Početkom decembra navršava 80 godina od objavljivanja čuvenog Beveridžovog izveštaja, posle koga je u Velikoj Britaniji uvedeno besplatno zdravstvo, univerzalna penzija za sve, dečiji dodatak i niz drugih prava iz oblasti socijalne zaštite. Prema Beveridžu zadatak države je da mladima pomogne na početku, starima na kraju života, a one u sredini da uposli. Ima li u Srbiji danas ideja Vilijama Beveridža?

Ana Đurić Konstrakta nema knjižicu. I to svi znamo. Ono što ne znamo jeste da li bi Konstrakta imala knjižicu da Srbija ima sistem socijalne zaštite po ideji britanskog ekonomiste i reformatora Vilijama Beveridža? Jer, njegov sistem socijalne zaštite podrazumeva da država brine o svim građanima od kolevke pa do groba. Prema tom sistemu, svako ko ima ličnu kartu ima i pravo na besplatnu zdravstvenu negu.

A ko je zapravo Vilijam Beveridž, zašto se smatra ocem države blagostanja, kao i zašto je Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta, komentarišući meru Vlade da isplati 100 evra svim građanima rekao da je to iskorak u pravcu države blagostanja.

„Siniša Mali kao da je ovu meru prepisao iz skripti Vilijama Beveridža, prema kome je zadatak države da mladima pomogne na početku, starima na kraju života, a one u sredini da uposli", rekao je Arandarenko još početkom ove godine, učestvujući na Kopaonik biznis forumu (KBF).

A ova godina zapravo je jubilarna, jer se početkom decembra navršava 80 godina od objavljivanja čuvenog Beveridžovog izveštaja, posle koga je u Velikoj Britaniji uvedeno besplatno zdravstvo, univerzalna penzija za sve, dečiji dodatak i niz drugih prava iz oblasti socijalne zaštite.

Kad je izveštaj pod zvaničnim nazivom „Socijalno osiguranje i pridružene usluge" u decembru 1942. godine objavljen, Beveridž je neskromno svoj istorijski značaj opisao sledećim rečima: „Od sada, Beveridž nije samo ime čoveka, to je naziv načina života. I to ne samo za Britaniju, već i za ceo civilizovani svet". 

Kako je naučni rad postao bestseler 

Beveridžovo maštanje o drugačijem socijalnom sistemu počelo je usred Drugog svetskog rata, dok su bombe padale na London. U to vreme Beveridž je bio u zrelim godinama, a karijeru je već izgradio kao stručnjak za osiguranje od nezaposlenosti. Bio je direktor novostvorenih biroa rada, ali i državni sekretar Ministarstva hrane. Bio je direktor Londonske škole za ekonomiju (LSA) od 1919. do 1937. godine, kada je izabran za magistra Univerzitetskog koledža u Oksfordu.

Britanski Ekonomist piše da je šezdesetdvogodšnji Vilijam Beveridž u junu 1941. godine sa suzama u očima napustio kabinet ministra Artura Grinvuda, jer nije dobio posao. Beveridž je bio briljantan ali sujetan, tražio je angažman u ratnoj koalicionoj vladi Vinstona Čerčila, a Grinvud mu je, kako bi ga skrajnuo, poverio nezahvalan zadatak - reformu britanskog sistema socijalnog osiguranja.

Posle godinu i po dana njegov izvešaj, nakon koga je osnovana i Nacionalna zdravstvena služba, čuveni britanski NHS, bio je spreman za objavljivanje. U noći uoči objavljivanja izveštaja 2. decembra 1942. godine, stvorio se red ispred izdavača. Kenterberijski nadbiskup izjavio je tada kako je Hristova etika po prvi put ušla u akta britanskog parlamenta, jer je ovaj izveštaj bio zvanični Vladin dokument. Ljudi na ulici Londona čekali su kako bi pročitali Beveridžov izveštaj, dokument koji je vrlo brzo preveden na 22 svetska jezika, a širom zemlje Britancima su deljeni leci na kojima je pisalo da „svako, bilo da je bogat ili siromašan, muškarac, žena ili dete, ima pravo na medicinsku, stomatološku i zdravstvenu zaštitu". Međutim, u lifletu se napominje i da nije reč o milostinji.

„Svi vi to plaćate, uglavnom kao poreski obveznici, ali to će vam olakšati brige o novcu u vreme kad ste bolesni", pisalo je na letku.

Istoričar Vukan Marković, doktorand na Univerzitetu Kembridž, za Oko magazin kaže da u trenutku kada Beveridž piše svoj izveštaj u Britaniji dolazi do preraspodele dotadašnjeg društvenog ugovora.

