Umeo je da čuje zvuk violina (kao i svaki zvuk svakog instrumenta i sopstvenog glasa), mnogo pre nego što muzika počne. Savršeni sluh i isti takav osećaj za ritam, šarm koji je doneo iz italijanskog, mafijanju sklonog predgrađa, crnohumorni odnos prema stvarnosti, sebi i svetu, stvorili su od njega ikonu dvadesetog veka. Bio je prvi među najboljima.

Makijaveli je, malo pre svoje smrti, pričao kako je pre za odlazak u pakao, pošto je „tamo sigurno zabavnije". I šta da vam kažem, bez nekog posebnog znanja o sopstvenom poslednjem času, ali uz svakodnevne vesti o odlasku što poznatih, što meni lično dragih, apsolutno sam ubeđen da to „zabavno mesto" sigurno postoji. I da tamo, u tom „klubu", ispunjenom dimom i alkoholnim isparenjima, među gomilom prekrasnih žena, ne pevaju ni Morison, ni Lenon, ni Pavaroti, ni Kurt Kobejn, Hendriks... Jok, oni su samo publika.

Pošto tamo - a zovite to kako god hoćete - peva, sa čašom viskija u jednoj i cigarom u drugoj ruci, samo jedan čovek. Frenk Sinatra. Đavo previše toga zna da bi pustio bilo koga drugog.

Ovo je priča o njemu. 

Pre nego što muzička počne

Postoji taj stih u pesmi „Sway", jednoj od mnogih koje je pevao:

I can hear the sounds of violins
Long before it begins.

I, bar kada je o meni reč, u njemu je suština onoga što o najpoznatijem pevaču XX veka treba da se kaže.

Umeo je da čuje zvuk violina (svaki zvuk, svakog instrumenta i sopstvenog glasa), mnogo pre nego što muzika počne.

Zahvaljujući tome, sâm je bio muzika, a naša sreća je što je bio dovoljno velik da dozvoli da je i mi čujemo. Onako kako on to hoće.

I to je važilo za sve osim za par slučajeva. Old Blue Eyes nije podnosio dve, moguće i najpopularnije pesme, koje je otpevao: „My Way" i „Strangers in The Night", pokazujući time i koliki jaz postoji između nas, koji samo slušamo, i njega, koji zna zvuke pre nego što se i pojave.

I sve to uprkos ozbiljnom oštećenju uha koje je pretrpeo na rođenju, 12. decembra 1915. godine. Težak više od šest kilograma, jedva je došao na ovaj svet, kao da nije bio baš siguran da li da nam isporuči takav dar ili ne.

Uostalom, muzika koja se u to vreme čula bila je ona koju su u Evropi proizvodili puške i topovi, teška i zaglušujuća, stvorena da bude ne prvo, nego poslednje što možeš da čuješ. 

Torba sa dva miliona dolara

Amerika se taman pripremala da i sama zasvira u tom krvavom orkestru, a Frenk se, kao za inat, rodio u delu Njujorka (Nju Džerzija, da budem precizniji), koji se zove Houbouken, što je stara indijanska reč za čuvenu „lulu mira".

Ali kraj u kojem se rodio bio je mafijaški - ljudi kojima je bio okružen, uključujući tu i njegovog oca, vlasnika krčme, bili su mafijaši, što će, godinama kasnije, proizvesti više od dve hiljade stranica težak dosije koji je o njemu sačinio famozni FBI.

Opet, nikada nije bio ni optužen, a kamoli osuđen za veze s mafijom, čak ni kada je, po nikad neopovrgnutim tvrdnjama, 1946. godine odneo torbu sa dva miliona dolara u Havanu na čuveni mafijin kongres, kome su prisustvovali članovi više od dvadeset porodica, a kojim je, u hotelu „Nacional" u Havani, predsedavao capo di tutti capi, čuveni Laki Lučano lično.

No, to je sve samo pozadina, baš kao i film Kum, u kojem je po njegovom liku i delu stvoren jedan od karaktera: pevač Džoni Fontejn, Kumov večiti dužnik, zapamćen po onoj epskoj epizodi u kojoj ulogu u nekom filmu dobija tek kada se producent, koji inače ne želi da ga vidi a kamoli da mu dâ ulogu, probudi s konjskom glavom u krevetu.

Budalaština, koja je samo pomogla da se mit proširi, i da Frenk autentično otpeva „Mack The Knife", pesmu o onom misterioznom i opasnom tipu sa nožem, koji dolazi u grad da pobije razne bogataše (sve osim onih mafijaških). 

