Čuveni izveštaj Vilijama Beveridža, načinjen pre tačno 80 godina, bio je okrenut budućnosti, i zaista je, na krilima građanske solidarnosti i opšteg osećanja jedinstva i zajedničkog žrtvovanja, postavio osnove državi blagostanja koja je obeležila decenije posleratnog prosperiteta u Evropi. Šta je od države blagostanja i Beveridžovih preporuka ostalo da živi, i gde je Srbija na mapi blagostanja i socijalne pravde?

U jeku Drugog svetskog rata, pre tačno 80 godina, britanski ekonomista i socijalni reformator Vilijam Beveridž objavio je izveštaj pod naslovom Socijalno osiguranje i pridružene usluge, koji će u istoriju ući prosto kao Beveridžov izveštaj. Izveštaj je poručila Čerčilova vlada, dok se Britanija već nekoliko godina borila za goli opstanak u ratu sa nacističkom Nemačkom. Beveridžov izveštaj bio je okrenut budućnosti, i zaista je, na krilima građanske solidarnosti i opšteg osećanja jedinstva i zajedničkog žrtvovanja, postavio osnove državi blagostanja koja je obeležila decenije posleratnog prosperiteta u Evropi. 

Beveridž državi stavlja u zadatak da se izbori sa pet velikih zala - siromaštvom, bolešću, neznanjem, beskućništvom (U originalu squalor - prljavština, nehigijena, velika beda) i besposlicom.

Beveridž predlaže - a to će posleratna laburistička vlada uglavnom i usvojiti - da zdravstvo bude besplatno za sve građane; da obrazovanje bude besplatno i da sva školska deca imaju pravo na besplatan obrok; da sva deca, osim prvorođene, dobijaju dečiji dodatak; da bolesni i nezaposleni radnici mogu da računaju na novčanu potporu dok su izvan posla; i da svako ko je radom ili na drugi koristan način doprinosio društvu može u starosti da računa na državnu penziju. 

Petom obavezom države - da se izbori sa besposlicom - Beveridž se ne bavi previše, jer je recept za to već ponudio Beveridžov savremenik, najveći ekonomista XX veka, Džon Majnard Kejnz. Kejnz je udario temelje aktivnoj makroekonomskoj politici kako bi država obezbedila ono što samo tržište nije bilo u stanju - punu zaposlenost.

Država blagostanja 

Beveridžove i Kejnzove ideje skladno se dopunjuju. Obezbeđujući minimum socijalne sigurnosti svima, država oslobađa ljude straha za golu egzistenciju i povećava raspoložive dohotke, srazmerno više onima sa manjim dohocima. Ljudi sa manjim prihodima imaju veću, kako Kejnz kaže, sklonost potrošnji, prosto zato što im ne ostaje ništa da štede. Ta solidna, široko raspoređena tražnja koju obezbeđuju Beveridžove reforme, osim što je socijalno poželjna i etički ispravna, direktno je korisna za ekonomiju. Ona pomaže tržišnim silama da kreiraju još više potrošačkih dobara i dobrih radnih mesta i tako podstiču privredni rast uz punu zaposlenost.

U stanju pune zaposlenosti, država nema problema da finansira obaveze prema stanovništvu i ciklus rasta standarda i zaposlenosti se stalno obnavlja.

Država blagostanja i kejnzijanska makroekonomija tako su ruku pod ruku osigurali zlatno doba posleratnog razvoja na Zapadu koje je trajalo sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Njihov cilj nije bio da ukinu, nego da spasu i potom unaprede kapitalizam. Uspeli su u tome. Uprkos velikim krizama, rastu nezaposlenosti i pokušajima konzervativnih vlada da demontiraju državu blagostanja tokom 70-ih i 80-ih godina, ona je ostala, istina malo skresana, jedan od glavnih stubova stabilnosti društva i ekonomije u razvijenom kapitalističkom svetu. 

Beveridžove ideje snažno su uticale na najvećeg političkog filozofa XX veka, Džona Rolsa, koji je 1971. u svojoj knjizi Teorija pravde predložio principe pravedne raspodele dohotka koji su veoma slični onima za koje se Beveridž zalagao.

Rols kreira svoje principe u zamišljenoj početnoj poziciji, iza vela neznanja - gde nijedan građanin ne zna da li će se roditi u bogatoj ili siromašnoj porodici, vredan ili lenj, pametan ili glup. Iza vela neznanja svako bi želeo da ima obezbeđen egzistencijalni minimum, ali i mogućnost da - počeo život kao siromašan ili bogat - razvija svoje talente kroz obrazovanje i rad, u dobrom zdravlju, i da za to bude nagrađen na tržištu.

