U izdanju RTS-a nedavno je objavljena knjiga "Ogledi o srpskoj muzici" Dragana Mlađenovića u kojoj je sabrano četrnaest eseja o srpskoj muzici od srednjeg veka i starog srpskog pojanja do kraja XIX veka i Mokranjčevih "Rukoveti". Iz ove knjige donosimo poglavlje koje govori o nastanku srpske građanske muzike sredinom XIX veka i muzičkom životu Beograda počev od prvog koncerta održanog u njemu 4. januara 1842. do turske predaje ključeva Beogradske tvrđave knezu Mihailu 1867. godine.

Kada se češki muzičar Alojz Kalauz 1843. godine nastanio u Beogradu kao „vospitatelj klavira" Karađorđevim unukama, to jest kćerima kneza Aleksandra Karađorđevića, i drugim građanima prestonice, zatekao je učmalost orijentalne kasabe na granici osmanskog i srednjoevropskog carstva. Muzika je, kao i u ranijim vekovima, uglavnom služila uveseljavanju ili isticanju sjaja javnih svečanosti. Posla za muzičke pregaoce i „kulturtregere" bilo je, dakle, na pretek.

Samo godinu dana ranije, 4. januara 1842, izveden je u Beogradu prvi koncert za građanstvo. U Teatru na Đumruku, osnovanom godinu dana ranije, 1841. u zgradi Đumruka (turski  „carinarnica") u današnjoj Karađorđevoj ulici na Savi, izveo ga je „sa svojom bandom i sa pomoći nekoliko ovdašnjih diletanata", Josif Šlezinger, pionir srpske muzike i kapelnik Knjažeske bande Miloša Velikog.

Zahvaljujući prvom koncertnom plakatu, štampanom za gostovanje kapele barona Helenbaha 10. novembra 1844, saznajemo da su tadašnji beogradski ljubitelji umetničke muzike imali prilike da prvi put slušaju uvertire Mocartovih i Rosinijevih opera, varijacije Bričaldija, fantaziju Kumera, divertimento Heroldove opere Zampa, koncert Berioa i ariju Donicetija. Pet dana kasnije, 15. novembra, gostujuća kapela izvela je drugi koncert sa sasvim novim programom u kome je bilo i horskih tačaka.

Štraus u Beogradu

Najznačajnije muzičko gostovanje u Beogradu upriličeno je u oktobru 1847. Reč je o koncertu mladog, ali već proslavljenog, austrijskog kompozitora i violiniste Johana Štrausa Mlađeg i njegovog orkestra.

Veoma prilagodljiv zahtevima publike i težnjama sredine, Štraus je za koncert u Beogradu komponovao nekoliko novih orkestarskih komada za beogradsku publiku: kadril Aleksandrova četvorka, koji je posvetio Karađorđevom sinu i tadašnjem srpskom vladaru, knezu Aleksandru Karađorđeviću, kao i Slovensku spevaniju (Slaven-Potpurri) i Srpski narodni marš ili „veliku svirku iz srbskih narodnih pesama". Zapise srpskih melodija koje je Johan Štraus Mlađi „hudožestveno" obradio za svoj orkestar nesebično je ustupio pomenuti Josif Šlezinger, pionir srpske muzike i prvi zapisivač srpskih pesama i igara.

Komentator Srbskih novina je dirljivo opisao ovaj, za Beograd veliki, muzički

događaj: „Kom Srbinu neće od miline srce zaigrati kad čuje pesme koje naše proste seljanke pevaju, hudožestveno izvedene, kojima se sada prvi sinovi u Evropi slave?"

Rado ide Srbin u vojnike

Teatar na Đumruku su 1841. godine u današnjoj Karađorđevoj ulici u Beogradu osnovali Josif Šlezinger i Nikola Đurković, svestrano daroviti umetnik amater. Njih dvojica su zajedno komponovali pesmu Ustaj, ustaj Srbine, za drame San kraljevića Marka i Rodoljupce Jovana Sterije Popovića. Ovu rodoljubivu pesmu prihvatio je ceo srpski narod kao borbenu budnicu najšireg zračenja, pa je čak postala nezvanična himna austrijskih Srba u vreme i posle revolucije 1848. godine. Kasnije je uneta u zbirke Kornelija Stankovića i Franje Kuhača.

