Rat u Ukrajini doprinosi Evropi seriji šokova u snabdevanju, i oni se šire kroz tržišta roba, trgovinu i finansijske veze. Kako je Rusija glavni evropski dobavljač nafte, gasa i metala, a zajedno sa Ukrajinom i pšenice i kukuruza, smanjene ponude ove robe su naglo podigle njihove cene, podižući na čak 7,5% inače visoku inflaciju u EU, rekordnu u poslednje četiri decenije. Raseljavanje oko 5 miliona Ukrajinaca u susedne zemlje, doprinosi daljim ekonomskim pritiscima na zemlje EU.

Međunarodni monetarni fond u svom izveštaju od 19. aprila 2022. procenjuje da će rat u Ukrajini i sankcije Rusiji usporiti globalni ekonomski rast i dalje povećati inflaciju, što bi moglo izazvati socijalne nemire u zemljama Trećeg sveta.

U principu „ružičaste" (optimistične), prognoze MMF-a su samo od januara snižene za 0,8 procentnih poena, dok se očekuje se da će srednjoročni globalni rast opasti na oko 3,3% (znatan pad u odnosu na prosek od 4,1% u periodu 2004-2013).

Zbog indirektnih efekata rata u Ukrajini, MMF je drastično smanjio projekciju rasta EU u 2022. za 1,1 procentni poen. Najviše će biti pogođena privreda Nemačke, čiji je rast procenjen da bude niži za 1,7 postotnih bodova.

Rat u Ukrajini doprinosi seriji šokova u snabdevanju (nakon istih tokom pandemije kovid-19), i oni se šire kroz tržišta roba, trgovinu i finansijske veze. Kako je Rusija glavni dobavljač nafte, gasa i metala, a zajedno sa Ukrajinom i pšenice i kukuruza, smanjene ponude ove robe su naglo podigle njihove cene, podižući na čak 7,5% inače visoku inflaciju u EU, rekordnu u poslednje četiri decenije, a najviše su pogođeni upravo evropski uvoznici. Raseljavanje oko 5 miliona Ukrajinaca u susedne zemlje, posebno u Poljsku, Rumuniju, Moldaviju i Mađarsku, doprinosi daljim ekonomskim pritiscima u zemljama EU.

Ono što je posebno opasno za briselsku političku elitu i Evropsku uniju, jeste da je rat povećao rizik od trajnije fragmentacije svetske ekonomije u geopolitičke blokove sa različitim tehnološkim standardima, prekograničnim sistemima plaćanja i rezervnim valutama. Takvo tektonsko pomeranje bi izazvalo dugoročne gubitke efikasnosti, povećalo nestabilnost i predstavljalo veliki izazov za svetski ekonomski poredak nastao 1945. godine.

Inače, slične projekcijama MMF-a su one urađene od Svetske banke, koja je redukovala projektovani ekonomski rast Evrope i Centralne Azije za čak 4,1%, a rast u Istočnoj Evropi za čak 30,7%. Projekcije Economic Intelligence Unita ukazuju da će evropske ekonomije biti najviše pogođene ratom u Ukrajini, a udarac bi mogao biti znatno teži ako Rusiji bude uveden potpuni energetski embargo.

Kada je u pitanju naš region, efekti rata u Ukrajini prelivaju se uglavnom kroz kanal sirovina, i shodno tome rizici potiču od mogućih poremećaja u snabdevanju prirodnim gasom i naftom.

Povezano s tim, MMF je više nego prepolovio prognozu privrednog rasta Hrvatske u ovoj godini, na 2,7%, dok se istovremeno skoro utrostručila prognoza ovogodišnje inflacije u Hrvatskoj, sa 2% na 5,9%.

Poljska i mađarska privreda rašće za po 3,7%, dok će turska ekonomija porasti za 2,7%, a Bugarska 2,2%.

MMF predviđa rast BDP-a Srbije od 3,5% ove godine, što je za jedan procentni poen niže u odnosu na projekciju iz oktobra 2021, te 4% za 2023.

