Piksi je zaista imao u sebi i svojoj igri tu tipičnu južnjačku drskost i lepršavost. I to se dalo videti kroz celu njegovu karijeru, i kada je igrao u Radničkom i kada je bio u Zvezdi i, kasnije, kada je ostvarivao internacionalnu karijeru. Ta lepršavost, drskost i odvažnost koja u sebi ima i respekt prema protivniku ali i veru u sebe i svoje mogućnosti, sada su deo i naše fudbalske reprezentacije i to je više nego uočljivo, naročito u nedavno završenim kvalifikacijama i pobedi u Lisabonu. Piksi je u tim ugradio deo sebe, svoje ličnosti i svoje južnjačke drskosti, drskosti dečaka iz niške Pasi Poljane.

Život je kao fudbal.

Obučeš dres i izađeš na teren, pa šta ti Bog da.

A na terenu, tvoji saigrači i protivnički. Trčiš, padneš, pa ustaneš, pa opet trčiš, pa opet padneš... Da bi ponovo ustao. Nekad ti je srećan dan, sve ti polazi za rukom (tj. za nogom), a nekad te bije maler, ništa ti ne ide, lupaš u prečke i stative, nerviraš se, publika ti zviždi i psuje te, trener ti preti da će te izbaciti iz tima, devojka preti da će da te ostavi i uda se za nekog advokata ili inženjera kome si u osnovnoj na časovima fizičkog proturao loptu kroz noge... Rođeni tatko hoće da te se odrekne u novine i kaže da je bolje bilo da te je dao za automehaničara ili konobara i da imaš dve leve noge. Danas si šampion, sutra si niko i ništa. A onda... Danas si niko i ništa, sutra si na vrhu sveta.

U fudbalu, sve može da stane u jedan tren. Odluka pada u mikrosekundi. I u životu takođe. Sve je neizvesno, a sve se unapred zna, naročito ako je to isplanirao u svojoj taktici neki dobar trener. Bilo da sedi gore na oblaku ili na klupi kraj terena. U fudbalu, baš kao i u životu, pravila postoje da bi se kršila. Život nije fer. Fudbal takođe. Sudije naročito. Moraš da se uzdaš u svoje dve noge i ono malo talenta što ti je Bog dao. Dobro, negde ga je malo više. Talenta.

I u fudbalu, baš kao i u životu, za velike stvari moraš da se rodiš.

Dragan Stojković se rodio u Nišu, 3. marta 1965.

I rodio se da bude legenda.

Kažu da nije tako samo u sportu. Moj i njegov veliki sugrađanin Branko Miljković (Čairac, iz niške Šinter male) nije postao veliki pesnik. On se takav rodio. Isto je i sa Piksijem. Mogao je da se rodi bilo gde. U nekoj faveli u Brazilu, na Madagaskaru, u Bruklinu, Parizu ili Tokiju... Svejedno bi opet bio veliki fubaler.

Bili smo sigurni u svoj hepi end, u svoj Piksilend

Dobio je upečatljivi nadimak po liku iz crtanog filma. „Piksi, Diksi i mister Džinks" bili su deo popularne produkcije „Hana Barbera", crtaći koji su se redovno prikazivali na jugoslovenskoj nacionalnoj televiziji, u popularnim terminima: radnim danom od sedam i petnaest, a nedeljom od sedam.

Postoji urbana legenda i da je „Piksi" u stvari jedna od varijacija za „pinđur", sirotinjsko jelo slično ajvaru i da nadimak odatle potiče, ali ta priča se pojavila kasnije, kada je Stojković već postao poznati fudbaler, zato mislim da se treba držati izvornog "mita". Iako se to savršeno uklapa u priči o talentovanom klincu iz predgrađa koji je odrastao u klasičnoj južnjačkoj proleterskoj porodici.

Priča o Piksiju ujedno je i priča o jednom vremenu i jednoj državi.

Generacije rođene šezdesetih imale su tu sreću da u potpunosti okuse tj. ukusni kolač satkan od šećera i fatamorgane znan kao „Jugoslavija". Ja pripadam generaciji sedamdesetih, i nama su dali samo da probamo malo, jedan griz ili dva, i bilo je fenomenalno.

Svi se sećaju... Standard, velika država, crveni pasoš, Tito, pioniri, radne akcije, putovanja oko sveta, Trst, farmerke, viršle iz crvenog kioska, život na kredit, letovanja u Makarskoj, stripovi i albumi sa sličicama... I fudbal. Velika liga. Jedna od najjačih u Evropi. Velika četvorka: Zvezda, Dinamo, Hajduk i Partizan.