Zapravo, od toga da li će sposobnima i marljivima biti omogućeno da se realizuju sopstvenim akcijama, zavisi i blagostanje onih manje sposobnih i marljivih. Dokle god viši dohoci boljestojećih, zahvaljujući pravilima raspodele, srazmerno više povećavaju blagostanje onih sa najnižim dohocima, nejednakost u dohocima ostaje korisna za društvo.

Kada se bolje pogleda, to su i uporišne tačke Beveridžovog sistema - minimalni dohodak dostupan svima u svim životnim situacijama i jednakost mogućnosti obezbeđena kroz univerzalni pristup obrazovanju i zdravstvu. 

Beveridž i Bizmark

Uticaj Beveridža na kontinentalne evropske sisteme, koji su odranije imali svoje, manje inkluzivne, verzije države blagostanja, zasnovane na reformama nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka krajem XIX veka, takođe je bio velik, posebno u domenu širenja prava na dečiji dodatak, pa i na penzijsko i zdravstveno osiguranje. Ipak, kontinentalne države blagostanja ostale su manje inkluzivne i više oslonjene na manje obuhvatnu i finansijski više diferenciranu solidarnost unutar kluba osiguranih zaposlenih i njihovih porodica.

Beveridž je bio pre liberal nego levičar. Njegov sistem poreza i socijalnih davanja ostao je univerzalniji i progresivniji (u redistributivnom smislu) od kontinentalnog, ali je istovremeno ostavljao više prostora za delovanje tržišnih sila. Vrlo uprošćeno, u Bizmarkovom sistemu članovi dobijaju kroz transfere otprilike onoliko koliko su platili kroz doprinose - posebno kad je reč o penzijama, naknadama za nezaposlenost, naknadama za bolovanje ili porodiljsko odsustvo. U čistom Beveridžovom sistemu, svi plaćaju po istoj stopi, a dobijaju iste fiksne iznose.

Grubo rečeno, u Beveridžovom sistemu, posle preraspodele kroz poreze i socijalne transfere, siromašniji srazmerno bolje prolaze od onih na sredini dohodne lestvice, dok je u Bizmarkovom sistemu obrnuto. Zbog ovih osobina, Beveridžov sistem je nešto bolji u borbi protiv siromaštva, a Bizmarkov u smanjenju nejednakosti.

Beveridž ima u centru pažnje građanina (od koga se očekuje i koji se podstiče da radi, ali kome se ne uskraćuje bazična netestirana pomoć) a Bizmark zaposlenog. U praksi su ova dva tipa države blagostanja konvergirala u mnogim, ali ne u svim aspektima. „Čistiji" predstavnici ova dva tipa, poput britanskog i nemačkog, mada vrlo različiti, zadržali su slične umerene nivoe nejednakosti. Najveći nivo jednakosti ostvarile su skandinavske zemlje, koje su uspešno integrisale Beveridžov i Bizmarkov sistem. One su iskombinovale univerzalni prag pomoći koji je karakterističan za Beveridžov sistem sa srazmernim povećanjem transfera u skladu sa doprinosima što čini osnovu Bizmarkovog sistema. 

U evropskim državama blagostanja, Beveridžov sistem se danas najviše razlikuje od Bizmarkovog po dva obeležja - univerzalnoj besplatnoj zdravstvenoj zaštiti i skoro univerzalnim osnovnim državnim starosnim penzijama. S druge strane, po mnogim drugim karakteristikama dva sistema su konvergirala - dečiji dodaci sada su u Britaniji uskraćeni veoma imućnim porodicama, dok se suprotan proces odvijao u Nemačkoj, gde su oni danas praktično univerzalni. Obe zemlje uvele su novčani dodatak za samohrane roditelje sa decom sa najnižim platama ili skraćenim radnim vremenom.

Premda je Beveridž bio izričito protiv targetiranja, vremenom je i Velika Britanija uvela programe kod kojih se testiraju dohodak i imovina onih koji žele da ih koriste. Ipak, univerzalizam je i danas jedna od najvažnijh karakteristika anglosaksonskih, kao i izdašnijih skandinavskih država blagostanja.

Beveridž je video dve glavne mane u targetiranju, zbog kojih se i opredelio za univerzalizam. Jedna je principijelna, jer targetiranje narušava jednakost građana i njihovu mogućnost da, sa osiguranim minimumom, traže svoju sreću na tržištu.

Druga je praktična. Kada se uvede striktna dohodna granica preko koje korisnici gube novčanu pomoć i druge beneficije, poput dečijeg dodatka, istovremeno se kreira zamka siromaštva. Mnogi korisnici socijalne pomoći neće hteti da rizikuju, ili im se prosto neće isplatiti, da se odreknu sigurnog iako skromnog prihoda zarad zaposlenja koje mogu lako da izgube, a koje često iziskuje troškove adaptacije. 

