Dinamo je na Karaburmi osvojio samo bod i Zvezda je morala da pobedi Partizan sa 2:0 ili 5:1 da bi osvojila svoju prvu titulu. Čajkovski je na stadionu BSK-a obećao igračima Dinama da će se Partizan boriti. Naposletku, gorele su novine kao baklje na tadašnjem stadionu JNA a Rajka Mitića i Kostu Tomaševića navijači su na ramenima nosili od stadiona do Terazija.

„Navijači su utrčali u teren, trčali prema nama, podigli nas na ruke i, onako u opremi, izneli sa stadiona. Mene su nosili preko Terazija sve do kuće, a zatim smo nastavili slavlje do duboko u noć", opisivao je Tihomir Bata Ognjanov, desno krilo Crvene zvezde proslavu posle osvojene prve titule šampiona Jugoslavije. Bilo je to pre tačno 70 godina - 4. novembra 1951.

Te 1951. „velika četvorka" jugoslovenskog fudbala samo se nazirala - po tome čiji su igrači igrali za reprezentaciju. Tako, na primer, u utakmici za plasman u finalnu grupu Mundijala 1950. protiv Brazila Jugoslaviju su predstavljali samo fudbaleri četiri najveća tima: pet Zvezdinih, tri Partizanova, dva Dinamova i jedan Hajdukov. Slično je bilo i nešto kasnije, u finalu Olimpijskih igara u Finskoj 1952, kada su u startnih jedanaest protiv Mađara nastupila po trojica igrača Partizana i Zvezde, po dvojica Dinamovih i Hajdukovih, uz Vujadina Boškova iz Vojvodine.

Da nastaje „velika četvorka" videlo se i po osvojenim titulama. Do tog prvenstva 1951. Partizan je imao dve osvojene titule, iz 1947. i 1949. godine, a Dinamo i Hajduk po jednu, iz 1948, odnosno 1950. Crvena zvezda je dva puta bila vicešampion. Mada je naknadno upisala osvojenu titulu iz 1946. godine.

O čemu se tu radi? Naime, za prvo prvenstvo Jugoslavije u fudbalu igrale su se kvalifikacije. One su održane po regijama, da bi na proleće ligaškim sistemom prvaci igrali finalni turnir, sa kojeg su se najbolji plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Hajduk je bio pobednik takmičenja u NR Hrvatskoj i u svojoj istoriji tu titulu utkao u ukupan broj. Nešto slično uradila je i Crvena zvezda, koja je 1946. bila pobednik prvenstva Srbije, pa je pre nekoliko godina pokrenula proces priznavanja tog šampionskog naslova, a pozitivan epilog dobila glasanjem u FSS sredinom 2019, mada uz veliko protivljenje Partizana.

U proleće 1951. godine, kada je počelo prvenstvo, Zvezda zvanično nije imala osvojen domaći šampionat, jer se pod epitetom domaći podrazumevalo - jugoslovenski. Stoga je, ako situaciju posmatramo iz tadašnje perspektive (1951), Crvena zvezda još uvek čeka prvi šampionski naslov.

Te godine, fudbalski šampionat Jugoslavije igran je po sistemu proleće-jesen, od marta do novembra. Učestvovalo je svega 12 klubova, a predstavnike su imale samo tri republike - Srbija (7 klubova: BSK, Partizan, Crvena zvezda, Vojvodina, Mačva, Napredak, Spartak), Hrvatska (4 ekipe: Dinamo, Hajduk, Lokomotiva, Borac) i BiH (1 tim: Sarajevo). U to vreme, za pobedu su se dobijala dva boda, dok je remi nosio jedan. Zanimljivo pravilo - a u ovom šampionatu i presudno - bilo je ono o gol-količniku. Naime, u slučaju istog broja bodova dva tima, uspešniji je bio onaj koji je imao bolji gol-količnik. Nije se, dakle, posmatrala razlika između postignutih i primljenih golova, već njihov količnik. Početkom marta te godine, verovatno niko nije ni slutio da će ovo pravilo odlučivati o šampionu Jugoslavije šest meseci kasnije.

