Kina se suočava sa snažnim usporavanjem rasta, prevashodno usled krize kineskog tržišta nekretnina i lokdauna velikih industrijskih i transportnih centara. Sve ovo izaziva probleme u lancu snabdevanja na globalnom nivou, što povratno negativno utiče na industrijsku aktivnost u zemlji. Ove godine očekuje se da Kina zabeleži povećanje proizvodnje od samo 3%, dok prognoze za 2023. nisu mnogo bolje. To je za kinesku privredu naviknutu na znatno više stope rasta razočaravajuće, i pored toga što će ekonomija kineskog glavnog konkurenta, SAD, ove godine biti u stagnaciji, slično kao i evropska.

Posle ekonomskog otvaranja krajem sedamdesetih, Kina je postala idealno tržište za američke korporacije koje su ostvarivale enormne profite. Privredni rast najmnogoljudnije zemlje osamdesetih i devedesetih, čija se ekonomija tokom tih godina osmostručila, tada nije posmatran kao izazov dominaciji Vašingtona koji je upravo u to vreme bio na vrhuncu moći.

Međutim, analitičari a zatim i američka politička elita, suočeni sa državnim rukovodstvom u Pekingu koje nije bilo sklono da se uklapa u vašingtonske vizije u pogledu toga šta je slobodna i fer trgovina ili kakav bi politički sistem zemlje trebalo da bude, počinju da pokazuju znake „zabrinutosti" za budući razvoj Kine. Ipak, ogromna zarada brojnih zapadnih korporacija, odnosno njihovi snažni lobiji, omogući su da se pitanje rizika koji uspon Pekinga nosi za dominaciju Vašingtona ne aktuelizuje u meri da utiče na kreiranje politike u Beloj Kući. Velika recesija 2008-2009, odnosno proaktivna fiskalna politika Pekinga koja je smanjila teret krize za Zapad, dodatno je ublažila kritičke tonove u vezi sa tretmanom stranih kompanija u Kini ili pitanje Ujgura.

Ipak, s početkom druge decenije ovog veka zapadni mediji, politikolozi, aktivisti za ljudska prava i političke elite počinju da pokazuju sve snažnije znake nezadovoljstva ekonomskim i političkim razvojem u Kini. Iako se insistira na formalnim zamerkama u pogledu stanja političkih sloboda i ljudskih prava (posebno u Sinkjangu) ili kineskih trgovinskih ograničenja i subvencija državnim preduzećima koji narušavaju pravila konkurencije, ključni razlog povećanog pritiska na Peking je sasvim drugi.

Naime, spoznaja derivirana iz ekstrapolacije trenda dotadašnjeg ekonomskog rasta (koji, počevši od 1980, prosečno godišnje iznosi neverovatnih 9%, što je stvorilo u istoriji civilizacije neviđenu ekonomsko-socijalnu transformaciju za društvo te veličine), da bi Kina relativno brzo mogla da postane vodeći globalni akter, uključila je alarme u Vašingtonu.

Brojni teoretičari međunarodnih odnosa, od Pola Kenedija do Džona Miršajmera, upozoravali su da se ekonomska moć vremenom po pravilu pretvara u vojnu dominaciju. Vašingtonske elite, kao i Zapad posmatran u celini, navikli su na svet u kome vladaju pravila bazično skrojena po njihovoj meri, ili koja se ne moraju striktno poštovati ako su u koliziji sa njihovim interesima. Posledično, pomisao da bi moć da se određuju globalni prioriteti mogla biti dramatično redukovana, odnosno da bi neko izvan „izabranog kruga" mogao u izvesnoj meri da odlučuje u domenima koji bi mogli da utiču na način života privilegovanih elita na Zapadu, postala je onespokojavajuća.

Povezano s tim, dolazi do internacionalizacije i „medijske obrade" mnogih pitanja vezanih za metode kojima se postiže ekonomski rast u Kini, dok su ljudska prava, i posebno položaj manjima u toj zemlji, sve češće postajala tema u zapadnoj štampi. 