Procenjuje se da će prosečna inflacija u Srbiji biti 7,7% ove godine, a sledeće 4,7%.

Projektovano je i povećanje deficita tekućeg računa na 6,1% BDP-a u ovoj, te na 6,7% u 2023. godini. Nezaposlenost će biti 9,9% ove, a blago će pasti na 9,7% u sledećoj godini. 

Udarac za evropske kompanije 

Prodaja automobila u Evropi pala je deveti mesec uzastopno, u martu 2022. za čak 19%, a rat u Ukrajini uništava izglede za oporavak usled onemogućavanja funkcionisanja lanaca snabdevanja.

Dodatno, mnogi nemački „real-estate" preduzetnici se ne usuđuju da sklapaju nove poslove zbog nepredvidivog rasta cena stanova. Problemi u građevinskom sektoru zemlje uzrokovani su zastojem iz pandemije, nedostatkom materijala i rasta cena materijala, što je takođe povezano sa ratom u Ukrajini i sankcijama Rusiji.

Sve je izvesnije da će rat u Ukrajini i ekonomske sankcije Rusiji izazvati daleko veće poremećaje u evropskoj ekonomiji nego pandemija korone. Evropa je posebno izložena riziku od gubitka konkurentnosti na međunarodnom tržištu.

Naime, evrozona je orijentisana na izvoz s velikom industrijskom bazom i visoku zavisnost od uvoza energije. Istovremeno, zemlje EU moraju da povećavaju potrošnju na odbranu, digitalizaciju, obrazovanje, zelenu ekonomiju.

Jasno je da će pritisak na finansije i prihode domaćinstava biti ogroman, posebno usled rasta cena hrane (rat se odvija u „žitnici Evrope"). Ovi tektonski poremećaji za evropsku, ali i globalnu ekonomiju, izvršiće dodatni pritisak na centralne banke i vlade koje pokušavaju da biraju između inflacije i fiskalne održivosti.

Procenjuje se da će ubrzanje realizacije ciljeva dekarbonizacije, rast državne potrošnje i dugova, sve veće sputavanje globalizacije i veći inflatorni pritisci biti trajni problemi. Povećanje kamatnih stopa s ciljem obuzdavanja inflacije će na kraju otežati problem održivosti javnog duga.

Gasiranje Evrope

Dodatno, kako rat u Ukrajine traje, pritisak javnosti, tj. medija, na evropske političare da zabrane uvoz ruske energije će se intenzivirati. Rusija je najveći snadbevač EU - udeo u uvozu sirove nafte je 27% a prirodnog gasa 41%. Eventualni agresivni zaokret imaće visoku cenu za evropske ekonomije, potkopavajući tek započeti oporavak nakon  pandemije i gurajući inflaciju do rekordnih nivoa. S tim u vezi, onespokojavajuće je i da studije pokazuju da su u Nemačkoj i kratkoročna i dugoročna inflatorna očekivanja porasla kao neposredni rezultat rata, odnosno straha potrošača od skoka cena energije.

Prema dosadašnjim proračunima, raskidanje energetskih veza sa Rusijom bi stvorilo veliki trošak za građane EU. Na primer, u Francuskoj, koja se oslanja 17% na ruski gas i 13% na rusku naftu, energetski šok koji bi usledio stanovnike te države ove godine bi koštao između 70 i 105 evra.

Sa druge strane, u Nemačkoj koja 55% zavisi od gasa i 34% od ruske nafte, dodatan godišnji trošak stanovnika te zemlje bi se kretao od 100 do čak 900 evra. Države EU koje mnogo zavise od ruskih energenata, poput Češke, Slovačke, Bugarske, Litvanije ili Finske, ovu meru bi platile sa čak sa 5% pada BDP-a.

