Pre dva meseca u Americi objavljen album zaboravljenog Branka Mateje „Preko polja i planina", u svetskoj štampi već je proglašen najvećim muzičkim otkrićem iz istorije popularne muzike u ovom milenijumu. Branko Mataja je bio naš čovek. Rođen u Dalmaciji, odrastao u Beogradu, u Drugom svetskom ratu deportovan u radni logor u Nemačkoj, nakon rata je otišao u Ameriku da se nikada otud ne vrati. Zapadni svet slušajući Matajinu muziku može da uživa u njenoj „apstraktnoj lepoti", ali za nas to je vrlo konkretna, živa stvar. Melanž narodnjaka, starogradskih šlagera, sevdalinki, vojničkih jadikovki i dalmatinskih pesama sa Matajinog albuma provaljuje vrata iza kojih su zaključane uspomene na zemlju koje više nema.

Album jugoslovenskog emigranta Branka Mataje „Over Fields and Mountains" pogodio je kao grom iz vedra neba samodovoljni svet popularne muzike. „Pravo niotkuda", kako je govorio najbolji beogradski radio di-džej odkad je sveta i veka, u žižu interesovanja svetske muzičke javnosti je stigao tužni, setni, melanholični, nostalgični, rafinirani, apstraktni bluz Branka Mataje.

„Nema veće tuge od emigrantske", rekao mi je jedan mudar čovek pre mnogo godina, dok smo razgovarali o predstavi Emigranti Slavomira Mrožeka u Ateljeu 212. Tačnost te izjave potvrđuje Matajina muzika.

A Livada kaže

Jednom sam pričao sa Rašom Livadom. Bilo je to početkom osamdesetih godina XX veka u muzičkoj redakciji Studija B. Raša je bio gost u nekoj emisiji o kulturi. Povod je bio časopisa „Gradac", broj 39-40, pod naslovom Svetska poezija danas. Raša je uredio taj broj.

Pričali smo o svemu i svačemu, a imali smo i neke zajedničke poznanike. Ja sam, u jednom trenutku, Raši odrecitovao njegovu pesmu „Intima". Znate ono: 

Sviraš
Negde izvan mojih ruku
Tamo
Gde nebo je ograđeno
Sunčanom terasom
Koralnom koprenom
Gde orguljaši sviraju
U bunare
Prljave
U bunare prazne i
Krvave
Među talasima smaragdnim
Željama prozračnim

Možda
U ovom prelivu noćnih kiša
U ovom beznađu beskraja
Ne znam gde
Ali
Sviraš negde izvan mojih ruku
 

Dopalo se to Raši, pa da bi mi se revanširao pročitao mi je iz „Gradca" pesmu Zbignjeva Herberta „Priča o ruskim emigrantima". Posle je Raša otišao, sišao liftom sa 23. sprata Beograđanke, pa se onda vratio i poklonio mi taj broj časopisa „Gradac". Evo ga tu pored tastature po kojoj kucam.

Setio sam se ove dogodovštine pre neku nedelju kad sam prvi put čuo album Branka Mataje „Over Fields And Mountains". Melanholični, alijenirani zvuk Matajine gitare me je podsetio na pisak samovara iz spomenute pesme Zbignjeva Herberta:

uveče bi ih u rodne stanice
odnosio samovar sa piskom.

Učinilo mi se da je zvuk gitare nosio Branka Mataju iz daleke Kalifornije na ulice Beograda (u kojem je odrastao) i na obalu Jadranskog mora (pored kojeg se rodio), na isti način kao što je pisak samovara prenosio ruske emigrante u daleke železničke postaje.

Pronađeno u Holivudu

David Jerković, pasionirani kolekcionar muzike koju su stvarali i svirali jugoslovenski emigranti u Americi, slučajno je, u jednoj holivudskoj prodavnici starih ploča, 2005. godine pronašao album „Traditional and Folk Songs of Yugoslavia" Branka Mataje. Privukla ga je Matajina slika na omotu ploče. Izgledao je kao miks Đanga Rajnharta i neke gangsterske face iz noar filmova. 

Ploča je snimljena 1973. godine. Jerković je platio pet dolara. Njeno preslušavanje je bio epifanijski doživljaj.

„Nikad nisam čuo nešto takvo", priča Jerković na stranicama Gardijana. „Branko je od starinskih melodija napravio apstraktnu, prelepu muziku". 

