"Ako nešto možemo da optužimo za probleme sveta onda je to tehnologija. Ne možemo potpuno da je kontrolišemo. Osim toga, tera nas da živimo brzinom koja nije naša. Prisiljava nas na neprirodni, veštački ritam života."

Rođen je pre 79 godina u Dartfordu pod bombama u toku Drugog svetskog rata („zvuk sirena za uzbunu još uvek mi diže kosu na glavi"). Pre nego što je napunio 20 godina postao je pretnja tradicionalno konzervativnom britanskom društvu. Generacijski raskid sažeo je pesmama kao Satisfacion, antiratna osećanja pesmama kao Gimme shelter. Kao hajduk je izbegao vlastima, bio je zabranjivan od strane feminista i puritanaca, deset godina je bio prvi na listi onih sa verovatnoćom da će koliko sutra umreti, čudom je preživeo zavisnost od heroina i istim takvim čudom je uspeo da održi problematičan savez sa svojim blizancem Mikom Džegerom... I evo ga, opet je tu.

Kit Ričards je mnogo puta video isti ritual: opet padaju bombe, opet su u toku progoni kakve je preživeo, ljudi opet ponavljaju večno bekstvo od samih sebe.

„To je nešto jako budistički i jedna je od velikih tajni o kojima treba razmišljati", kaže. „Sve se vrti u krug, i opet i opet dolazimo na isto. Tako da ne treba više ništa reći".

Dok se Madrid sprema da još jednom vidi Stonse na njihovoj prvoj turneji posle smrti bubnjara Čarlija Votsa, koja počinje 1. juna na stadionu "Vanda metropolitano", Ričards je iskoristio vreme da reizda Main offender, svoj solo album iz 1992. Posle trideset godina ovaj album će se pojaviti na specijalnom disku koji uključuje i snimke sa koncerta održanog sa grupom X-pensive Winos u Londonu 18. decembra 1992, na Ričardsov rođendan.

Ričards je ovu grupu oformio osamdesetih, kada je više od deset godina bio „čist" (od droge) i kada je izgledalo da su se Stonsi zasitili jedni drugih, a Džeger i on krenuli svaki u svoje solo projekte. Gitarista Vadi Vaktel i bubnjar Stiv Džordan kao kompanjoni u komponovanju zamenili su Džegera, a grupu su popunili Čarli Drejton, Ivan Nevil i Sara Daš. Godine 1988. pojavio se njihov prvi album Talk is cheap, ali ubrzo je došlo do pomirenja Stonsa, snimanja albuma Steel Wheels, a onda i njihovog ponovnog rađanja kao mega grupe sa gigantskim turnejama. Pre nego što krenu u novo obaranje rekorda u zaradi, Ričards je je hteo da se lično i majstorski oprosti od bluz-roka.

Kako sada zvuči „Main offender"?

Slušajući ga posle toliko vremena, našao sam tragove svežine, što što me je iznenadilo. Takođe je bio uzbudljiv i pronalazak snimaka uživo, jer sam na to bio potpuno zaboravio.

Album je iz 1992. Dakle, bliži je debiju Rolingstonsa nego aktuelnom trenutku. Tada ste imali 49 godina, i na disku se čuje da kada na koncertu krenete da svirate  pesmu Happy publika peva „Srećan rođendan". Mislite li na prolazak vremena?

To treba razumeti sa moje tačke gledišta. Osećam se veoma srećnim da mogu da slavim svaki novi rođendan, i sad zamislite još da tako nešto i čujete.

Stiv Džordan je bio producent i koautor pesama na tom albumu, a na kraju je u Stonsima zamenio Čarlija Votsa.

To je čudna situacija. Kao da je na neki način to već bilo zapisano. Kao da je sudbina htela da tako bude, jer njih dvojica su bili dobri drugovi. Naravno, ništa od toga nije bilo planirano, tako se desilo... Kad je Čarli otišao, prirodno je bilo da Džordan zauzme njegovo mesto. Sam Čarli je rekao: „Ako ja nisam tu, neka tu bude Stiv Džordan". Dakle, to je bio nastavak.

Kako ste doživeli tu zamenu?

Sa jedne strane, veoma tužno. Ali u isto vreme i kao neki novi početak. Nešto umre i u isto vreme se rodi nešto novo. Bilo je veoma interesantno krenuti na turneju sa Džordanom u Stonsima, jer to je bilo kao stvoriti novu grupu, opet, iznova.

Rolingstonsi su počeli kao grupa koja svira bluz obrade. Izgleda da su muzičari tog pravca dugovečni: Džoni Li Huker, 88 godina; B.B. King, 89; Čak Beri, 90. Vi ćete uskoro napuniti 79 na sceni. Ima li to neke veze?

Bluz se povezuje sa beskrajno mnogo stvari. Ne bih znao da vam kažem da je to što sam živ zasluga bliza, mada mislim da bluz možda zaista menja tvoju spremnost za preživljavanje. To je jedna čudesna forma muzike, dovoljno je samo čuti zapanjujuću količinu varijanti bluza koje postoje. I ne samo to: u njemu ima nešto živo, oduvek je tako bilo i nastaviće tako da bude. Jer bluz je baza, mnogo više nego druge vrste muzike. Prisutan je u svakoj formi muzike koju slušaš, pohranjen na nekom mestu u dubini. Čak i ako se radi samo o nekoj pop stvari, i tu ima nešto od bluza.