Nameće se logično pitanje: a gde smo mi Nišlije u toj priči?

Ili, jezički ispravno rečeno: „Kude je taj Niš"?

Dečak iz Pasi Poljane

Radnički je stariji od famoznih „Titovih blizančića". Kada je osnovan u Nišu 1923, Zvezda i Partizan su bili decenijama daleko u mislima komunističkih činovnika. Ima u Nišu i starijih klubova, durlanski „Sinđelić" osnovan je odmah po završetku Velikog rata 1918. godine. Kažu, zahvaljujući francuskim i britanskim vojnicima koji su doneli prave, kožne lopte. Moj pantelejski „OFK Niš" je zaigrao tek šezdesetih, zato ima petokraku na grbu, dok Sinđelić ima spomenik na Čegru.

Dragan Stojković je u Radnički došao iz Pasi Poljane. Iako će te često čuti da se radi o selu - to nije tačno. Pasi Poljana je gradsko naselje u okviru čuvene niške Palilule, tako da je Piksi, faktički - Palilulac. Kao, recimo, harmonikaš i pevač Čokalija ili glumac Desko Stanojević. A biti Palilulac nije mala stvar.

U to vreme o kome govorimo, fudbal se igrao svuda. Naročito na ulici. Na male goliće. Naprave se golovi od dva kamena ili se prosto postave školske torbe - i udri. I danas na Paliluli pričaju da je Piksi znao da „naređa" desetoricu i bukvalno se ušeta u gol.

Bilo je nevernih Toma koji su to smatrali preterivanjima. Onda se početkom dvehiljaditih na internetu pojavila kompilacija Piksijevih majstorija iz japanske lige, koje, logično nismo mogli do tada da vidimo. I jedna od njih je upravo takva: Piksi uzima protivničkom igraču loptu na ivici svog šesnaesterca, onda bukvalno predribla ceo protivnički tim, zajedno sa golmanom, ostavi im loptu iza linije, a kod desne stative, uz poruku:

„Evo vam, deco. Igrajte se."

Ali fudbal je više od igre.

To smo shvatili odavno.

Kraci će gi litnu na zelen Čair

U omladinskom timu Radničkog Piksi se obreo 1979. godine. I odmah je bio više nego uočljiv njegov veliki talenat. Tako se njegov uspon kao igrača podudara sa poslednjom decenijom života SFRJ. I to nije slučajno. Radnički je osamdesetih ostvario najveći uspeh u karijeri kluba, koji nikada neće više ponoviti, a koga se Nišlije još uvek sa mešavinom sete i ponosa sećaju kad u kafani naruče „Kude je taj Niš" tj. "Udavija se", pesmu koju je u originalu napisao legendarni čika Duca - Dušan Cvetković, autor takođe i pesme "Niška banja". Doduše, prepev koji se tiče Radničkog i njegove epopeje u kupu UEFA uradili su Trio Palilula (koji je činio već pomenuti Čokalija) i on savršeno opisuje optimistični stav uprave i igrača kluba u stihu: „Kraci će gi litnu na zelen Čair".

Još jedna niška urbana legenda kaže da upravu zaista nije bilo briga ko će biti protivnik u sledećem kolu, Real Madrid, Mančester, Inter, Roma, Hamburger... Svejedno je. Zajednički stav oko koga nije bilo razilaženja glasio je:

„Će gi tepamo!"

Piksi je zaista imao u sebi i svojoj igri tu tipičnu južnjačku drskost i lepršavost. I to se dalo videti kroz celu njegovu karijeru, i kada je igrao u Radničkom i kada je bio u Zvezdi i, kasnije, kada je ostvarivao internacionalnu karijeru. Ta lepršavost, drskost i odvažnost koja u sebi ima i respekt prema protivniku ali i veru u sebe i svoje mogućnosti, sada su deo i naše fudbalske reprezentacije i to je više nego uočljivo, naročito u nedavno završenim kvalifikacijama i pobedi u Lisabonu. Piksi je u tim ugradio deo sebe, svoje ličnosti i svoje južnjačke drskosti.

Otud i onaj odgovor nepoverljivom novinaru: „Šta, bre, eventualno?"

Nema „eventualno". Nema „možda". Nema „videćemo".

Će gi tepamo.