Usporavanje rasta Kine 

Dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD 2016. godine samo je ogolio stvari. Uskoro, jula 2018, Tramp je objavio trgovinski rat Kini, u početku se nadajući da će forsiranjem Pekinga da smanji trgovinski suficit poboljšati američke ekonomske performanse. Podržavaoci ove politike verovali su da će američki pritisak snažno usporiti kinesku izvoznu mašinu, dok će „reshoring" (povratak radnih mesta u SAD) dodatno oslabiti kinesku industrijsku bazu.

Bajden je praktično nastavio politiku svog prethodnika, ali uz koordiniran pristup sa EU i anglosaksonskim državama. Istina, pitanja trgovinskog deficita (koji se uprkos svemu povećavao, jer je isti posledica manjka štednje u SAD) stavljena su u drugi plan, prešavši na nametanja ograničenja Pekinga da uvozi američku visoku tehnologiju.

Da li je Vašington konačno našao Ahilovu petu Pekinga ili su se osnovni generatori decenijski snažnog rasta Kine delimično iscrpeli, za sada nije jasno. Ali niz ekonomskih podataka ukazuje da se zemlja suočava sa snažnim usporavanjem rasta, prevashodno usled krize tržišta nekretnina i lokdauna velikih industrijskih i transportnih centara. Sve ovo izaziva probleme u lancu snabdevanja na globalnom nivou, što povratno negativno utiče na industrijsku aktivnost u zemlji. Povezano s tim, kineska centralna banka je neočekivano sredinom avgusta, po drugi put u 2022, snizila kamatne stope, nakon što su ekonomski podaci ukazali na nove probleme privrede.

Ove godine očekuje se da Kina zabeleži povećanje proizvodnje od tek 3%, dok prognoze za 2023. od oko 5% nisu mnogo bolje. To je za privredu naviknutu na znatno više stope rasta razočaravajuće, i pored toga što će ekonomija glavnog konkurenta, SAD, ove godine biti u stagnaciji, slično kao i evropska. 

Dobrim delom povezano s prethodne godine uvedenim drastičnim povećanjem ograničenja za zaduživanje građevinskih korporacija, prodaja nekretnina u Kini je u julu 2022. pala je za čak 29% međugodišnje, dok je obim započetih građevinskih radova manji za neverovatnih 45%. Padaju i cene nekretnina, što je veoma neuobičajeno za zemlju gde su cene stanova bile u decenijski dugom bumu. Na godišnjem nivou, u avgustu 2022. cene nekretnina u 70 velikih i srednjih gradova pale su za 1,3%. S tim povezano, možda i nije veliko iznenađenje da Kina ima preko 50 miliona praznih stanova i milione nezavršenih zgrada usled bankrotstava velikih građevinarskih kompanija.

Sve ovo predstavlja veliki problem, budući da se čak 30% kineskog BDP generiše iz sektora nekretnina, dvostruko više nego u SAD (krah na tom tržištu poslao je svet u krizu 2008-09). Prema analitičarima Citigroup Inc. finansijska zaraza se toliko proširila na sektor nekretnina da su čak i građevinske firme podržane od strane države izložene riziku od rasta neplaćanja obaveza. Naime, u prvoj polovini 2022. teško naplativi zajmovi su porasli sa 24,3% ukupnih kredita za nekretnine na kraju 2021. na 29,1%. Ono što je posebno onespokojavajuće jeste da se to uglavnom može pripisati investitorima koje kontroliše kineska vlada.

U prvih osam meseci 2022. Kina se suočava i sa praktičnom stagnacijom maloprodaje (porast od tek 0,5%), kao i relativno sporim povećanjem industrijske proizvodnje (3,6%). Nezaposlenost mladih (15-24 godine) porasla je na rekordnih 19,9%.