Glas koji je izmislio Las Vegas

Hoću da kažem, glas je bio jači od svih priča. I to ne neki neverovatan glas. Željko Joksimović, sasvim sigurno autoritet u toj oblasti, objasnio mi je da Sinatra „nije baš pevao kao slavuj", ali da je imao ono „nešto", prijatnu frekvenciju od 432 herca, harizmu i stav zbog kojeg su ga ljudi slušali, a pevači imitirali.

The Voice, što je jedan od Sinatrinih nadimaka, bio je prosto ličnost. I ta ličnost, a ne sam glas, prodala je više od 250 miliona ploča, što je rekord koji, koliko ja znam, još nije nadmašen.

Takođe, ta ličnost, koja je omogućila to nenadmašno, ne pevanje nego izvođenje, gotovo da je izgradila Las Vegas (grad koji je osmislio još jedan Frenkov prijatelj, čuveni Bagzi Zigel), i sve što ide uz njega kao fama i mit.

I jeste da je famozni „Rat Pack" (Čopor pacova) stvorio i predvodio Hemfri Bogart, ali tek je u Las Vegasu, s nastupima trojke Frenk Sinatra-Din Martin-Semi Dejvis Junior, to ime postalo ne samo opravdano nego i kamen temeljac čitave jedne pop kulture.

Izaći na scenu sa čašom viskija i cigaretom, pričati šale koliko i pevati pesme, postalo je obavezni deo svakog kasnijeg ozbiljnog nastupa, i verovatno najimitiranija postavka u šou biznisu.

Džek, kamel i zipo

Sinatri, predvodniku čopora, sve što je nosio u sebi omogućilo je da može mirno da stane pored svakog pevača na svetu i da, pritom, ne bude ni najmanje inferioran. Ko ne veruje, neka posluša „The Lady is A Tramp", u izvedbi Sinatre i jedne i jedine Ele Ficdžerald. Sâm je kasnije priznao ono što se inače ne vidi, da je tad jedini put bio nervozan - toliko velika je Ela bila.

Najjednostavnije rečeno, on je bio kompletan kao niko drugi, i tu kompletnost su, osim pevanja i glume, činila i odela skrojena kod čuvenog Džeka Tejlora („Krojača") na Beverli Hilsu, kao i žene koje su ga, do bola mizoginog, obožavale. Ali i burbon džek denijels, kamel cigarete i zipo upaljač.

Sa ova poslednja tri artefakta je i sahranjen, bez obzira na to što su mnogi očekivali i da poneka žena završi u njegovom grobu. Nije, hvala bogu, ali interesantno je da su sahrani čoveka koji je otvoreno prezirao rokenrol prisustvovali i Brus Springstin i Bob Dilan, dok su toliki drugi, od Bitlsa, Stonsa, Džimija Morisona do Dejvida Bouvija, naširoko govorili o uticaju koji je izvršio na njih. Džabe, on je priznavao samo Prislija, Harisonovu „Something" i, kasnije, U2.

I kada se dobro razmisli, njegov odnos prema rokenrolu je sasvim očekivan. Sve ono što je R&R doneo, po čemu ga prepoznajemo, Sinatra je otkrio davno pre toga; čuo je, kao što je čuo violine pre nego što uopšte počnu.

Zato je, pre Prislija i Bitlsa, još tokom četrdesetih godina prošlog veka, bio prvi teen idol, stvorivši čitavu armiju bobbysoxera, za njim podivljalih tinejdžerki koje su ime dobile po „bobi" čarapicama koje su nosile.

Zato je izašao iz zabačenog predgrađa, iz predestinacije koje ti određuju roditelji i rođenjem zadat socijalni status, i izborio se, oteo slavu tolikima koji su za slavu bili i rađani, i utro put svim onim klincima koji će izmileti iz raznih budžaka, hamburških noćnih klubova i londonske periferije i postati rokenrol heroji, sasvim nov sloj bogatih i slavnih koji se stvarao od onih pristiglih sa samog dna društvene kace.

On je bio njihova prethodnica. U talentu, u nesputanom poroku, i u pravu za koje se izborio, pravu da se čuje, da može svima da kaže sve, da ponizi ohole i da podrži one male. 

Ikona dvadesetog veka

Daleko od toga da nije bio svestan svojih ograničenja, o čemu svedoči i činjenica da gotovo nikada nije bio zadovoljan svojim pevanjem. No, savršeni sluh i isti takav osećaj za ritam, osećaj za publiku, šarm koji je doneo iz italijanskog, mafijanju sklonog predgrađa, crnohumorni odnos prema stvarnosti, sebi i svetu, stvorili su od njega ikonu dvadesetog veka, prvog među prvima i najboljeg među najboljima.