„Svi postaju svesni da posle rata neće sve moći da ostane isto kao što je bilo pre rata. Osnovna ideja Beveridžovog izveštaja je da država mora da smisli način kojim će moći da nagradi stanovništvo koje je tokom rata toliko stradalo", objašnjava Marković.

Natalija Perišić, profesorka Fakulteta političkih nauka, kaže da je to bio trenutak kada je nacizam bio još u usponu, u kom je svet bio pred ogromnom opasnošću i u kome se videlo koliko su države krhke i koliko ne mogu da se suprotstave bedi, neznanju i siromaštvu.

Vilijam Beveridž u izveštaju poručuje Vladi se izbori sa pet divova na putu obnove zemlje posle rata: To su siromaštvo, bolest, neznanje, beskućništvo i besposlica.

Ali se javljaju i prve kritike. Beveridž se optužuje za fiskalnu kleptokratiju, jer se ne zna koliko će široka mreža socijalne zaštite koštati budžet. Premijer Vinston Čerčil u to vreme piše pismo Vilijamu Beveridžu. U njemu  navodi da ne može da obećava građanima  ono što možda neće moći da ispuni.

„Široke narodne mase neustrašivo gledaju na životne teškoće, ali one su sklone da se mnogo naljute ako osete da su nasamarene ili prevarene", piše Čerčil Beveridžu. Njemu se zamera da pravi sistem ljuljaške i uljuljkava građane. Po sistemu - radio ne radio, svira ti radio.

Do tog trenutka, države su jako malo izdvajale za socijalne transfere. Nakon Beveriodžovog izveštaja neke evropske zemlje, uključujući i Veliku Britaniju, počinju da izdvajaju četvrtinu bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što građani i privreda stvore za godinu dana za socijalnu zaštitu. 

Više od hleba, a manje od kolača

Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku i nekadašnja ministarka rada i socijalne politike kaže da je Beveridž bio veoma škrt kad je reč o iznosima tih davanja.

„Na više mesta se u izveštaju napominje da ta davanja ne smeju da budu na nivou koji bi destimulisao ljude da rade. Kad govori o dečijim dodacima, na primer, on kaže da treba da se dodeljuju svima jer ako bi ih dobijala samo deca onih koji ne rade, onda bi takva mera bila destimulativna za one koji rade". Kaže Gordana Matković za Oko magazin.

Država će svakome dati više od hleba ali manje od kolača, odgovarao je Vilijam Beveridž na pitanje kako da država pronađe tu meru. Često je kritikovan i da je Deda Mraz. U svojim javnim nastupima Beveridž nije krio da mu to smeta, pa je objašnjavao da su usluge države besplatne za sve. Ali samo u trenutku korišćenja. Plaćajući porez, svi ih plaćaju celog života, objašnjavao je.

Iako se smatra ocem države blagostanja, Beveridž nikad nije upotrebio taj termin.

„On je imao otpor prema korišćenju tog termina, jer je smatrao da je obećanje varljivo pred ljudima", kaže profesorka Natalija Perišić. „Hteo je da ponudi solidne temelje da svi ljudi imaju prava, da siromašni ne moraju da se izlažu stigmi i da dokazuju da su siromašni."

Beveridžove ideje prihvatila je levica, ali Vilijam Beveridž bio je liberal. Istoričar Vukan Marković kaže da liberal onog doba nije ni nalik današnjem liberalu.

„Beveridž je bio progresivni liberal, a tadašnji liberali su bili ljudi koji smatraju da društvo treba da se menja. On, na primer, nije smatrao da zdravstvo treba da bude u rukama države, već samo da mora biti besplatno za sve. Tek je Klement Atli, koji je postao premijer posle rata 1945. godine, na bazi te njegove ideje osnovao NHS, kojim je zdravstveni sistem prešao u ruke države", podseća Vukan Marković.

Gordana Matković kaže da i danas kada definišemo različite države blagostanja, mi nikada ne kažemo da je Engleska socijaldemokratska, već liberalna država blagostanja. Uglavnom pomislimo na skandinavske zemlje, kaže Matkovićeva. Ipak, skandinavske zemlje upravo su i primenile Beveridžov sistem socijalne zaštite. 

Kako je Tito izabrao Bizmarka umesto Beveridža

Tokom Drugog svetskog rata stara Evropa je nestala, a s njom i predratni socijalni poredak. I pre rata kontinentalne evropske zemlje imale su svoje verzije države blagostanja, zasnovane na reformama nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka s kraja XIX veka. Glavna razlika između Bizmarka i Beveridža je u tome što Bizmark u centar pažnje stavlja zaposlenog, pa na primer, pravo na penziju imali su samo oni koji su radili. Beveridž, sa druge strane fokus stavlja na građanina, pa u njegovom sistemu, svako ko napuni 65 godina i ima ličnu kartu ima i pravo na penziju.