Dodatno, i pored otvaranja mnogih morskih luka posle lokdauna, međunarodni promet se ne vraća na pređašnji nivo. Pored toga, postoje jasni znaci da investitori, korporacije i kvalifikovani radnici gube poverenje u Kinu, te su multinacionalne kompanije poput Applea počele da sele svoju proizvodnju u jugoistočnu Aziju.

Kada je reč o dugoročnim (strukturnim) izazovima za rast s kojima se Kina suočava, to su, pre svega, nepovoljna demografija i nizak povrat na ulaganja nakon godina brzog razvoja infrastrukture. 

Objektivne okolnosti

Dramatično usporavanje ekonomskih aktivnosti Kine posledica je i objektivnih okolnosti. Spor oporavak međunarodnih lanaca snadbevanja, i time industrijske proizvodnje u Kini, povezan je sa ratom u Ukrajini ali i s pandemijom. Suša praćena nezapamćenim vrućinama takođe je faktor koji je negativno uticao na kineski BDP, dok je slabija eksterna tražnja posledica loših performansi zapadnih ekonomija.

Lokdaun velikih gradova u Kini jeste odluka kineskog rukovodstva, ali iznuđena, kao i odsustvo ekspanzivnije monetarne politike. S tim povezano, očekuje se da će se Narodna banka Kine do prvog kvartala 2023. suzdržavati od daljeg monetarnog popuštanja, posebno zbog depresijacije juana.

Slabljenje renmimbija prema dolaru (za skoro 8% međugodišnje 20. septembra 2022), i pored napora kineske centralne banke da taj trend ublaži, nosi sa sobom više negativnih nego pozitivnih posledica. S tim je delimično povezano i opadanje deviznih rezervi, iako su one, sa preko tri hiljade milijardi dolara (mahom u zapadnim obveznicama, akcijama i bankarskim depozitima), i dalje ubedljivo najveće na svetu.

Posledično, vodeći kineski berzanski indeks, CSI 300, opao je za čak 18,4% međugodišnje zaključno sa 20. septembrom 2022, preko dva puta više od američkog „Daun Džonsa" (DJIA) ili vodećeg panevropskog indeksa EuroFirst 300 u istom periodu.

Ključni kineski sektori su u riziku da izgube ugovore u SAD, budući da su, od biotehnologije do električnih vozila, akcije vodećih kineskih proizvođača u padu kao posledica sve intenzivnijh američkih napora da obezbede domaće (ili „prijateljske") lance snabdevanja.

Dakle, iako je globalna ekonomija od početka pandemije postala zavisnija od Kine (koja je od velikih privreda ostvarila najveći kumulativni rast tokom 2020-2021), negativna geopolitička klima ipak ima veći uticaj, posebno nakon pogoršanja odnosa sa SAD povezanog s posetom Tajpehu predsednice američkog Kongresa Nensi Pelosi. Jasno je da će politika Vašingtona, koja bezbednosne nacionalne ciljeve stavlja ispred ekonomskog rezona, napore kineskih kompanija da preko cenovne konkurencije zadrže zapadna tržišta činiti sve težim.

Potezi Bele kuće kojima se Kini sve intenzivnije blokira pristup high-tech tehnologijama, sve više pogađaju kineske korporacije. Indikativno je da i kineski IT stručnjaci očekuju da će razvoj domaćeg sektora veštačke inteligencije biti značajno usporen u narednih nekoliko godina usled novih američkih zabrana na izvoz opreme za čipove, uprkos tome što će kineski IT giganti povećati troškove na istraživanje i razvoj (R&D) kako bi napravili sopstvene AI čipove, za šta će im trebati najmanje pola decenije. 