Procene MMF-a su da bi pooštravanje sankcija, tj. embargo na ruski gas i naftu smanjio nivo privredne aktivnosti za dodatnih 3% u EU do 2023, kao i usled znatno veće inflacije (npr. samo bi cene prirodnog gasa dodatno porasle za 20%) i inflacionih očekivanja. Problem je i to što će vladama članica EU i Evropskoj centralnoj banci biti sve teže da podstaknu tražnju kako su potrošačko i poslovno poverenje već na udaru.

Cena odvikavanje od ruskog gasa

Ipak, čini se da će ključan negativan efekat antiruskih sankcija, posebno ako budu uveden potpuni naftno-gasni embargo, biti kroz obaranje konkurentnosti evropske industrije. Naime, smatra se da bi dobar deo korporacija usled viših cena gasa (i nafte) počeo da posluje na ivici ili ispod profitne margine, što bi mnoge od njih učinilo nekompetitivnim u globalnoj utakmici sa kineskim i američkim takmacima (iako će EU eksperimentisati sa alternativnim dobavljačima, cena gasa će verovatno biti duplo veća od sadašnje).

Ovo se posebno odnosi na nemačke izvozno orijentisane firme. Prema pisanju nemačkog vodećeg ekonomskog dnevnog lista Handelblatta, energetski embargo bi napravio veliku štetu privredi i odveo bi zemlju u recesiju. Kada je u pitanju samo prekid isporuke gasa, procene ukazuju da bi ekonomski učinak najveće privrede EU opao za 0,5% do 3%.

U slučaju embarga na gas i naftu iz Rusije, procene su da bi BDP mogao pasti i do 2,2% u 2023. (ekvivalent od 200 milijardi evra gubitka), pri čemu bi najveći privredni udar bio u drugom tromesečju 2023. sa minusom od 5%, dok bi se broj nezaposlenih povećao za 418 hiljada.

Slične su i druge projekcije, koje ukazuju da bi se Nemačka mogla suočiti sa smanjenjem proizvodnje od 220 milijardi evra u naredne dve godine u slučaju trenutnog prekida u isporuci ruske energije zbog rata u Ukrajini.

Ipak, pojedine studije zaključuju da bi ekonomski trošak u Nemačkoj zbog zaustavljanja uvoza energije iz Rusije bio „značajan, ali podnošljiv", smanjujući BDP između 0,5% i 3%. Druga studija ukazuje da bi efekat embarga na uvoz fosilnih goriva iz Rusije tokom prvih nekoliko meseci bio verovatno snažan, budući da bi realni prihodi domaćinstava u EU mogli pasti do 0,6%, uz rast cena energije od 6,8-8%.

Ipak, dugoročni trošak bi bio umeren, s kumulativnim smanjenjem realnog dohotka od 0,4% u 2030. Upozoravajuće je mišljenje učesnika panela vodećih evropskih i američkih ekonomista, od kojih 70% smatra da bi potpuna zabrana uvoza nafte i gasa iz Rusije stvorila rizik recesije u ekonomijama EU, dok je većina ostalih ispitanika nesigurna u efekte.

Kako je nedavno upozorio nemački kancelar Olaf Šolc, ekonomski i socijalni troškovi iznenadnog energetskog embarga bili bi ogromni. Jasno je da je potrebno vreme da se EU odvikne od ruskog prirodnog gasa uz istovremeno održavanje socijalne i ekonomske stabilnosti. Dodatno, sankcije su sastavni deo šire pregovaračke strategije. Kada Zapad pokrene sve svoje najveće ekonomsko oružje, neće imati preostale poluge, a mora postojati prostor za eskalaciju kao odgovor na eventualne dodatne akcije Rusije. 

Evropski embargo u pripremi 

Eksperti EU već prave planove za embargo na ruske naftne derivate, potez kome su se opiru pojedine članice, posebno Nemačka, koja uvozi trećinu nafte iz Rusije, a njene dve velike rafinerije se napajaju ruskim naftovodima, što im otežava promenu dobavljača, i Mađarska zbog velikih troškova.