Nikola Đurković se posle Vučićeve bune preselio u Pančevo gde je 1844. osnovao Pančevačko diletantsko pozorište. Tu je on bio ne samo upravnik, već i dramski pisac, prevodilac, reditelj, pozorišni i muzički pedagog, glumac i pevač. Te godine je njegovo pozorište igralo Sterijinu dramu Laža i paralaža. Za nju je Đurković komponovao pesmu Rado ide Srbin u vojnike na stihove prote Vase Živkovića.

Đurković je uveliko uživao umetničku slavu širom srpskih zemalja, pa je Sterija, koji je u to vreme bio popečitelj prosveštenija (ministar prosvete), 1847. godine pozvao Đurkovića da se sa družinom vrati u Beograd, gde su delovali kao profesionalna scena pod imenom Teatar Kod jelena.

Muzički život Beograda najveći polet je dobio na praznik Svetog Vasilija, 1. januara 1853. godine, osnivanjem Prvog beogradskog pevačkog društva.

Osnivač Društva je bio Milan Milovuk, Srbin iz Budima, koji je sa Stevanom Todorovićem, akademskim slikarom i pevačem-amaterom, okupio ljubitelje umetničke muzike u mušku horsku skupinu.

Kao samouki dirigent, Milovuk je u Društvu negovao isključivo stranu, kosmopolitsku muziku, kako su je tada nazivali, pevajući je na nemačkom i francuskom jeziku.

Raslo mi je badem drvo

Zaokret u programskoj orijentaciji Društva nastaje 1863. godine sa dolaskom za dirigenta Kornelija Stankovića, prvog temeljno školovanog srpskog muzičara.

Stanković je pripadao nacional-romantičarskom krugu koji se u Beču okupljao u domu Vuka Stefanovića Karadžića. U Beču je od 1858-63. objavio četiri knjige Srbskih narodnih pesama, koje su postale osnova koncertnog repertoara Prvog beogradskog pevačkog društva.

U predgovoru zbirke iz 1859. godine „posvećene Srbkinjama", Stanković ukratko izražava svoj umetnički program i orijentaciju:

„Trud će mi biti zadosta naplaćen ako Srbi, a osobito Srbkinje svirajući i pevajući upotrebe ovo blago narodno umesto da traže tuđinsko, koje se neće odazvati srcu njihovom kao svoje rođeno. Ovde mislim na one Srbe i Srbkinje u kojih jošt nije zatupila svest narodna, koji se diče i ponose narodom svojim."

To dirljivo staranje i brižljivo nastojanje da se srpske narodne melodije na vreme sačuvaju, bilo je opravdano, jer su mnoge od tih pesama već zaboravljene, pa su se održale samo zahvaljujući njegovim zapisima. Reč je o pesmama koje su potonji kompozitori koristili kao folklornu građu za „hudožestvenu obradu". Stankovićeve zapise srpskih pesama najlepše je obradio Stevan Stojanović Mokranjac. On je za mešoviti hor komponovao četiri Stankovićeve pesme: Osu se nebo zvezdama (Druga rukovet, 1884), U Budimu gradu (Druga rukovet, 1884), Oj za gorom za zelenom (Treća rukovet, 1888) i Raslo mi je badem drvo (Šesta rukovet, Hajduk Veljko, 1892).

Članovi Pevačkog društva sa oduševljenjem su prihvatili Stankovićeve rodoljubive, ljubavne i šaljive srpske pesme. U pomenute četiri knjige Stanković je obradio trideset jednu pesmu za muški i pet pesama za mešoviti hor. Nažalost, prerani odlazak sa ovoga sveta, na Vaskrs, 04/17. aprila 1865, u 34. godini života, sprečio je izuzetno darovitog muzičara da pruži veći doprinos kulturi Srba.

