Osim voditeljima zvaničnog programa i komentatorima na italijanskoj televiziji, nastup Konstrakte se dopao ili je zaintrigirao dobar deo italijanske publike. Da je, u suštini, Konstrakta bila prvi izbor Italijana govori i činjenica da su ispred nje po broju glasova publike završili samo ukrajinski Kaluš orkestar i moldavski i rumunski predstavnici, koji su mogli da računaju na veoma snažnu dijasporu. Naime, u Italiji živi i radi oko pola miliona Ukrajinki i Ukrajinaca i gotovo milion i po Rumuna i Moldavaca, dok Srba ima tek malo više od 30 hiljada.

U očima prosečnog Italijana ovogodišnja Evrovizija je bila simbioza globalnog (učešće 38 evropskih zemalja, plus Izrael i Australija), lokalnog (italijanska publika nije nikada čula ni za jednog izvođača koji se pojavio, izuzev domaćih predstavnika i Akile Laura, „pozajmljenog" San Marinu) i političkog (pobeda Ukrajine je bila logični ishod).

Za malo stariju publiku, festival različitih muzičkih stilova, koreografija, kostima, šarenolikost zastava i navijačka atmosfera na tribinama bila je neka vrsta vremeplova u period kada su ostajali hipnotisani „Igrama bez granica". 

Prvi put od povratka Italije na panevropsko muzičko takmičenje 2011, nakon pauze od osamnaest godina (izuzev 1997), ovdašnji gledaoci su mogli da vide sve tri evrovizijske večeri na prvom programu državne televizije (Rai Uno). Prethodnih godina polufinala su emitovane na sporednim kanalima Raija i nisu zbog slabe gledanosti proizvodila veće polemike ili žustrije komentare.  

Nije Sanremo i ne liči

Na lokalnu italijansku publiku, naviknutu na centralnu ulogu voditelja na ovakvim festivalima, sporedna, gotovo nevidljiva uloga prezentera bila je velika novina, kao i brzina izvođenja pesama i smenjivanje pevača na sceni. Dobar deo gledalaca je otkrio da se muzički šou može završiti za dva sata i pored 20 izvođača, što je apsolutno nezamislivo na Sanremu gde se nijedno veče ne završava pre jedan po ponoći. 

Za Torino je Evrovizija bila i mnogo više. Prva italijanska prestonica je bukvalno živnula u prethodnoj majskoj nedelji, anticipirajući povratak letnjeg ritma života i glumeći prolećnu evropsku verziju „Sanrema". Noćni život u Torinu i „movida" nisu bili nikada jača strana pijemontskog grada, ali je zahvaljujući šarenolikom svetu koji prati svaku Evroviziju prošla nedelja bila sasvim drugačija i mnogo veselija. 

U Evropi su mnogi ostali razočarani ili negativno iznenađeni „skromnošću" organizacije manfestacije, međutim Sabaudi (naziv za Torineze po kraljevskoj familiji Savoja odnosno Sabauda) nisu ni približno slični kolektivnoj predstavi koju stranci imaju o Italijanima i koja idealno odgovara mnogo više Apeninskom poluostrvu južno od Rima nego severnom delu zemlje. 

Tek održana Evrovizija je bila jedna od jeftinijih u poslednjih par godina. Prema računima koji su počeli da se svode u Torinu, manifestacija će koštati, više manje, kao i prethodna u Roterdamu, dakle između 19 i 20 miliona evra, i pored poskupljenja koje su svi osetili u poslednjih par meseci. 

Slike Italije

Organizatori su se potrudili da maksimalno promovišu Italiju i da opravdaju Gogoljevu maksimu da je cela Evropa za gledanje a samo Italija za življenje. Dron nazvan „Leo" po Leonardu Da Vinčiju, koji ga je zamislio i skicirao još pre pola milenijuma, leteo je iznad 40 izabranih lepota južno od alpskog venca najavljujući takmičare. Ko je video pomenuta mesta ostao je malo razočaran jer su ona lepša nego što se dalo naslutiti iz video prezentacija. 