Rusija je najveći snabdevač naftom EU (četvrtina uvoza nafte i naftnih derivata u 2020), a EU je ubedljivo najveći kupac ruskog gasa, naftnih derivate i sirove nafte. Kako bi zabrana izvoza energenata mogla imati poguban uticaj na budžetske prihode Rusije i shodho tome bi olakšala „uništenje" ruske ekonomije, predloženi embargo EU biće stavljen na pregovore nakon francuskih izbora (da se ne bi podstakla Marin Le Pen).

Najverovatniji pristup je da se prvo zabrani uvoz ruskih naftnih derivata, jer zemlje mogu nabaviti ove proizvode od drugih dobavljača (najveći kupci su Holandija, Francuska, Turska i Nemačka). Ipak, i ovo će biti bolno za mnoge članice EU koje se u velikoj meri oslanjaju na Rusiju, posebno Letoniju (64% svog uvoza nafte je iz RF), Litvaniju (46%), Estoniju (44%) i Poljsku (55%).

Prekinuti izvoz sirove nafte je mnogo teže, delom zato što su neke od najvećih evropskih rafinerija još uvek priključene na naftovode „Družba" iz sovjetskog doba, što otežava promenu dobavljača.

Za Rusiju je problem da veliki neevropski kupci poput Indije i Kine neće moći da kupe velike dodatne količine, jer bi morali da smanje druge dobavljače i da svoju zavisnost od Rusije kao dobavljača podignu na preko 40%. Osim toga, ne postoji cevovodna infrastruktura koja bi brzo povećala snabdevanje Azije, tako da bi celokupno evropsko snabdevanje, od čega je većina naftovodima, moralo da ide brodovima, a ruska flota supertankera bi mogla da preveze tek oko 10% ukupne količine. Samo dva nova naftovoda niskog kapaciteta trenutno vode od sibirskih naftnih polja ka istoku i oba su u punom kapacitetu.

Rusija bi morala da naruči oko 200 supertankera za prevoz nafte iz EU, a ove kompanije mogle bi biti lako biti na meti sekundarnih sankcija. Potpuna zabrana EU nanela bi veliku štetu finansijama Kremlja, ali i ruskoj proizvodnoj bazi, jer bi marginalne naftne bušotine morale biti zatvorene a njih bi bilo nemoguće ponovo pokrenuti (kada su isključeni iz tehničkih razloga).

Ako se uvede embargo, biće minimalni jednomesečni prelazni period za članice EU da pronađu nove dobavljače rafinisanih proizvoda i mnogo duži period za Nemačku da pronađe načine za snabdevanje svojih rafinerija sirovom naftom. Nemačka se odvikava od ruske nafte sa horizontom do kraja godine, a uvoz ruske nafte bi se mogao prepoloviti do sredine 2022.  - kompanije puštaju da im ugovori sa ruskim dobavljačima isteknu i ne obnavljaju ih.  

Trošak ruskih kontrasankcija za EU 

Ruska odmazda može imati različite oblike, a u medijima se često navodi mogućnost sajber napada. Pored toga, Moskva za strance koji posluju u Rusiji i nerezidentne vlasnike ruske imovine uvodi zabrane u pogledu prodaje imovine.

Dodatno, ruske firme i Ministarstvo finansija će verovatno odbiti da plaćaju spoljni dug, koji je iznosio 478 milijardi dolara na kraju 2021. To se čini realnom solucijom, budući da Rusi poseduju više stranih sredstava nego što stranci poseduju u Rusiji.

Najveću finansijsku izloženost prema ruskim bankama imaju francuske i italijanske banke, dok su austrijske banke najizloženije u odnosu na ukupnu aktivu. Međutim, ukupan iznos izloženosti je znatno ispod nivoa na vrhuncu krize u evrozoni 2011-12.