Pesme u notama

Stankovićevu misiju u Prvom beogradskom društvu nastavili su znameniti dirigenti i kompozitori - najpre Slovenac Davorin Jenko, a zatim Josif Marinković i Stevan Stojanović Mokranjac. Koliko je članstvo u Prvom beogradskom bilo cenjeno saznajemo iz beleške u listu Danica (br. 11. 1866.), gde piše da se beogradski paša nudio u članstvo Društva, ali, komentariše novinar: „Naravno da mu se Društvo na toj ponudi zahvalilo; kako bi mogao Srbin biti sa Turčinom drug!"

Svoju delatnost Stanković je posvetio beleženju („stavljanju u note") srpskih duhovnih i svetovnih pesama, koje je umetnički oblikovao, ali ga nije mimoišlo ni komponovanje scenske muzike. Do toga je došlo 1859. godine, zahvaljujući velikim ambicijama Đorđa Maletića, koji je posle osnivača Omladinskog diletantskog pozorišta Laze Praporčetovića (aktivan oko 1859) postao upravnik ove ustanove, te stavio na repertoar svoju dramu Preodnica srbske slobode ili Srbski hajduci.

Želeći da postigne što veći uspeh, Maletić je pozvao Stankovića, tada već poznatog i omiljenog kompozitora, da napiše muzičke numere. Ovaj je tada komponovao tri poletne rodoljubive horske kompozicije: U boj, u boj, kog slava krepi, Evo desnice verne i Ajd u vojnu Srbine. Sve su uskoro izašle iz pozorišta da bi se održale na programima pevačkih društava širom srpskih zemalja.

Pesme melanholičeske

Mlado srpsko građanstvo knjaževske prestonice pokazuje volju i želju da izgradi sopstvenu građansku muzičku kulturu. Plod takvih nastojanja su mnoge, najčešće anonimne, varoške pesme salonskog karaktera i sladunjave melodike koje nastaju već u prvoj polovini 19. veka, kao što su: Znaš li, dušo, kad si moja bila (Pesen melanholičeska), Jarko nam je sunce, Ah, prestante nevine, Na te mislim, Bez tebe, draga, i druge.

A najpopularnija je bila, i sve do naših dana ostala, pesma Što se bore misli moje sa stihovima kneza Mihaila Obrenovića, nadahnuta njegovom neostvarenom i neostvarivom ljubavlju prema Anki Obrenović, ćerki njegovog rođenog strica, Jevrema.

U knjizi o Korneliju Stankoviću, muzikolog i kompozitor Kosta Manojlović piše sledeće:

„Knez Mihailo, sa kojim se (Kornelije) upoznao u Beču, u kući trgovca (Josifa) Mojsilovića, i koji mu je mnogo pevao 'Što se bore misli moje', pomogao mu je u više prilika."

Pesma je verovatno ispevana za vreme prve vlade kneza Mihaila (1839-42), a njeni stihovi su prvi put objavljeni u Beogradu 1847. godine u Srbskoj liri, koju je sastavio pesnik sa pseudonimom Srboljub. Dr Vladan Đorđević u svojim Uspomenama piše opširnije o tome kako je pesma nastala i kome je upućena:

„Najpopularnija je bila 'Što se bore misli moje, iskustvo mi ćutat veli...' Za tu pesmu se pričalo da ju je spevao Knjaz Mihailo svojoj sestri od strica Anci, koja je docnije zajedno sa njim poginula u Košutnjaku. Arija te pesme beše pozajmljena iz nekakve opere..."

Istoričar Dragoslav Stranjaković postanak kneževe pesme smešta „u Drugu polovinu 1865. godine". Istina je da je ova pesma kao ubedljivo najpopularnija u Beogradu tada, u vreme Mihailove druge vlade, mnogo svirana i pevana, ali isto tako znamo da je ona mnogo starija.

