Momčilo Popadić je bio večno izdvojen, večno podeljen, kao porod od slučajnog svetla, od majke Korčulanke i oca „uvaženog pančevačkog sudije, vrsnog pravnika, ali i boema od onog soja kakav danas više i ne postoji", oca koji je odmah u pitanjima očinstva imao prečeg posla i otišao svojim putem, ostavivši nezaceljen ožiljak na dečakovoj duši. Odrastao je Momčilo Popadić u ljubavi korčulanskih bake i dede i trideset godina kasnije napisao pesmu koja traži oprost od grešnika, od oca kockara, ženskara i psovača svetinja, oca koji ga je napustio. Pesmu "Oprosti mi, pape".

„Ni više onega vrimena."
                    Momčilo Popadić, Živit u strpjenstvu ili Momo zašto se kriviš (1986)

Ima ljudi koji su suviše krhki za ovaj svet, glasi jedna izreka (mudrost?), koja, ako se ne izrekne ili napiše čisto i promišljeno, uvek preti da bude površna. Za Momčila Popadića ta izreka, ispisana ovde odgovorno i proživljeno, ako nam se veruje, vredela je kao za malo njih. Nju bi u ovom slučaju doduše trebalo malo dopuniti, pa da glasi: „Ima ljudi koji su suviše krhki za ovaj naš svet". Ovaj ovde svet, što se širi od... - ma znaće čitalac na koji se svet misli i dokle se on širi - čak i kad su mu podigli granice koje su, nekad samo na papiru postojeće, dočekale da budu najpre zadugo neprobojne, a onda postale stvaran zid, do danas. Te granice i zidove Momo Popadić nije dočekao.

Strašna je činjenica koliko je preran bio njegov odlazak te 1990, sa samo četrdeset i tri godine. Ali taj i takav čovek i pesnik - nek se oprosti na ovakvoj drskosti, jer nije izrečena lako - gotovo pa da je otišao na vreme, u onom ničeanskom smislu, da „čovek mora znati i kad treba umreti", što nije dato svakome. Ružne su i teške ove rečenice, one ne spadaju u priču o blagoj, perolakoj duši i pojavi kao što je bio Popadić.

Ostaje ono s početka, pak: to da ima ljudi koji su suviše krhki za ovaj naš svet. Ne odnosi se to samo na teško vreme, kad godine poružnjaju, nego već nekako od samog početka, od rođenja. Takav se činio i takav još deluje u prenežnoj uspomeni i danas ovaj pesnik. Jer u njemu i oko njega, u versima koje je pisao, sve je bilo blago, meko, duševni trepet. I sve to kao druga strana goleme senke melanholije i trajno prisutne boli, naročito osetne danas, kad se bolje vidi šta je bilo prikriveno u onolikoj nežnosti koju smo nekad jedinu videli, svaki put kad bismo ugledali njegovo ime štampano na omotima ploča i u retkim knjigama.

Pančevo-Korčula

Večno izdvojen, večno podeljen, kao porod od slučajnog svetla, od majke Korčulanke i, rečenicom potpuno romanesknom, oca „uvaženog pančevačkog sudije, vrsnog pravnika, ali i boema od onog soja kakav danas više i ne postoji", koji je odmah u pitanjima očinstva imao prečeg posla i otišao svojim putem, ostavivši nezaceljen ožiljak na dečakovoj duši, Momčilo Popadić je odrastao u ljubavi korčulanskih bake i dede, što je, znaće samo oni koji su je osetili, ljubav bez poredbe.

U odraslosti pak, sad već stvaralac, u nerešivoj unutarnjoj krizi, biografskoj, lokalnoj, geografskoj, krvnoj, svakoj, svoje je pesme jutra i pesme noći, te koje su bile namenjene za pevanje, podelio onda i po geografskoj i kulturnoj crti.

Biti, roditi se krhak, iz jedne „zabune" koja je, da je sreće, trebalo da bude bogatstvo - bogatstvo vlastitih korena, svoga imena, i jedne, pa druge, pa treće pripadnosti, od kojih je jedna od njih, najveća, natkrovljavala druge dve i tako ih čuvala u jedinom vremenu i zemlji gde je to bilo moguće. Bogatstvo i pokora koji su tako delikatni da ih se među pristojnim svetom nikada ne bi trebalo pominjati kad se govori o onom boljem vremenu i o nekim ljudima, posebnim ljudima. Takvima kao što je bio Momčilo Popadić.

