Snimci Sofke Nikolić, danas kad se slušaju, zapanjujući su: neustrašivost, silina, beskrajni humor u tonu, ništa što bi bilo ukočeno i iskompleksirano, samo energija preživljavanja, zaigranost i opijenost. I katastrofična crna radost, koja naravno ne može potrajati.

Naraštaji su se u nas tolike godine oduševljavali mitovima što su dolazili od drugde. Amerika, Nešvil, Vudi Gatri, bluzeri, rokeri i sve tako - bili su deo privlačne mitologije koja je dobacila do svih krajeva sveta, pa i našeg. Ali nismo znali da smo ovde pod nosom imali bolje priče. Životopise koji poput filma Orsona Velsa F for fake čitamo kao izmišljene, kao filmpve o lažnoj prošlosti - a koja zvoni potpuno stvarno.

Sofka Nikolić bila je najveća kafanska pevačica stare Jugoslavije. Dolazi iz mraka Bijeljine i Zvornika (interesantno, kao i Ljiljana Petrović pola veka kasnije), s brojgelovskih vašara i mulja kafana, ali njena prava biografija počinje odlaskom u Mostar, gde njen graničarski sevdah, kao i svaka pojava s prirodne ili metaforičke granice, svakako van centra, zvoni drugačije. Tu je, između ko zna kakvih boljih i lošijih mesta, između restorana, hotela i rubnih kafana starog soja, uspela za danas neoznačenim astalom da zapeva „Eminu" - i Šantiću samom.

U Sarajevu Sofki na noge dolaze istorijski mrtvaci, andrićevski age i begovi, pojave tragično anahrone, preživele, dolaze da ih ona dotuče i opeva im njihov vlastiti kraj. Iz Sarajeva u Beograd, na Skadarliju.

Dvadesete su godine, Kraljevina SHS živi prvo desetleće i u njemu i svoj prvi modernitet: novi industrijalci nose halbcilindre, voze uvezene limuzine, progres galopira kao u Krležinom eseju o Beogradu, kao u Andrićevoj Gospođici.  

Sofka peva i druguje s Nušićem (koji „nikad ne ponavlja štos"), sa sirotim Tinom i Krklecom, s čiča Ilijom Stanojevićem i Rašom Plaovićem. Postaje slavna. Žena pristigla iz diluvijalnog blata, u dvadeset i nekoj kupuje vilu na Topčideru u kojoj goste dočekuje služavka i uniformirani personal.

Zovu je u Berlin i Pariz, još samo kratko glavni grad sveta; doba je o kojem danas gledamo bezbrojne pastiše: Hemingvejev Pokretni praznik, Ficdžerald i Zelda, Džojs, Pikaso, Modiljani, prvi crni američki džezeri - svi su tu.

I Džozefina Bejker - kojoj, muški slinavo, tepaju „Crna Perla", „Kreolska Boginja" - jezik se skoro raspada od hiperbola. Amerikanka u Parizu je dirnuta Sofkinim pevanjem i neobičnim, kao s druge planete dalekim harmonijama, melodijskim rešenjima i uvijanjima nota. A Sofka možda u njoj prepoznaje nešto drugo od Parizlija - iza tih ulaštenih, a zapravo rasističkih stereotipa, vidi možda nekog svog.

Šta god to bilo, snimci Sofke Nikolić danas kad se slušaju, zapanjujući su: neustrašivost, silina, beskrajni humor u tonu, ništa što bi bilo ukočeno i iskompleksirano, samo energija preživljavanja, zaigranost i opijenost.

I katastrofična crna radost, koja naravno ne može potrajati: ona ista anarhična, paganska radost što ide od arhajskog doba do scena iz filmova Saše Petrovića i Emira Kusturice, dionizijsko ludovanje koje uvek stoji u najdirektnijoj vezi s kaznom, žrtvovanjem i tragedijom.

Na vrhuncu slave, 1939. godini Sofki umire šesnaestogodišnje ćerka. Nakon takve tragedije, Sofka se povlači - uistinu, za razliku od današnjih povlačenja. I ne peva više.

Godine 1968. ostarela Džozefina Bejker dolazi u Beograd i sreće se sa Sofkom Nikolić. Kakav čudan, dirljiv moment: kad je sve prošlo, nalaze se dve žene, sada u kasnim godinama, bez negdašnje snage, sa svim što su prošle. Ne znaju jezik jedna druge, ali se u svemu razumeju.