Vaš slučaj je jedan od onih paradoksalnih primera neiscrpne energije uprkos lošem životu. Da li je to pitanje genetike ili talenta za putovanje kroz život?

Moje delovanje sa sastoji iz verovanja u moj imunološki sistem (smeh). Na neki način, oba ta  faktora idu ruku pod ruku. Iako sam se tokom mnogih godina trudio i da moj imunološki sistem ne zarđa.

Reklo bi se da su vaše pesme dokumenti za razumevanje promena koje je svet doživeo u poslednjih šezdeset godina?

Muzika je isuviše velika da bi se svela na samo jednu stvar. Zato se pitam da li može da joj se dodeli samo jedna uloga, jer je nju nemoguće svesti samo na reči. Upravo u tome se nalazi i njena genijalost, njena lepota. Ne možeš ništa da planiraš, uvek moraš da ideš za muzikom. Ja je poredim sa potragom za Svetim Gralom. Tek na drugom nivou, ako ona manje ili više odražava ono što se okolo događa, to može da bude intersantna i lepa slika, ali ne znam da li na kraju može nekoga u nešto da uveri.

Ali neke pesme, kao Gimme shelter, ujedinile su ljude protiv rata u Vijatnamu, isto kao što su Verdijeve arije ujedinile italijanski narod tokom rizorđimenta. I druge vaše pesme su aktuelne, sada kad se rat vratio u Evropu.

Sumnjam u to da muzika može išta i ikoga da izleči. Da pomogne - da; muzika uvek pomaže. U stanju je i da utiče na spoljni svet, onako kako je to učinio Verdi sa svojim kompozicijama u ono vreme. Ali u svakom slučaju tu govorimo o jednom predtehnološkom dobu, bar što se tiče tehnologije kakvu danas poznajemo. Jer, ako nešto možemo da optužimo za današnje probleme čovečanstva onda je to upravo tehnologija. Ne možemo potpuno da je kontrolišemo. Osim toga, tera nas da živimo brzinom koja nije naša. Prisiljava nas na neprirodni, veštački ritam života.

Rolingstonsi su bili pioniri u osvajanju seksualnih, moralnih i umetničkih sloboda. Idući neistraženim terenima i izazivajući sistem, morali ste da se suočite sa sudstvom u mnogo slučajeva tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, kao i sa medijima i delom društva koje Vam nikada nije oprostilo što ste radili samo ono što ste hteli.

Čak i tako, mislim da je tada bilo više slobode. A onda smo lagano doživeli gubitak sloboda. Sada čitav svet ima neki broj, a neko zna koji je to broj. Osim toga, tehnološki sistem je učino da na svakom ćošku postoji kamera: konstantno se kontrolišemo jer ne verujemo više u sebe, ne verujemo u ljudsko biće.

Zašto Vas to toliko brine?

Moramo mnogo da pazimo kad jurimo za svakom novom tehnologijom koja se pojavi. A posebno na to kako da je asimilujemo. Pogledajte me: ja nemam mobilni telefon!

Može da se kaže i da obuzetost kojoj nas je podvrgla tehonologija ima veze i s jednim događajem. Naime, za nedavnu američku turneju, koja je morala da bude odložena zbog pandemije, grupa je iz repertoara izbacila jednu od svojih udarnih pesama, Brown sugar, iz 1971. Razlog: protesti feminista zbog teksta koji govori o torturama i silovanjima koje su doživljavale crne robinje od strane gazda plantaža. Zašto ste povukli tu stvar?

Bili smo zbog te pesme pod pritiskom određenih gospođa, većinom bele rase. I nismo hteli novu gužvu, već smo ih imali i previše: najpre kovid, onda Čarlijeva smrt, njegova zamena Stivom... Tako da smo tu pesmu ostavili da se odmori neko vreme. Ali to ne znači da je više nikada nećemo svirati.

Rekli biste da feministkinje greše u vezi značenja te pesme?

Za mene, to je pesma o užasima robovlasništva. A ako je ti čitaš sa nekog drugog mesta, OK bejbi, to je zato što je tvoja glava baš na tom mestu.

U Vašim godinama i uz sve što ste doživeli, očekivalo bi se da ćete u takvim slučajevima reći: „U redu, ostanite sami, ja odoh". Ali Vi i dalje pravite muziku uz istu volju kako i do sada. Kako to radite?

Pisanje pesama te vodi na različita, posebna mesta, shvataš stvari koje normalno ne bi ni zapazio. Većina mojih pesama dolazi od toga što držim sluh otvorenim, slušam šta govore drugi ljudi; polazim od fragmenata nekih razgovora, ponekad od forme, strukture jezika... Radi se o tome da čovek uvek radi i da se zbog toga ne žali, čak i ako je svestan svega. To znači imati antenu koja hvata misli, zvuke, strukture... Bez trenutka mira (smeh)"

Preveo i priredio: Branislav Đorđević
Izvor: El Mundo