Ili kako kaže jedan mim na društvenim mrežama:

Kuburite s padeži?

Ma jok...

Evo dokaza:

Instrumental: S kim? Čime?

S Piksita. S loptu.

A kude?

Zna se -  u Katar. Na svetsko prvenstvo.

I šta će bude?

Ništa. Će gi tepamo.

I one najjače?

Pa lepo piše na jednom transparentu koji je uvek prisutan na južnoj tribini Čaira, gde su Meraklije, navijači Radničkog:

„Icepi gi svi".

Peta Zvezdina zvezda

Piksi je napustio Radnički kao zvezda prelaznog roka u leto 1986. Sa samo dvadeset i jednom godinom zaigrao je za Crvenu zvezdu. U Nišu su već tada kolale razne priče o njegovom transferu, uglavnom prenaduvane. Govorilo se o milionima (maraka, ne dinara), o pregovorima uticajnih državnih funkcionera, o tome kako je trebalo, u stvari, da ode u Partizan...

Onda, možda najbizarnija glasina - da je Radnički trampio svog najboljeg igrača za četiri reflektora... Ako ste primetili, reflektori na stadionu Crvene zvezde i na Čairu su identični.

Za Zvezdu je odigrao 120 utakmica u četiri sezone i postigao je 54 gola. Postao peta Zvezdina zvezda, osvojio je kupove i prvenstva, dao večitom rivalu Partizanu gol iz kornera i sa pola terena (ovaj potonji nije priznat) i u jednom trenutku svakako bio najbolji jugoslovenski fudbaler u nimalo naivnoj konkurenciji sjajnih igrača. U leto 1990. godine odlazi u Olimpik iz Marselja i taj njegov odlazak se poklapa sa umiranjem države čiji je bio jedan od simbola.  

Eto vam čuda

U jednom razgovoru sa Draganom Bjelogrlićem, neposredno nakon premijere „Montevidea 2" polemisali smo o svemu i svačemu, naravno, najviše o životu i fudbalu i javilo se, samo od sebe, jedno često postavljano pitanje. Zašto smo mi ovde toliko opsednuti fudbalom? Zašto nam je fudbal toliko bitan? U mnogim drugim grupnim sportovima smo daleko uspešniji. Košarka, vaterpolo, odbojka, rukomet... Tu smo svetski i evropski šampioni, osvajamo olimpijske medalje, imamo kontinuitet... Međutim, mora da se prizna, prosečan Srbin bi, izgleda, rado menjao pet titula vaterpolista ili rukometaša za jedno polufinale svetskog kupa u fudbalu. Nije pravedno, ali je istina.

Zašto, dakle, toliko volimo fudbal?

Bjela ima svoju teoriju: „U fudbalu su čuda moguća."

Zar nije tako i u ostalim sportovima?

I jeste, i nije. Ako ti u košarci Ameri dovedu odličnog trenera i petoricu vanzemaljaca iz NBA, možeš da se slikaš i zamoliš svevišnjeg za poraz sa što manje razlike. Ali u fudbalu... Tu mali može da pobedi velikog.

Uzmimo, na primer, poslednji meč kvalifikacija u Lisabonu.

Na papiru, naši nemaju šta da traže u meču sa ekipom koju predvodi možda najbolji igrač sveta. I šta se desi? Ronaldo ostaje na travi u suzama, a gol odluke ne daje igrač koji je u timu Mančestera, Reala ili Bajerna... Već Aleksandar Mitrović - koji igra za Fulam, tim iz engleskog Čempionšipa, koji je, ako ste zaboravili  - druga liga.

Eto vam čuda, Srbi.

Suze pokraj aut linije

Kad smo već kod suza... Nikada neću zaboraviti ni one Piksijeve.

Bilo je to davno, SFRJ je bila na aparatima za održavanje života, a naša reprezentacija, u kojoj je centralnog veznog igrao Dragan Stojković, imala je pripremnu utakmicu pred Mundijal u Italiji. Utakmica se igrala u Zagrebu, protiv Holandije koju su predvodili Gulit, Rajkard i Marko van Basten. Izgubili smo sa 2-0 a Rajkard se na kraju našalio da nije znao da Holandija ima toliko navijača u Zagrebu.

