Američki istraživač Aleksander Herbert u svakog pomena vrednoj publikaciji „Šta ćemo sutra? - Usmena istorija ruskog panka od sovjetske ere do Pussy Riota“ kroz intervjue s protagonistima scene i nekoliko autorskih tekstova otkriva delić istorije panka u Rusiji poslednjih pedesetak godina

O tome šta jeste, a šta nije pank, možemo da se raspravljamo danima i da ne dođemo do bilo kakvog smislenog zaključka. Činjenica je da ovaj soj pot- i kontra-kulture, već decenijama dovodi u pitanje temeljne vrednosti sistema sredina kojim se bavi i u kojima operiše. Nije važno da li su tema aktuelna politička previranja, privatni i društveni problemi, slobodno vreme ili čista dokolica. Važni su načini izražavanja, autentičnosti iskaza, trenuci i mesta događanja. Pank može da bude sve, a i ništa:

  • Presek aktuelnih tokova ideja, ideologija ili kapitala.
  • Proricanje trendova.
  • Proklinjanje svega i svačega.
  • Poslednji modni ili egzistencijalni krik.
  • Prva ljubav.

Pank je nezvanično nastao sredinom sedamdesetih i ostao kao takav - nezvaničan. Neko bi uz to rekao: i mrtav pre nego što je nastao. Nešto ranije sa zapadnoameričkih i nešto kasnije sa britanskih ulica i alternativnih scena preselio se u mnoge dečije sobe širom sveta. Muzičke instrumente, kao elementarno sredstvo rada, uzeli su u ruke pre svih - nezadovoljni, nezaposleni, neuki, a bilo je tu, neretko, i potomaka iz uglednih i bogatih porodica. Medijski odjek bio je jak, pre svega u razvijenom okruženju. Sirotinja to možda već sve odviše dobro zna i poznaje.

Reakcije nisu nedostajale, doduše s nešto zakašnjenja, i u istočnoevropskim zemljama. Sama slika, zahvaljujući informacijskim blokadama, bila je često nejasna, iskrivljena i iščašena.

  • Deca su zamišljala šta to tamo njihovi vršnjaci pevaju i govore?
  • Kako se oblače?
  • Koji im je kod ponašanja?
  • Šta to tamo nije u redu, kad žive u miru i blagostanju?
  • Nije valjda da i oni imaju neke probleme?

Ekonomska i sigurnosna kriza socijalističkog istoka bila je već ozbiljna i uzimala je zamaha. 

SFRJ i SSSR

U bivšoj SFRJ, imali smo sreću da kontrola nije bila izrazito stroga. Možda je bila stroga, ali mnogi je nisu videli i osetili. Tako da smo uživali u domaćim surogatima i retkim originalima. Do nas su dolazila i licencna izdanja muzičkih kuća, postojali su časopisi Džuboks, Polet, Ritam. Postojali su i andergraund i studentski klubovi. Sve nam je bilo dozirano i servirano, u meri koju je ko zna ko, tada propisivao i određivao. Onda je došao rat i sve je u petoj brzini otišlo u propast. Danas, pred nama su krhotine, hrabri potezi pojedinaca naspram nesagledivog mora daleko- i blisko-istočnjačkih ritmova, melosa i banalno-komičnih rima. Urbano - pojam je koji više vređa zdravu inteligenciju, nego što anticipira nešto - napredno i progresivno. 

Situacija u bivšem Sovjetskom Savezu, a potom u Ruskoj Federaciji, unekoliko je komplikovanija i složenija nego što se može naslutiti na prvi pogled. Represija i kontrola nanele su mnogo teških duševnih i fizičkih povreda korpusu najizloženijeg tela koje je trebalo da bude nosilac budućih pobeda socijalističkog duha - mladima. Promene su se ipak i sa vidnim zakašnjenjem desile i plodovi su vidljivi na svakom koraku. Ne smemo da izgubimo iz vida da je Rusija to i danas, geografski i kulturno - jedan ogroman, faktički nesaglediv sistem spojenih i razdvojenih scena i događanja. Ono što dolazi i što se propušta do zapadnog potrošača i konzumenta, golemo je u svom kvantitetu i kvalitetno u svom domenu. Zaslužuje vrednu i dugoročnu pažnju; kao takvo postaje deo civilizacijskog i planetarnog nasleđa.