Sunce šafranove boje

Rodio se u Blatu na Korčuli 1947, u okolini urođene sirovosti, grezosti, podozrivosti, okolini, koja kao za inat nosi u sebi - u nerazmrsivom spoju, neodvojivo, kao prokletstvo i kao blagoslov - i vlastitu suprotnost: neshvatljivu lepotu, čim čovek otvori oči. Raskoš je to vanjska, najpre u divljoj grandioznosti spoja Velikog plavetnila, modrine mora i neba, i bleska kamena, a onda i nerazdvojna i milenijska lepota nataloženog nasledstva civilizacija koje su tu rasle, nastajale i nestajale.

Na sve to, na lepotu izvana i suprotnost njenu u ljudima iznutra, u njihovoj grubosti, podsmehu, porugi, što su delovi opet neodvojivi od čitave kulture, to je okolina koja je rodila i još jednu lepotu - preciznije lipotu, štaviše lipost - sposobnost i dar da se tu najlepše i najmelodioznije, time najromantičnije, peva. 

A Momo Popadić je pevao delikatno, nežno, blago, i s ljupkošću u koju je kao kap pelina stalno curila jedna bolna i bolećiva oporost i griža savesti. I kajanje. Ovo zadnje nije moglo biti slučajno i nije slučajno da se moglo spoznati samo mnogo kasnije, kao što su to spoznali mnogi od nas.

Slomljena jedra

Jer, ljudi na moru, bilo s obale bilo boduli, otočani, kaju se drugačije. Čovek s otoka koji daje moreplovce (kažu, i samog Marka Pola), Korčulanin Momčilo Popadić sigurno je znao za Volođu Visockog, a možda i za njegovu pesmu „Parus" o plovidbi i slomljenom jedru, s ehom i citatom Ljermontova - Volođinu pesmu s onim surovim silovitim refrenom, što udara kao oluja, nevera, kao orkan: „Parus! Porvali parus! / Kaюsь, kaюsь, kaюsь..." - tu gde se slomljeno „jedro" - ruski: „parus" - neprevodivo rimuje sa „kajus'!" - „kajem se!"

Zato kad je Momčilo Popadić propevao dvostruko, ne samo kao pesnik koji piše i štampa svoje stihove, nego kao stihotvorac za muziku, kad je propevao „s prisnom intonacijom dječjih usta", kako trideset godina posle njega otišli nam prijatelj Tonko Maroević reče, makar to bila usta već iskusnog, životom načetog čoveka, onda je ravnoteža meda i žuči bila takva jedina kakva je mogla biti: popadićevska, nezaboravno prozračna, radosna kao jutro, ali jutro u kojem je, mada mi to tada još nismo znali ili nismo hteli da vidimo, već naznačeno veče kad će se zamračiti i izvana i iznutra, u čoveku.

Na muziku naših kompozitora-čarobnjaka, iako dugovečnijih, ispostaviće se, nesretnijih i od Popa samoga, niko kao on nije pevao bajku najlepših godina naše kulture, kulture koja se zvala imenom zemlje koja je bila, činilo se nekad, sinonim za sigurnost, zaštićenost i beskrajne sretne dane. Zemlje koja je bila čista kao detinjstvo, kao produženo detinjstvo koje se činilo da će zauvek trajati. I kad je bolelo, to je detinjstvo bilo čisto. U sljubljenosti s akordima i melodijama, Popadić je uhvatio to sećanje na sećanje, tu, kako je Tonko takođe upisao, „blagost sjećanja" koja „pozlaćuje i eventualne krizne trenutke".

Akordi Zdenka Runjića

Najvećem kompozitoru iz vlastite blizine, iz okoline u kojoj je odrastao, s juga, iz Dalmacije, Momo je dao sve svoje bolne, potištene, zbunjene pesme, pesme odlaska, neumira i nemira, radosno lutalačke i tužno lutalačke, sirotinjske, one o prolaznosti i, kao kod Mandeljštamove, one o nadi usuprot nadi - „Ča je život vengo fantažija", „Što učinila si ti", „Skitnica", „Svoju zvizdu slidin".