Na Maksimiru su zviždali himni "Hej Sloveni", legendarnom selektoru Ivici Osimu, Jugoslaviji i svemu onome što je predstavljala... Na kraju te utakmice, sećam se kao da je bilo juče, Piksi je stajao pored aut linije sa suzama u očima. Šta je oplakivao? Dečak u njemu je osećao nepravdu, ali čovek? Čovek je možda slutio ono što dolazi... Rat koji će voljenu zemlju rastrgnuti na komade. Pokolj čije posledice svi narodi koji su živeli u SFRJ osećaju i danas.

I zato, kada sam video Ronalda kako, očajan, sedi na travi i plače nakon poraza od Srbije, setio sam se i Pikisijevih suza. To su iskrene suze, muške, ljudske...

To je iskrena emocija koja se ne krije, tuga koja je sastavni deo života, isto kao i radost, i nakon tih suza, još više cenim Kristijana Ronalda dos Santosa Aveiru. Velikog igrača, velikog čoveka i više nego dostojnog protivnika. I nadam se da ću ga gledati sledeće godine u Kataru. Dok čekam baraž za plasman na Mundijal, čitam Žozea Saramaga i navijam za Portugal.

Ona dva gola onog našeg kučišta pasipoljanskog

Ali pre nego što se SFRJ raspala, nakon tih maksimirskih suza, veliki Dragan Stojković nam je podario još malo magije, za oproštaj...

Svi smo gledali, svi pamtimo... Ona dva gola protiv Španije.

Reprezentacija Jugoslavije prošla je grupnu fazu na Mundijalu u Italiji i sledeći protivnik bila je Španija predvođena zvezdom Emilijom Butragenjom.

Dobili smo ih nakon produžetaka sa 2-1.

Oba gola dao je Piksi.

Prvi je bio pravo remek-delo.

Moj komšija Joca je to ovako opisao:

„Lopta pada oštro u šesnaesterac... I dolazi kod našega Piksita... A on... Kučište pasipoljansko. Ko na mali golići... Onija Španci se urovili, totalno u bezder... Piksi nagazi loptu -  a pola španska odbrana prokliza ko na ringišpil. Lažnjak! Levog beka poslao po burek... Desnog po jogurt... A centarhalf se još vodi kao nestao. Zubizareta, bajagim, najbolji svecki golman, stao na krivu nogu, zeva ko plevnja, neje mu jasno kude je, šta je i kako se zove... A naš Piksi ga gleda, još gazi onuj loptu, i ko da ga pituje: Prike, kude oćeš da ti je uteram? U levi il' desni ugao? Gore ili dole? Onda im šmekerski tutne golčinu, posle im dade i jedan iz slobodan udarac... Dobar dan - doviđenja. Pakujte se Španci, pa prtite prtinu kući... Odosmo mi u četvrtfinale."

A u četvrtfinalu - svetski prvak. Argentina. Predvođena Maradonom.

I to je bila utakmica.... Skoro pa kao šekspirovska tragedija.

I to pamtimo. Cela generacija.

Kako se Piksi poigravao sa najboljim svetskim odbrambenim igračima, kako smo izdržali 120 minuta sa igračem manje, kako je Ivica Osim otišao u svlačionicu jer nije želeo da gleda penale... I kako je Piksi pogodio prečku. To je bilo to - kraj. Jedne reprezentacije, jedne države, jednog sna...

Ali ne i kraj jedne karijere.

Suze su OK

Piksi je nastavio da trese mreže i dovodi do ludila protivničke igrače.

Oprostio se od fudbala na voljenom Čairu. I tada je plakao.  

Suze su OK, što bi rekla moja prijateljica Mira Bobić Mojsilović.    

Fudbal je kao život. Puno krvi, znoja... I suza. To zna Ronaldo. To zna Piksi. To znamo i svi mi ostali. „Dobro je plakati... Suze postaju lek tek onda kad ih se oslobodimo", napisao je jednom davno Piksijev i moj Nišlija Duško Radović.

A Piksi nas jeste lečio. Svaki njegov gol, svaki njegov dribling, svaki osmeh i suza, bili su kao melem na ranu.

I svaka pobeda. Nekada kao fudbalera, sada kao selektora.

Radost koju nam je doneo i koju nam još uvek donosi nema cenu ni meru.

I šta će da bude, kada jednom, a to mora da se desi, sudija odsvira kraj?

Ništa...

Će gi tepamo.

Sa šta?

S loptu.

Kude?

Na Čair.

Kako?

S Piksita.

A sada, malo vesti iz budućnosti:

„Radnički iz Niša pobedio je u prvom kolu Lige šampiona Mančester Junajted, u Nišu, na stadionu Dragan Stojković Piksi..."