Ono što je za Vašington poželjno jeste Peking koji bi se ponašao slično Tokiju, koji se nakon poraza 1945. nikada nije odlučnije usprotivio Americi. Indikativno je kako su Sjedinjene Države pritiscima na Japan u određenim momentima drastično menjale ekonomsku politiku te zemlje. Najpoznatiji je primer „Plaza sporazuma", potpisanog septembra 1985. u Njujorku, kojim su ministri finansija Francuske, Zapadne Nemačke, Japana, Britanije i SAD-a, drastično devalvirajući dolar u odnosu na jen i glavne evropske valute, doveli do toga da Japan pretrpi nekoliko „izgubljenih decenija" nakon toga. Naime, veštački jačajući jen, taj dogovor je drastično redukovao konkurentnost japanske privrede, te su kompanije iz te zemlje počele da iseljavaju proizvodnju u SAD i drugde.

Iako Vašington nije u mogućnosti da upotrebi sličan pritisak protiv Kine, čije rukovodstvo kontroliše svoju valutu i platni bilans i dobro razume šta se tada desilo Japanu, američka administracija nalazi druga oružja za one koji se usude da ospore američku nadmoć. Pod maskom zaštite „ekonomske sigurnosti" (drugo ime za protekcionizam), SAD i Zapad generalno, aktivno rade na podsticanju povratka američke proizvodnje kući. To implicira da će, zbog političke svrsishodnosti, trgovinske veze i proizvodni lanci snabdevanja koji su evoluirali u skladu sa zahtevima efikasne međunarodne proizvodnje i distribucije, biti pred velikim izazovom.

Izbegavanje izolacije  

Kinezi izvesno ne sede skrštenih ruku. Napori da se domaća visokotehnološka baza unapredi već daju određene rezultate, poput inicijalnih uspeha u proizvodnji čipova od 7 nanometara. Pored toga, sprovodi se strategija „dualne cirkulacije" koja se svodi na jačanje potencijala domaće tražnje.

Put kineskog predsednika u Samarkand sredinom septembra 2022. može se posmatrati i kao strateški potez za slabljenje američkog „okruživanja" zemlje preko širenja Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Susret lidera Kine, Rusije, Indije i centralnoazijskih republika u Samarkandu izvesno je približio članice ŠOS-a u nešto što može ličiti na novi hladnoratovski blok. Istina, fokus je bio na energetskoj saradnji, budući da Peking namerava da poveća uvoz nafte i gasa iz Irana i Rusije, koji su pod sankcijama Zapada, a ima indicija da je postignut sporazum o izgradnji gasovoda „Snaga Sibira 2", po kapacitetu nešto većeg od „Severnog toka". Slično ŠOS-u, Kina pokušava da i preko BRIKS-a poveća svoj uticaj.

Pored toga, Peking korišćenjem svoje ekonomske snage uspeva da uposli svoje radnike, odnosno industrijsku bazu, i time poveća izvoz. Indikativne su aktivnosti kineskih internacionalnih banaka (AIIB, BRICS Development Bank), koje obilno kreditiraju zemlje koje se odluče da angažuju kineske firme na izgradnji infrastrukture ili fabričkih postrojenja. „Put svile", 900 hiljada milijardi dolara vredan projekat, način je kojim Kina pokušava da uključi prevashodno zemlje Trećeg sveta u svoju orbitu.

Peking je veoma aktivan u naporima da spreči deglobalizaciju, uprkos aktivnostima Vašingtona usmerenim na „razdvajanje" (decoupling). Na primer, uprkos tome što je u nedavnom Blumbergovom izveštaju navedeno da kompanije iz inostranstva „ističu planove" za premeštanje proizvodnje iz Kine, zbog razloga poput restriktivnih mera povodom korona virusa, podaci iz različitih izvora pokazuju da je situacija daleko složenija. Naime, Kina je tokom prethodne godina imala skoro 60 velikih ino-projekata u proizvodnom sektoru, ostvarivši 2021. priliv ino-kapitala vredan 164 milijarde dolara, čime je postavljen novi rekord. U izveštaju istraživačke organizacije Rhodium Group navodi se da nekoliko velikih korporacija iz Evrope, posebno iz Nemačke, zapravo „udvostručavaju svoje napore" u pogledu ulaganja u Kinu.