Američki istraživač Aleksander Herbert u svakog pomena vrednoj publikaciji Šta ćemo sutra? - Usmena istorija ruskog panka od sovjetske ere do Pussy Riota (2019), kroz intervjue i nekoliko autorskih tekstova odabranih likova ruske avangarde panka, otkriva samo delić mozaika ove, kao što rekosmo, praktički nesavladive, plodne, ogromne - oaze zvukova i podneblja. Herbertova avantura trajala je od 2013. do 2017. godine, u intervjuima je učestvovalo preko 75 sagovornika, što potcrtava ozbiljnost celokupnog projekta. Prvenstveno se koncentriše na alternativno stvaralaštvo Moskve, St. Petersburga i velikog Sibira. Istočno od Urala, pa i postsovjetski prostor, kriju u sebi dovoljno materijala za daleko obimnije i temeljnije studiranje.

Rađanje panka iz duha vremena

U jednom od svojih sećanja, režiser nezavisnih filmova Jevgenij „Jufa" Jufit seća se 1977. godine, slušanja Seks Pistolsa na radiju BBC i konstatacije: „U Engleskoj postoje idioti poput nas." Uz skromna sredstva, ručno izrađene instrumente, delimično u domaćoj proizvodnji, brendove „Odisej" (pojačala) i „Maiak" (magnetofoni), okupljaju se po stanovima i organizuju prve probe. O Fenderima i Gibson gitarama, mogli su, tako kažu, samo da sanjaju. Iz ove perspektive gledano, jedan od najranijih sastava Avtomatičeskie udovletvoriteli ne zvuči preterano originalno. Više može da im se pripiše dokumentarni i pionirski nego stvaralački značaj.

Prvobitni ruski pankeri nisu imali dovoljno sluha za svoje idejne prethodnike, bendove Kino, Akvarium ili Zvuki Mu Pjotra Mamonova. Vremenom, i ta nepravda se ispravila, pa je došlo i do međusobnog uvažavanja i podrške. Kontinuitet dakle postoji.

Osamdesete

Lenjingradski „Rok-klub", morao je redovno da se podvrgava kontrolama KGB-a. Prvobitna publika bili su uglavnom dugokosi hipici, da bi se vremenom i to promenilo - pojavili su se oni kraće, ali i oni dibidus ošišani. Proveravalo se gotovo sve, od tekstova, mesta rođenja i ostalih ličnih podataka, pa do moralne podobnosti. Uz to, vreme čekanja dozvole bilo je, uz sve ostale neizvesnosti, prilično dugo i mukotrpno.

Nešto posle 1983. godine, konzervativcima iz Kremlja, na inicijativu Černjenka, ni to nije bilo dovoljno, pa sprovode veliku čistku i na tom planu. Glasnost i Perestrojka menjaju situaciju na bolje. Mediji se otvaraju i protok informacija postaje življi. Jedna od zapaženijih grupacija iz tog perioda je Narodnoe Opolčenie sa usviranim gitarama, fank basom i histeričnim vokalom, koji često, kod Rusa, imaju varirajući napon i poseduju neku opijenost širinom prostora koji ih okružuje.

Sibirski pank

Ne tako retko, ruski, pre svega sibirski pankeri, pokazuju izvesnu dozu intelektualne superiornosti naspram jednostavnosti izvornih ideja. Muzički kritičar Sergej Gurjev tvrdi da su „kalifornijski i sibirski pank dva suprotna pola u svetu panka." Graždanskaя Oborona pokojnog Jegora Letova iz Omska, uživa kult status - veoma su cenjeni, iako su politički polarisali svoje sledbenike. Razlog tome bilo je svojevremeno Jegorovo simpatizerstvo sa Nacional-boljševističkom strankom književnika Edvarda Limonova. Nadaleko se čuo i glas takođe rano preminule Janke (Jana) Djagiljeve.

Inače, alkohol i jeftini opijati bili su veliki neprijatelji u to vreme krhke ali živopisne scene tajgi i hladnih severnih prostranstava. Režimski kritički pojedinci u to doba suočavali su se sa dve opcije. Jedna je bila da pankere na određeno vreme smeste u psihijatrijsku ustanovu i uz pomoć lekova vrate u normalan život. Druga opcija bio je trogodišnji vojni rok, gde su se uz pomoć strogih oficira i obaveštajaca kalili i preusmeravali svoju hrabrost na avganistanskom frontu. Često su bili izloženi neviđenim torturama.

Sanktpeterburška scena

Veliku ulogu na razvojnom putu panka u St. Petersburgu igrao je i klub „TaMtAm". Pivo se služilo ilegalno, policija u civilu bila je na svakom koraku, ali vremenom kontrole su bile sve labavije. Tu je stasao možda i najznačajniji bend epohe, Himera, sa takođe prerano preminulim harizmatičnim liderom Edom Starkovom. Oni su išli prilično u korak sa aktuelnim svetskim trendovima, podsećajući na momente na Holanđane The Ex ili recimo neku slaveniziranu verziju benda sa vašingtonske „Amphetamine Reptile" etikete s ekscesivnim vokalima ala Dejvid Jou (Jesus Lizard).