Socijalna politika u Srbiji 

Šta bi Srbija mogla da nauči od Beveridža?

Pre nekih 75 godina, kada je britanska vlada počela da primenjuje Beveridžove preporuke, postavljeni su temelji jedne sasvim drugačije socijalne politike u Srbiji, kao delu tadašnje socijalističke Jugoslavije. Još pre Drugog svetskog rata, kraljevina Jugoslavija usvojila je kontinentalni Bizmarkov sistem socijalnog osiguranja, koji je u pretežno agrarnoj zemlji uključivao tek mali deo stanovništva.

Posle rata, komunisti su odlučili da zadrže Bizmarkov sistem socijalnog osiguranja i da ga prilagode svojim ciljevima. Ti ciljevi su bili instrumentalni i zbog toga su podsticali nejednakost među velikim društvenim grupama, umesto da je ublažavaju. Socijalna politika trebalo je da podstakne dvostruku migraciju - prvu, iz sela u grad, i drugu, iz privatnog u društveni sektor (uglavnom iz poljoprivrede u industriju). Te dve tranzicije su se u velikoj meri preklapale. Komunistička država je, podstičući ekonomsku i pravnu nejednakost, želela da ubrza privredni rast i da učini socijalistički sektor dominantnim.

Socijalna prava zaposlenih u socijalističkom društvenom sektoru brzo su dostigla pun Bizmarkov paket, pa čak i više od toga - penzijsko i zdravstveno osiguranje; nešto kasnije i dečije dodatke, osiguranje protiv nezaposlenosti, pristup društvenim stanovima. Za razliku od ovog velikodušnog paketa, poljoprivrednici i ostali u privatnom sektoru mogli su u početku da računaju samo na besplatno obrazovanje za svoju decu, ali ne i na dečije dodatke; kasnije su opciono mogli da se uključe u zdravstveno i penzijsko osiguranje, ali je to uvek bila manjina.

Neoliberalne reforme socijalne i poreske politike posle 2000. godine nisu donele raskid sa domaćom, veoma neinkluzivnom, verzijom Bizmarkovog sistema socijalnog osiguranja.

Nekadašnja podela na društveni i privatni sektor zamenjena je podelom na formalni i neformalni sektor. Ovaj potonji ostao je isključen iz bilo kakvog socijalnog osiguranja. Veliki deo stanovništva koji je ostao zaglavljen u neformalnom sektoru mogao je da računa samo na rudimentarnu socijalnu pomoć, za koju su definisani veoma striktni dohodni i imovinski uslovi, koji kao i u doba socijalizma skoro automatski isključuju dobar deo seoskog stanovništva.

Kao i u doba socijalizma, država je nastavila da subvencioniše članove Bizmarkovog kluba, pomažući penzijski i zdravstveni fond iz svojih opštih prihoda. Tako i nečlanovi Bizmarkovog kluba - na primer, siromašni poljoprivrednici - plaćajući akcize i PDV, učestvuju u finansiranju penzija koje njima samima nisu i, prema sadašnjim pravilima, nikada neće biti dostupne.

Premda je u pogledu zdravstvenog osiguranja načinjen korak unapred jer su deca i stari automatski osigurani, u svakom trenutku najmanje 5% lica radnog uzrasta ne može besplatno da koristi zdravstvene usluge. Među njima većina je veoma ranjiva - lica izvan formalnog zaposlenja ili na privremenim ugovorima, zaposleni kojima firma nije uplatila doprinose, neosigurani poljoprivrednici.

Ulaznica za Bizmarkov klub ostaje prohibitivno visoka za značajne segmente društva. Procenjuje se da oko 200.000 lica starijih od 65 godina nema pravo na bilo kakvu penziju, a sa formalnom zaposlenošću lica radnog uzrasta od oko 50% i sa postepenim izlaskom iz radnog uzrasta generacija koje su podnele najveći teret ekonomskog i svakog drugog sunovrata 1990-ih i potonje neoliberalne tranzicije, sva je prilika da će se ova brojka održavati na visokom nivou. 

Istovremeno, striktno targetiranje socijalne pomoći i dečijih dodataka kreira zamku siromaštva, tačno kako je to Beveridž predvideo još pre 80 godina.

Ciljevi zbog kojih je osmišljen naš socijalistički Bizmarkov sistem odavno su napušteni, ali on je ostao skoro neizmenjen. U potpuno izmenjenim uslovima, on ne pospešuje prelazak u gradove i u formalni sektor nego samo cementira postojeće podele i velikim grupama stanovništva otežava pristup osnovnim socijalnim uslugama i mogućnost za njihovo uključivanje u ekonomski i socijalni život.