Franjo Kuhač, otac hrvatske etnomuzikologije, smatrao je da arija pesme Što se bore misli moje „potiče od njemačke pjesme Ist denn Liebe ein Verbrechen. Ovu ariju sa harmonizacijom prvi je objavio u Beču 1850. godine Alojz Kalauz u prvoj knjizi Srbskih napeva. Zbirku je posvetio svojoj učenici, Kleopatri Karađorđević, ćerki kneza Aleksandra Karađorđevića  i Karađorđevoj unuci. Sedam godina kasnije (1857) Kornelije Stanković objavljuje u Beču šest varijacija na ovu lepu romantičarsku melodiju. Ona se i danas, posle podrug veka uobičajeno peva na stihove koji su objavljeni u Velikoj srpskoj liri 1903. godine.

Pančevački fabrikant klavira

A da je sredinom 19. veka u Beogradu bilo već dovoljno ljubitelja zapadnoevropske muzike i da klavir više nije bio retkost, govori podatak da je jedanput godišnje u našu prestonicu iz Beča dolazio majstor Vilhelm Kling (aktivan od 1850-62) klavir-štimer, koji je uživao gostoprimstvo Alojza Kalauza, prvog „vospitatelja" klavira u Beogradu. Kasnije se majstor Kling nastanjuje u Pančevu, odakle češće dolazi u Beograd, i oglašava sebe kao „fabrikanta klavira", nameravajući da svoju radnju sasvim preseli u srpsku prestonicu.

O muzičkom repertoaru beogradskih građanskih salona pre i u vreme druge vlade (1860-68) kneza Mihaila Obrenovića rečito govori sadržaj zbirke Srbski napevi. Ovu zbirku je Kalauz, uz nesebičnu pomoć kolege i prijatelja Josifa Šlezingera, kao što je već rečeno, oduševljeno sakupljao i beležio među svojim beogradskim muzičkim „vospitanicima" od samog dolaska u Beograd 1843, da bi ove dragocene zapise srpskih narodnih i građanskih melodija već 1850. i 1852. objavio u Beču.

Evo, dakle, pesama koje je Kalauz objavio kao melodije koje su se tada najradije pevale u Beogradu: Ja sam mlada Srpkinja; Svatovska pesma; U mestu prijatnom tihoj pustinji; Mila moja, di si sinoć bila; Mnogaja ljeta; Ustaj, Srbine, ustaj na oružje; O času premili, sreće naše obšte; Oj devojko rođena, bela lica rumena; Srbadijo mila braćo, ajdte složno u kolo; Približuje se taj čas već užasni; Momče mi promče kroz selo; Jošt ne sija jarko sunce; Lepo leto i proleće; Niševačko oro; Haj, Ćiro, sedi s mirom; Što se bore misli moje; Pljeskavice; Sini sjajno od vostoka sunce; Banatsko kolo; Težko meni ovog sveta; Neverom me zva zemlje gospodar; Pade listak drenjine; Zora zori, petli poju; Pod onom gorom zelenom; Devojka junaku; Jovan bega stara majka karala; Hej, čiča Glišo; Od kako je belo lale; Devojčica ružu brala; Prostiri platno; Draga moja gospodo; Mačvanka; Aj, kolika je Javorina; Zar ako si moja mati; Devojka se u Drenovcu kupa; Oj devojko, zumbul plavi; Opa cupa dragana; Ah, što ću, što ću; Lepa Maca cveće brala; Znaš li, dušo, kad si moja bila; U našega domaćina; Jarko nam je sunce.

Ove pesme su se pevale na poselima koja su priređivali ugledni Beograđani.

Jevropski vkus na knjaževskom dvoru

Posle dinastičke promene 1842. godine, kada je na knjaževski presto došao Karađorđev sin, knez Aleksandar, njegova žena, kneginja Persida, iz ugledne porodice Nenadovića iz Brankovine, odmah je pohitala da za kćeri obezbedi „vospitatelja klavira", a to je bio pomenuti češki muzičar Alojz Kalauz, koji se u Beogradu nastanio 1843. godine, kao što je rečeno.