Vredni pomena su i Nož dlя frau Mюller, dinamični kolaži puni egzotičnih semplova i razigrane dinamike u stilu filmske muzike Kšištofa Komede. Gitarista Oleg Gitarkin danas je aktivan sa psihodeličnim surf rok projektom Messer Chups i prilično je poznat i van granica Rusije.

Moskva, zahvaljujući svom ljudstvu i finansijskom rastu, diriguje ostatku zemlje približavanje svetskim tokovima. Iako je podarila veličine i veterane poput Zvuki Mu i Solomennыe enotы, Moskva ne može da se pohvali nekom preteranom opuštenošću i spontanošću, kao što je to slučaj sa St. Petersburgom. Niču mesta za svirke, pomalo se uz njih šlepa i izdavaštvo, ponajpre uz jedinu državnu izdavačku kuću „Melodiя", ali i neke strane nezavisne lejblove. Zapažene uspehe beleže Naiv, Distemper i Tarakanы!, sa svojim pitkijim interpretacijama izvornih pank i ska obrazaca.

Devedesete

Tokom devedestih i nultih godina traju borbe između antifašista i ekstremnih desničara. Mnoge koncerte prekidaju anonimne dojave podmetnutih bombi. Policija jedno vreme ili neće ili se ne snalazi baš najbolje. Ulične borbe između dva sukobljena klana bile su skoro svakodnevne, a dešavaju se i nerazjašnjena ubistva.

Trenutno, situacija je raščišćena, tako da ljudi različitih boja i političkih opredeljenja mogu, kako danju tako i noću, bezbedno da se kreću naseljima i gradovima. Tu je možda i jedna od poenti Herbertove knjige - kako kontrakultura susreće kulturu i negde na pola puta, zajedno, čine život podnošljivijim svim faktorima državne zajednice.    

Pank u provinciji uzima sporije zamah, ali i tu ima brojnih pozitivnih primera. Tako u trenucima velike moralne i materijalne krize jedna lokalna radio stanica iz Kirova dobija pakete s vinilima, kasetama, fanzinima iz mnogih gradova Sjedinjenih Država. Tek tako - solidarnost na delu. Omasovljavanjem interneta i lokalne društvene mreže VKontakte, država jača i raste kohezija na čitavoj teritoriji. Jedna od svetlih tačaka je i scena Iževska, grada poznatog po proizvodnji kalašnjikova, čemu je posvećeno jedno celo poglavlje knjige.

Evolucija

Ruski pank evoluira do današnjih dana, ali zvuči i više kao onaj pank na koji nas je recimo navikao magazin Maximum RockNRoll. Manje se žonglira rečima i instrumentima, više se peva i svira.

Dotti Dэnžer iz St. Petersburga i pored sve dinamike poseduju jednu melanholičnu i mračnu notu dostojnu veličine Black Heart Procession iz San Dijega. Kao da postoji neka nevidljiva veza između ovih bendova.

Indi(sk)rektnost kao jedna od potcenjenih univerzalnih vrlina prisutna je. Ne peva se o konfliktima u Istočnoj Ukrajini, na Krimu ili u Siriji. Zabrinutost je vidljiva, tj. čuje se. Konflikti ostaju isti, menjaju samo vremenske i geografske odrednice. Dakle, peva se i o konfliktu.

Pusi Rajot

Što se Pussy Riot tiče, mišljenja su naravno duboko podeljena. Od političara Medvedeva koji tvrdi da je to samo jedan bezvredni pokušaj privlačenja medijske pažnje, pa do ne baš preterano mnogo drugih koji ih podržavaju. One same pozivaju se često na Sveto pismo, ali i nisu baš nešto preterano ubedljive u svojim argumentima. Na samoj sceni važe više za anonimuse, nego za uvažene veličine.

Problemi Zapada i Istoka sve su sličniji. Sve je teže naći prave reči da bi se nešto postiglo, ili u najmanju ruku opisalo. Jezička barijera postoji, ali zvuk i ritam, solo i bas gitara i bubnjevi, tu su i dalje da nas vode i opčinjavaju, obaraju granice, ili bar ih čine bezbednijim kada ne mogu da se izbrišu. Pank je mrtav, ali i dalje gura.

Više stilski nego ideološki, Rusi, a i Sloveni generalno, taj pojam prilično su raširili.