Pre osamnaest godina u istanbulskom polufinalu Evrosonga pesma Željka Joksimovićeva "Lane moje" bila je na prvom mestu, ali je u finalu izgubila od drugoplasiranog polufinaliste. Nema dokaza, ali ne bi čudilo da je „taktičko glasanje" nekom internom kombinacijom sprečilo pobedu pesme zemlje koja se tada, pod tim imenom, prvi put pojavila na Evroviziji, i to noseći za sobom i donedavni status međunarodnog izopštenika. Pobedila je Ruslana i time postala najpopularnija ukrajinska pop zvezda u Evropi.

Nekada smo sve ukrajinske pop proizvode smatrali ruskim, odnosno sovjetskim - to je bilo „isto": Blohin i Ševčenko, Dinamo iz Kijeva i Dinamo iz Moskve... 

Trenutak kad su mnogi shvatili da su to stvarno dve zemlje - Rusija i Ukrajina - dogodio se tek desetak godina posle raspada SSSR-a, kad se na Evroviziji pojavila jedna pevačica koja je ispred nosa odnela pobedu Željku Joksimoviću. Na toj razlici, ona će napraviti karijeru.

Ovih dana, Rusija je izbačena sa takmičenja za Evrosong, a Ruslana, najveća ukrajinska pop zvezda, povodom rata u njenoj zemlji objavila je i sledeću poruku: Povodom aktuelnog rata u njenoj zemlji, među porukama kojima se oglasila je i sledeća: „Kao ambasador svoje države, kao pobednica Evrovizije, obraćam se u ime čitavog svog naroda. Tražimo od predsednika Džoa Bajdena i generalnog sekretara NATO-a gospodina Jensa Stoltenberga da zaštite naše nebo. Ukrajinska vojska će štititi Evropu ako vi zaštitite nas. Donesite odluku zbog sigurnosti celog sveta. Mi Ukrajinci nikad nećemo odustati. Svi smo u opasnosti, ne samo Ukrajinci. Znate li šta to znači? Ja ne razumem zašto nas ruska i beloruska vojska napada? Morate shvatiti da je Putin vrlo opasan terorista za sve ljude na svetu. Reagujte pre nego što bude kasno... Želite li Černobilj 2?" 

Jedna bezazlena Evrovizija u jednoj drugačijoj Evropi

Takmičenje za Pesmu Evrovizije 2003. godine održano je u Rigi, u Latviji. Pobedila je, prvi put u istoriji festivala, Turska, s pesmom, ironično, na engleskom - „Everyway that I can" - „Kako god mogu". Napisao ju je Demir Demirkan, inače hevi metal gitarista (i to iz najžešćeg podžanra, takozvanog „treš metala"), a producirao je Ozan Čolakoglu, akademski muzičar obrazovan na „američkoj džez Sorboni", univerzitetu Berkli i saradnik najveće turske pop-zvezde Tarkana. Njegove je čak dve pesme devedesetih obradila Jelena Karleuša i s njima imala hitove u turbo-folk eri: „Şıkıdım" je postalo „Zovem se Jelena Jelena", a još uspešniju „Şımarık", kasnije internacionalnu „Kiss kiss", Karleuša je izvela kao „Žene vole dijamante". Nije bezveze (zapadno) Zabranjeno pušenje u svojoj pesmi „Halid mjesto Halida" precizno podbadalo: „To nisu čista posla, tu se turske pjesme hapaju...".

Prvu tursku evrovizijsku pobedu donela je Sertab Erener, klasično obrazovana operska pevačica i bivši bek-vokal najveće turske ženske pevačke vedete Sezen Aksu. Iste one Sezen Aksu čiji će međunarodno najuspešniji album producirati Goran Bregović i dati joj svoje najpoznatije pesme da ih ona prevede i otpeva na turskom. 

Jedna od njih bila je „Hidrellez", od reči koja se pojavljuje i u varijanti „Hidirellez" i „Hiderles", što je složenica od imena Hider i Ilijaz i označava dan kad su se na zemlji susrela ova dva islamska profeta, praznik koji pada 6. maja svake godine i na koji se po narodnom kalendaru slavi i početak proleća. Zvučalo je poznato. I zaista, dovoljno je bilo čuti prva četiri tona pesme da shvatimo da smo dobili i „Đurđevdan" na turskom. I kroz nju reč koja se vratila kući - „Hidrellez" - „Hiderles" - „Ederlezi".