Rat za Plavu čigru

Za favorita je slovio aktuelni šampion, splitski Hajduk, predvođen Bearom, Lušticom, Broketom, Matošićem, Vukasom... Drugi hrvatski klub koji je bio pretendent na pehar bio je, naravno, Dinamo, sa braćom Horvat, Željkom Čajkovskim, prekaljenim Cimermančićem, Pukšecom i Velflom, te legendarnim (tada još uvek neafirmisanim) Crnkovićem. Zvezda je titulu napadala sa iskusnim Mrkušićem i Lovrićem među stativama, sjajnim Ognjanovim, Mitićem, Brankom Stankovićem, Đajićem, Palfijem, Kostom Tomaševićem, Banetom Vukosavljevićem, Jezerkićem... Uzdanice Partizana bili su Šoštarić, Čajkovski, Bobek, Valok, Atanacković, Zebec, Minda Jovanović...

Da uvertira u šampionat bude zanimljivija pobrinuli su se beogradski rivali. Ovoga puta - zbog rata oko tada talentovanog Miloša Milutinovića. Mladog fudbalera Bora tražila su oba kluba. Partizan je tvrdio da je Milutinović potpisao pristupnicu za crno-bele, da bi se on u jednom trenutku našao na spisku Crvene zvezde - za gostovanje u Brazilu, gde su crveno-beli putovali na turneju. Iz tabora Partizana izjavljivali su da su se dogovorili da Milutinović odigra još jednu utakmicu za Bor, položi maturski ispit, a zatim se preseli u Beograd. Međutim, prema rečima Partizanovog sekretara Jančića, odnosno tehničkog rukovodioca Vujovića, dok su čekali finalizaciju dogovora, pojavio se automobil i odveo fudbalera u nepoznatom pravcu. Sam Milutinović, koji je praktično već bio fudbaler Zvezde, govorio je te 1951:

„Ja sam zaista pristalica Crvene zvezde, ali se nisam ranije prijavio za ovaj klub zbog toga što mi je ukazano na to da nemam mnogo izgleda da igram u prvom timu, jer ona ima tri centarfora: Tomaševića, Živanovića i Jezerkića, dok bih u Partizanu u tom pogledu imao mnogo više izgleda da brzo postanem prvotimac. Međutim, docnije, kada sam dobio poziv Crvene zvezde da putujem u Rio kao gost, meni je postalo jasno da i pored jake konkurencije imam izgleda da igram u prvom timu, jer me inače ne bi pozivali. Samo to je odlučilo i ja sam se konačno rešio da pristupim Crvenoj zvezdi. Veliko mi je zadovoljstvo što ću igrati u Crvenoj zvezdi. To je u ovom trenutku jedino bitno!"

Ipak, varljiva je istorija. Na kraju sage, put je Milutinovića odveo u Partizan. Sve to bio je zanimljiv uvod u najzanimljiviji šampionat u istoriji jugoslovenskog fudbala. 

U trouglu Dinama, Partizana i Zvezde

U prvenstvo su najbolje ušla četiri najjača kluba, otvorivši ga sa po tri trijumfa. Zvezda, predvođena sjajnim golgeterom Kostom Tomaševićem, daje po 6 golova Vojvodini i Spartaku i zbog efikasnosti se izdvaja na vrhu tabele. Međutim, već nakon 4. kola, jedini neporaženi tim je Dinamo! Zagrepčani su deklasirali Hajduk (3:0), Partizan je poražen u Sarajevu (0:1), dok je Mačva prve bodove u prvenstvu osvojila u Beogradu, protiv Crvene zvezde (2:1).

Prvenstvo je nastavljeno u sličnom ritmu - Dinamo je vodio trku, ostala tri kluba su ga pratila, a polako su priključak hvatali Vojvodina i Sarajevo. Zagrepčanima je na ruku išlo i to što su iz još jednog derbija izašli neporaženi - odigrali su bez golova na gostovanju Partizanu.