Sam festival je otvoren pesmom „Nessun dorma" u izvođenju Lučana Pavarotija, čija je slava bila veća van granica Italije nego u njoj samoj. Istina, bilo je i onih kojima nije promaklo da je scenaristima programa izmaklo da se sete i Đakoma Pučinija koji je napisao jednu od najizvođenijih operskih arija. 

Na sceni su se videli i prošlogodišnji pobednici Maneskin sa frontmenom Damjanom koji je „junački" bez štaka stajao bukvalno na jednoj nozi i čak pocupkivao jer je iščašio zglob na desnoj nozi tokom snimanja video spota za pesmu „Supermodel". Održao je obećanje da neće slati političke poruke, ali nije propustio priliku da ne bocne Francuze poručivši javno izvođačima da se „drže dalje glavu od stola", aludirajući na optužbe da je šmrkao kokain u Roterdamu tokom glasanja. 

Među gostima je bila i Điljola Činkveti, prva italijanska pobednica na Evroviziji 1964. godine sa pesmom „Non ho l'eta". Kada je pobedila Điljola nije bila ni punoletna. U subotu je na pragu svojih 75 godina ponovo pevala „da nema dovoljno godina da bi mogla da ga voli i da izađe s njim sama u grad" i bila jednako uzbuđena kao pre 58 godina.

Nedostajao je samo Toto Kutunjo, ali on nije mogao da bude prisutan zbog zdravstvenih razloga.  

Slom Laure Pauzini i Mika pobednik

Voditeljski trio na sceni Olimpijske dvorane „Alpitur" - Laura Pauzini, Mika i Alesandro Katalan - podeliio je publiku, od onih koji su ih nahvalili do vrlo zlonamernih kritika. Pauzinijevoj je ovo bila prva velika prilika da se u Italiji okuša u ulozi voditeljke. Pop pevačica je voditeljski zanat kalila prethodnih godina u Južnoj Americi gde je popularnija nego u Italiji i po komentarima ovdašnjih televizijskih kritičara teško da će dobiti novu priliku. 

Pauzinijevoj je pobegla i jedna, uslovno rečeno, nevina psovka „porca vacca", koju ona inače koristi svakodnevno u životu, pošto je u momentu zaboravila šta je trebalo da kaže. Nije se proslavila ni svojim muzičkim medlijem a njena garderoba na bini je ocenjena najnižim ocenama.

Povrh svega, Pauzinijeva je tokom finalne večeri usled psihičke iscrpljenosti morala da se povuče sa scene na pola sata kako bi se oporavila, prikupila snagu i zatim vratila na binu za završnicu. Katalan i Mika su bili veliki profesionalci i pokrili su koleginicu tako da niko nije primetio njeno odsustvo. 

Mika se „izvukao" svojim pevačko-scenskim nastupom koji je bio toliko dobar da su ga mnogi u Italiji proglasili „moralnim" pobednikom Evrovizije. Libanska pop zvezda sa britanskim pasošem, godinama je bio jedan od sudija u italijanskoj verziji „X faktora" koji je vodio Alesandro Katelan, tako da su Italijani imali priliku da ga veoma dobro upoznaju. 

Katelan je bio najveća kolateralna šteta, odnosno žrtva programskog skripta Evrovizije koja profesionalne voditelje svodi na malo više od „ikebane" čitavog događaja. Trenutak koji će ostati upamćen je slikovito objašnjenje gestikuliranja Italijana, odnosno italijanske karakteristike da pričaju podjednako rukama koliko jezikom. Teatralno predstavljanje kako se potezom ruke pokazuje „strizza" (na sprskom bi odgovarajući prevod bio „prpa"), odnosno trema ili strah od nastupa, ostaće upamćen.  

Bit, bit, bit, biti zdrava

Interesantno je da su Mika i Katelan u intervjuima tokom i posle Evrovizije nedvosmisleno stavljali do znanja da im se najviše dopala pesma i nastup Konstrakte. 

I voditelji na Rai Uno su se veoma pozitivno izjasnili o Konstrakti, osim tekstopisaca i drag kraljice Kristijana Malđolja koji je na svoj sarkastičan način komentarisao izvođače i silno zabavljao publiku pored malih ekrana. On je Konstraktin nastup uporedio sa performansom Marine Abramović ne shvatajući smisao pranja ruku na sceni, ali je na kraju pevušio, i to uživo u programu, „bit, bit, biti zdrava". 

