Laneganov glas škripi kao šarke na nekoj zaboravljenoj grobnici iz priča Edgara Alana Poa. Tekstovi njegovih pesama - ode usamljenosti i suicidalnoj depresivnosti – kao da su pronađeni u beležnici nekog opsednutog muzikologa koji u delti velike reke, među zaposednutim bluzerima, traga za istinom o duši prodatoj đavolu.

Sentenca „Život je sranje, a onda umreš" - zavodljivi egzemplar jeftine kafanske filozofije - dobro stoji na početku ovog teksta. Čini se da ništa tako uspešno ne sumira turobni, mukotrpni život Marka Lanegana kao ova izreka.

Ti nisi moj sin

Svako ko je pročitao bar jednu stranicu iz Laneganovih memoara Sing backwards and weep zna da je on najranijeg detinjstva bio lansiran u orbitu beznađa, očaja i usamljenosti. Majka Floj koja ga je odbacila- „Ti nisi moj sin" - bila je glavni uzrok takvog sleda stvari. Nezaintersovani otac Dejl i neprijateljsko, palanačko okruženje varoši Elensburg u državi Vašington dali su veliki doprinos.

Laneganovi memoari, razotkrivajući i bolno, pa čak i neprijatno iskreni, jedinstvena su knjiga u rok publicistici i literaturi uopšte. Retko smo u prilici da čitamo tako nešto. Čini se da je samo Džim Kerol - „momak katolik" - tako pisao.

Knjige Čarlsa Bukovskog, Hjuberta Selbija i Vilijema Beruoza su prave reference za Laneganove uspomene.

Pre nekog vremena sam rekao jednom ovdašnjem uglednom izdavaču da bi bilo dobro da se prevedu i objave Laneganovi memoari. On me je pogledao kao da sam sišao sa pameti i rekao: „Ajde, molim te, ko je još čuo za Marka Lanegana". 

Heroinski bluz

Mislim da nije tako. Ima onih  „koji sustanuli ko psa srce svoje vuku" po velegradskim ulicama, što bi rekao Brana Petrović - ima ih prilično. Laneganova muzika je bila i biće njihovo utočište. 

Sumorni bluz - koji je više puta propovedao sa scene beogradskog Doma omladine - Lanegan nije pronašao u distingviranoj diskoteci svojih roditelja, kako to najčešće navode njegovi ispisnici. Ne, brate. On ga je ušpricao svojom heroinomanskom iglom u bledu venu koja se nazirala među brojnim tetovažama koje su pokrivale njegovo ranjeno telo.

Samo Mark Lanegan i Džefri Li Pirs su svoj bluz pronašli u otrovu koji su besomučno ubacivali u sebe, pokušavajući da alkoholom i heroinom zapuše crne rupe koje su zjapile iza njihovih tužnih lica. Zbog toga je njihova muzika tako jedinstvena. Ako je heroin bilo šta dobro doneo ovom svetu onda su to pesme Lanegana i Pirsa.

Opera za tri groša

Laneganov glas škripi kao šarke na nekoj zaboravljenoj grobnici iz priča Edgara Alana Poa. Tekstovi njegovih pesama - ode usamljenosti i suicidalnoj depresivnosti - kao da su pronađeni u beležnici nekog opsednutog muzikologa koji u delti velike reke, među zaposednutim bluzerima, traga za istinom o duši prodatoj đavolu.

Laneganov najuspešniji solo album „Whiskey For The Holy Ghost" iz 1993. godine je remek-delo u najboljoj tradiciji Vana Morisona i Toma Vejtsa.

Ne radi se tu ni o kakvom epigonstvu. Lanegan tu liči na Fickaralda Vernera Hercoga i Klausa Kinskog koji iz sopstvenog ludila hoće da napravi operu u džunglama Amazona. Zato vuče onu dergliju natovarenu operskim kulisama kroz amazonsku prašumu.

Isti napor - groteskan i hrabar - Lanegan ulaže na tom albumu. Hoće da instalira svoju „operu za tri groša" u sjeban svet u kojem živi. Obrise tog sveta - kišne i prljave ulice Sijetla -  mogli smo da vidimo u najboljem grandž filmu Američko srce Martina Bela. Nije slučajno Džef Bridžiz na plakatu za taj film uslikan u tipično laneganovskoj pozi.

Pesma i fotografija

Imam pravo da budem ličan u ovom trenutku kad sam ostao bez svog omiljenog rok pevača.

Osećao sam veliku bliskost sa Laneganom. Potpuno smo se razlikovali kao ličnosti, ali ja sam u Laneganu video sebe. To je ona prastara psihološka priča o genotipu i fenotipu. Ne bih to da elaboriram u ovom trenutku - davno sam se oprostio od psihologije - ali stvarno mislim da je tako.

Mislim da je i on tako mislio kad mi je posvetio pesmu „Creeping Coastline Of Lights" na svom prvom beogradskom koncertu.

Naša zajedničaka fotografija - jedina, kako kažu, na kojoj se Lanegan smeje - kao da priča istu priču.

Samoća

Mark Lanegan je umro 22. februara 2022. godine. Numerolozi imaju šta da kažu o tom datumu. Imao je 57 godina. Prevalio je dugačak put u svom kratkom životu. Od provincijskog maloletnog delinkventa do zlehudog rok trubadura. Bio je i rok zvezda. Sa bendom Screaming Trees bio je pionir grandža i jedno vreme je vladao rok svetom. Bio je voljen i obožavan od grupe vernih sledbenika.

Ipak, vazda je bio sam. Samoća je njegov usud. Kao tinejdžer Lanegan se naljutio na ovaj svet i ljude u njemu. Okrenuo im je leđa i odlučio da živi sam.

Stihom iz njegove pesme „She Done Too Much" najbolje je završiti ovaj tekst: „Not a thing in this world to do except be alone in it".