Zvezda je u jednom trenutku, nakon remija Dinama i BSK-a, preuzela čelo tabele sa 25 postignutih i 3 primljena gola na 8 utakmica, ali se do završetka prvog kruga šampionata, nakon serije derbija sve promenilo. Crveno-beli gube u Splitu (što će do 1991. biti veoma česta pojava) sa 3:2, od Dinama u Beogradu (0:2), a zatim doživljavaju pravu blamažu u derbiju protiv Partizana. Slavili su crno-beli sa 6:1! Marko Valok je postigao tri pogotka, a Stjepan Bobek dva.

Do letnje pauze, ubedljivo je vodio Dinamo sa 20 bodova, pratili su ga Hajduk sa 17, Partizan sa 16, dok je Zvezda imala 14. Tokom leta, Hajduk je slavio 40 godina postojanja i na turniru u Splitu okupio najbolje što je jugoslovenski fudbal u tom trenutku imao. Čestitao je i sam drug Tito, prisećajući se časnog delovanja Hajduka tokom ratnih dana...

Dinamo je tada i van granica Jugoslavije prepoznat kao veoma kvalitetan tim, pa su Modri u pauzi, tokom leta, imali turneje u Austriji i Engleskoj, a nastupili su i u Srednjoevropskom kupu.

Partizan je takođe putovao po Engleskoj, a dugu turneju imao je u Švedskoj, gde je deklasirao četiri rivala, pre debakla protiv Helsinborga.

Zvezda je gostovala u Engleskoj i odigrala prvi duel u istoriji protiv Mančester Junajteda, a kasnije otputovala i na turneju u Brazil. Ti meseci ostaju zapamćeni u istoriji crveno-belih kao verovatno najneuspešniji i najteži. Naime, Zvezda je nakon tri poraza u šampionatu, zabeležila četiri u Brazilu i dva u Splitu, na Hajdukovoj proslavi - ukupno 9 poraza u nizu, uz čak 31 primljeni gol. Bio je to znak za velike promene - smenu trenera (Ljubišu Broćića zamenio je Žarko Mihajlović) i promenu na golu (iskusni Srđan Mrkušić umesto Ljube Lovrića). 

Jesenja sezona

Već prvo kolo jesenjeg dela prvenstva sugerisalo je da je Dinamo blizu titule. Partizan je neočekivano izgubio od Spartaka iz Subotice (u kojem nedugo po završetku rata umalo nije kao emigrant završio Ferenc Puškaš), Hajduk je odigrao bez golova protiv Mačve, a Zvezda nije uspela da savlada BSK iz dva pokušaja (prvi meč je zbog oluje prekinut u 30. minutu, drugi je odigran deset dana kasnije).

Nakon sjajnog završetka prolećnog dela prvenstva i dobrih rezultata u pauzi, Partizan je šokirao svoje navijače, jer sve do 18. kola nije znao za pobedu - zabeleženo je pet poraza i remi. Valok i Bobek su rešetali protivničke mreže, Šoštarić branio šta je mogao, ali nije bilo podrške ostatka ekipe. Crno-beli su tako sami sebe isključili iz borbe za titulu, koju nakon 17. runde više ni matematički nisu mogli da osvoje. Čak je prednost u odnosu na jedanaestoplasiranu Mačvu iznosila svega četiri boda...

S druge strane, Dinamo je izgledao zastrašujuće. Poraz od Hajduka je zaboleo, ali ne i preterano uzdrmao Zagrepčane, koji su pobeđivali redom i na tri kola pre kraja imali pet bodova prednosti u odnosu na Hajduk i Zvezdu.

Zvezda je nakon pomenutih promena i remija protiv BSK-a zaigrala odlično. Vezali su crveno-beli 7 trijumfa, ali su zbog prethodnih loših partija mnogo zaostajali za Dinamom. Hajduk je u završnicu ušao u istom položaju, mada je „prosuo" bodove tamo gde nije očekivao (BSK, Sarajevo). Značajan rezultat za Bile bio je pomenuti trijumf protiv Dinama.