Osim voditeljima zvaničnog programa i komentatorima na Raiju, nastup Konstrakte se dopao ili je zaintrigirao dobar deo italijanske publike, o čemu svedoči i potreba vodećih listova, od Mesađera do Republike, da objasne smisao Konstraktinog peformansa.

Stručni žiri je dao srpskoj predstavnici 4 boda dok su Italijani smestili Konstraktu na četvrto mesto po broju osvojenih glasova publike.

U suštini, Konstrakta je bila prvi izbor Italijana budući da su ispred nje završili samo ukrajinski Kaluš orkestar i moldavski i rumunski predstavnici koji su mogli da računaju na veoma snažnu dijasporu. U Italiji živi i radi oko pola miliona Ukrajinki i Ukrajinaca i gotovo milion i po Rumuna i Moldavaca, dok Srba ima tek malo više od 30 hiljada. 

Kristijano Malđoljo je posle nastupa moldavske grupe Zdob şi Zdub & Fraţii Advahov okrivio Gorana Bregovića za poplavu balkanske muzike, definišući njihovu melodiju kao „kaznu za uši". Ipak, svojim komentarima vrhunac je dostigao kada je Šanel, špansku predstavnicu, poreklom sa Kube, nazvao „Dženifer Lopez na popustu" ili „Džej Lo za siromašne", i kada je prepričavao svoje doživljaje sa ljubavnicima od Azerbejdžana preko Rumunije i Austrije do Velike Britanije. 

Na sreću Italijana, Malđoljo nije morao da ispuni dato obećanje da će u slučaju pobede Mamuda i Blanka ovoga puta zaista napraviti strptiz uživo a ne improvizovan i delimičan kao kada je Maneskin pobedio u Roterdamu prošlog maja.  

Bigotna Italija

Evolucija Evrovizije, od pada Berlinskog zida do danas, podudarila se sa italijanskim obračunom sa bigotizmom koji po svom intenzitetu može da se poredi samo sa onim u Španiji i u Poljskoj. Kao i u drugim delovima Evrope, i u Italiji je kontinentalni muzički festival poslužio kao oaza za različite, drugačije, neprihvaćene, neshvaćene, diskriminisane po svim mogućim osnovama. 

Deo Italije i danas ima problem sa različitošću. Njihov najveći domet je bio tolerisanje ekstravagantnih osoba, uglavom iz sveta umetnosti i kulture, koji su već po definiciji bili tretirani kao drugačiji. I danas ima dosta ljudi koji negiraju svoje homofobne stavove tako što tvrde da obožavaju Renata Zera ili Ticijana Fera (izuzetno popularniji italijanski pevači) ili da imaju hrpu prijatelja među homoseksualcima.

Zato i jeste veliki domet da se u udarnom televizijskom terminu govori opušteno, ležerno, bez predrasuda o svim vrstama ljubavi, rodnim grupama i seksualnim orjentacijama. Naravno, i da se šali s tim, duhovito i bez vulgarnosti. 

Čini se da su Italijani na kraju uspeli i da ostvare balans između želje da se pokaže solidarnost prema Ukrajini koja je izložena ruskoj invaziji i težnje organizatora festivala da se drže na distanci od političkih zloupotreba. Naravno, zastava duginih boja, koja je istovremeno simbol mira i seksualnih sloboda, jedan je od zaštitnih znakova publike koja prati Evroviziju, i početak finalne večeri sa antologijskom pesmom Džona Lenona „Give peace a chance" u izvođenju Rockin' 1000 na trgu Svetog Karla u Torinu bilo je prirodno i logično otvaranja finalne večeri.

Pobeda ukrajinskog Kaluš orkestra nije nikoga iznenadila. To je bilo najmanje što su Evropljani mogli da urade i pokažu da su uz slabijeg i napadnutog i da takav stav nema veze sa zastavama ili političkim stavovima već sa ljudskošću da si uz onoga ko se brani.

A Kaluš orkestar i „Stefanija" biće zaboravljeni jednako brzo kao i skoro svi prethodni pobednici na Evroviziji. Osim naravno neprolazne skandinavske četvorke ABBA koja nam je pevala o Vaterlou i Napoleonu.