Refren pak turske pobedničke pesme Evrovizije 2003. išao je: „Every way that I can, I'll cry, I'll die, make you mine again" - „Kako god mogu, plakaću, umreću, sve da te učinim opet svojim". 

U Stambolu, na Bosforu

Turska je inače, kao što se sredovečni i stariji sećaju, slabo prolazila na evropskom takmičenju; bilo je i godina kad bi im se neke čak ne loše pesme vraćale kući s nula bodova. Na Evroviziji retko šta s glasanjem žirija ide lako i slučajno, odvajkada, a naročito nakon ujedinjenja Evrope i priključivanja zemalja bivšeg Istočnog bloka, koje ranije na ovom takmičenju nisu učestvovale.

Već je postalo opšte mesto da zbir glasova, pogotovo najmoćnijih i najvećih zapadnih zemalja-učesnica, najčešće nema veze s muzikom, nego bodovi i podrška, svesno i nesvesno, šalju razne kulturne i ideološke poruke. Otud je pobeda Turske 2003. delom bila i prećutna „poruka" potvrde pripadanja tada ujedinjenoj Evropi, naročito posle devedesetih godina, ali i potrebe za jedinstvom nakon američkog 11. septembra.

Pesma Evrovizije selila se dakle prvi put u Tursku, u Stambol, da se tamo održi iduće, 2004. godine. Očekivalo se da će Turska učiniti sve da priredba bude posebna. Do toga je bilo stalo i domaćinu i organizatoru EBU, Evropskoj radio-difuzijskoj uniji koja duži festival, i to ne samo ne iz onih na prvi pogled vidljivih i očitih razloga. 

Ako je nekom još trebao dokaz da Evrovizija, koja je odavno postala deo popularne kulture Evrope, više nije samo festival lake pesme s veoma retko visokim kvalitetom muzike i s hipertrofijom očekivanog, uglavnom simpatičnog kiča, u Istanbulu je potvrđena i jedna druga, neestradna i ranije manje vidljiva razina.

Između ostalog, predstavljen je tako i nov logo gde je slovo V u reči Eurovision stilizovano u obliku srca u kome se nalazila zastava države domaćina. Geslo takmičenja bilo je „Under The Same Sky" - „Pod istim nebom", a organizacija festivala objasnila je da se zalaže „za ujedinjenu Evropu i Tursku kao deo takve Evrope".

Taktičko glasanje

Prva Evrovizija na Bosforu te godine imala je, pored svega ostalog, i četiri debitanta, četiri nove zemlje-učesnice, od kojih su jednu, paradoksalno, činile dve zemlje, a od te dve, još komplikovanije, bila je prisutna samo jedna: naime, te 2004. godine je prvi put nastupila i Državna zajednica Srbija i Crna Gora, zajednica sa ovim i ovakvim nazivom koji se formalnologički i jezički jedva dade izgovoriti bez sarkazma.

No najvažnije je bilo drugo: prvi put nakon raspada zajedničke zemlje, i kao poslednja od nekadašnjih jugoslovenskih republika, na Evroviziju je došla Srbija. Predstavljao ju je tada još uvek ne naročito poznat Željko Joksimović.

Neobičan je bio taj nastup, imao je neku čudnu dramatičnost, nešto što se već tada naslućivalo „u vazduhu", između redova, a ne iz kasnije i današnje naknadne perspektive.  Ovoj ridikuloznoj muzičkoj smotri koja dugo već nije imala muzike koja bi bila više od klišeja i potrošenih opštih mesta jednog umornog žanra i umorne kulture, festivalu posustalom od „kempovskog" i ironijskog, i jednako tako ideološkog bagaža, ovaj nastup je davao neku posebnu težinu.

Festival je od devedesetih godina kod dobrog dela publike sadržavao i obavezni, postmoderni ironijski „mig" da se predstava gleda sa svešću da se gleda kič. I vezano uz to, festival su zbog njegovoga šljaštećeg, prešminkanog, šarenog „kemp" elementa prigrlili i počeli da promovišu i predstavnici takozvanih seksualnih manjina.

U istom periodu, uključivanjem bivših zemalja Istočnog bloka nastao je gotovo odmah i specifičan „rat drugim sredstvima" oko taktičkog glasanja za komšije u zemljama gde je prisutna jaka etnička zajednica ili manjina iz susednih novonastalih nezavisnih država. Bilo je čak i glasanja u kojima politički zavađene nacije na istoku jedna drugoj daju najveći broj bodova, što na Zapadu nikad nisu uspeli da razumeju. Sve dakle osim muzike (ionako upitne vrednosti).