Pretposlednji krug na Maksimiru

U poslednja tri kola ušlo se bez preterane tenzije i uzbuđenja, kada je vrh tabele u pitanju. Dinamo je ušao u završnicu sa 34 boda, Hajduk i Zvezda su imali po 29, dok se Partizan konačno konsolidovao i odvojio od ostatka lige na 4. poziciji, sa 21 bodom. Napredak je sa samo 4 boda odavno bio prežaljen, dok se drugi putnik u niži rang tražio među praktično svim preostalim klubovima, jer je razlika između BSK-a na 5. i Mačve na 11. poziciji iznosila pet bodova.

Od tri kluba koja su teoretski mogla do titule, raspored je najmanje išao na ruku Zvezdi, koja je gostovala Dinamu u Zagrebu, dok je u preostale dve utakmice igrala protiv Hajduka i Partizana. Hajduk je imao za protivnike beogradske rivale i lakšu utakmicu, protiv Spartaka u Splitu. Dinamo je prvu priliku da overi titulu imao na svom terenu, protiv Sarajeva, a potom je igrao protiv Zvezde i BSK-a.

U Zagrebu je već uveliko pripremana šampionska fešta. U „Esplanadi" je sve bilo spremno za banket za šampione, lokalne redakcije pripremale su tekstove i slike ekipe slavljenika, a postoji i anegdota da je uprava kluba za ekipu već pripremila ručne časovnike kao poklone za osvojenu titulu... Trebalo je samo savladati ekipu koju je Dinamo nekoliko meseci ranije preslišao na Koševu i dao joj četiri gola, a koja je igrala samo za prestiž - maksimalni domet bio joj je 5. pozicija. Ipak, usred euforije - šok! Bila je to - kako je do danas nazivaju navijači Dinama - jedna od najcrnjih subota u istoriji kluba.

Sve što je Dinamo u ovoj utakmici uradio bio je pogodak Velfla, koji nije bio dovoljan da nadoknadi tri gola koje su postigli gosti. Sarajlije su slavile sa 3:1. 

I pored poraza, Dinamo je eventualnim remijem Zvezde i Hajduka još mogao da dođe do titule. Ipak, u Beogradu je Branko Stanković savladao saigrača iz reprezentacije i budućeg saigrača u Zvezdi Vladimira Bearu, isključivši Hajduk iz borbe za titulu, ostavivši crveno-belima nadu da mogu da naprave čudo u završnici šampionata.

Mada je prednost Dinama i dalje bila velika, a dobre igre iz praktično čitave sezone unosile mir među igrače i navijače, činjenica da u Zagreb dolazi osokoljena Zvezda, u strašnoj formi, nije radovala ekipu Bernarda Higla.

Ekipa koja je procvetala pod komandom Žarka Mihajlovića, dolazila je u Hrvatsku bez pritiska i mogla je samo mnogo da dobije. Na tri kola pre kraja prvenstva zaostajala je velikih pet bodova za liderom i nisu joj davane velike šanse, pa bi eventualnim uspehom stekla samopouzdanje i u poslednje kolo, derbi protiv Partizana, ušla maksimalno motivisana, za razliku od Dinama koji bi u Beograd na megdan BSK-u išao pod ogromnim pritiskom. Možda su se upravo takvog scenarija pribojavali ljudi iz Dinama. Iako je kvalitet tima bio neosporan, strah da će u narednih petnaest dana prosuti sve što su radili mesecima unazad, polako je urušavao samopouzdanje ekipe. 