Dodatno, Peking već duže od decenije radi na internacionalizaciji svoje monete. Korak u tom pravcu je nedavni dogovor Gasproma i CNPC-a da sa dolara pređu na plaćanje gasa u rubljama i juanima.

Pogled na dolar kao oružje SAD snažno je ojačan od rata u Ukrajini i pratećih sankcija, koje su, kao i embargo Iranu 2018, uključivale zabranu korišćenja dolara. Na ruku kineskoj moneti ide i najava Moskve s početka septembra da se razmatra kupovina 70 milijardi američkih dolara u juanima i drugim „prijateljskim" valutama kako bi se sprečio dalji rast rublje. Dodatno, najveće ruske banke (Sberbank, VTB) produbile su svoje veze sa kineskim valutnim i finansijskim sistemom.  

Planovi za razdvajanje 

Decoupling, razdvajanje ekonomija SAD i Kine, dobio je novi momentum sredinom septembra kada je Bajden izdao izvršnu naredbu kojom je Komitetu za strana ulaganja naredio da pojača kontrolu prekograničnih poslova u osetljivim oblastima kao što su veštačka inteligencija, kvantno računarstvo i biotehnologija. To je posledica rastućih napora Bele kuće da odvoji svoje lance snabdevanja i finansijska tržišta od kineskog uticaja, pošto su tenzije između dve države dostigle zabrinjavajući nivo, posebno oko Tajvana. Nedavno je senatski komitet za spoljne poslove odobrio nacrt zakona kojim bi se Tajpehu obezbedila direktna vojna pomoć od 6,5 milijardi dolara.

Kako piše Financial Times, SAD tek treba da razviju detaljan akcioni plan za ekonomske posledice mogućeg sukoba oko Tajvana i(li) nastavak razdvajanja dve najveće svetske privrede. Nije jasno kako bi SAD i saveznici zadovoljili potražnju za čipovima ako bi Kina izvršila invaziju na Tajvan, a isti slučaj je i sa kritičnim medikamentima ili ključnim mineralima.

Ono što je izvesno jeste da Vašington ima inicijalne planove da isključi kineske lance snabdevanja i kreira nova tržišta, što nije neizvodljivo budući da su SAD u vlasništvu većine vrhunskih tehnologija, uključujući i one za pravljenje čipova. Indikativno je usvajanje zakona početkom avgusta (tzv. „CHIPS Law"),  koji podstiče kompanije da uspostave fabrike čipova u SAD umesto u Kini, kao i da se formira „Čip 4", tzv. „čip alijansa" u Aziji, koja podrazumeva i otkazivanje poslovnih partnerstava sa Kinom.

Dodatno, Vašington je nedavno zabranio izvoz opreme za poluprovodnike u Kinu od strane vrhunskih proizvođača Nvidia i AMD. Najvažnije, Bajden je 9. septembra potpisao zakon kojim se predviđa 54 milijarde dolara subvencija i poreskih olakšica američkim proizvođačima čipova u narednih pet godina.

I zemlje Evropske unije polako slede kurs SAD. Nemačko ministarstvo ekonomije razmatra smanjenje podrške (državne investicije i izvozne garancije) za kompanije koje posluju u Kini. Ipak, uprkos tome evropski giganti kao što su nemački BASF i švajcarski ABB pokreću velike nove fabrike u Kini, dok francuski Erbas „krade" kineski tržišni udeo od Boinga, prkoseći na taj način decouplingu.