Lane moje

U čitavu tu ciničnu postblokovsku, postmodernu, obezglavljenu papazjaniju Željko Joksimović doneo je njenu suprotnost - doneo je ozbiljnu pesmu. Tim iz Beograda pristupio je svemu ozbiljno i bez podsmeha, s čudnom energijom u kojoj je bila doza izvesne samovažnosti i gordosti uz decentno prikrivenu povređenost.

Pesma koju su doneli pevač i zemlja nije se oslanjala na nov trik kao kod mnogih - pesma nije bila ironična, nije bila štos, ni karikatura. Drugo, nije koristila recentnu promenu propozicija po kojima se od devedesetih moglo pevati i na engleskom (najčešće komičnog izgovora).

Pevalo se na srpskom, jednostavnim a poetičnim, lirskim rečima. Pesma nije bila ni imitacija zapadnih pop-žanrova, iako je dolazila od predstavnika iz nekadašnje zemlje koja je jedina među slovenskim imala razvijenu pop-kulturu i ozbiljno poznavanje tog žanra. I najvažnije, pesma je u sebi imala elemente muzičkog folklora, ton ovdašnje tradicije, vlastitu boju i miris.

Treba videti ponovo taj nastup danas. Uvodni zvuk kavala, balkanske narodne frule, bio je signal publici u Stambolu da će to biti pesma koja dolazi - s Balkana. Pre nego što je krenuo ritmički „loop" i kad su se uključili ostali muzičari, tren pre nego Joksimović izlazi na scenu, publika je huknula u iskrenom i toplom, gromoglasnom aplauzu.

Treba onda pratiti dalje, oslušnuti izvođenje, kad solista zapeva tu lepu melodiju čuti muziku neobične dinamike, prigušenu i bez nakaradnih gesti. Sve to usred bombastičnih „što više - to bolje" pesmuljaka pravljenih tako glasno kao da su za diskoteke (u koje neće doći), ili karikaturalnih grand balada koje se napinju iz svih sila da donesu emociju koje u pesmi nema, na festivalu koji već dugo nema nijednu ozbiljnu emociju i nameru, a da to i ne zna, kao što ne zna ni zašto je više nema. Ova pesma, naprotiv, imala je samopouzdanje.

Maštovito, vokalno i instrumentalno pametno aranžirana, s gudačkim pasažom sljubljenim s narodnim instrumentima sazom i kavalom i sa svojim trilerima u nezapadnim intervalima, pesma je krećući iz dura stavljala (naročito zapadno) uvo na pogrešnu nogu i menjajući neočekivano i brzo vlastitu atmosferu i dinamiku rasla do himničnog ali molskog refrena, dižući se prema kulminaciji.

Već nakon tog prvog refrena, kad je krenuo violinski solo, pesma je dobila ovacije na otvorenoj sceni, a nakon dramatičnog finala i poslednjeg tona i eksploziju iskrenog odobravanja iz publike. I tradicionalno sarkastični, čuveni Bi-bi-sijev voditelj i komentator Evrovizije Teri Vogan, biran da decenijama ritualno ismeva takmičare, uzdržano i bez trunka ironije promrmljao je: „Ovo je dobra pesma".

Bilo je jasno da je decentni, folklorom okupan i ponosit debi iz neobične državne zajednice materijal za pobednika. Nije bilo tako. Ali zamalo jeste.

Drugačiji hit

Ta uzbudljiva pesma „Lane moje" nije se obraćala samo Evropi. Njen efekat, trenutni, na teritoriji koji je nekad bio jedinstven odjeknuo je kao ništa pre.

I potpisnik ovoga pamti kako je Zagreb te noći goreo od uzbuđenja i nekog nepojamnog erosa kad se kroz gradsku noć sa svih strana u isti čas kroz prozore čula ta pesma, i kako je dan kasnije već svaki kafić, svaki klub, svaki klupski bend i orkestar izvodio „Lane moje", po nekoliko puta na veče, i kako je publika na nju reagovala svaki put - na pesmu koja je ušla gde nijedna iz Srbije dotad nije mogla. „Lane moje", iz zemlje koja je bila neprijatelj do prekjuče, bila je prva pesma koja je postala dozvoljena i ušla u mejnstrim nove, tada tek trinaest godina stare države.