Devet minuta do kraja

U nedelju 28. oktobra 1951. godine, pred oko 25.000 gledalaca na maksimirskom stadionu, sudija Leo Lemešić (koji je, inače, bio igračka legenda Hajduka, a po završetku karijere postao sudija, koji je delio pravdu i na Mundijalu 1950. godine) izveo je na teren Stinčića, Cimermančića, Benka, Pukšeca, Horvata, Cizarića, Dvornića, Senčara, Velfla, Čajkovskog, Stranda sa jedne, odnosno Mrkušića, Tadića, Zvekanovića, Palfija, Diskića, Đajića, Onjanova, Mitića, Tomaševića, Živanovića i Jezerkića sa druge strane. Strašni sastavi koji su obećavali spektakl!

Već na startu, šok za domaće. Nakon sjajne akcije Rajka Mitića, Živanović sprovodi loptu u mrežu i crveno-beli vode. Ipak, Zagrepčani, iskusni i predvođeni nekolicinom velikih predratnih igrača i nošeni podrškom publike, nisu se predavali. U 65. minutu, sudija Lemešić dosudio je kazneni udarac. Oči u oči našli su se Velfl i Markušić, dvojica od ukupno svega sedam fudbalera koji su za reprezentaciju Jugoslavije igrali i pre i posle rata. Iskusni Franjo Velfl sa bele tačke je pogodio mrežu svog ispisnika (obojica rođeni 1918. godine) Srđana Mrkušića.

Mada je Dinamu odgovarao i remi, osokoljeni izjednačujućim pogotkom i vođeni tadašnjom sportskom kulturom i igrom na gol više, domaći su nastavili da napadaju. Današnjim kolokvijalnim rečnikom rečeno - gol je visio u vazduhu. Preko deset minuta nadirali su ”modri” ka golu Mrkušića, a najbolju priliku propustio je Dvornić.

Tek u 77. minutu, Zvezda je preuzela inicijativu. Ognjanov je pogodio spoljni deo mreže, a četiri minuta kasnije dosuđen je slobodan udarac za goste. Đajić je odigrao do najboljeg pojedinca ovog susreta Mitića, ovaj prosledio loptu do prvog golgetera lige Tomaševića, koji je šalje iza leđa golmana Stinčića. Ovaj pogodak šokirao je navijače i igrače Dinama, koje je manje od deset minuta delilo od pehara. Isto koliko i Zvezdu od šanse da se u poslednjoj utakmici bori za prvu titulu u istoriji kluba!

Do kraja - mada deluje nestvarno za današnje fudbalske prilike i uverenja u kojima rezultat ima preimućstvo nad svim ostalim - Zvezda je nastavila da napada i krenula da dotuče grogiranog rivala trećim golom. Najbolju šansu za to propustio je Živanović u 86. minutu. Ostalo je 2:1. 

Prvi vikend u novembru 1951.

Šampionat Jugoslavije za 1951. godinu biće odlučen u Beogradu, prvog novembarskog vikenda, duelima BSK-Dinamo i Crvena zvezda-Partizan.

Mada su Zagrepčani imali i dalje bod prednosti, prva dva poraza u sezoni koja su doživeli na svom terenu, i to u najgorem mogućem trenutku, psihološki su uticali na tim, koji je utučen odlazio u Beograd. Beogradska sportska javnost bila je saglasna da i pored boda zaostatka i teške utakmice protiv Partizana, Zvezda ima veliku priliku da na fantastičan način za sebe završi sezonu i osvoji prvu titulu, dok su u Zagrebu ispredali priče da bi Dinamo, pored situacije u koju je uvalio sam sebe katastrofalnom završnicom prvenstva, mogao loše da prođe, jer su o njegovoj sudbini direktno odlučivala tri beogradska sastava - BSK, Zvezda i Partizan, i pored svih neslaganja potonja dva kluba...

Dinamo je ipak smogao snage da odigra dobar meč protiv BSK-a. Golom Željka Čajkovskog i autogolom Racića poveo je sa 2:1. A onda, nakon jednog napada domaćih, iskusni Cimermančić je napravio kiks, lopta je došla do Begovca i on ju je poslao u mrežu. Utakmica je završena rezultatom 2:2!