Suočena sa mogućom nestašicom „nafte 21. veka" - čipova - Kina mobiliše nacionalne resurse za postizanje prodora u osnovnim tehnologijama, uglavnom u razvoju čipova, softvera i industrijskih materijala. Jasno je da Peking više ne može da računa samo na tržišne mehanizme za napredak u tehnologiji poluprovodnika. Naime, dok privatni investitori često daju prednost profitu umesto tehnološkim rezultatima, Kina je spremna da usmeri javne resurse ka kritičnim tehnologijama. Budući da su već korišćene državne investicije da se probiju tehnološka uska grla u vazduhoplovstvu i drugim strateškim sektorima, neophodno iskustvo za to postoji. 

Rastući rizik od „vrućeg rata" 

Pošto Pentagon procenjuje da je Kina sposobna da blokira Tajvan, Vašington razmatra opcije za paket sankcija kako bi odvratio Peking od invazije, a EU je pod diplomatskim pritiskom da učini isto. Kineski lideri shvataju da će vojne sukobe možda biti teško izbeći ako se želi ujedinjenje. Stoga prodori u domaćoj tehnologiji, kako bi se ojačala nacionalna bezbednost, postaju prioritet, a s tim je povezana izgranja „tvrđave Kine", koja podrazumeva samodovoljnost u tehnologiji, energetici, proizvodnji hrane i finansijama.

Nespremnost Zapada da prihvati veće učešće Kine i drugih zemalja u razvoju, shodno njihovoj privrednoj moći, u upravljanju globalnom ekonomijom, posledica je procene vodećih centara moći da bi veća involviranost Pekinga, Moskve, Delhija i drugih nezapadnih prestonica otežala i usporila odlučivanje, i što je najvažnije, donešene odluke učinile manje beneficijarnim za Zapad.

Imajući u vidu tehnološku i vojnu supremaciju SAD i saveznika, procena je da se današnji globalni sistem može još dugo održati uz eventualno marginalne ustupke. Moralnu osnovu za svoje ponašanje Vašington nalazi i u brojnim primerima „nefer" trgovinske prakse putem kojih je Kina, na primer, došla do dominacije u svetskoj proizvodnji čelika ili solarnih ćelija.

Povezani sa namerom da se ojača globalna pozicija Bele kuće jesu i pokušaji da se određene zemlje minimalno involviraju u zapadne strukture kako bi se osujetilo njihovo grupisanje sa Kinom i Rusijom. Na primer, postoje znaci da Indija, koja je već partner SAD, Australije i Japana u QUAD-u, radi na decoupling-u od Kine, što je deo incijative da se uz pomoć investicija iz zapadnih zemalja izgradi industrijska baza Indije kao alternativa kineskoj. 

Nespremnost Zapada da globalno upravljanje pravednije rasporedi ima negativne reperkusije za veći deo svetske populacije. Na primer, ako dođe do reshoring-a, inflacija će, usled neadekvatne alokacije resursa, tj. viših troškova, neizbežno postati ukorenjeniji i dugotrajniji fenomen, budući da će prekidi u lancu snabdevanja odražavati promene u osnovnim trgovinskim i ekonomskim strukturama, a ne privremene zastoje, poput onih izazvanih pandemijom ili ratom u Ukrajini.

To će, usled ubrzane inflacije na globalnom nivou, usloviti znatno više troškove proizvodnje i posledično usporavanje rasta standarda najsiromašnijih slojeva stanovništva. S tim povezano, pitanja od najvećeg globalnog interesa biće sve više potiskivana. Tako će za planetu izazov mnogo značajniji od onih valutnih, trgovinskih, ekonomsko-bezbednosnih - borba protiv klimatskih promena - biti sve više u drugom planu.

I Kina i SAD (i EU) razumeju da bi mnogo izgubile ako bi se trgovina i tokovi kapitala razdvojili. Međutim, bezbednosni imperativi praktično guraju dve najveće globalne sile ka ekonomskom razdvajanju. Imajući u vidu nespremnost dve strane da kratkoročno podnesu ogromne troškove posledičnog razbijanja globalnih lanaca snadbevanja, veoma je moguće da obema zemljama odgovara da barem što više odlože ono što im se čini neizbežnim.