Troškovi zapadnih sankcija prema Rusiji uglavnom padaju na Kremlj, kako je zemlja odvojena od globalnih lanaca snabdevanja, ali postoje sektori u kojima će EU biti pod udarom. Rusija (i Ukrajina) su važni proizvođali mnogih berzanskih roba, što će poremetiti visokotehnološke lance vrednosti koji uključuju ove materijale. Izvesno je da će zamena postojećih lanaca snabdevanja doći sa značajnim troškovima prilagođavanja za EU.

Na tržištima na kojima je Rusija značajan dobavljač sirovina, treba očekivati više cene i poremećaje u evropskim industrijama, čak i tamo gde Rusija nema dominantnu tržišnu poziciju. Na primer, cene pšenice su porasle za više od 35% od početka invazije.

Rusija je i veliki proizvođač metala, uključujući aluminijum, bakar, nikl, paladijum i cink, a cene ovih su takođe dostigle višegodišnje maksimume.

Dodatno, Rusija je glavni dobavljač nuklearne tehnologije i obogaćenog uranijuma. Delove bi moglo postati teže nabaviti, a projekti za nove elektrane bi mogli biti ukinuti. Shodno tome, EU će verovatno preispitati svoju zavisnost od ruske nuklearne tehnologije, dok će po svemu sudeći izbegavati izgradnju novih elektrana koje bi stvorile dugoročnu zavisnost od ruske tehnologije.

Korišćenje kriptovaluta neće mnogo pomoći Kremlju. Naime, dok tradicionalni finansijski sistem dnevno obrađuje trilione dolara plaćanja, bitkoin transakcije obično idu ispod 10 milijardi dolara, te se čini malo verovatnim da kripto sredstva mogu pružiti put za veoma velike transfere kojima bi Rusija zaobišla sankcije.

I potez oko zahteva Kremlja za plaćanje gasa u rubljama ima svoju ekonomsku logiku. Naime, ako se sprovedu sankcije EU protiv ruske centralne banke tako obuhvatajući svu stranu imovinu u njenom posedu, uključujući i prihode od prodaje gasa, ruska država ne bi mogla da ima pristup evrima (ili dolarima). Međutim, plaćanjem gasa u rubljama može se zaobići finansijski sistem evra ili dolara.

U praksi, to znači da evropski uvoznici gasa otvaraju račune u rubljama i u stranoj valuti kod Gasprombanke i prenose na nju dolare ili evre koji bi zatim bili razmenjeni za rusku monetu.  

Ekonomsko suzbijanje Moskve kao stalni cilj EU 

Glavni praktični zadaci EU od njenog nastanka bili su da podrži napore vlada članica za uspešno ekonomsko takmičenje sa SSSR-om i njegovim saveznicima u istočnoj Evropi.

SSSR je predstavljao izazov za zemlje zapadne Evrope, pre svega, zbog potencijalnog iskušenja Evropljana da glasaju za levičarske partije koje su uživale podršku Moskve.

Evropska ekonomska zajednica (EEZ) do sredine 1980-ih je vodila prilično agresivnu politiku prema SSSR-u u ekonomskim pitanjima. Ipak, pojedine zemlje EEZ ostvarivale su saradnju sa Moskvom u onim oblastima gde im je to bilo korisno, naravno pazeći da ne ugroze glavni cilj odsecanja SSSR-a i SEV-a od mogućnosti da koristi visoke tehnologije kao i unutrašnje tržište EEZ.

Nakon pada Berlinskog zida, Rusija, kao i većina zemalje bivšeg socijalističkog tabora, postaje prostor za razvoj resursa. Sve privilegije koje je Rusija imala i koje su sada nestale, posledica su opšte strategije odnosa, odnosno one su prevashodno zavisile od opšteg političkog formata odnosa usmerenog ka integraciji na duži rok. Sa povratkom neprijateljstva sve veze koje nisu od suštinskog značaja za zemlje EU se prekidaju.