A tako je bilo svuda od Ljubljane do Skoplja. Sa Sarajevom će se kompozitor dve godine kasnije u Atini udružiti i još lepšom pesmom opet zamalo pobediti i utreti stazu za sledeću godinu, kad će Marija Šerifović napokon trijumfovati. Ako je istina ono što kažu da je pokojni Toše Proeski prvi pevač koji je ponovo spojio bivšu zemlju, „Lane moje" je bila prva pesma koja je to učinila.

U polufinalu je Joksimovićeva pesma bila zapravo na prvom mestu, ali je u finalu izgubila od drugoplasiranog polufinaliste. Nema dokaza, ali ne bi čudilo da je ono ranije pomenuto notorno „taktičko glasanje" nekom internom kombinacijom sprečilo pobedu pesme zemlje koja se prvi put pojavljuje na Evroviziji a, ključno, za sobom tada još nosi tapiju „svega onoga" iz devedesetih, nepomenutu težinu i donedavni status međunarodnog parije i izopštenika.   

Divlji plesovi

Pobednik te godine u Stambolu bila je pesma iz zemlje koja se i sama tek drugi put pojavila na festivalu, iz države jedva deceniju starije od čudne zajednice iz koje je došao moralni pobednik Evrovizije.

Ova pesma je koristila „caku" s tekstom u prvom delu otpevanom na engleskom (i takođe de rigueur s kriminalnim akcentom i izgovorom), dok u drugoj strofi prelazi na maternji ukrajinski. Zvala se „Wild Dances", a otpevala ju je i, što je retkost, sama napisala njena interpretatorka - Ruslana, predstavljena tako, bez prezimena, kao Madona ili Nena.

Ruslana, dakle, pevačica i muzičarka iz Ukrajine. Da, stvarno muzičarka: Ruslana Stjepanivna Ližičko, ispostaviće se, dirigent je i koncertni pijanista s diplomom lavovske muzičke akademije. Iz njene pojave to se nikad ne bi pogodilo: pevačica „amazonka" koja đipa na sceni u stilizovanom kožnom ratničkom kostimu, okićenom krznom, nitnama i metalom, sa imidžom Ksene ratnice iz smešne, kvazimitološke, kriptolezbejske holivudske serije iz devedesetih. 

Ili je možda ipak bilo logično: ako je nepisano pravilo festivala postalo ono naopako „postmoderno" osećanje - „ako je loše dobro, onda je najlošije najbolje", moguće da je Ruslana u borbi i želji za uspehom pristala na tu izvrnutu konvenciju. I dobro je tu kartu odigrala, iako na kladionicama pre festivala nije bila favorit.  

Njena pesma je bila najvećim delom od onih iz „kasnoevrovizijskog stila", s mnogo plesnog bacakanja i sinhronizovanog tima igrača na sceni, a s manje muzike. Song je doduše napravljen vrlo efektno, baziran na jednoj melodijskoj rečenici, hardrokerskim fermatama i rifu skoro hevimetalskom, ali je u dalekoj daljini, u vokalizi i refrenu, imao možda i neki daleki slovenski i narodni eho. Delovalo je sve to prilično ziheraški.

Međutim, u modulaciji pred kraj zasviralo je odjednom u pozadini nešto u kontramelodiji, u tonu i boji kakvih nema tamo odakle je pevačica - dve fraze trubačkog orkestra. Zazvučalo je to kao nešto odavde, s našeg juga, kao čoček. Otkud to tu?

A la Serba

Prva misao koja se javila bila je, uz osmeh prepoznavanja, da to mora da je bila rezultanta, ukupnost sila delovanja i učinak efekta koji ima svoje ime. A to ime je Goran Bregović.

Zbog njega i njegove filmske muzike, a onda i neumornog sviranja svuda, „trubači" su ušli u muzičarsko „kolektivno nesvesno" po Evropi i svetu. To je ton, melodija i ritam koji trajno uzbuđuju i imponiraju muzičarima kao što imponiraju sve stvari koje se teško imitiraju, a još teže uverljivo sviraju.

U tom malom pasažu „A la Serba" koji je Ruslana uključila u svoju pesmu možda je bilo upravo to. A možda i drugo, takođe nedokazivo: pozdrav i znak poštovanja mestu odakle je taj zvuk došao, iz zemlje koja se te godine prvi put takmiči i, izlazeći iz duge izolacije, odmah pokazuje šta je u stanju.