Agonija ”modrih” je nastavljena. Zlatko Čajkovski, fudbaler Partizana, koji je tog dana navijao za svoj bivši klub Dinamo, posmatrao je duel i po njegovom završetku otišao u svlačionicu hrvatskog tima i i rekao: „Kako ste mogli da izgubite?! Borićemo se mi..."

Kada je reč o Čajkovskom, zanimljivu anegdotu ispričao je svojevremeno Rajko Mitić, direktni učesnik događaja, a kasnije i brižljivi hroničar dešavanja u fudbalskom svetu: „Zlatko Čajkovski nas je posebno motivisao pred derbi sa Partizanom. Proneo se glas da je bratu Željku u Zagreb poslao telegram sledeće sadržine: 'Brate, ne brini, na mene je red.' Zaista, Čik je prosto leteo po terenu, nekoliko puta sjajno šutirao, ali je Mrka svaki put odbranio."

Narednog dana odigrana je najiščekivanija prvenstvena utakmica u dotadašnjoj istoriji jugoslovenskog fudbala. Zvezda bi se pobedom protiv Partizana izjednačila na vrhu tabele sa Dinamom. Međutim... Zbog pomenutog pravila o gol-količniku, Zvezdi su odgovarala dva rezultata - 2:0 ili 5:1.

Na jednoj strani bila je sjajna forma crveno-belih, izuzetne partije iz prethodna dva kola, samopouzdanje i istorijska šansa da osvoje prvu jugoslovensku titulu, a na drugoj streni je bio večiti rival, s kojim je svega nekoliko meseci ranije vođen rat oko Miloša Milutinovića i koji je protiv Zvezde u junu slavio sa 6:1, kasnije na Hajdukovoj proslavi 5:1, i u još jednoj prijateljskoj utakmici 3:1. Na koncu, bio je tu i veliki rivalitet među navijačima, ali i negdašnjim ratnim drugovima, sada visokim socijalističkim funkcionerima, koji su podržavali dva tima. 

Uzbudljiva atmosfera, drama, neizvesnost

Četvrtog novembra 1951. na Stadionu JNA okupilo se 55.000 gledalaca. Prvu radost navijačima Zvezde doneo je u 42. minutu neumoljivi centarfor Kosta Tomašević, koji je sjajnim udarcem iskosa savladao Šoštarića. U drugom delu igre, igrao se 67. minut - erupcija oduševljenja među zvezdašima. Živanović postiže još jedan važan pogodak za svoj klub u završnici šampionata, iz okreta, rezantnim volej udarcem. Bitnu ulogu na ovom meču imao je i golman Mrkušić, koji je maestralno odbijao atake Valoka, Čajkovskog, Atanackovića...

Zvezda je imala željenih 2:0. U slučaju primljenog pogotka, morala bi da ih postigne još tri... Sudija Stefanović je nadoknadio utakmicu dva minuta, zbog povrede Diskića, a nakon njegovog poslednjeg zvižduka, usledio je do tada neviđen prizor...

Čuveni novinar Ljubomir Vukadinović u izveštaju u „Politici" od 5. novembra 1951. godine, o tome piše: 

„Odjeknuo je stegnuti zvižduk sudijske pištaljke i u tom trenutku Mitić je zagrlio najbližeg igrača, a stadion odjeknuo od radosnih pokliča i prelomio se od burnog pljeskanja. To je bio prvi pozdrav novom državnom prvaku. Dok su se igrači okupljali na sredini igrališta, niko nije napuštao stadion. Ljudi su stajali i vikali iz sveg glasa. Tu i tamo pojavile su se buktinje od zgužvanih novina. Trenuci su bili svečani. Igrači Partizana prvi su čestitali svojim drugovima iz Crvene zvezde veliki uspeh: osvajanje naslova prvaka države. Zaista je to bila velika igra. Utakmica o kojoj će se govoriti još vrlo dugo, kao i o celom ovom uzbudljivom prvenstvu. Pun stadion, lepo vreme, teren pogodan za igru, uzbudljiva atmosfera, drama, neizvesnost."