Za sada je ovo samo reakcija na činjenicu da ponašanje Rusije može lišiti ujedinjenu Evropu veoma važnog potencijalnog izvora resursa za razvoj - samu Rusiju, dok Ukrajina jednostavno nema ogromne resurse. Pravi problem je što rat u Ukrajini može dovesti do dugoročnog odvajanja Rusije od Evrope u okviru raspada sveta na ekonomske blokove, sa Rusijom koja bi mogla prestati da bude deo Evrope.  

Ukidanje sankcija, optimistični scenario 

Zamrzavajući deo ruskih zlatnih i deviznih rezervi, Amerikanci su pokrenuli lančanu reakciju sumnje u pravu „globalnost" svetske ekonomije i sigurnost finansijskih sredstava zemalja na inostranim tržištima. U interesu Zapada je da zadrži, barem delimično, globalnu prirodu finansijskih tržišta i dolar kao ključnu rezervne valute.

Dugoročno, budući da je za SAD cilj prekid rusko-kineskih ekonomskih veza, u te svrhe će u jednom momentu postati neizbežno ukidanje dela sankcija Rusiji (kao što sada pokušavaju da ožive odnose sa Venecuelom i Iranom).

I rizici od pojave alternativnih međunarodnih ekonomskih struktura i nemogućnost „otkazivanje" ruskog prisustva u evropskoj ekonomiji ukazuju na mogućnost delimičnog ukidanja zapadnih sankcija. To se odnosi na sfere razmene energije i hrane, prekinute proizvodne lance, kupovinu ruske robe i prirodnih resursa koji su im apsolutno potrebni.

U budućnosti će se normalizovati i saobraćajne veze, uključujući avijaciju. To je ekonomski izvodljivo za sve evropske zemlje, uključujući i Rusiju, i poslužiće kao polazna tačka za novi „hladni" mir na evropskom kontinentu.

Novi ekonomski poredak

Dženet Jelen, ministarka finansija SAD, smatra da je rat u Ukrajini, te odbijanje Kine da se pridruži SAD, odnosno Zapadu u sankcijama Rusiji, ključna tačka za globalnu ekonomiju. Po njoj, slobodna i fer globalna tržišta zahtevaju zajedničke vrednosti, i stoga je potreban novi okvir Breton-Vudsa, odnosno nove uloge za MMF i Svetsku banku.

Ministarska finasija SAD zalaže se da američka trgovinska politika, koja navodno više neće biti koncentrisana na slobodna tržišta, podržava određene principe - od nacionalnog suvereniteta i poretka zasnovanog na pravilima do bezbednosti i radnih prava.

Potencirajući na „sigurnoj pa već slobodnoj trgovini", ona kaže da državama ne bi trebalo dozvoliti da iskoriste svoju „tržišnu poziciju u ključnim sirovinama, tehnologijama ili proizvodima kako bi imale moć da poremete druge ekonomije ili to iskoriste kao geopolitičku polugu", očigledno se referišući na rusku petropolitiku, tajvansku proizvodnju čipova ili kinesko gomilanje minerala „retkih zemalja" ili, tokom pandemije, opremu za ličnu zaštitu.

U ovoj post-neoliberalnoj eri „održavanje prijatelja", SAD će favorizovati „prijateljstvo sa velikim brojem zemalja od poverenja u lancima snabdevanja ".

Predlaže i slične saveze u digitalnim uslugama i regulaciji tehnologija. Po njoj, potrebna je politička ekonomija u kojoj slobodna trgovina može biti zaista slobodna samo ako zemlje funkcionišu sa zajedničkim vrednostima i jednakim uslovima. 

Jelen se nada da „nećemo završiti sa bipolarnim sistemom", apostrofirajući Kinu koja se oslanja na državna preduzeća, šteteći tako interesima nacionalne bezbednosti SAD. Čini se da multinacionalni lanci snabdevanja, iako veoma efikasni u smanjenju troškova poslovanja, postaju nepodnošljiv potencijalni rizik za Ameriku usled zavisnosti od istih.