Navoditi broj zlatnih albuma, broj prvih mesta na top listama, čak tri zvezde na Bulevaru slavnih, Oskara, filmove (Ocean's eleven je prvi on snimio)... gotovo je besmisleno. U svemu je, prosto, bio naj.

A najbolji opis je onaj iz Guinness Book of British Hit Singles and Albums, koji za njega kaže da je „greatest song stylist of the 20th century".

Dakle ne pevač, nego, bukvalno, stilista. Pevač sa stilom. Čovek sa stilom.

Drukčije ne može da se objasni, na primer, činjenica da je upravo on bio prvi izbor za glavnu rolu u Prljavom Hariju. Drugi čovek sa stilom, takođe plavook, Klint Istvud, bio je njegova zamena, i uskočio je u film zato što je Frenk slomio jednu kost u šaci.

Drugog objašnjenja nema ni za to što i dan-danas na „Jenki stadionu" u Bronksu, kad Jenkiji pobede, puštaju njegovu verziju „Njujork, Njujork", a kada izgube puštaju verziju koju peva Lajza Mineli. Nije tu samo reč o mizoginiji njujorške bejzbol publike, koja, kao i svaka sportska publika, na stadion dolazi da iživi i određenu dozu agresije prema svima pa i prema ženama, nego je reč i o pripadnosti, o socijalnom sloju, društvenoj podeli.

Frenk je jedan od njih, i sa njim pobeđuju, Lajza je dete glumice i režisera, bogataška kći, i samim tim je vezana za svaki njihov poraz. Gotovo da je ona sama kriva za to, poput uljeza koji je sve pokvario. „Njujork, Njujork" pobednički može da peva samo neko iz našeg društva. Samo Frenk.

Zbog svega toga on je ostao onaj „naš", „jedan od", „isti", „lik iz kraja", ali i onaj koji je čitav svet pokorio, pobedio, sa stilom.

Zato  je odbijao da nastupa i odseda u hotelima koji nisu dozvoljavali crnim ljudima da budu gosti i mogao je podjednako da podržava demokratu Kenedija i, kasnije, republikanca Regana; i da mirno naruči da Vudiju Alenu polome noge (sva sreća odustao je), kad ga je bivša žena Mia Farou obavestila o Vudijevoj aferi s maloletnom usvojenom ćerkom. I mogao je, bogat koliko je bio, da se dečački raduje svojoj ogromnoj kolekciji električnih vozića ili da troši ogromne količine love na čokoladice (kakav li su one san bile kad je bio dete); ili da konobarima daje napojnice veće od računa... 

Najbolje tek sledi

Sve je to bilo sa stilom, urođenim, i bez ikakvog napora, baš onako kako je i pevao. U umetnosti važi pravilo da možeš da daš tačno onoliko koliko imaš u sebi, a on je jednostavno imao više nego bilo ko drugi. I dovoljno je bilo da stane na scenu, sve ostalo je dolazilo samo od sebe, bez napora ili posebnog truda da se bilo kome udovolji.

Sve to zajedno ga i čini jedinstvenim, najvećim, i glupo je reći da je važno da to ne zaboravimo, pošto to nije ni moguće, ali hajde da sebi damo malo prava i na glupost, pogotovo uoči godišnjice njegove smrti (14. maj 1998), koju svakako treba obeležiti. Uostalom, na njegovom epitafu piše da „najbolje tek sledi".

A to, nažalost, ne znači da će da se vrati; sasvim je, bez obzira na moja uverenja, neizvesno da on sada peva publici „tamo dole" (mada, ako uspete da zamislite isto što i ja, videćete da to nije loš način da se čovek manje plaši smrti). Ali svakako znači da treba da pustite njegove albume, da se opustite, zažmurite, i slušate ga kako peva.

Moj izbor bi bio: „That's Life", „Fly Me To The Moon", „The Girl From Ipanema", „Mack the Knife", „The Lady Is a Tramp", „I've Got You Under My Skin", „Come Fly With Me"... pa, polako, dalje.

I ako hoćete da se osećate kao pobednik, na kraju obavezno njegova verzija „Njujork, Njujork".

Čaša viskija i cigara se podrazumevaju. A sve ono o ženama, što bi on dodao, preskočite. Danas nije dozvoljeno. Ali „Sway" jeste. I pevan je za žene koje je voleo.

Prema tome, ugasite svetla. I pustite muziku. Sve ako i vidite pakao u tome, biće sigurno zabavno. Bar dok on peva.