Nekoliko godina kasnije je Bata, sin Branka Mataje, Davidu Jerkoviću dao kasetu koju je njegov otac svojevremeno snimio i poklanjao svojim prijateljima. Na njoj su se nalazile specijalne verzije pesama iz Srbije. Kaseta se zvala „Folk Songs Of Serbia" i snimljena je sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

Preko polja i planina

Od tako prikupljenog materijala napravljen je album „Over Fields And Mountain". Repertoar je sastavljen od instrumentalnih verzija poznatih pesama sa ex-Yu prostora. Od „Kafu mi draga ispeci", „Tebi majko misli lete" i „Kad ja pođoh na Bembašu" do „Tamo daleko", „Teško mi je zaboraviti tebe" i kola „Čačak". Svi znaju ove pesme. Nekad su ih pevali Predrag Gojković Cune, Meho Puzić, Drago Diklić, Tozovac, Živan Milić i drugi.

Visoko individualizovanim, da ne kažem idiosinkratičkim tretmanom, Mataja je rekontekstualizovao ove pesme. Lišio ih lokalnih i svakodnevnih konotacija. Načinio je od njih apstraktnu, univerzalnu muziku, omamljujućih i zaumnih kvaliteta.

Jedan egzaltirani zapadnjački rok kritičar je ovaj Matajin postupak uporedio sa onim koji je Sergej Rahmanjinov praktikovao na ruskom muzičkom nasleđu. Ne bih išao tako daleko. Matajin metod, rekao bih, liči na ono što su radili Raj Kuder i Alesandro Alesandroni (Morikoneov gitarista i zviždač). Prvi stvarajući muziku za filmove Voltera Hila i Vima Vendersa, a drugi u brojnim muzičkim skorovima za špageti vesterne. Takođe podseća i na muziku koju trenutno stvara sjajni Džejk Zerksis Fasel (Jake Xerxes Fussell).

Bilo kako bilo, Matajin album svetska štampa, ne samo muzička, tretira kao najveće muzičko otkriće iz istorije popularne muzike još od vremena kada je 1999. godine pronađen i ponovo izdat album Karen Dalton „It's So Hard To Tell Who's Going To Love You The Best".

Evropski sin

Branko Mataja je, što bi rekao Lu Rid, tipičan „evropski sin". Rođen je 1923. godine negde u Dalmaciji, na obali Jadranskog mora. U ranom detinjstvu se preselio u Beograd gde je odrastao. Bavio se berberskim zanatom i svirao gitaru.

Tokom Drugog svetskog rata je deportovan u Nemačku, u radni logor. Tamo je dočekao kraj rata. Nije hteo da se vrati u Jugoslaviju. Obavljao je razne poslove za američku vojsku. Bio je berberin, kuvar, na crnoj berzi nabavljao cigarete, čokolade, pića i najlon čarape koje su bile važne za posebnu vrstu vojničkih transakcija.

Preko izbegličkih kampova u Engleskoj i Kanadi, konačno uspeva da se, početkom šezdesetih godina XX veka, dokopa Sjedinjenih Država. Nastanjuje se u Los Anđelesu. Otvara radnju za opravku gitara. Legenda kaže da je jedan od njegovih klijenata bio i Džoni Keš. 

Tipična evropska priča iz XX veka: ratovi, emigracija, logori, izgubljena domovina, „ljudi sa četiri prsta". Dok slušam Matajinu ploču setih se one scene iz romana Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića. Ono kad Ljubu Vrapčeta uhvati nostalgija u Švedskoj pa sedne u auto i doveze se do Maribora. Onde se parkira, otvori prozor i sluša žamor sa ulice. Sluša melodiju slovenskog jezika. Na taj način leči emigrantsku tugu. Posle, kad se nasluša, upali auto i vrati se u Švedsku. 

Veliki prasak

„Kad je svirao gitaru, on je bio u drugom svetu", kaže sin Branka Mataje. „On bi svirao jednu pesmu ponovo i ponovo i ponovo i ponovo, satima i satima."

Ovakav pristup muzici mi je poznat iz ličnog iskustva. Tako sam ja nekad slušao muziku. Jednu pesmu sam slušao kontinuirano bezbroj puta. Na primer „Willin'" od Little Feat. Tokom tog ponovljenog slušanja u jednom trenutku se dogodi „veliki prasak". Neka imaginarna vrata, sakrivena iz kulisa realnog sveta, otvore se i odjednom sve shvatiš. I muziku, i pesmu, i sebe, i prostor, i vreme. Slušajući Matajin album imam utisak da je i on imao slična iskustva.

Izjava Matajinog sina koju prenosi Gardijan: „Možda je pokušavao da muzikom uspostavi kontakt sa svojom majkom" - pravi je ključ za razumevanje albuma „Over Fields And Mountains".

U tom smislu ilustrativna je sevdalinka „Tebi majko misli lete" u kojoj se nalazi stih koji je dao ime albumu.

