Početak Superlige samo formalizuje stadijum do kojeg je fudbal nažalost došao. To nije udar iz vedra neba; to je oluja koja se umnogome predskazivala i predviđala. Kao i u tenisu, imaćemo ligu robota koje kontrolišu njihovi međunarodni kleptokratski nalogodavci koji ih plaćaju. Igraće samo u odabranim zemljama, na odabranim stadionima, pred odabranom publikom, i biće im dozvoljeno da izgovore samo najtrivijalnije banalnosti. To će biti kraj fudbala, onakvog kakav je pokušavao da bude više od jednog veka

Trebalo bi da budem srećan. Pogodio sam. Čitava Glava 5 „Kapitalizma po sebi" predstavlja prikaz o rastućoj „komodifikaciji" svega, uključujući i našeg vremena za zabavu i običnih života. U razgovoru za časopis Forbs prošlog novembra, rekao sam da je panevropska fudbalska liga neizbežna: klubovima se upravlja kao potpunim mašinama za pravljenje para; uokolo je jednostavno previše potencijalnog novca, a najbolji klubovi će insistirati na većoj ekskluzivnosti i na tome da mahom igraju protiv podjednako jakih klubova. I ja sam takođe mislio da je samo pitanje vremena kada će internacionalni fudbal umreti. Vlasnici klubova ne žele da igrače, koje su platili milionima evra, izlože nepotrebnom naporu i mogućim povredama igranjem utakmica koje malo znače a u finansijskom smislu ne donose ništa. Zašto bismo očkivali da neki delovi naših života ostanu neobuhvaćeni u potpunosti komercijalizacijom, dok  sve ostalo jeste, a mi sami željno učestvujemo u toj komercijalizaciji? Mi to činimo kroz iznajmljivanje naših kuća, kola, potpisivanjem predbračnih ugovora i ugovora o zabrani objavljivanja (pritom, sa ovim potonjim, prodajući naše pravo na slobodan govor - za odgovarajuću cenu).

Da li je fudbal išta bolji? Odgovor je „ne". On je upravo ono što želimo da bude: komercijalizovan do krajnjih granica. On čini upravo ono što je konstantnoj ekspanziji hiperkomercijalizovanog kapitalizma potrebno.

Dakle, da li bi trebalo da prestanemo da se žalimo?

Možda. Mada, čak i ako to učinimo, ne možemo a da ne shvatimo da je ono što dvanaest klubova predlažu da urade još uvek dramatičan skok u tom žaljenja vrednom (i do izvesne mere sramnom) pravcu. Dok se sve veća komercijalizacija fudbala odvija decenijama, fudbal je pokušao, bar formalno, da održi privid otvorenosti. Čak i kada je Liga šampiona (LŠ) promenila svoj format od lige podjednako otvorene za najbolje klubove svih evropskih zemalja, dodeljujući u novom formatu više takmičarskih mesta najboljim ligama, ona nije zatvorila vrata u potpunosti. Mali klubovi u velikim ligama i dalje su mogli da se nadaju da će dobrim rezultatima u domaćoj ligi moći da stignu do LŠ; veliki klubovi u malim ligama još uvek su mogli da se nadaju da će nakon više mukotrpnih krugova kvalifikacija stići do LŠ. Vrata jesu umnogome bila zatvorena za ravnopravno nadmetanje između malih i velikih klubova, ali ne i sasvim zatvorena.

Vrata su sada zapečaćena. Imaćemo tako 12 ili 16 ili 18 timova koji će se večito takmičiti između sebe, bez bojazni od ispadanja i bez podsticaja, tj. mogućnosti da se bilo ko drugi domogne te uzvišne grupe. Nepotrebno je čak i isticati koliko je to daleko od onoga što je fudbal značio u poslednjem veku, tačnije od njegove kodifikacije kao međunarodnog sporta. Fudbal je često bio sredstvo za političke, društvene, ekonomske i nacionalne aspiracije; bio je mesto okupljanja kada su sva ostala bila zatvorena; bio je mesto na kojem ste mogli izvikivati antidržavne parole a drugde bi vas rasterivala policija ili biste završavali u zatvoru. Ukoliko ste bili igrač, to je bilo mesto za društvenu mobilnost, ili za društveno mešanje ukoliko ste bili na tribinama. To je bilo mesto na kojem bi ljudi stajali po nekoliko sati na kiši i snegu kako bi gledali igrače koje vole. To je stvaralo ne samo velike fudbalere, već i cenjene ljude sa individualnošću, sa stavovima i mišljenjem. Maradona je bio veliki ne samo zbog neverovatnih golova koje je postizao (uključujući i rukom), već i zbog toga što je odbijao da umukne, odbijao da igra igru ekstremne komercijalizacije u kojoj su igrači plaćeni da trče ali da nikada ne izuste bilo kakvo mišljenje. Sada predstavljaju uzore na isti način na koji su i automati uzori.

Početak Superlige će u formalnom smislu staviti tačku na sve to. Taj početak svakako formalizuje stadijum do kojeg je fudbal nažalost došao. To nije udar iz vedra neba; to je oluja koja se umnogome predskazivala i predviđala. Kao i u tenisu, imaćemo ligu robota koje kontrolišu njihovi međunarodni kleptokratski nalogodavci koji ih plaćaju. Igraće samo u odabranim zemljama (četiri u slučaju tenisa, možda tri ili četiri kada je o fudbalu reč), na odabranim stadionima, pred odabranom publikom, i biće im dozvoljeno da izgovore samo najtrivijalnije banalnosti. To će biti kraj fudbala, onakvog kakav je pokušavao da bude više od jednog veka. Biće to vrsta igre koju ćemo moći da igramo na našim kompjuterima, sa igračima koji samo deluju da su živa bića.    

(Prevod sa engleskog: Jelena Žarković)