Glasine

Mnogo decenija docnije, iz tabora Dinama će poručivati da prvenstvo 1951. nije završeno regularno, jer su Zagrepčani protiv BSK-a igrali dan ranije. Takođe, u Zagrebu su ocenjivali da su se u redovima crno-belih „borili samo Čajkovski, Valok i Bobek", aludirajući na to da je Partizan (ili jedan deo ekipe) želeo da pomogne Zvezdi da postane šampion...

Na to je odgovorio jedan od prozvanih, Marko Valok, koji, iako je u „večitim derbijima" na 25 utakmica postigao čak 24 gola a ukupno u crno-belom dresu 411 pogodaka, tog popodneva nije uspeo da pogodi mrežu rivala: „Neki su kasnije pričali da namerno nismo hteli da pobedimo, ali to nije istina. U naše vreme tako nešto bilo je nezamislivo. Kad dođe derbi, nije nas zanimalo ko je prvi, već samo da pobedimo Zvezdu. Imao sam nekoliko šansi, ali je golman Mrkušić prosto bio nesavladiv."

Još jedan legendarni jugoslovenski fudbaler, Tihomir Bata Ognjanov, govorio je da u Zvezdi nisu smatrali da mogu osvojiti šampionat, čak ni posle remija Dinama i BSK-a: „Prišli smo Zagrepčanima na bod, ali ni tada se nismo previše nadali. Ta pobeda bi nam bila više kao neka satisfakcija za izgubljenu trku." 

Šampionski tim

Crveno-beli su postali prvi put šampioni Jugoslavije, najčešće igrajući u sastavu: Lovrić (Mrkušić), Stanković, Zvekanović (Tadić), Palfi, Diskić, Đajić, Ognjanov, Mitić, Tomašević, Živanović (Zlatković), Jezerkić (Vukosavljević). Tim je bio predvođen Rajkom Mitićem, koji će kasnije postati prva Zvezdina zvezda i simbol kluba.

Decenijama kasnije, Mitić je, u razgovoru sa Darkom Nikolićem, evocirao uspomene na duel sa Dinamom: „Hladan dan, novembar, šta ćeš, a neka toplina. Prosto počne sve da ti treperi pred očima. Onda pogledamo oko sebe, trče svi ka nama. Sa klupe trče, ali čak i neki obični ljudi. Nije se to dotad dešavalo. A na tribinama - baklje. Upalila naša publika novine, onako uvila ih, pa drži, a one buktinje svetle, kao zvezde na nebu. Sve je bilo kao san. Samo što smo sanjali otvorenih očiju."

Najbolji strelac šampionata bio je Kosta Tomašević, sa 16 pogodaka. Zanimljivo je da je te sezone debitovao u Zvezdi novajlija iz Obrenovca, mladi Bora Kostić, ali nije oduševio javnost. Kasnije će otići u vojsku, pa po povratku postati najbolji strelac u istoriji kluba... Prema novinskim izveštajima, najviše priznanja pobrao je centarhalf Milorad Diskić, defanzivac koji je stigao iz Hajduka kao - prekobrojan.

Crveno-beli imali su na kraju šampionata isti broj bodova kao Dinamo (35), uz gol-količnik 2.380, naspram Dinamovih 2.368. Te 1951. godine razlika u količniku od 0,012 odlučila je o šampionu Jugoslavije. Ekipi iz Zagreba za utehu je te godine ostao pehar Kupa maršala Tita. Jedini dramatičniji scenario desio se 1958. godine, kada su Budućnost i Split za opstanak u ligi igrali dvomeč, jer su imali i isti broj bodova i potpuno identičan gol-količnik. Ali, to ipak nije bila borba za titulu...

A Crvena zvezda je, pre sedam decenija, osvojila na taj način prvu šampionsku titulu - barem se ona do 2019. godine smatrala prvom. Tada je među mnogobrojnim klubovima iz šest republika formirana i neprikosnovena velika četvorka jugoslovenskog fudbala. Pored nje, i institucija „Večitog derbija".

Ostalo je istorija.