Nakon Drugog svetskog rata, jugoslovenski samoupravni socijalizam razlikovao se od socijaldemokratije na Zapadu. Ipak, u oblasti socijalne politike Jugoslavija je bila nemački đak. Josip Broz Tito izabrao je Bizmarka umesto Beveridža.

Prvi Zakon o socijalnom osiguranju donet je još u vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1922. godine, ali nije primenjivan do 1938. godine.

„Razlog za to je bio što su poslodavci rekli da će izuzetno slabu ekonomiju plaćanje doprinosa opteretiti", kaže Natalija Perišić. „Država nije bila administrativno ustrojena i smatralo se da nisu postojali kapaciteti za naplatu poreza i doprinosa. Počinju da se naplaćuju tek 1938. godine, i to od malog broja zaposlenih. Jugoslavija je bila agrarna zemlja, nije bilo radnika od kojih bi se naplaćivali doprinosi. Dolazi Drugi svetski rat i tek od 1945. godine imamo nešto što počinje da bude pravo socijalno osiguranje. Nije izvršen raskid sa prošlošću, iako su neke Bizmarkove ideje kasnije modifikovane u pravcu Beveridža."

Gordana Matković objašnjava da su i naši intelektualci onog doba uglavnom bili austrijski ili nemački đaci, što znači da su imali znanje o Bizmarkovom sistemu socijalne zaštite, dok istoričar Vukan Marković dodaje da je i još jedna stvar bila važna.

„Komunisti su, došavši na vlast, prioritetno pokušali da iznivelišu klasne razlike, dok Beveridžov izveštaj ni do dana današnjeg nije uradio ništa po pitanju nejednakosti. Akcenat mu je na smanjenju siromaštva, da što više ljudi podigne sa dna društvene kace. Dakle,  razlika je u fokusu, a donekle i u ideološkoj pozadini. Jer, Beveridžov sistem podrazumeva nov odnos između pojedinca i države dok komunistički sistem podrazumeva novo društvo, novu državu, novu istoriju, novog čoveka. Komunistički projekat je daleko radikalniji od Beveridžovog", primećuje Marković.

Ali, Beveridž svojom mrežom socijalne zaštite štiti sve građane, Bizmark štiti većinu, ali neki ostaju van sistema: bez knjižice, bez penzije, dečijeg dodatka. 

Nemam knjižicu 

Da li kao posledica odluke komunista da izabere Bizmarka umesto Beveridža, ili kao posledica onoga što se dešavalo devedesetih, ili možda kao posledica procesa privatizacije u kojoj su mnogi ljudi ostali bez posla, u Srbiji danas postoje ljudi koji su van sistema socijalne zaštite. Nije samo Konstrakta bez zdravstvene knjižice. Prema podacima Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja (RFZO), krajem 2017. godine u Srbiji je bilo 6.001.482 osiguranika. To znači da u našoj zemlji oko 100.000 ljudi, poput Konstrakte, živi bez zdravstvenog osiguranja. Prema proceni profesora Ekonomskog fakulteta Mihaila Arandarenka, oko 200.000 starijih od 65 godina nema nikakvu penziju.

Gordana Matković kaže da ih ima nešto manje - oko 140.000.

„Ako to uopšte čini neku razliku", dodaje Gordana Matković. „Najsiromašnijih, onih koji žive u domaćinstvima i nemaju nikakve prihode, ima više od 10.000. Svi oni, međutim, imaju pravo na socijalnu pomoć."

Vukan Marković sa druge strane smatra da je pitanje da li bi ih bilo toliko da nismo imali sankcije, ratove, bombardovanje i tranziciju.

„Da li bismo imali isti broj ljudi koji nemaju zdravstveno osiguranje, koji nemaju penziju, nemaju knjižicu? Da li je ista situacija u bivšim komunističkim zemljama: u Sloveniji, u Poljskoj? Primena svakog sistema će biti bolja u bogatim nego u siromašnim zemljama", kaže Marković.

Profesorka Natalija Perišić smatra da bi Beveridžov sistem sve te probleme rešio.