Kako da knjaževski dvor uredi po „jevropskom vkusu", kako da svojim kćerima-princezama, i sinovima pruži „knjaževsko vospitanije", kneginja Persida se savetovala sa Matijom Banom, diplomatom i književnikom, i sa Marijom Macom Popović Milutinović, zvanom Punktatorka, ženom slavnog pesnika Sime Milutinovića Sarajlije, koja je bila prva „vospitatelka" (učiteljica za žensku decu) u Beogradu.

I tako je kneginja Persida „radi izobraženija i uveselenija svoje dece" počev od 1850. u svome konaku dva puta nedeljno priređivala umetnička posela. Na njima su učestvovale i njene kćeri, princeze Poleksija i Kleopatra, ali i Ruža Čarnojević, ćerka kapetan Miše Anastasijevića, za koju je zabeleženo da je divno svirala klavir.

Knez Mihailo je došao drugi put na presto 14. septembra 1860. godine, posle smrti svoga oca, kneza Miloša. Kneževo bečko vaspitanje, savršeno je govorio nemački i francuski, daje novo, zapadnjačko obeležje Beogradu, a sa njime u prestonicu dolaze i mnogi „koncertodavci", „koncertiskinje", „klaviračice" i „hudožnici" na raznim instrumentima koji sve češće koncertiraju pred Beograđanima.

Kornelije Stanković je, kao koncertni pijanista, nastupao više puta sa velikim uspehom 1856. i 1861. godine u dvorani hotela „Srbska kruna" u Beogradu. Kneginja Julija i knez Mihailo Obrenović su bili redovni posetioci Stankovićevih koncerata. Štaviše, knez Mihailo je bio mecena Stankovićeve zbirke Srbskih narodnih pesama iz 1862. godine, pomogavši mu da poseti Šabac, Loznicu, Valjevo, Čačak, Užice i Kragujevac, i u ovim gradovima pribeleži „veliki broj divnih narodnih melodija".

U znak zahvalnosti, Stanković je zbirku posvetio „Njegovoj Svetlosti Gospodaru Mihailu Obrenoviću III, Knezu Srbskom". U predgovoru on piše:

„Od mnogih pesama koje sam putujući po narodu čuo i u note zapisao, za sada izdajem na svet samo ovih dvanaest.(...) Može se reći za ovih dvanaest pesama da su odnizanih dvanaest zrna sa dragocenoga niza narodnih melodija, koje sam u narodu izabrao".

Zatim izražava blagodarnost svim svojim gostoljubivim domaćinima u gradovima Kneževine i, na kraju, posebno pokrovitelju i vladaru:

„Ali Njegovoj Svetlosti Knezu srbskom Mihailu ne samo da moram zahvaliti što sam mogao doći u sredinu svoga naroda, nego njegova dobrota dopustila je još da smem ovo delo i njegovom imenu posvetiti.

Tako obilnoj milosti jedva ako se može uporediti volja s kojom sam radio oko svoga posla, i ona volja koju sam tom obilatom milošću zadobio, da i u napredak radim oko svega onoga što je narodno i što je namenjeno koristi narodnoj.

A narodu našem neka je ova milost nov jasan znak, kako Njegova Svetlost prima pod svoju zaštitu sve ono što je narodno, i što je namenjeno koristi narodnoj."

Posela kod Anke Konstantinović

U vreme druge vlade (1860-68) kneza Mihaila, najlepša i najzanimljivija umetnička posela priređivala je u svom domu kneževa sestra od strica, Anka Konstantinović, ćerka Jevrema Obrenovića, bratanica knjaza Miloša.

Anka je prva srpska spisateljica novog doba, a prvi klavir je iz Beča u Srbiju uvezen zahvaljujući plemenitim nastojanjima njenog oca Jevrema, gospodara Šapca, da mu deca budu svestrano obrazovana i otmeno i lepo vaspitana. Gospođa Anka je odmah po povratku iz inostranstva, 1859. godine, oko sebe počela da okuplja intelektualnu i umetničku elitu.

Da bi na posela mogla da dođe i gospođa Mejra, žena beogradskog Ali-paše, Anka je podelila posela na tri vrste: čisto ženska, ženska umetnička i „šarena" umetnička posela.