Pokazala je i još nešto čudno - za nas, ne za svet: umesto potrošenosti i umora, što bi se očekivalo, ovde kao da su se naprotiv taložile inspiracije i samo čekale da izađu, u tačnoj meri kolika je bila i frustracija zbog dugotrajne zatvorenosti i ograničenja. I kad je došla prilika da se izađe, bljesnuo je tamni, jedinstveni talenat koji se zove kultura, njena osavremenjena tradicija i - ne može drugačije da se kaže - neka vrsta posebne inteligencije koja ide iznad ličnog, bistrine koja se videla i čula kroz muziku izvedenu na mestu i u kontekstu tada gotovo nedostojnima.

Da li je u trubačkom citatu bilo namere ili ne, to se ne zna, ali Ruslanina hipotetička posveta ne samo što je pobedila te godine, nego je, za razliku od najvećeg broja pobedničkih festivalskih pesama od devedesetih naovamo, taj njen polukomični ali uzbudljivi „Wild Dances" - ili „Dikі Tancі" u ukrajinskom originalu - izborila status bona fide evropskog hita, od Turske i Grčke pa sve do Skandinavije.

Ploča s „Divljim plesovima" bila je zlatna u Belgiji, Švedskoj, Grčkoj, Češkoj, Slovačkoj - i Rusiji. Ruslana će postati apsolutno najveća estradna zvezda u svojoj zemlji, neprevaziđena po prodaji ploča i komercijalnom uspehu. S trideset dve godine, njeno lice bilo je na ukrajinskoj državnoj poštanskoj marki.

Nije stalo na tome.

Od Evrovizije do Evromajdana

Ruslana je metafora različitosti i dva suprotna shvatanja takmičenja za pesmu Evrovizije: u zapadnim zemljama to je pre svega neobavezna zabava natopljena ironijom, tek s pokojom nesvesnom natruhom ideologije, gde se starim kolonijalnim refleksom tu i tamo šalju poruke o vlastitoj nekadašnjoj i sadašnjoj moći (takozvani „Big four", četiri najmoćnije članice radiodifuzne evropske federacije, podsetimo, po pravilima prolaze na takmičenju svake godine, bez obzira jesu li dobile ijedan bod).   

U zemljama Centralne i Istočne Evrope - Evrovizija je društveni događaj.

Ko ne veruje, neka pokuša da zamisli ovako nešto bilo gde na suprotnoj strani kontinenta - ili čak i kod nas: posle svoje pobede, Ruslana je postavljena za savetnicu ukrajinskog premijera, a od tadašnjeg predsednika Leonida Kučme je dobila najveće državno priznanje, sasvim sovjetski zvučeću titulu: „Naródniй artíst Ukraї́ni" - „Nacionalni umetnik Ukrajine". Proglašena je i za najuticajniju javnu ličnost zemlje. Onda je krenulo.

Učestvovala je zatim u „Narandžastoj revoluciji", u kojoj je zbačen Janukovič (koji će se vratiti na vlast pet godina kasnije, da bi 2014. opet bio zbačen), i posvetila joj pesmu „Ples s vukovima" (!), podržala predsednika Juščenka na kontroverznim izborima iste godine, držala javne govore masama na protestima i izabrana je ni manje ni više nego za članicu parlamenta.

Podržala je zatim Juliju Timošenko, i bila jedan od protagonista i na protestima na „Evromajdanu" 2014, držeći govore i pevajući ukrajinsku himnu.

Primajući 2014. u Vašingtonu američku nagradu za aktivizam reći će: „Sutra ćemo se probuditi i videti da je Putin oteo sve što je želeo", a španski dnevni list El Mundo usporedio je Ruslanu s Jovankom Orleankom.

Kada je pobednica sada već davnog evrovizijskog takmičenja gostovala nedavno u Nemačkoj, njena pesma „Divlji plesovi" izglasana je od publike za omiljenu pesmu Evrosonga svih vremena.

Ostavila je na listi za sobom i „Waterloo" grupe ABBA, ratnu metaforu o privatnom slomu ljubavi, i najuspešniju nemačku pesmu-pobednicu, koju je kao direktno iz katoličkog internata pristigla Nikol izvela pre ravno četrdeset godina - „Ein Bißchen Frieden" - „Samo malo mira".

Ruslanin poslednji album je iz 2012. i zove se „Moj brat (Zajedno!)". Poslednja pesma na albumu je obrada najpoznatije pesme Mikole Možgovija, ukrajinskog kompozitora iz doba socijalizma. Pesma ima naslov „Kraj".

Producirao ju je Goran Bregović.