vratio iz vojske, u nedelju igrao junsku utakmicu, poslednje kolo."

San o Partizanu

Borbenost je pokazivao na mnogim drugoligaškim terenima, i iz druge lige je pozvan u olimpijsku selekciju Jugoslavije te su ga primetili Nenad Bjeković i Moca Vukotić. Zvali su Župića Radnički u Niš, i Dinamo u Zagreb, ali on se nije obazirao na primamljive ponude. „San mi je bio da obučem dres Partizana. Nisam se uplašio konkurencije, jer sve je tada u timovima bilo prirodno. Kad neki iskusni odu u inostranstvu, otvori se mesto za mlade. Miodrag Ješić i Nikica Klinčarski su otišli preko granice i ja sam uleteo u prvi tim, debitovao u Titogradu protiv Budućnosti. Moja prva utakmica bila je poslednja utaknica Dragana Mancea, izvanerednog čoveka i fudbalera", priča Župić koji se seća utakmice na kojoj se preporučio navijačima Partizana.

„Ja sam navijače ‘kupio' borbenošću i to na utakmici jesenjeg dela prvenstva 1985/86, protiv Hajduka. Čuvao sam Blaža Sliškovića i to uspešno. Borbenost je uvek bila na ceni i to je način da se uspe u fudbalu. Navijači su me zavoleli, dugo su mi Grobari pevali pesme i sad mi se javljaju preko Fejsbuka. Uvek sam imao s navijačima poseban odnos, jer su videli da dajem sve od sebe", priča Župić i dodaje da u svlačionici nije bilo prepirki ni sa saigračima.

„Znalo se, pet godina uzastopno svakog dana u 10 sati je bio trening. Imali smo popodne vremena i za druženje. Bili smo kao braća i danas smo kao braća. Čujemo se, viđamo se, i ne samo mi iz Partizana. Dirljivo je bilo kad sam posle toliko godina u Prištini, na sahrani Fadilja Vokrija, sreo rivale iz cele Juge. Prošle su godine, svašta smo preturili preko glava, ali dobri ljudi su ostali dobri ljudi."

Bori se i ne svađaj se

U to doba, osamdesetih, kaže Župić, igračima je bilo lakše, jer nisu bili pod pritiskom porodice. „Nikoga roditelji nisu pritiskali da mora da bude u prvom timu ili da mora da donese toliko para u kuću i za koga da potpiše... Danas, deca su pod velikim pritiskom roditelja koji žele da im mališani zarade milione. Ne može svako da bude kao ovaj Vlahović iz Fiorentine, velika je konkurencija. Ne može svako dete u Novom Pazaru da zaradi kao Adem Ljajić, ponosim se što sam ga trenirao i odveo u Partizan. Neki roditelji dodatno pritiskaju decu i deca puknu. Meni su roditelji rekli: idi, sine, bori se, ne svađaj se, poštuj trenera i to je to", ističe Bajro koji želi da sruši još jednu roditeljsku zabludu.

„Stalno slušamo priče roditelja kako neki trener ne voli njegovog sina. To je van pameti. To su bajke. Uvek je bilo i sada je - svi se bore za dobrog igrača i uvek biraju boljeg. Kao što kupac na pijaci bira bolju jabuku, i rumeniju i veću, tako i treneri i klubovi biraju bolje. U fudbalu je nemoguća protekcija, ali postoji sreća. Neki ljudi jednostavno imaju sreće da ih zaobiđu povrede i da ih krene na terenu i to je mnogo važno", tvrdi Bajro koji navodi primere Darka Pančev i Milinka Pantića.

„Prvi je bio najbolji strelac bivše Jugoslavije, ali u Interu nisu imali vremena da ga čekaju da proradi. Pantić je kod nas u Partizanu bio majstor, znali smo da ima odličan slobodni udarac, kontrolu lopte i tehniku, ali kada je  Atletiku iz Madrida postao najbolji igrač Španije i kad je Barseloni dao četiri gola, jasno se videlo da su mu se sve kockice poklopile, znanje, iskustvo i iskoristio je svoje prilike tako da je postao legenda evropskog fudbala."