Najzanimljivija su bila umetnička posela, ženska i „šarena". Na ženskim poselima čest gost je bila Katica Danilović, Ankina sestra od ujaka, koja je lepo pevala i pratila sebe na harfi. Gitaru je svirala Cajka Protić Resavac, a gospođa Anka Nenadović izvrsno je pevala stare srpske pesme. Tinka, ćerka kapetan Miše Anastasijevića, zanosno je svirala klavir. Na ženskim umetničkim poselima posebno je bilo omiljeno četvororučno sviranje klavira: tako su svirale pašinica Mejra sa Margaretom, ženom Matije Bana, i domaćica Anka sa Bosom Lešjanin Simić.

Na ova posela dolazile su i žene austrijskih oficira, a neke su svirale violinu i klavir. Žena italijanskog konzula Skovasa svirala je na svim Ankinim poselima uvek popularnu italijansku rodoljubivu pesmu Viva Italija, koja se tada pevala po celoj Evropi.

„Šarena" tj. mešovita posela su, razumljivo, bila najbolje posećena. Sam knez Mihailo je posećivao Ankina „šarena" posela, naročito od kako se zaljubio u njenu kći Katarinu.

U maju i junu 1861. u Beogradu je boravio Kornelije Stanković, pa je njemu u čast Anka priredila nekoliko „šarenih" posela, na kojima je ovaj ugledni gost iz Beča svirao ne samo solistički, nego i četvororučno sa domaćicom.

U Stankovićevom prisustvu naše žene su na violini, gitari i klaviru svirale ne samo obrade narodnih pesama, već i klasične komade. Tada je u Beogradu bila najpopularnija pesma Na prestolu kalif sedi, kalif Al Rašid Jove Ilića. Ovu pesmu je na „šarenim" poselima pevala gospođa Anka, žena Acike Nenadovića, državnog sovjetnika.

Ankina „šarena" posela su bila tako zanimljiva, da su se završavala u zoru sledećeg dana, pa su za sve goste bila nezaboravan doživljaj.

Ključevi Beograda

Kraj Čukur česme, u današnjoj Dobračinoj ulici u Beogradu, 26. maja 1862. godine dogodio se ozbiljan incident između srpskih dečaka i obesnih turskih nizama (vojnika) oko toga ko će prvi da zahvati vodu. Sukob se završio tako što je ubijen trinaestogodišnji Sava Petković. Srpski žandarmi su uhapsili ubice, kojima u međuvremenu stiže pomoć drugih turskih nizama, pa je žestok okršaj trajao gotovo čitave noći. Glavni sukob se odigrao na obližnjoj Velikoj pijaci na kojoj je poginulo nekoliko policijskih činovnika i žandarma. Srbi su zatim izvukli stare puške, jatagane i handžare i na juriš zauzeli Varoš kapiju, a Sava i Stambol kapiju porušili.

Na intervenciju britanskog konzula Longvorta i drugih stranih diplomata zaključeno je primirje koje su potpisali Ašir-paša i ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin kao i predstavnici stranih sila.

Posle potpisanog primirja izgledalo je da je sukob izglađen i stvar završena. Ali su Turci iznenada, 17. juna u 9 časova ujutro, počeli da bombarduju srpsku varoš sa kalemegdanske tvrđave. Iz pedeset šest turskih topova nizami su bombardovali Beograd punih pet časova. Tom prilikom porušeno je i oštećeno oko trista osamdeset kuća, poginulo je pedeset, a teže i lakše ranjeno dvadeset građana. Knez Mihailo je proglasio ratno stanje i okupio oko petnaest hiljada vojnika. Zemun, na austrijskoj strani, bio je prepun izbeglica.

Oružani sukob širih razmera sprečen je intervencijom velikih sila, koje su u julu 1862. godine sazvale međunarodnu konferenciju radi rešavanja srpsko-turskog spora. Posle dugih pregovora doneta je odluka da se preostali Turci isele iz Srbije, sem iz Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova, da se sruše utvrđeni gradovi Soko i Užice, a da srpska vlada obešteti Turke za napuštena imanja u Srbiji.