Čak i pesme koje su bile duhovite, a uvek su bile duhovite, čak i kad su se šalile, bile su tužne, a pokoja istinski vesela morala je redovito biti i gorka - setimo se komičnog, a zapravo briljantnog detalja u „Imala je lijepu rupicu na bradi" i setimo se fantastično pametne pesme, u godini rokerskog okidanja, Metkove „Da mi je biti morski pas".

Tom prvom kompozitoru među nejednakima, najbližem i najboljem u svom gradu, među inima - Zdenku Runjiću, kome drugo - dao je Pop i onu najgorču, s najjačim kajanjem usred tužnoga osmeha, najgrkiju - i najveću od pesama, da bi je, u razarajućoj kombinaciji lepote i melanholije, u jedinstvenom zagrljaju muzike, lirike i, naročito, izvedbe, u samitu trojice talenata, otpevao najbolji pevač od svih, najveći stilista koji je ikada hodao ovuda.

Oprosti mi, pape

To je ona pesma koja traži oprost od grešnika, od oca kockara, ženskara i psovača svetinja... oca koji ga je napustio. U razarajućoj psihološkoj i lirskoj perspektivi kakvu nema nijedna druga popularna pesma ni šansona, lirski subjekt traži oprost od grešnog oca, a zapravo, u tom neizdrživo bolnom momentu pesme, čeznući skriveno za obratnim: da odbegli otac sâm zatraži oprost, od njega, od tog nekadašnjeg ostavljenog deteta.

Pesma koja je jednog tadašnjeg zagrebačkog dečaka sedamdesetih godina dirala strahovito - lirski subjekt sve do samog finala uostalom peva u sećanju iz vlastite dečje perspektive: „virova san jer sam bija mali..." - dirala do te mere da je dečak morao skrivati pogled i tajno gutati suzu, dok je znanjem-bez-znanja, neshvatljivim razumevanjem lišenim iskustva, sa strepnjom dočekivao zadnje stihove ove, zapravo strašne, kantri-kantilene: „...Ja sam, pape, isti, jer sam život kuša'..."

Kako to da je dečak od nepunih deset godina u svemu tome znao da oseti i shvati ono najvažnije? Je li bio sam, ili nas je bilo još? Ako jeste, je li onda moguće i da kao deca već znamo šta dolazi, to što će biti život kasnije? I je li moguće - pitanjem koje je toliko očito da ga skoro niko ne postavlja - da jedna popularna pesma, takozvanog zabavnog (?) žanra može učiniti da se postavljaju takva pitanja?

Blaga kiša

Nakon tog mutnog dragulja, neprevaziđene pesme, Pop je jednom severnom (u odnosu na svoju Dalmaciju), zagrebačkom i u međuvremenu palom geniju, Rajku Dujmiću, tada u punom naponu svoga čudesnog talenta, dao suprotno: najnežnije, najljupkije svoje stihove da ih kompozitor omota u zlato od nota, u melodioznost koju će, kao da već nije nebesna po sebi, dodatno oplemeniti Rajkov bend, koji je, ne zna se odakle i kako, stvarao zvuk nedostižno senzualan i čedan (da, i to je moglo onda), u harmonijama pet glasova, četvorice muških i jednog ženskog, što su činili popularnu muzičku grupu, s tim njihovim višeglasjem, najuzbudljivijim, nenadmašnim.

Pazi ovo, čitaoče, pazi ovaj sled, ako još znaš:

Reci mi tiho, tiho", „Čuješ li me, jel' ti drago", „Ti si moja kiša blaga", „Ključ je ispod otirača", „Košulja plava", „Tonka", „Neveni žuti, žuti"... i uostalom, sebe pevajući, sebi pevajući „Momo, zašto plačeš"...

Momo je svoje suze isplakao tiho i iza osmeha kakav nose tužni i duhoviti ljudi. A sad je na nas red, sad je red da plačemo mi. Od pomena na lepotu, na blagost, na prvu zaljubljenost i dušu nežnu kao blaga kiša (samim Momom ponovo: „Ti si moja kiša blaga"). I iz čežnje, i zbog sećanja, čistog kao oblak u plavetnilu. Zbog svih krhkih ljudi.