Nekad i sad

„Kad sam igrao za austrijsku Alipnu mene su stigle povrede, slomio sam rebro i petu. Nisam imao prilike da u inostranstvu dam koliko sam želeo", kaže Bajro i dodaje da je fudbal u Srbiji, i na Balkanu, osamdesetih godina bio ubedljivo bolji nego danas.

„Partizan i Crvena zvezda iz osamdesetih lako bi pobedili današnji Partizan ili Crvenu zvezdu. I tehnički i taktički to su bile bolje ekipe, a čak i na polju kondicije moja generacija je bila daleko spremnija nego današnji prvotimci koji igraju u naboljim domaćim klubovima", kaže Župić i dodaje da se razlika najbolje vidi na primeru uporedbe sa ostrvskim fudbalom.

„Tada ekipe iz Engleske i Škotske nisu bile fizički spremnije od nas. Lako smo se nosili sa njima. Partizan je trčao više nego škotski Seltik ili engleski Kvins park rendžers. Ne čudi me što je ovakvo stanje u domaćem fudbalu, jer je manja država i manji je izbor igrača, a mnogi mladi igrači rano odlaze u inostranstvo tako da treneri nemaju jasan kostur ekipe", kaže Župić.

Nekadašnji miljenik Partizanovih navijača kaže da mladim igračima nedostaje i borbenosti. Okrenuti su menadžerima, novcu, društvenim mrežama... „Preokupirani su šansom da odu vani. Više misle na zaradu nego na individualno napredovanje", tvrdi nekadašnji Partizanov prvotimac čije ime i danas skandiraju navijači na crno-belom jugu.

On ističe da mu je Jugoslavija imala jaku i drugu ligu, a prva je bila jedna od najjačih u Evropi. „Svaki tim je imao dobrog golmana, po jednog jakog defanzivca, maštovitog kreatora na sredini i lukavog centarfora. Nije bilo lakih utakmica. Neki igrači su bili toliko dobri da smo za pet minuta svi videli da su svetska klasa: Savićević, Prosinečki, Šuker, Boban... odmah se videlo ko su oni."

90 minuta u oba smera

Bajru su, za čuvanje, posebno bila teška trojica veznih: Dragan Stojković Piksi, Vladimir Skočajić iz Veleža i Robert Prosinečki.

„Nisam ni smeo da ih pustim da prime loptu, bili su dobri tehničari, ako šprime loptu i okrenu se onda su nezadrživi bili - zato sam bio stalno uz njih i mislim da sam ih dobro čuvao. Piksi i Prosinečki su bili vešti sa loptom, a Skočajić je bio veoma brz, imao nisko težište, vrlo nezgodan za čuvanje kao i Mehmed Baždarević koji, osim što je bio dobar tehničar, mogao je da trči... A Dragiša Binić je bio najbrži u prvoj ligi", kaže Bajro koji je samo jednom u karijeri imao grč u mišiću.

„Bio sam spreman uvek, imao sam snage da igram tri utakmice, ali najteža mi je u karijera utakmica protiv Seltika u Mostaru. Golac je postavio sistem 3-5.2, a ja sam bio desno, devedeset minuta sam trčao u oba pravca. Kad sam ušao u svlačionicu, uhvatio me grč prvi i jedini put u životu, nikad se nisam umorio kao tada."

Na pitanje šta mu je najviše pomoglo u karijeri, Bajro ističe da nikad nije imao tremu. „Znalo se, uvek mi daju da čuvam najboljeg tehničara među veznim igračima protivničke ekipe, ali nikad se nisam plašio", tvrdi Bajro i dodaje da nisu tačne priče o njemu da je bio nemilosrdan prema protivničkim igračima.

„Verujte, ja nikad nikog nisam povredio. Dobio sam samo jedan crveni karton u karijeri i to zbog prigovora. Ja sam više povređivao sebe klizećim startovima, nisam se štedeo", kaže Bajro, a na pitanje da li i danas potrči za loptom kao rekreativac, on ne krivi šezdeset svojih godina.

„Ne mogu više da trčim, ne daju mi kolena."