Ispevana je i rodoljubiva pesma o ovim dramatičnim događajima, čiju je melodiju objavio Franjo Ksaver Kuhač. Pesma je objavljena u petoj knjizi kapitalne Kuhačeve zbirke južnoslovenskih pesama. (Naslućujemo da je ovu i mnoge druge srpske melodije Kuhač dobio od beogradskog prijatelja i starijeg kolege, nesebičnog Josifa Šlezingera)

6. april 1867

Stalni muzički sastav koji je, kao nevidljiva nit, povezivao prošlost sa sadašnjošću, bio je vojni orkestar. U Miloševo vreme Knjažesko-srbska banda Josifa Šlezingera začinjavala je svirkom sve predstave Teatra Joakima Vujića u Kragujevcu, a zatim Teatra na Đumruku u Beogradu, te učestvovala u dvorskim ceremonijama i balovima. Od 1849. nadalje, ovu zabavljačku ulogu preuzima Građanska banda pod upravom Milana Trenića. Odgovarajući vazalnom statusu Kneževine Srbije, Turska banda je takođe vazda prisutna na protokolarnim svečanostima sa političkim obeležjem.

Godine 1861. u Carigradu umire sultan Abdulmedžid Prvi, a nasleđuje ga Abdulaziz (koji osmanskim carstvom vlada srazmerno dugo (1861-76), ali sasvim neuspešno. Istorija ga pamti kao površnog bludnika koga je u Carigradu uveseljavalo čak četiri stotine muzičara (!), čuvalo oko dvesta „vratara", o njegovoj ishrani brinulo oko trista kuvara, a o carskoj ergeli se staralo i do četiri stotine štalskih momaka! Sultan rasipnik je kupovao oklopne brodove za koje nije imao posadu i lokomotive za koje nije imao šine! Tako je ovaj lakomisleni vladar nekada moćnu carevinu doveo do bankrota.

Sultanova blagajna nije više mogla da izdržava nizame na granicama carstva, pa je ova okolnost verovatno uticala na Abdulazizovu odluku da, 25. marta 1867. godine, izda hatišerif (carski ukaz) kojim nalaže Ali-Riza-paši, poslednjem beogradskom muhafizu, i preostalim turskim posadama u Šapcu, Smederevu i Kladovu da simbolično uruče ključeve ova četiri grada srpskom vladaru i napuste Srbiju.

Četvrtak, Cvetne nedelje, 6. aprila 1867. godine, bio je najsvečaniji i svakako najradosniji praznik u povesnici Srbije 19. veka, jer su tada srpski vladar Mihailo i građani prestonice ispratili petvekovnog osmanlijskog okupatora.

Knežev ceremonijal-majstor, čije ime nije zabeleženo, vešto je razradio program svečanosti:

„Muzika turska i srbska otići će u pratnji za kolima. Prvi će svirati do prvog mosta, odakle će srbska početi da svira. Kad pred konak dođu obadve muzike, sviraće redom nekoliko komada, ali na nekoliko magnovenja pre izlaska Knjaževog, turska muzika izići će iz grada i otići će da se pridruži batalionima zaostavšim na Kalemegdanu, te da tako zajedno sa njima pozdravi Knjaza pri izlasku. Srbska muzika ostaće u gradu da pozdravi Knjaza sa batalionom artilerije turske".

A onda se Turska banda, preko ruševina Stambol kapije, na kojima će, tokom sledeće dve godine (1868-69) biti izgrađena najveća kneževa zadužbina, Narodno pozorište, udaljila put Stambola.

Da se više nikada ne vrati.

Iste večeri 6. aprila Knez je upriličio svečani bal u Gradskoj kući. Gospođa Anka Konstantinović, ćerka Gospodara Jevrema Obrenovića i kneževa sestra od strica, okitila je sve dvorske dame cvetovima kamelije, koje je za tu priliku naručila iz Beča.