Gordana Matković, sa druge strane, kaže da je svako eksperimentisanje, kada je o penzionom sistemu reč, skupo - predstavlja veliki trošak za budžet a ima neizvesne rezultate. Uostalom, sa onima koji su decenijama plaćali poreze i doprinose, država je, simbolično rečeno, potpisala neku vrstu ugovora, pa bi prelazak na drugi sistem podrazumevao i veće rashode da se ti ljudi obeštete.

U vreme kada je Oto fon Bizmark postavljao temelje svoje države blagostanja, 11 zaposlenih izdržavalo je jednog penzionera. Da bi sistem bio ekonomski održiv potrebno je da taj odnos bude bar tri prema jedan. U Srbiji jedan zaposleni izdržava jednog penzionera.

Ali, postoji i drugi problem. U socijalizmu smo imali punu zaposlenost, a sada je stopa zaposlenosti oko 50 odsto (stopa nezaposlenosti je 8,9 odsto), to znači da će oni koji su nezaposleni kada dođu u godine za penziju biti bez ikakvih primanja.

„To može biti i veliki problem za državu koja mora da garantuje socijalnu sigurnost građanima. U prvom članu Ustava se navodi da je Srbija država socijalne pravde i da se stara o ekonomskoj sigurnosti i starih i penzionera", kaže profesorka Natalija Perišić.

Gordana Matković, s druge strane, kaže da postoje i drugačije tvrdnje. Da zbog toga što danas jedan zaposleni izdržava jednog penzionera, kao i zbog toga što smo sve starija nacija nećemo moći da podnesemo taj teret i da će to biti preveliki trošak za Penzijsko invalidski fond. 

Da li bi Beveridž delio po sto evra kao Siniša Mali 

Ima li, ipak, u Srbiji danas ideja Vilijama Beveridža? I da li može da se kaže da je Siniša Mali isplatom 100 evra svakome, poput Vilijama Beveridža želeo da pomogne mladima na početku, starima na kraju života, a one u sredini da uposli?

Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta je na Kopaonik biznis forumu rekao da to jeste korak u tom pravcu, iako je reč o simboličnom iznosu.

Sa druge strane, profesorka Natalija Perišić, kaže da bi u vreme Vilijama Beveridža ta mera bila hvaljena, ali danas je to mera populizma.

Vukan Marković objašnjava da je Beveridž više insistirao na sistemskim promenama društva, a ne na pojedinačnim merama.

„Da mu neko danas kaže da će država svakom Britancu da da 100 funti ne znam šta bi rekao. Iako je tokom pandemije čak i Donald Tramp, koji je zakleti neoliberal, podelio građanima najviše novca", kaže Marković.  

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je danas stopa rizika od siromaštva iznosi 21,7 odsto. To znači da svaki peti građanin naše zemlje mesečno ima prihode manje od 22.000 dinara. U najvećem riziku od siromaštva su deca - 24,2 odsto.

I Srbija i svet promenili su se od vremena kada je Beveridž, pre tačno 80 godina napisao svoj izveštaj. A koliko je Beveridž promenio svet?

Mnogi se slažu da je država blagostanja, onako kako je definisao Vilijam Beveridž suštinski promenila kapitalizam XX veka, jer ga je humanizovala, jer je ljudima omogućila socijalna prava", zaključuje profesorka Perišić.

Istoričar Vukan Marković kaže i da postoji 60 godina razlike između Beveridžovog i Bizmarkovog sistema, ali je i istorijski kontekst bio potpuno drugačiji.

„Bizmark svoj sistem socijalne zaštite pravi u trenutku kada je nacionalna država u Evropi na vrhuncu, kada je Evropa kolonijalni gospodar sveta, kada je zlatni standard alfa i omega svetske ekonomije, kada su evropska dominacija i kapitalizam na vrhuncu. Beveridž, s druge strane, svoj izveštaj piše kada je Evropa na civilizacijskom dnu i razorena, kada se dešava Holokaust", kaže Marković.  

Da li je i današnji trenutak sličan tadašnjem? Jer, 80 godina od objavljivanja Beveridžovog izveštaja Evropom ponovo jaše pet divova na koje je tada upozoravao ovaj britanski ekonosmista. U jednom delu Evrope ponovo bukti rat, već tri godine Evropom se širi korona virus. Stari kontinent posle migrantske krize bori se i sa beskućnoštvom. Posle ove ekonomske krize, boriće se i sa besposlicom jer će mnogi ljudi ostati bez posla.

Socijalnoj državi danas treba remont, koji će smanjiti nejednakost između bogataša i siromaha. Negde između Bizmarka i Beveridža. Da nevidljiva ruka tržišta bogate ne čini još bogatijima, a siromašne siromašnijima.

I da država blagostanja ne važi samo za one koji su u blagostanju.