Tekst je napisao novinar Nikola Škrba, a muziku Ismet Alajbegović - Šerbo. Zehra Deović je prva pevala tu pesmu početkom šezdesetih godina 20. veka. Kasnije je, sedamdesetih, snimio Meho Puzić. U njegovoj verziji je postala hit.

Tebi, majko, misli lete
preko polja i planina.
Iz daleka primi pozdrav
od jedinog svoga sina.

U tuđini ja sam sada,
daljina nas razdvojila.
Da li ću te ikad više
ja vidjeti majko mila.

Zaboravit' nikad neću
tvoje oči blage, mile
i ručice majko tvoje
koje su me othranile.

Veliki emigrantski talas iz Jugoslavije je zapljusno Evropu. Gastarbajteri su patili za domovinom, mučila ih nostalgija. U pesmi Mehe Puzića su pronalazili utehu. 

Hotelska terasa u Tučepima

Na mene je najveći utisak ostavila numera „Teško mi je zaboraviti tebe". Znam tu pesmu otkad znam za sebe. Često mi se javlja:

Teško mi je zaboravit' tebe
i svu ljubav koju si mi dala.

Mnogi su je pevali - Zvonko BogdanDušan DančuoRadmila Dimić. Ja je uvek vezujem za Dragu Diklića.

Diklić je bio veliki šlager pevač iz nekadašnje Jugoslavije. Festivalski vuk. Zvali su ga „hrvatski Frenk Sinatra". Pored festivalske, šlager karijere on je imao još jednu. Bio je odličan, fenomenalni pevač soula, bluza i tzv. ritam-i-bluza. Sa svojim bendom „Drago Diklić i Profesionalci" činio je čuda. Možda se neko seća, često su početkom sedamdesetih gostovali u Beogradu.

Soul karakterističan za diskografsku kuću „Stax" je bio na njihovom repertoaru. Pesme Otisa Redinga, Vilsona Piketa, Karle Tomas, dueta Sem & Dejv, Artura Konlija, Drago je pevao na način koji nije zaostajao za originalnim izvođenjima.

Jednog leta u to vreme, kad su svirali Drago Diklić i Profesionalci, lutao sam sa nekom studetskom ekipom obalom Jadrana. Zatekli smo se u Makarskoj. Tu je bio veliki studentski kamp. Čuli smo da Drago Diklić i Profesionalci sviraju na terasi nekog hotela u Tučepima. Odemo mi peške do Tučepa i odslušamo fenomenalnu soul svirku Drage Diklića i ekipe. Posle, pred zoru, krenemo peške Jadranskom magistralom nazad u Makarsku. Pijani turisti su nas besnim mašinama jurili po bankinama magistrale ali smo uspešno nekako stigli do kampa.

U jednom intervjuu Vlade Divljana, ponovo objavljenom u nekim novinama posle njegove smrti u martu 2015. godine, novinar ga je pitao koji je muzički događaj najviše uticao na njegov muzički razvoj. Vlada je, pored ostalih, izdvojio i svirku Draga Diklića i Profesionalaca na hotelskoj terasi u Tučepima... Možda smo bili iste večeri na terasi. Ko zna? Krhko je znanje.

To mi prolazi kroz glavu dok slušam Matajinu verziju pesme „Teško mi je zaboravit' tebe". Ima tu nečeg zaumnog. Neka vrsta sinhroniciteta koji povezuje uspomene, pesme, umrle rok heroje, gitarske virtuoze, primorske gradove, velike svetove i male ljudske živote. 

Brankov melanž

Branko Mataja je govorio da je muzika divna stvar, da otvara davno zaključana vrata za koja se misli da nikad ne mogu ponovo da se otvore. Melanž narodnjaka, starogradskih šlagera, sevdalinki, vojničkih jadikovki i dalmatinskih pesama sa njegovog albuma, provaljuje vrata iza kojih su zaključane uspomene na zemlju koja se protezala preko pola Evrope, a koje više nema.

Album „Over Fields And Mountains" je sonična veza sa davno izgubljenom domovinom. Zapadni svet slušajući Matajinu muziku može da uživa u njenoj „apstraktnoj lepoti". Za nas iz Matajine domovine to je vrlo konkretna, živa stvar. Svaka numera je kao stranica albuma koji čuva uspomene na letovanja, školske ekskurzije, venčanja i sahrane, ispraćaje u vojsku, planine i reke.

Branko Mataja se nikada nije vratio u Jugoslaviju. Umro je 2000. godine u Kaliforniji. Njegova muzika pokazuje da nikada nije ni otišao. Bio je „tamo daleko", ali je srcem i dušom uvek bio ovde. Negde između Triglava i Ohrida. Negde između Terazija i Kalemegdana.